Све у причама бива

Како препознати православну икону Богородице?

Светогорска икона Умилење

Сликару Павлу И. који пита: 

По чему се познаје православна икона Пресвете Богородице?

Приложио си ми уз писмо једну женску слику, која се у народу растура под именом Свете Богородице. Слика представља једну младу, веселу жену, са испуштеном косом преко рамена, са лицем дебелим, са уснама крмезовим, са хаљинама шареним. Без детета на рукама. И сам си увидео, да је то неправославни лик Богомајке али питаш: по чему ће човек лако познати православни лик њен?

Најбржи знак распознавања православне иконе Богородичине јесу три звезде: једна над челом, друга на десном рамену, а трећа на левом рамену. Те три звезде означавају девственост Деве Марије пре порођаја, при порођају и по порођају.

Па онда боје одела. Као правило, одело Богомајке слика се у три главне боје: у златној, црвеној, и плавој. Доња хаљина је плава а горња црвена, обе проткане и украшене златом. Златна боја означава бесмртност, црвена - славу и господство, а плава - небеса. Што значи: обучена у бесмртну славу на небесима - она, негдашња страдалница и слушкиња Господња на земљи.

Лице Свете Богородице на православним иконама никад није пуно и округло но дугуљасто и осредње мршаво. Очи велике и замишљене. Тиха сета, готова на утешан осмејак; сета због невоља у свету, а осмејак због поуздања у Бога Утешитеља. Но и сета и осмех уздржани, и све уздржано, све подвлашћено духу. То је лице победнице, која је преживела све горчине бола и јада, те може помоћи онима који се боре са болом и јадом. Коса јој је увек потпуно скривена. За лице Богородице никад се не каже, да је природно лепо. Оно је такво, да отклања сваку помисао на телесност. Оно је натприродне лепоте, која се не показује друкчије него кроз светост. Оно обраћа мисли гледаоца на узвишену духовну стварност и красоту душе.

Глава Богоматере благо је нагнута према младенцу Христу, кога она држи на прсима. Тај благи наклон означава покорност вољи Божијој у свему, што је она некад и речима исказала благовеснику Гаврилу говорећи: ево слушкиње Господње, нека ми буде по ријечи твојој. Још означава признање већим од себе Онога, кога она држи на рукама.

На православним иконама Богомати се сасвим ретко слика без детета Исуса. А кад се слика сама, она се замишља од уметника као мати бола испод крста, са рукама скрштеним и главом обореном, понекад још са символичним мачевима управљеним на њено срце. Но, срце се никад не слика да се види. Најчешћа је пак њена икона са Сином на руци. Она се и јавила у свету због Сина. Њена мисија у свету била је у њеноме Сину. Да никад нико не гледа у њој жену, но увек за увек мајку. Она представља најузвишеније, најчистије и најсветије материнство од краја до краја времена. Она је Мати Господа нашега Исуса Христа, али је она и наша мати, утешитељница и брза помоћница. - Нека би и теби она била навек утеха и помоћ.

Владика Николај, Мисионарска писма

Прелепи манастир са чудотворним иконама, посебно руским.

Божић је

Писмо Најслађем Исусу

Како су чудесни били први дани у Константинопољу! Лепота града, Босфор и Принчевска острва подједнако су одузимали дах младом Нектарију као и одушевљење које би осетио видевши православне цркве, Патријаршију и неупоредиву саборну Цркву Свете Софије о којој је увек тако много слушао. Када је најзад стигао тамо, чинило му се да је сан постао стварност. И поред свега тога, много је туговао јер Константинопољ није био ослобођен, чиме би поново постао грчки. Тихо је изговарао стихове једне песме којој га је научила његова мајка:

Константинопољ ће се једног дана пробудити из свог дубоког сна

сетиће се цара, поклониће му се и упитати

реци ми, велики господару, да ли је најзад дошло време

да се прекину наши уздаси и да наша земља поново заблиста?

На жалост, дан када је Нектарије започео да тражи посао био је уједно и дан његовог грубог отрежњења. Човек којег је требало да посети због запослења, господин по имену Теодор Целепис, недавно се одселио у Одесу, тако да је његово писмо са препоруком постало сасвим бескорисно. Почео је да лута улицама, куцајући на свака врата у потрази за послом. Међутим, његово трагање је било узалудно, јер никога у граду није познавао. Сваки човек коме би се обратио имао је исти одговор: «Ја те не познајем», након чега би се удаљио. Чинило се да је лоше среће све док се није запослио код једног грубог и злобног човека, где је радио на плантажи дувана. Ту је припремао бале дувана и паковао их у четвртасте кутије и сандуке. После паковања, стављао је кутије у колица и испоручивао их где год је било потребно, а то је могло бити било које место у великом граду. То није био посао какав је прижељкивао, али је ипак захваљивао Господу што је нашао неко запослење.

Овакав посао је захтевао да ради од сванућа до касно у ноћ. Његова једина плата били су стан и храна. За свој напоран рад није добијао ништа осим тога. Без обзира на то, био је неуморан. Не желећи да се обесхрабри, често се сећао речи свог оца да је «сваки почетак тежак». Највише је жалио што му преостаје врло мало времена да изговара своје уобичајене молитве.

Дани и ноћи су брзо пролазили. Често се дешавало да сврати у цркву поред које би прошао и да изговори кратку молитву. Тих неколико минута у спокојном византијском окружењу за њега је представљало и духовно и телесно укрепљење. Посматрајући озбиљно, али толико драго изображење Пантократора, Нектарије се молио: «Најслађи Исусе, иако ме мој газда повремено туче, ја Ти верујем и прихватам Твоју вољу, и управо зато ћу имати снаге да издржим. Молим Те да ми и даље дајеш снагу да истрајем и молим Те, нека моја мајка не дозна за то, јер би јој сломило срце.»

Пролазећи једног дана поред старе византијске цркве «Памакаристос», коју су Турци претворили у Кахрије-џамију, зауставио се задивљен њеном лепотом и почео да јеца. Чинило се да су тога дана његова осећања платила данак свим оним недељама рада и неме патње у којима није био у могућности да пронађе времена за свог Господа. Та патња се сада сјединила са призором лепоте и туге какав је представљала понижена древна црква. И као што се често дешава у таквим случајевима, Нектарије је након снажног плача и олакшања које он са собом доноси, осетио прилив неке нове снаге. Размишљао је о начину на који ће, упркос недостатку времена, служити Господу и понудити људима благо православне вере. У завежљају у којем је носио своју овоземаљску имовину налазила се и једна дебела свеска. У њу је записивао различите библијске стихове и изреке Светих Отаца. Носио се мишљу да одабере најупечатљивије стихове из ове свеске и да их напише на етикете оних кутија у које је паковао дуван. Такав поступак не би само задовољио његову чежњу да служи Господу, него би, осим тога, учинио и да осети како усрећује душу његове баке. «Сјајно», прошаптао је, «какву ће срећу реч Господња донети свету!» Сав срећан пожурио је да се врати кући, не приметивши у свом заносу да је кренуо кроз најозлоглашенији део града. «Пази, ти... оборићеш ме», повикао је неко на ужурбаног Нектарија. «О, жао ми је», одговорио је и наставио својим путем, тако да је успео да безбедно дође до куће.

Од тога дана, жудно је ишчекивао слободно време. Користио га је да на кутијама испише библијске стихове. Знао је да га то може учинити веома срећним и задовољним. Слободног времена имао је само ноћу, када би сви отишли а продавница остала празна. Ако би му то време допустило, исписивао би поруке на педесет до сто кутија. Тада би са поштовањем и радошћу бележио: «Мајчина клетва потреса саме темеље.» «Немој рећи: моја дела су чиста и безгрешна пред Богом.» «Понизи се пред Господом и Он ће те узвисити.» «Ако неко жели да буде први, нека буде последњи и свима слуга.» «Авраам је рекао: Ја нисам ништа друго до прах и пепео.» «Снисходећи (тј. унизивши се) и поставши човек, Господ нам је показао да је унижење најбољи начин да се узвисимо.» «Ако си успешан, немој себе сматрати великим.» «Они који стреме миру биће срећни», итд.

Ти дани Нектаријевог живота пролазили су брзо као што су и колски точкови брзо пролазили поред радње. Успео је да седам пута брже исписује и копира своје белешке на дуванске кутије. То је било сасвим природно, будући да је изреке сада знао напамет. Његов занос се до тада толико појачао да за своје изреке није више користио само кутије из радње. Ова небеска страст се у тој мери увећала да је ове поруке сада исписивао где год је могао. Чудесна ствар која се догодила везано за Нектаријево скрушено и побожно употребљено слободно време јесте околност да су се након тога рад и добит радње уистину удвостручили. Радња је једва излазила на крај са поруџбинама и Нектарије је имао све више тешкоћа да их испоручи. Он је, међутим, успевао у томе и чинио је то без роптања.

Нажалост, овакав процват радње није ни најмање променио његовог газду. Иако је сада био богатији, није постао нимало бољи или срећнији.

У међувремену, на град се спустила зима са својим љутим мразевима, бесконачним кишама и обилним снеговима. Нектарије је схватио да је своје материјалне потребе у тој мери запоставио да му се одећа дословно распадала. Чарапе и ципеле распадале су се у тој мери да су се могли видети његови голи прсти, и то га је много болело. Једне ноћи је прикупио храброст да са својим газдом разговара о томе. Ушао је у кацеларију, где је његов газда седео и јео слатко пециво са кремом. Када је зачуо Нектарија, погледао га је и прогунђао:

- Шта хоћеш?

- Господине, извините што Вас узнемиравам, али ја не знам шта да радим. Видите да је моја одећа изношена - рекао је Нектарије.

- Пиши родитељима нека ти купе другу.

- Али они су сиромашни, господине, веома сиромашни. Мој отац...

- Иди, заузет сам. И боље је да припазиш, јер бих могао да те отпустим.

Потиштен и повређен, Нектарије се вратио у угао у којем је спавао, али његове очи нису могле да задрже сузе које су текле све док његов сламнати јастук није постао мокар. Након извесног времена успео је да заспи. Уснио је задивљујући сан. Сањао је да види свог вољеног Господа Пантократора како стоји у усамљеној области Балукли. Господ га је упитао због чега непрестано плаче. У сну је испружио руке према Господу покушавајући да му се приближи и да одговори, али није успео у томе. Његов напор да се приближи Господу и да говори са Њим био је толико снажан да се сан од тог тренутка претворио у ноћну мору. Завршио се његовим узалудним напором да досегне Господа и да говори са Њим. Нектарије се следећег јутра пробудио врло рано. Нашао је комадић папира и оловку и почео да пише:

Мом најслађем Исусу.

Питао си ме због чега непрестано плачем. Разлог је, мој Господе, што се моја одећа распада у тој мери да су се на ципелама појавиле рупе. Због тога ми испадају прсти и то ме много боли, јер је сада зима и ја се смрзавам.

Синоћ сам се мом газди обратио за помоћ, али ме је он истерао напоље. Рекао ми је да од родитеља затражим да ми купе нову одећу. Најслађи мој Господе, до сада сам тако много радио, а нисам био у стању да мајци пошаљем ни један једини грош. Шта сада да учиним, и како да радим без одеће? Чим закрпим своју одећу, она се поново поцепа. Молим Те, опрости ми што Те узнемиравам својим невољама. Клањам Ти се и верујем у Тебе.

Твој верни слуга

Анастасије

Писмо је спаковао у коверат и адресирао га са «Нашем Господу Исусу Христу на небесима.» Отишао је да спава и пробудио се у зору, пожуривши да преда писмо заједно са још пет писама које је требало однети на пошту. Улице су још увек биле празне, изузев продаваца који су носили своје производе и г-дина Темистокла који је имао бакалницу преко пута њихове радње. Кренуо је према Нектарију и упитао га:

- Куда тако рано, Анастасије?

- У пошту.

- Зашто тако рано?

- Синоћ нисам имао времена.

- Чекај, дај ми писма која желиш да предаш, ја ћу их понети јер и сам идем тамо... Зашто цвокоћеш, сироти мој дечко? Врати се унутра јер ћеш се прехладити на овој јутарњој измаглици. Ко ће се онда бринути о теби?

- Захваљујем Вам, господине.

Док се враћао кући, размишљао је колико је био детињаст и непромишљен пишући оно писмо. У нужди се, међутим, све може искористити. Уосталом, шта је сада могао да учини?

Стигавши на пошту, г. Темистокле је морао да примети чудну адресу на једном од писама. Понео га је са собом и прочитао. Овај истински хришћанин претворио се у ангела љубави. Био је толико дирнут да је Нектарију послао пакет са одећом, ципелама и рубљем. Осим тога, путем поште послао му је и нешто новца. На пакету је написао: «Христос, Анастасију.» Показало се да је г-дин Темистокле истински брат у Христу. Немогуће је описати Нектаријеву срећу. Одмах је пао на колена и из дубине срца заблагодарио Господу: «Најслађи мој Господе, захваљујем Ти од свег срца и душе. Никада нисам ни сумњао да ћеш се смиловати на мене.»

Из књиге «Свети Нектарије Егински, Земаљски анђео – небески човек»

Наши поклони

Стари је обичај, који се и до данашњих дана одржао у многим местима, да новорођеном детету приносе поклоне рођаци и пријатељи. На тај начин желе изразити своју радост.

Поклоне су принели и пастири Христу. Поклоне приносе и мудраци новорођеном Цару света.

Векови су прошли од тада, а верни нису престали да приносе своје поклоне Христу. Њему поклањају своје мисли. Њему предају своја срца. А приношење срца је нешто најдрагоценије што може верник даривати новорођеном Цару света.

Ево сламе у којој се изнова рађа Христос!

Да ли ћемо принети наше срце?

Достојан је!

Са грчког превела А. М.

О срећи...

Ако желиш бити срећан сат времена – одремкај један сат.

Ако желиш бити срећан један дан – иди на излет.

Ако желиш бити срећан недељу дана – иди на одмор.

Ако желиш бити срећан месец дана – ожени се.

Ако желиш бити срећан годину – наследи богатство.

Ако желиш бити срећан читавог живота – научи да волиш оно што радиш.

Дрво запис

Пред уласком у село стајало је дрво запис. Никоме није сметало све док се није појавио човек визионар, који је желео да почупа корене прошлости и да народ поведе у будућност изградњом новога пута. Но, на његову велику жалост, која је ишла до очаја и беса, сељани, угледни домаћини, нису се са тим сложили. Али јесу докони и залудни, они, који су презирали поштен рад, труд и зној, и гледали да се на сваки начин окористе туђом муком. Ставши пред њега са предлогом да му помогну и са њим оформе власт у селу - да би на тај начин заобишао затуцан и заостао народ, те порушио дрво-запис и повео их у будућност, а што ће отворити путеве многима - човек се на тренутак замисли. Но, на њихово изненађење он одби понуду.

Сељани, пак, чувши за ово, приђоше му и упиташе га због чега.

На то им човек одговори:

- Ја сам свима нама мислио добро, али нисам могао да вас разумем, јер ми се чинило да је дрво запис сметња. Али кад видех ко ме тапше по рамену, тада спознах да је дрво Богом дато, како не бисмо од села правили џунглу.

Аутор: Јелена Јергић

Крилата прича - ПРИКАЗ!

„Крилата прича“ или: исцелитељска моћ крилатих речи

Запожарило свуда у нама и око нас, а воде која би донела спасење - нема па нема. Пламен се разгорева, а ми, изгубљени по шумама својих илузија и морима незадовољства, тражимо кривца уместо да пронађемо извор – јер извори нису пресушили чак ни у пустињи - и настављамо свој огреховљени пут.

Они који имају среће или, боље, они који имају очи да виде и уши да чују, приметиће један путоказ на коме пише „Крилата прича“ и зауставиће се крај њега. Након тога, њихово корачање путевима земаљским биће лакше и лепше, јер ће и њихове ноге, и њихова мисао и њихово срце окрилатити.

„Крилата прича“ је пета објављена књига Јелене Јергић, која је до сада објавила две збирке приповедака („Све у причама бива“ и „Причом да ти кажем“), и две бајке („Језерску принцезу“ и „Бајку о Сејачу“).

Заједничко свим овим књигама јесте човекољубље, а оно произилази из љубави према Створитељу и свим његовим делима, а с обзиром на то да је човек круна Божјег стварања и да је створен по Божјем обличју, то значи да је брига о човеку и његовој души – брига о свему што постоји, јер је све повезано и потребни смо једни другима.

Зато нас књиге Јелене Јергић уче несебичности и мудрости: „Један дом не сме да почива на оном што је „моје“, већ на оном што је „наше“. Да уграђујемо, дакле, а не да зазиђујемо! Више зла може нанети оно што је у нама него оно што нас напада споља. Памтимо зато: домом се може назвати само оно чији смо и ми део и што је део нас“.

Чак и кад останемо без дома, не треба да заборавимо да је он део једне целине за коју смо одговорни, део света створеног „за ход наших ногу и за живот речи“, како би то рекао песник. Зато сова, јунакиња „Крилате приче“, након што је остала без дома који је изгорео у пожару, каже: „Али је ово и даље моја шума, за чију сам будућност и те како одговорна.“

Зато су књиге Јелене Јергић истовремено и књиге о родољубљу, јер је љубав према родној груди сливена са свеукупним доживљајем људи, природе, Бога и живота.

„Крилата прича“ садржи неколико слојева, што значи да је могу читати и на свој начин разумети читаоци различитих узраста и интересовања: деца као причу о животињама, а одрасли као причу о путевима и странпутицама на које ступамо, односно као причу о потрази за истином у овом свету привида. А само је један пут, једна истина и један живот, и једно је име за све то – Исус Христос.

Читате ли „Крилату причу“ очима детета, биће вам, најпре, занимљив приповедач, јер он је Земљин и Сунчев брат, онај који је свуда био, све видео и има потребу да приповеда о томе. Приповедач је ветар.

Он је на почетку представљен као роб пустоловина, онај коме није страна ни вода, ни земља, ни небо. Упознајемо га приликом боравка у воденом царству, из којег израња и бежи на земљу, а након испричане приче, поново ће уронити у морске дубине: „Летео сам по облацима без икаквих стега и обавеза, а изговоре сам тражио, и налазио, у својој незаситој жељи и неутољивој глади за ужицима. Препуштао сам им се на милост и немилост, а оне су ту ватрену приврженост њима и те како зналачки умеле да награде. Из дана у дан односиле су моја крила у све чаробније и неслућеније пустоловине, тако да сам, и не слутећи, постао њихов роб.“

Он је сведок великог пожара у шуми, али и нехотични кривац за његово распламсавање.

Ветар прати најпре лисицу и сову, а потом и остатак шумског живља које је остало без дома. Ту су још и: птице, корњаче, јежеви, веверице, срне, јазавци, перад,  змије, жабе, жирафе, зебре, слонови, носорози, мајмуни, кенгури, биволи, медведи, али и лав, краљ животиња, о чијој ће се смрти изненада пронети вест која ће окупити све животиње, а састанку ће председавати сова и лисица.

Човек се помиње као евентуална опасност из угла лисице и других брзоплетих животиња, али и као пријатељ из угла сове.

Све ће се добро завршити, али ће та два немила догађаја, пожар и дезинформација о смрти краља, показати природу свих живих бића, али и указати на неопходност памћења таквих ситуација, како се не би понављале.

„Крилата прича“ је и прича о пријатељству које оплемењује и уноси светлост истине тамо где влада тама и неразумевање.

Ево како сова објашњава настанак ветра, а самим тим и промене које настају у људском друштву, у зависности од наших мисли и жеља: „Према потреби се наместе уста, па из њих излази каткад ледени северац или топли јужњак, те путнички источњак или њему супротни западњак. Он, ветар, нашим је мислима вајан. Стога је то највећа неписана књига-прича, коју сами собом исписујемо и у којој се огледамо: где смо били, где јесмо па и то куда идемо. И премда се чини да је он тај који доноси промене, истина је да смо ми узрок томе.“

То је и прича о понављању неких догађаја-искушења, који служе да би опоменули и освестили  људски род: „Много пута до сада дешавало се нешто слично као ово овде са нама, мада, истина, у мањим размерама, с тим што је тих дешавања било и са добрим и са лошим завршетком.“

Свако од нас треба да нађе своје место у овом свету, да схвати ком јату, тору или царству припада: да ли жели да на зло у овом свету одговори својом питомошћу, незлобивошћу и отвореним срцем, или пак ничеовском „вољом за моћ“. Зато средишње место у „Крилатој причи“ заузима „Повест о Пастиру“: „Постоји предање о томе да ће завладати страшно време, где се неће човек и животиња разазнавати, и у којем ће такви самозвани богови као крдо нападати на све који им се буду противили, отимајући и својатајући туђе. А онда ће, кад земља закука и небо зарида, сићи с планине Пастир, који ће доћи да тражи изгубљену овчицу.“

Упитате ли аутора шта се, заправо, крије у најдубљем слоју ове занимљиве и надасве поучне приче, чућете објашњење које ће вас и изненадити и обрадовати, али ће вам се учинити јединим могућим, иако сами до таквог закључка нисте могли да дођете: „Тајна ове приче крије се у томе што то није басна, нити прича о животињама, попут многих, већ, заправо, о животињама које су служиле за обожавање код незнабожаца и идолопоклоника, односно време пред долазак Христов, након чега  је он дошао да нађе изгубљену овцу.

У неку руку, то је прича о свему ономе што се покушавало, у непознавању Бога, пронаћи у природи, с тим што се предање о доласку Христовом ширило и било је познато многима, што знамо из многих епова или онога што налазимо у појединим религијама, aли нико сем Христа није нашао ништа вредно у овци, то јест у кроткости и послушности, већ су се величале дивље звери. Сем тога, споменух и да је стално лето, придодавши то као култ сунца, и шуму и море као народе. Људи су ту споменути као народ изабрани, као они који преносе мудрост онима који мудрости теже.“

Са доласком Спаситељевим, људи су прогледали: „Видели су и разумели да све твари у свету, које су они до тада обожавали као богове, као истину и стварност, нису ништа друго до приче о јединоме, вечноме и живоме Богу.“

И ето нас пред кључем ове приче, а то је: одбацивање идолопоклонства, чије очи воде дух и ум, уместо да буде обрнуто.

Антоан де Сент-Егзипери је у „Малом принцу“ ту истину рекао на свој начин: „Очи су слепе, треба тражити срцем“; а Ј. Јергић у „Крилатој причи“ каже: „Не храни се ум стомаком, већ стомак умом јер, где главе нису сите и на месту – без њих се лако остаје.“

Иво Андрић је записао: „На крају, и најбољи писац може у читаоцу да изазове само оне асоцијације које читалац већ носи у себи а није их дотле био свестан, односно да отвори пред читаоцем  само оне видике које је он, читалац, способан да сагледа.“

„Крилата прича“ вођена је лепотом људског духа, срца и ума, а таква лепота нуди нам утеху за све патње и има исцелитељску моћ. Препустите јој се и спознајте себе! То ће бити једна од најпотребнијих и  најдрагоценијих спознаја до које свако од нас може доћи.

Виолета Милићевић

Илија Муромец и Славуј Разбојник

Данас, када се прославља Свети Бонифатије, (који је - пре него што се удостојио да буде овенчан мученичким венцем, био велики блудник, пијанац и склон многим гресима), Света Православна Црква такође врши спомен и на Преподобног Илију Муромца, монаха кијевопечерског, који је скончао 1188. године, а чије су нетљене мошти чудотворне. Како пише у његовом житију, на његовој десној руци и до сада стоје три прва прста састављена за молитву. То је, уједно, изобличење оних који се не крсте с три прста.

Из поштовања према Светитељима, деци на радост, је и данашњи филмски пост.

Кликни на слику и погледај дугометражни цртани филм.

Пријатно гледање и дружење!

Прасе кроз прозор

Лелић, мошти Светог Николаја (слика са нета)

КРАЉ Александар Карађорђевић, са краљицом Маријом, посетио је почетком лета 1925. године југ Македоније. Половином месеца јуна боравио је у Битољу и Охриду. После величанственог дочека у древном Охриду, краљ је са пратњом отишао у манастир светог Наума, на ручак који је он приредио.

На том путу, који је водио самом ивицом Охридског језера, падином планине Галичнице, пратио га је владика Николај, као надлежни епископ охридски и домаћин у манастиру. Краљ Александар је ушао у храм, целивао мошти светог Наума, и упознао се са историјатом ове светиње. После кратког предаха и освежења, кренули су у манастирску трпезарију на ручак.

Био је посни дан, среда или петак. На путу до трпезарије пролазили су поред кухиње. Николај је крајичком ока смотрио спремљено печено прасе на кухињском столу. Одмах је скренуо у кухињу, оставивши краља, дохватио печено прасе и бацио га кроз прозор у језеро.

Послуга краљева остала је скамењена. За време јела, служена је охридска риба, разне салате и искључиво посна храна. Ручак је протекао у прилично затегнутој атмосфери.

Када се краљ вратио у Београд, жалио се својим пријатељима и Николајевим познаницима на овај његов поступак. Један њихов заједнички пријатељ рекао му је тада:

„Ваше величанство! То Вам је Николај. Не заборавите, он је комшија Илије Бирчанина, који је пред турског пашу излазио са буздованом и јатаганом и бацао пред њега порез без бројања.“

Владика Николај Велимировић – духовник, мученик, мислилац и светац

Имам "најзлобнију маму" на свету!

Док друга деца једу слаткише за доручак, ја морам јести пахуљице, јаја или тост.

Док други једу колаче за вечеру и пију кока-колу, ја морам појести сендвич.

А знајте да ми ни ручак није као њихов. Али барем не патим сама. Моја сестра и два брата имају исту злобну маму.

Моја је мама увек хтела знати где сам. Човек би помислио да сам с уличном бандом.

Морала је знати ко су ми пријатељи и где идем.

Упорно је тражила да се вратимо за сат времена, ако смо тако рекли – или раније, а не за сат времена и једну минуту.

Скоро се стидим признати, али казнила би нас када је не бисмо послушали.

Не једанпут, него сваки пут кад нисмо слушали и кад смо чинили како нас је воља.

Сада видите колико је злобна била наша мама.

Морали смо носити чисту одећу и купати се.

Друга су деца увек носила исту одећу данима.

Јако смо се свађали, јер нам је сама ушивала одећу како бисмо уштедели новац.

Зашто, зашто смо имали мајку због које смо се осећали друкчијим од остале деце?

Али најгоре тек долази. Морали смо бити у кревету у девет свако вече и устати у 8 следећег јутра.

Нисмо могли спавати до поднева као друга деца.

И док су они спавали, моја је мајка увела закон о раду.

Тако смо морали радити по кући. Морали смо прати посуђе, спремати кревете, кувати и радити друге страшне ствари.

Увек смо морали говорити истину, истину и ништа друго осим истине, чак и по цену властитог живота – а скоро је тако и било.

Кад смо постали тинејџери, постала је мудрија, а наш живот још несрећнији.

Није било трубљења аутима испред кућних врата. Морали смо своје момке и девојке позвати у кућу прије негоо што смо с њима излазили напоље. Да их мама упозна!

И увек би проверавала јесмо ли тамо где смо рекли да ћемо бити. Никад нисам имала прилике побећи у Мексико.

И док су моје пријатељице имале момке у зрелом добу од 12 и 13, ја нисам смела излазити до 16.

Односно до 15, ако сам излазила у школу. А то је можда било два пута годишње.

Током година, ствари се нису ни мало поправиле.

Нисмо могли попут наших пријатеља лежати болесни у кревету и тако избегавати школу. Морали смо имати добре оцене.

Док се у књижицама наших пријатеља шаренило од црних и црвених оцена, ми смо морали имати само црне. Оне црвене, којима су наставници уписивали јединице, нису долазиле у обзир.

Тако смо један по један матурирали. С мамом иза леђа која нам је непрестано причала, понављала, инсистирала, кажњавала и захтевала поштење, нико од нас није могао, а да не заврши средњу школу.

Моја мама је стварно била катастрофа. Од нас четворо, двоје нас је завршило факултет. Нико од нас никада није био ухапшен, или растављен.

Нико се чак никада није потукао са својим супружником. Моја су оба брата служила на време војску.

И кога да сада кривимо за оно што смо постали?

У праву сте, нашу маму!

Погледајте шта смо све пропустили!

Никада нисмо пили, крали, уништавали ствари, нити чинили ишта узбудљиво попут наших пријатеља!

Све чему нас је учила било је да одрастемо у вери, и да постанемо човечни и исправни људи.

А сада и ја одгајам тако своје троје деце.

И разумем их кад мисле да сам мало злобна. Но, тиме се и поносим.

Јер, видите, ја се захваљујем Богу што ми је дао «најзлобнију маму» на свету.

Слушам њу а гледам њега!

Иркиња уз Србе

(слика са нета)

Мери Волш

СУД ВРАНА

Током дугих година рада на Косову често сам се сећала прича мога оца о његовом детињству у југозападној Ирској. Отац је oдрастао близу града Дингла и много времена је проводио на планинама Кери, што му је пружaло прилику да посматра разне природне појаве, укључујући и ‘‘суд врана’‘.

Овој редак догађај мало је ко видео мада се често помиње у средњевековној литератури. Једна птица – ‘‘оптуженик’‘ – бива опкољена мноштвом других врана. Жртва је изолована а вране важног изгледа заузимају положаје по околним гранама. Као да свака има одређену улогу, неке будући тужиоци и судије, друге судски послужитељи. Неко време све оне само гракћу, ваљда излажући ‘‘доказе’‘. Без изузетка, суд одлучује да је оптужена врана крива и да мора бити кажњена. Све птице тада слећу са грана на оптужену и кљуцају је до смрти. После ‘‘суђења’‘ и извршења смртне казне, јато полеће, остављајући измрцварен леш оптуженика да труне.

Посматрачи природе не могу да објасне ову појаву: зашто нека група осећа потребу да се окрене против једног од својих чланова, и потом да учествује у јавном и сложеном обреду чији је исход унапред одређен?

Неко може питати какве везе све ово има са Косовом. Узета као аналогија, ова прича о вранама најтачније говори о ономе што се тамо догађа.

Стигла сам авионом у Скопље 23. августа 1999. и сутрадан су ме одвезли у Приштину. Нисам имала никакво предубеђење о догађајима на Косову нити о збивањима у било ком делу бивше Југославије. Желела сам да радим на развојним пројектима у Централној Америци, гледајући на долазак на Косово као на кратко одлагање свог плана којe ће трајати само неколико месеци.

Кад помислим на вожњу од Скопља до Приштине прво се сетим неописиво лепих сунцокрета с обе стране пута, нарочито поред села око Липљана – мени тада непознатих имена – па све до Лапљег Села и Чаглавице. Поља са обе стране пламтела су јарким, треперавим бојама. Оно што ме је посебно зачудило јесте да су, упркос сукоба, многи људи радили на њивама. Сећам се и кућа које су гореле са обе стране пута, и запаљених села у даљини, и дима кроз који смо пролазили. Возач, Албанац, рекао нам је да су то албанска села која су Срби етнички очистили, и да је српска војска спалила све, руком показујући на села у којима су наводно вршени покољи.

Тек пошто сам извесно време провела на Косову дознала сам да су то биле српске куће у српским селима Стари Качаник, Грлица, Старо Село, Талиновац, Српски Бабуш и Бабљак. Осим тога схватила сам да је, с обзиром да је српска војска морала да се повуче са Косова почетком јуна – неких десет недеља пре мог доласка – било мало вероватно да је она запалила све те куће и етнички очистила сва та села. Наиме, 24. августа, више од два месеца по повлачењу српске војске, ја сам гледала пожаре и разорене куће, очито запаљене само дан-два раније.

При уласку у Приштину запањио ме је број сателитских ТВ антена на зградама. Брифинзи пре доласка на Косово навели су ме да закључим да су Албанци сиромашни и угрожени. Кад сам се боље упознала са Косметом разумела сам зашто су сателитске антене биле међу најважнијим ставкама у породичном буџету. У покрајини где је толико станова незаконито отето од правих власника нови станари не морају да се брину о отплатама стамбених кредита. Као што сам дознала касније, станови припадају онима који у њима живе а не стварним власницима; сва имовина постала је предмет отимачине.

Моји први дани на Косову су само појачале осећање да живим у надреалности. Пећ, где се налазила моја канцеларија, била је под контролом Италијана. Тих првих дана августа с неверицом сам гледала те лепе, преплануле војнике, шлемова украшених перима, са црним наочарима и великим цигарама, како се возе оклопним колима као на снимању неког филма. Моја канцеларија се налазила прекопута паркиралишта УНМИК полиције, поред радио станице. Десетине црвено-белих џипова, које смо звали ‘‘кока-кола’‘ колима, мировале су ту месецима. Никако нисам могла схватити зашто се не покрећу, тај период између августа 1999. и априла 2000. будући доба дотле невиђеног етничког чишћења. Као и многи други аспекти међународног присуства на Косову, и она су била само димна завеса, параван.

У ноћи између 27. и 28. септембра коначно сам схватила шта се дешава на Косову. Повукла сам се рано с намером да читам у кревету док су моје колеге отишле негде на пицу – то будући све што се тих дана могло добити за јело. Нећу никад заборавити како је пуцњава почела, и како није престајала. Лежала сам у кревету с покривачем преко главе у неверици да постоје такви и толики напади и да могу трајати до раних јутарњих часова, а да се нико осим зликоваца не покрене.

Јер, ту ноћ је ОВК оргијала, јурећи кроз српске делове града и палила, пљачкала и убијала махом старије Србе. Та ноћ крви, пљачке и зла догодила се на територији где је сукоб био званично завршен готово четири месеца пре тога, где су се налазили администратори и полиција УН и војне снаге КФОР-а из многих западних земаља, чија је дужност била да очувају безбедност.

Ујутро, кад сам опрезно кренула улицом, угледала сам нечије мртво тело у реци, лицем надоле. То није био једини леш у граду, иако се италијански КФОР трудио да град доведе у ред. Наредни дан је, наиме, био и рок до кога је по ранијем договору ОВК морала да преда оружје.

Радила сам на једном развојном пројекту у Пећи. Првих шест месеци боравила сам само у албанским селима, то будући подручје које нам је поверио Високи комесаријат УН за избеглице. У Гораждевцу, последњем српском селу у околини Пећи које је преживело нападе после јуна 1999. нисмо радили. Изричито нам је речено да не прилазимо том селу и да када колима пролазимо крај њега никада ниједног Србина не гледамо у очи. Речено нам је и да су Срби из Гораждевца лопови и убице и да су сви наоружани и врло опасни. Често су нам објашњавали да су све отели од Албанаца: аутомобиле, фрижидере, телевизоре итд. Рекли су ми да ћу, ако одем тамо, бити силована, претучена и потом убијена.

Док је већина међународних радника веровала у ове приче, а неки и данас верују у њих, мени се чинило необичним да село са црквом у центру, где многи старији људе седе на тргу, може заиста бити каквим га представљају. Фебруара 2000. посетила сам Гораждевац као приватно лице, то јест без званичне дозволе моје организације. Возила сам се једним италијанским оклопним транспортером. Војници су ми казали да се не мичем са задњег седишта и пазим да ме нико не види. Но, оно што сам видела било је супротно од оног што нам је било речено. Житељи су били веома сиромашни, мало њих је имало телевизор а неколико старијих жена налазило се у врло тешкој ситуацији јер нису имале смештај. Упркос тешкоћа у којима су живели, сви су били врло гостољубиви. Тог првог дана угостили су ме свињетином – био је то први пут да је једем пошто сам напустила Ирску. Ту сам први пут пробала и кајмак, праву посластицу.

Један од првих послова који сам започела у Гораждевцу био је стамбени пројекат за жене без смештаја. Кад сам га започела марта 2000. суочила сам се са непријатељством својих колега и месних Албанаца. Претили су ми, шиканирали ме и једном ме чак гурнули низ степенице које воде из наше канцеларије. Али, остала сам при своме јер ни онда, као ни сада, нисам видела ништа лоше у помагању сиромашнима, несрећнима и онима који никоме нису учинили зло. Међутим, оно што ме је заиста уплашило била је страховита мржња према тим несрећним људима, очита и у погледима оних којима бих поменула да идем у Гораждевац.

Један колега, који ми је нерадо помагао на пројекту за обнову културног центра на сеоском тргу, завршио је рад на половини крова а затим је казао да друга половина не може да се поправи. Касније је једна друга невладина организација поправила кров до краја. Њихов инжењер ми је рекао да поправљање крова није представљало никакав технички проблем. Са оваквим ситуацијама суочио се свако ко је заиста покушавао да ради свој посао на Косову, нарочито када се радило о пројектима за Србе.

Главни поступак противу неистомишљеника било је изопштење из друштва. Предрасуде противу Срба биле су такве да су прелазиле у мржњу, задртост која је прожимала цео приступ стању на Косову. Исти колега који је одбио да заврши поправку крова вређао ме је због одлазака у Гораждевац да радим преко викенда, пошто ми је то било дозвољено само у слободном времену. Уносио ми се у лице и урлао што радим са Србима. Никад нисам била ближе томе да будем претучена.

Када су сељани желели да накратко оду из Гораждевца, то су могли само једним аутобусом који је одлазио и враћао се у пратњи КФОР-а. Путницима је било дозвољено да понесу само по једну торбу која је неколико пута прегледана. Све је било удешено као да власти желе да на сваки начин понизе Србе. Пошто сам томе била сведок и сама сам се осећала пониженом зато што се са људским бићима тако поступа. Први пут у животу имала сам несрећу да видим људе без слободе кретања, не могавши да разумем зашто они који их држе као таоце, пљачкају, пале и убијају, остају некажњени.

Мржња према Србима била је опипљива, силовита и мени страшна. Нико се није трудио да је прикрије – била је отворена и подстицана споља. То је један од разлога зашто сам решила да останем на Косову, не бих ли учинила макар нешто да повратим поремећену равнотежу. Заборавила сам на план да радим у Централној Америци, пошто сам се сасвим случајно наишла у делу Европе на прагу двадесет првог века где се систематски крше основна људска права, где је један део становништва преконоћ постао нижи и од грађана другог реда, и то све на територији која је, бар у теорији, под заштитом УН и НАТО-а. Упорно се наметало питање како је могло да дође до таквог кршења људских права у протекторату Уједињених нација? Зашто нико није изведен пред суд због тога? Кога то УН штите? А када би неко и поменуо ова злодела и тежак положај Срба, дочекале би га претње и само што га не би тукли.

Октобра 2000. прешла сам у Приштину на рад у једној међународној хуманитарној организацији. Како је време пролазило а ја стицала све више искуства излазећи на терен, имајући рђаву навику да се крећем ван строго контролисаних граница своје канцеларије, почела је да се оцртава слика другачија од оне коју су нам представили. Гораждевац није био изузетак. Широм Косова Срби и други неалбанци били су изложени сличном односу. Бивало ми је све јасније да је међународна помоћ на Косову од почетка била резервисана за оне који су сматрани савезницима Запада и које су медији прогласили за жртве. Срби и други неалбанци били су кривци, и рад међународних организација на Косову одвијао се у сагласности са овим смерницама.

Многе су мере предузимане да би се одржао привид закона, реда, правде и људских права на Косову. Али све је то, без изузетка, био део димне завесе. Наизглед све у најбољем реду, у суштини, ништа. Тако сам се једног дана испред канцеларија УНМИК-а срела са регионалним администратором за Косовску Митровицу, који ми је казао да би за Косово било боље кад би сви Срби отишли. Запањила сам се да ико то може отворено да каже, а поготову неко на таквом положају.

Наше колеге Албанци су се трудили да систематски, могло би се рећи једногласно, представе слику по којој су Срби били кривци а Албанци жртве. Да сам и ја као многи међународни радници остала учаурена у својој канцеларији и ослањала се само на месне албанске изворе и информације западних медија, ретко нешто више од голе пропаганде, и ја бих одслужила свој рок на Косову убеђена да је тамо све јасно и да је ‘‘хуманитарна интервенција’‘ НАТО-а била не само оправдана, већ и једини начин да се успоставе мир и правда.

Како је време пролазило а ја остала на Косову дуже него што сам икада и помишљала, видела сам све више доказа да је извршено етничко чишћење. Ако би Албанци или странци и поменули неки инцидент то је било да га оправдају, изговором да је природно очекивати известан број напада на Србе. Увек су порицали, одбијали да признају да се свуда око нас спроводи организована, далекосежна кампања да се Косово очисти од свих неалбанских заједница, нарочито по градовима. Чак и после координираног и врло добро организованог погрома 17. марта 2004, који је захватио целу Покрајину, међународна заједница је очувала своју фасаду нормалности, порицања и прећутне политике уступака Албанцима. Чула сам како неки правдају погром из 2004. ‘‘фрустрацијама’‘ албанског становништва и да је стога морало да се поруши хиљаду домова и цркава и расели преко 4000 особа. Дан-данас у Обилићу, Грачаници, Угљару и Косовом Пољу Срби из других делова Косова, расељени у марту 2004, живе по контејнерима које су добили од руске владе.

Понекад су пуштане гласине да би се одвратила пажња од стварних криваца или да би се Срби још више набедили. Те гласине су често биле апсурдне али су се упркос тога шириле и расле. А ширили су их највише представници међународне заједнице тек пристигли на Косово. Снабдевање струјом било је слабо, искључења честа и то, говорило се, што Срби не плаћају рачуне за струју. И никоме од оних који су те гласине ширили није падало на памет да и када би сви преостали Срби на Косову одбили да плате те рачуне, то не би могло објаснити драстичан недостатак струје у покрајини, с обзиром да су октобра 1999. Срби чинили мање од 10 посто становништва. Сваке ноћи коју сам провела у некој од српских енклава, одлазила сам на спавање при светлости свеће! Успут, ваља приметити да пре јуна 1999. искључења струје на Косову готово да није било.

Према другој причи, сви предивни средњевековни манастири и друге светиње којима се Косово с правом дичи, припадали су првобитно Албанцима док им их Срби нису отели. Не мора се бити стручњак за византијску црквену архитектуру да би се схватило да су светиње као Дечани и Пећка Патријаршија очигледно православног стила. Није тешко проверити ни чињеницу да су ови манастири задужбине српских краљева и њихов поклон Српском народу.

Тврдње да су манастири првобитно припадали Албанцима брзо су престајале чим бих упитала: ‘‘Ако је тако, зашто се онда Албанци толико труде да их униште’‘? На то никада нисам добила одговор.

Нисам се искључиво држала своје канцеларије, у друштву других међународних службеника, војника антисрпског крсташког рата. Обилазила сам неалбанска насеља, не само српска већ и ромска, попут оловом загађеног кампа у Звечану за лица која је 1999. ОВК прогнала из јужног дела Косовске Митровице. Обилазила сам и Горанце у Гори и Хрвате у Летници. После уласка КФОР-а и УН у Покрајину и одласка српских снага безбедности сви неалбанци постали су жртве насиља. Што је почело у јуну 1999. и достигло свој врхунац у марту 2004, може се само назвати терористичким ратом против становништва, укључујући и Албанце који се нису слагали са ОВК и њеним вођама.

Насиље је било усмерено искључиво на цивиле: на мушкарце, жене и децу без обзира на узраст и физичко стање. То је био немилосрдан рат терором и застрашивањем ради прогона неалбанаца, у извесним случајевима подстицан и потпомаган од неких контингената КФОР-а.

Док су многа српска села била етнички очишћена, јужно од Ибра и Срби и Роми били су протерани из свих градова. Страхотни су подаци о страдању у местима као Липљан, Обилић, Косово Поље, Чаглавица, Витина, Урошевац и друга. Године 1999. Витина је имала више од 3.500 српских житеља, а годину дана потом остала их је само шака јада шћућурена уз цркву. У Урошевцу, пошто је око хиљаду њих провело читаву једну недељу у ограђеном простору без икаквих хигијенских услова у центру града, старији Срби су потоварени у аутобусе и одвезени до административног прелаза у централну Србију. А за то време је ОВК палила српске куће и убијала сваког за кога су мислили да је Србин. Једна службеница Високог комесаријата за избеглице отишла је да им однесе лекове, да би јој било речено да су их амерички војници одвезли у колективне центре у Бујановцу, у јужној Србији, у којима многи и данас живе. То су они који су имали среће; они који су остали били су понижавани, мучени, силовани и убијени.

Упркос непрекидних насртаја, у Обилићу је до марта 2004. успео да остане понеки Србин и Ром. Они су били мета руље 17. марта те године, у кампањи етничког чишћења широм Покрајине, а нарочито њеном централном делу, око Приштине. Међународна заједница није штитила те грађане. За време напада у Обилићу, док су српске куће гореле, све жене из ромског насеља у Обилићу биле су скинуте голе и тако спроведене кроз наоружану руљу. У Обилићу се налазио контингент британског КФОР-а; британски војници су све то посматрали и нису интервенисали. Можда им је тако било наређено, но њихово нечињење подударало се са неактивношћу КФОР-а широм Косова. Војници КФОР-а нису ни покушали да одбране жртве насиља већ су стајали по страни не предузимајући ништа, док су други побегли у своје базе. Но, било је и изузетака: на сопствену иницијативу, војници ирског КФОР-а изишли су из своје базе у Липљану и спасли многе неалбанаце у Обилићу.

Пример страдања невиних наћи ћемо у породици Николић из Урошевца, коју с поносом сматрам личним пријатељима. Њихова непопустљива одлучност, стаменост и храброст упркос свега што им је ужасна судбина доделила су ме задивили. Госпођа Данијела-Дана Николић, већ зашла у осамдесете, родила се у Словенији. Кад јој је било 18 година дошла је на Косово да посети оца, официра у Југословенској војсци са службом у Урошевцу. Ту је упознала свог будућег мужа. Венчали су се и остали да живе у Урошевцу. Данијела има ћерку Сантипу, архитекту, и Љиљану, инжењера. Николићи су стара, угледна урошевачка породица која је током година много учинила за развој града. Године 1999. Данијела је са ћеркама живела у једном делу велике породичне куће – све остало су јој комунисти одавно били конфисковали.

Ни њихове године, ни потпуна немогућност да било кога угрозе нису их поштедели ОВК. Мада су избегле први напад на Србе у Урошевцу, током јуна и јула 1999. припадници ОВК су редовно улазили у њихову кућу и из ње износили шта су хтели. Све три су биле нападане, свима су зуби поломљени. Једино је Сантипа била здрава и у добром физичком стању. Љиљани су обе ноге биле одузете после саобраћајног удеса, а мајка Данијела је слепа. Сантипа је излазила да набавља храну, али су је често пребијали. Неко време их је штитио грчки КФОР који је поставио стражу пред њиховим улазним вратима. Упркос свега, остале су у својој кући до погрома 17. марта 2004, када је руља опколила кућу.

Још постоји видео трака снимљена за време тог напада. На траци се види како у једном делу града руља од око хиљаду људи опкољава кућу у којој живе три жене, док у другом делу града припадници грчког КФОР-а покушавају да одбране цркву од велике групе нападача. На крају је амерички КФОР морао да спасава грчки КФОР док је црква горела а неколико грчких војника задобило тешке опекотине. Војници америчког КФОР-а успели су да дођу и до куће Николића одакле су изнели госпођу Николић и њене две ћерке док их је руља Албанаца засипала камењем и другим пројектилима. Љиљана, парализованих ногу, задобила је ударац каменицом, тек касније схвативши да јој је од њега нога и сломљена. Кућа породице Николић је уништена. Осим личне трагедије породице која је остала без дома, губитак куће значио је и губитак њихове библиотеке од 18.000 књига, великог броја скупоцених музичких инструмената и једне Ђотове слике Богородице непроцењиве вредности. С њима су изгорели и последњи трагови европске цивилизације у Урошевцу.

Госпођа и госпођице Николић пренете су у базу грчког КФОР-а где су затекле још Срба који су преживели завршни напад на Урошевац. Нису их одвели у оближњу америчку базу Бондстил где су могли да им укажу хитно потребну лекарску помоћ. Као што им је касније објаснио један војник америчког КФОР-а, није било пожељно да Албанци запослени у бази чују да Американци лече рањене Србе. Десет дана касније ипак су их довезли у Бондстил на лечење, али не пре него је једна старија Српкиња подлегла ранама.

Породицу Николић су вратили у грчку базу где још увек живе. Грци су их одвели на кратко време у Грчку у нади да ће тамо остати заувек. Међутим, мајка и ћерке Николић нису несталe у ‘‘ноћи и магли’‘ (7. децембра 1941, Хитлер је издао декрет Nacht und Nebel према коме је невид требало да прогута сва непожељна лица). Њихова одлука да се врате кући остаје непоколебива, мада ниједна међународна организација – а камоли албанске месне власти – нису вољни да им обнове кућу и омогуће повратак. У међувремену, новизграђене куће онемогућиле су приступ срушеној а њихова молба да им се дозволи да посете шта је од ње остало је одбијена. У сваком случају, до куће би се могло доћи једино хеликоптером. Фабрику покојног господина Николића ‘‘приватизовала’‘ је Косовска повереничка агенција под окриљем Уједињених нација. Породицу Николић о томе нико није обавестио нити је од њих тражен пристанак. Један војник им је недавно рекао да Албанци ‘‘заслужују’‘ да буду власници фабрике јер их је много сиромашних и треба им посао. Упркос свега, породица Николић упорно одбија да напусти вољени Урошевац.

Чињеница да нема безбедног повратка за Србе ни у Урошевац, нити у било који урбани центар на Косову остаје непромењена. Имовинска права расељених не постоје. Нико, ни међународна заједница ни месне власти, није спреман да се заложи ни за људска права. Старе избеглице са Косова смештене у колективном центру у Ковину, неких 80 км од Београда, полако се и тешко довуку до кантине када дође време ручку, да приме свој оброк у малим, пластичним посудама. На њиховим лицима читате трагове дугогодишњег утамничења по колективним центрима, далеко од својих домова, лишени свега што су икад имали, па и наде.

Пре доласка на Косово, мада нисам била сасвим наивна, веровала сам у систем међународног права и у организације основане да поштују и штите правду и људска права. Боравак на Косову отворио ми је очи на стварност сатанских махинација међународног система. Када сам фебруара 2005. у Приштини упознала високог службеника Канцеларије УН за повратак он ми је без устезања рекао да Србима никада неће бити дозвољено да се врате на Косово. Казао ми је да нема стварне намере да им се омогући повратак и да су за то успостављени механизми само димна завеса.

Да нe бих гајила илузије, један британски дипломата у Београду ми је са видном моралном супериорношћу рекао да су ‘‘Срби на погрешној страни историје’‘. На моју примедбу да мора да је дивно припадати земљи која је увек на правој страни историје, потпуно несвестан моје ироније одговорио је: ‘‘Да, дивно је’‘.

Земља покривена сунцокретима у цвету августа 1999. сада је бетонска џунгла новоизграђених складишта и других здања, многих подигнутих незаконито. Друга су изграђена на земљишту које су Срби продали будзашто да би могли да оду са Косова, не могавши и даље да живе у колективним центрима. Добар део српског земљишта даље од главних путева Срби нису ни продали, али га Албанци користе као своје.

Нема сумње да се на Косову врши истребљење Срба. Нема сумње да се на Косову затире српство, српска историја, српска култура. ОВК је уништила велики број српских светиња. Порушено је или спаљено 150 цркава и манастира, неких из средњег века. Српска гробља су оскрнављена и претворена у депоније, кости њихових предака оскрнављене, српска села опљачкана и имена им промењена. Српска омладина је приморана да бежи са Косова.

Мој отац је видео ‘‘суд врана’‘. И ја сам га видела. ‘‘Вране’‘-убице које сам гледала како кидишу на беспомоћну жртву непријатељи су истине, правде и људских права на Косову. Она усамљена врана у средини ‘‘суднице’‘ је српски народ на Косову. Њему се суди без разлога, кривица му је установљена пре него је суђење и почело; он је осуђен на смрт и над њим се немилосрдно извршава смртна казна. Догађања на Косову подсећају ме на роман Вилијама Голдинга Господар мува у коме руља убија Пигија без разлога, јер је друкчији од осталих, којима је потребно жртвено јаре.

Нисам у стању да затворим очи пред свирепошћу руље, нити пред бескичмењаштвом и лицемерјем оних који ту руљу подржавају и чине јој уступке не би ли одржали сопствени ‘‘кредибилитет’‘. Одбијам да не видим свирепост оних који су сами себи дали мандат да штите ‘‘закон’‘ и решавају сукобе на Балкану, а уместо тога сеју семе будућег рата.

Преузето

Irish Catholic Humanitarian Mary Walsh: Witness to the Truth about Kosovo

Сви морају прећи реку

Јапански IQ тест

http://www.robmathiowetz.com/

"Сви морају прећи реку"

- Само двоје људи могу на сплав у исто време.
- Отац не може остати ни са једном ћерком без присуства мајке.
- Мајка не може остати ни са једним сином без присуства оца.
- Лопов (у мајици на штрафте) не може остати ни са једним чланом породице без присуства полицајца.
- Само мајка, отац и полицајац знају да управљају сплавом.

Да покренеш особу, кликни на њу. Да покренеш сплав кликни на црвену полугу.

Прича о два чувара

Некада давно децу су чували анђели. Пазили су да не падну с трешње, да се не убоду босом ногом на трн, да се не оклизну у потоку, да не залутају у шуму...

Ако би се анђео чувар превише занео песмом птица или мирисом цвећа дешавале су се мале незгоде. Али, то је било ретко.

Захвална деца желела су да загрле и пољубе Бога, па су скакала да Га дохвате. А пошто је било толико тога на чему треба захваљивати деца су скакала по цео дан, а њихова весела граја чула се до седмог неба.

А онда... Е, онда су њихови родитељи продали кућу у селу и купили станчић на спрату у граду. Добри анђео је учио децу да на свему, па чак и на томе, треба да захвале Богу, али – комшијама се то није свидело.

Тата је хтео тишину кад дође с посла, а мама се много секирала због новог намештаја.

А деца ко деца, чисте душице – захваљивала би Богу по цео дан! Тако их је учио анђео.

Наљутише се тата и мама – дадоше анђелу отказ! Траже бољег чувара – неког ко ће да смири децу. Не прође много – примише другог у службу.

Да је црн – црн је, да је ружан – ружан је. Ни рогови му не фале. А реп – кус.

Са сточића скиде „досадну“ породичну икону, а уместо ње стави чаробну кутију. А кутија свира, пева, шарени се! Притиснеш ли једно дугме – видиш слонове у Африци, друго – већ си на дну мора, на трећем трче за лоптом, на четвртом јављају какве су цене на пијаци...

Седе деца ко кипови, не чују се, не дишу, прескачу ручак (или домаћи), али скупоцене нове столице више не. Сви су мирни и задовољни – и деца, и родитељи, и комшије.

Изгледа да црни чувар нема мане. Али, ипак има – много се плаши крста! А његов бели претходник научио је децу да се крсте. Шта ако саставе три прста и... О, не! То не сме да се деси!

Зато им је поставио још једну чаробну кутију, у спаваћу собу. И малу телефонску у џеп. Све типка до типке!

Да три прста никада не буду слободна за крст!

А бели анђео још увек лети око прозора. Јер много воли децу. Чак је успео да се прикраде и да на чаробне кутије за замрзавање деце убаци по једно своје дугме.

Па ако га неко дете случајно притисне отопиће се и моћи ће опет да се крсти, да трчи, да ради, да воли, да дели, да запева Богу, да полети молитвом до самога неба!

На том дугмету пише – искључи.

„Светосавско звонце“ бр.2/2011.

Преузето

Крилата прича - УСКОРО!