Шешир мој (10)
Мајчински подвиг!
Један супруг је, за новине, написао чланак о својој жени.
У породици је било троје мале деце, а он је у току једног дана посматрао и бележио шта све мајка уради за њих.
Ево тог извештаја:
„У току једног дана мајка је:
- 106 пута отворила деци врата,
- 16 пута зашнирала чизме,
- 32 пута преобукла децу,
- 94 пута рекла: „Остави!“,
- 16 пута прекинула свађу,
- 11 пута нахранила децу,
- 19 пута обрисала деци нос,
- 16 пута подгрејала јело,
- 175 пута им поставила питање, тражећи одговор
и, на крају, само за потребе деце прешла је 10 километара.
На то додати и све друге послове које жена обави у домаћинству, а ви ћете знати који су то."
Ретко који човек је способан да се носи са женском одговорношћу.
Зато, децо, поштујте своје мајке, и ви, мужеви, своје жене.
Аутор непознат
(прича са руског блога)
Луткомендија
Луткарска емисија намењена целој породици!
Скандал у Немачкој!
Скандал u Немачкој: Отац у затвору јер је одобрио детету да избегне часове сексуалног васпитања!
Мелита живи са родитељима у Мешеде, има седам браће и сестара, ученица је 4. разреда основне школе у Еслохе/ Рајсте - Eslohe/Reiste.
Од наставника ове школе била је увек хваљена због свог изразито позитивног понашања. Међутим, када је сексуално образовање уведено у овој основној школи, Мелита напушта учионицу, јер се више не осећа пријатно са овом темом.
То њено понашање је разумљиво, иначе, последњи инциденти из Боркена (Borken), где је 27.06.2013 осам ученика 6. разреда колабирало, јер су суочени сликама гениталија, тачније са отвореним порнографским материјалима!
Мелита је затим, после састанка са школском управом, насилно одведена у учионицу и тако приморана да присуствује часу. С обзиром на чињеницу да у немачким школама постоји алтернативна настава за неконфесионалну децу или децу исламске вероисповести, поставља се питање зашто је обавезно присуство овим накарадним предавањима?
Читав случај је завршио пред судом а отац девојчице у затвору. Погледајте кратку репортажу о овом случају.
Пахуља
свет се разоткрива као цвет у зору
као јутарња роса подиже се поглед
бистар
дишеш лагано као јутарњи ветар
слушаш речи које шећу простором
мисли, жеље, планове
све оне велике и недостижне ствари
које су лепе само у причама
и које нас држе живима
које нам бистре поглед
да видимо даље од ока
снажније од срца
како се речи шире
и мириси зоре пролазе
срце постаје све веће и веће
све топлије и топлије
одвећ загледано у стрепњу
кад зна, да сваки одлазак је уједно и долазак
рекох себи снажнија си од стене
и нежнија од пахуље памука
течеш као вода
нестајеш као пара
и појављујеш се као лед
пахуља
речи су се повукле као магла
цвеће и јутарња роса
открила си себе
свет један цео
у једном бићу
тако си близу
сваким дахом све ближа
као сунце сијаш
као месец обучена
негде
у свем овом неразумевању
негде
у свем овом ратоборном времену
негде…
постојимо и ми
склупчани поред нечијих ногу
Шуки инспирисан @причалица
Царица Небесна
Врт
Бели анђео
If - Ако
then why can't I paint you?
The words would never show,
to you I've come to know . . .
If a face could launch a thousand ships,
then where am I to go?
There's no one home but you,
you're all thats left me to . . .
And when my love for life
is running dry,
You come and pour
yourself on me . . .
If a man could be two places at one time,
I'd be with you,
tomorrow and today,
beside you all the way . . .
If the world should stop revolving,
Spinning slowly down to die,
I'd spend the end with you
and when the world was through . . .
Then one by one
the stars would all go out . . .
Then you and I
would simply fly away!
Укус жене
Мт. 21,22
Свети Николај
Прошле године, лежала сам девет месеци, услед болести и, нажалост, нисам могла да спремим славу, Светог Николаја. А док сам лежала, и мој отац је седео у близини, па му рекох:
„Ево, тата, први пут после десет година“, а ово је једанаеста откако је мама умрла да ја спремам славу, „не могу да спремим ништа!“
Имала сам тромбозу дубоких вена обе ноге, због чега нисам могла да устанем из кревета. Притом ме је већ рак најео, тако да ми је стомак отекао од воде да сам једва дисала. Толико сам била слаба да ни до купатила нисам могла да одем сама.
„Ето“, наставих, „када би Бог дао да сутра имамо само мало чорбе и једну рибу, нас двоје да поделимо, те неколико колачића, нама доста.“
Није прошло ни десет минута, кад неко позвони на врата. Тата отвори и каже:
„Ево, дошла комшиница и донела на тацни четири колача! Рекла је да јој дам шерпицу, да ти сипа мало чорбе.“
И ту мој отац оста у чуду:
„Гле, тебе је стварно Господ чуо!“
После подне, дође моја сестра кући и донесе ми у фолији једну печену рибу са роштиља.
„Донела сам ти печену пастрмку“, рече, а никад ми пре ништа није донела, ни кесу бомбона. Тако су све три моје жеље биле услишене: мало чорбе, печена риба и неколико колачића.
Кад сам јој то све испричала, моја сестра се и сама зачуди, те рече:
„Па што ти не молиш мало Бога да и мени да мало прасетине?“
Ту јој одговорих:
„Знаш, пошто ти читаш оне твоје афирмативне реченице, које су ти важније и вредније од Бога, ти тражи од њих прасетину. А ја, која се молим Богу, то се Његовој милости и обратих; и шта сам тражила – то сам и добила. Видиш ли каква је разлика између Бога и афирмативних реченица? Огромна, Данилка! Јер Бог може да делује, а афирмативне реченице не могу.“
Она је само спустила главу и отишла у собу.
Иначе, моја сестра је врло тврдоврата и некрштена. Зна много о вери, али једноставно не прима је ни на који начин. Али то сам све препустила Богу, јер како је Бог окренуо мене, тако ће и њу.
Ташна за понети (1)
Лева нога
Илустрација: Christine Haworth
Јутра сваког, кад устане,
баш на леву ногу стане,
те од тога часа Света
свашта нешто зановета.
Што папуча није ближе?
Зашто прозор није
ниже?
Панталоне - што облачи,
кад их с мраком опет свлачи?
Зашто
мора зубе прати?
Или лице умивати?
Прљав биће и онако
чим за ћошак
буде мак`о.
Још милион ситних ствари -
то му, ето, живот квари,
а због којих жалом жали
зашто није инсект мали.
Јер да јесте
каква буба,
не би брин`о око зуба,
нит марио за одело -
буби то је
што и тело.
Гледа мајка, а све ћути,
хоће дете да одљути,
и
загубљен осмех нађе,
потонуле врати лађе.
Додајући му ципелу,
она рече мис`о смелу:
„Треба хвалит`, сине, Бога,
што си дете, не
стонога!
Јер, замисли ти те муке:
имаш ноге, немаш руке;
и кад с
јутром у дан крочиш -
на педесет ногу скочиш.
Свих педесет левих да
су -
куд ћеш горе, о, ужасу!
Зато буди који јеси
хвалу Богу ти
принеси.“
Замисли се Света мали
климну главом и захвали,
насмеја
се дечје, мило -
бригама је одзвонило.
аутор: причалица












