Док Шива плеше
Слика са нета
Пре неколико година, у просторијама одељења за астрономију опште физике Академије наука СССР-а, почела је занимљива кампања. Упркос светским научним тенденцијама размах отаџбинске психотронике је осуђен као лажно научан. Иницијатор прогона уперених против неортодоксних физичара постао је санктпетроградски научник Евгениј Александров. Блиски рођак бившег председника совјетске Академије наука, он је, по нашим подацима, заједно са академицима Патроном и Глушком, сачињавао језгро најпосвећенијих људи у тајне психотронике.
Чудно, зар не? Али још чуднијим ће се показати резултати борбе, која је, на први поглед, била најобичнији разлаз двеју научних школа.
Пред нама је решење Комитета за науку и технологију врховног совјета СССР-а, које жигоше псеудоистраживања. Датирано је с четвртим јулом 1991. године. Читамо и запањујемо се!
Испоставља се да су „наивни“ сарадници КГБ-а, министарства атомске енергије и министарства одбране, на глупости узели и проћердали пола милијарде предреформских рубаља. Наравно, именоване организације, и поред најбоље воље, не можеш окривити за наивност. Дакле, клан из академије, на чијем челу се налази Александров, позван је да свесно искомпромитује истраживања, која су била задобила најшири размах. Али, са каквим циљем?
Одговор на то питање, у извесној мери, даје следећа причица.
Године 1987. на сто премијера Николаја Ришкова легла је обимна хрпа папира. То је био програм разраде психотехнологије. Предлагало се њено коришћење у народној привреди, у војним системима дистанционог управљања. У последњем делу говорило се о формирању средстава управљања психофизичким саставом човека и утицаја на механизам предузетих одлука. Рок испуњења програма одређен је на четири године.
Диригент, који је покушао да психотронске фрулице усложи у оркестар, био је генерал Ханцеверов. Он је предложио да се формира систем у циљу обезбеђења социјалне контроле и одбране правног поретка.
Говори Ф. Ханцеверов: „Ришков је одобрио идеју. Био је оформљен научни савет на челу са академиком Котељњиковим. Одмах су отпочеле чудновате ствари. Под изговором државне тајне, савет се сакрио у дубоку илегалу и није радио ништа. Затим је Ришков поново дао наредбу да се позабавимо истим проблемом, али опет је све стављено под лед. Разлог: опирање одређеног дела елитних академских кругова.“
Једна верзија: неке научне структуре труде се да одбране своје монополе на специфична знања повезана са утицајем на понашање човека. Они ни изблиза нису заинтересовани да закључци сличних истраживања исконтролисаних лабораторија излете у орбиту државних програма. Пример те борбе, судећи по свему, је и историја са учешћем Александрова и Ханцеверова. Разумљиво је да су у тој борби они представљали различите силе.
Војска и екстрасенси
В. Кањука: „На основу истраживања нашег центра, било је подигнуто најмање седам војних индустријских комплекса. У њима су покушали ове идеје отелотворити у металу. Такви радови, на пример, вршени су у Кијеву у фабрици „Арсенал“.
В. Седлецки: „Сличним проблемима бавио се и кијевски институт за обраду материјала. Биогенератори су произвођени у фабрици „Октава“. Аутор једне од израђених макета био сам и сам. Ти радови су завршени у августу 1990. године. Експерименти су вршени на животињама. Касније, по мојим подацима, на високо плаћеним добровољцима.“
В. Кањука: „Испочетка су наш центар покушали да увуку у извршење конкретних задатака сумњивог садржаја, који су одговарали, на пример, интересима неких руководилаца ЦККПСС. Када код нас та ствар није прошла, прецртани смо. У моменту прекида програма, убрзаног смрћу академика Глушка, већ су формиране паралелне структуре, које је требало да нас замене. Очито, они су били подобнији.“
За разлику од генерала Ханцеверова, који говори о одсуству координираног рада, доктор Кањука стално упућује на неки јединствени центар. Где се он налази до сада нисмо открили. Али могуће је да је управо он засметао генералу да координациони центар употреби у корист војног комплекса. Уосталом, ускоро после овог неуспелог покушаја, Фирјас Рахимович Ханцеверов је пензионисан.
Вратимо се одлуци комитета врховног совјета на иницијативу Е. Александрова. Списак израђивача психотехнологије упућује на институт за обраду материјала Украјине. Његов руководилац је академик Трефилов.
Идемо даље. Одељење теоретских питања за пројектовање логичних језика ради потреба специјалне пропаганде ради у оквиру академије. На његовом челу је доктор техничких наука Ернест Андријанкин. Тај учени човек је руководио програмом психолошког утицаја на противника, што је наставак наших авганистанских проблема. У разговору са нама, он је овако формулисао свој кредо: „Чему пуцати – боље утицати!“ Сматра да постојећи резултати могу бити искоришћени у борби, не само са војском противника, већ и са мафијом. (Напомена: Тек напустивши ту кућу у улици Весњина, недалеко од здања министарства иностраних послова, одједном сам се сетио чудног анонимног документа, који ми је пре неколико година допао руку. У њему се тврдило да је група ентузијаста, међу њима Андријанкин, Медељанковски (то презиме сусрећемо овде већ трећи пут) и још неки, начинила психотронски генератор. Он је монтиран у улици Весњина. Као учесници тајног програма помињу се, такође, Ален Чумак и Џуна Давидашвили.)
Оружја будућности
Следећа организација са списка: „Лабораторија микролептонских технологија“. На њеном челу је Анатолиј Охатрин. Радио је под руководством академика Крољева са космичких програма (опет космос), конструктор генерације биогенератора. Један од њих демонстрирали су нам у скромном подруму, где се налази лабораторија. Апарат је способан да утиче на биоенергетске карактеристике конкретног човека. Невелик стони прибор делује на растојању и по избору. Бујице микролептонских честица убацују се у организам изабраног бића помешане у специјалној капсули.
Какве су то твари? Зависи од тога ко влада апаратуром. (Напомена: Коришћење тајних знања забрињава. Директор института психотронике у Москви, А. Кочуров, навео је имена неколико организација које самостално развијају сличне пројекте. Међу њима државно-кооперативни центар „Лидар“. На саветовању у Кремљу 12. фебруара 1993. године говорио је бивши министар одбране В. Бараников. Примећен је одлив мозгова у криминалне структуре. Министарство располаже информацијом о томе да је у тој средини испољен интерес за фармаколошка средства, која утичу на психу, за технологије хипнозе дугорочног програмирања човекове психе, за управљање понашањем и стањем човековим, за коришћење у криминалне циљеве лица која овладавају парапсихолошким особностима.)
По речима Анатолија Охатрина, године 1982., он је конструисао генератор који је на човека вршио веома негативан утицај.
„Где се сада налази?“
„Уништили смо га. Године 1982. први пут смо се осетили неугодно због деловања тога апарата на сву осталу апаратуру. Затим су отпочеле крајње непријатне ствари са здрављем наших сарадника. Испочетка се јављала оштра малаксалост, затим губитак логичног понашања, после тога губитак оријентације у простору, напокон - отказивање болесних органа. Изаћи из тог стања, између осталих и мени лчно, пошло је за руком са веома великим напором. Постало је јасно да генератори могу да постану средства уништења. Позивам све научнике, који се баве сличним питањима, да неизоставно прекину експерименте.“
Немало проналазача испробало је први психотронски удар на себи. Списак жртава отвара проналазач једног од првих биогенератора у нашој земљи – А. Берице Стаховски. Он је, уосталом, говорио да његов апарат може да се зове генератор само условно. У суштини, он је ретранслатор енергије из космоса.
Од тада, од шездесетих година, превремена и неочекивана смрт постигла је и многе друге. Међу њима је и професор Медељанковски, кога смо већ помињали у вези са биоенергетичаром Џуном.
Александар Черњецки, блиски познаник и колега Анатолија Охатрина, свесно је примио дозу зрачења, која је, с времена на време, стимулисала организам старијих људи. Међутим, његова смрт је, затим, наступила брзо и неочекивано. А. Охатрин сматра да је узрок те смрти био такође генератор.
Низ загонетних смрти дотакао се и западних психотроничара. На пример, десетак година раније умрла је читава једна група научника повезана са фирмом „Маркони“. Тврдило се да она учествује у психотронском програму са чаробним називом „Плава птица“.
Дакле, Вимал Даџибхај је пронађен мртав под мостом у Бристолу, Девид Сенс је погинуо од експлозије у сопственом аутомобилу, Роберт Гринхолд је неочекивано скочио са моста, Питер Пипел се отровао издувним гасовима из своје машине, Колин Фишер је умро од убода ножем, Анод Шарид је извршио самоубиство.
Како да се не подсетимо судбине доктора Фауста?
„Стекните знање и бићете као богови“ – тај првоначелни модел грехопада стално и стално понавља савремена наука. Лишена благодатног духовног ослонца, она не примећује да се налази у рукама главног космичког пародичара. И сваким сличним покушајем, она пародира Творца, све до моделирања космичких зрачења.
Шта даље? Казна је неотклоњива. Све научне идеје, чак и оне у које су се уздали као у носиоце бољитка и добра, претварају се у своју супротност – постају оружје истребљења. Пародија убија пародисту.
Директор московског института психотронике, А. Кучуров, сматра да су наше представе о изграђеним генераторима поља још увек веома примитивне. Зато своје смртоносно дејство оне могу да испоље потпуно непредвидљиво. Тим пре, тврди научник, зрачења тих машина пробијају својеврсне пролазе у паралелне, демонске светове, са свим последицама које отуда проистичу.
Већ познати програм „Аура“, кроз ове рупе пацијентима се неретко јављају сасвим чудновати гости. Једном се указала давно умрла жена; други прича да је за време сеансе себе видео са стране; трећи, да је у потпуности изгубио представу о времену. Он је прелетео на Тибет, општио тамо са неким нељудским бићима. Карактеристично је и то да, при расклапању и поправкама, генератор често изгуби своја својства. Зашто се то догађа немогуће је објаснити. Али једно је јасно: ту ствар уопште није у физици и није у механици – дејствује нека друга сила.
Аутори пројекта који се припрема у думи, као закон о биоетици, указују на опасност покушаја да се та снага искористи у злочиначке сврхе. Они директно указују на недопустивост коришћења генератора са циљем излечења помоћу метода и средстава окултно-мистичног и религијског порекла.
Авај! Званичан одговор владе од 25. септембра 1997. године изразио је одлучну несагласност са тако постављеним проблемом.
За Православног човека све то, као и рђава ангажованост наше владе, не захтева специјалан коментар.
Сан?
Могли бисмо и наставити списак радника психотронског програма о којем нас је известио документ врховног совјета СССР-а, али час је да подробније причамо и о поручиоцима.
Московски новинар И. Могила показује ми документ. „У бившем Совјетском Савезу, ја, Иван Сергејевич Качалин (и следи презиме још једног сарадника), пријавили смо откриће начина изазивања вештачког сна на растојању уз помоћ радио-таласа. Практичну помоћ у представљању открића пружио је генерал-пуковник авијације Владимир Николајевич Абрамов. Те исте инструменте два пута је испробао херој Совјетског Савеза, маршал авијације – Евгениј Јаковљевич Савицки.“
Идемо даље. Године 1973., у војној пошти 715902 града Новосибирска, уграђена је прва станица „Радио-сан“. Извршен је претходни експеримент. Резултати су били позитивни. На том документу стоје војни печати и грбови, печати академског института и потписи крупних научних ауторитета. Међу њима и академика Јурија Кобзарова, као и доктора физичко-математичких наука Е. Годика. Овде се, такође, тврди да у блок-шеми експеримента „Радио-сан“ постоји надзвучни генератор, чији импулси изазивају акустична таласања у мозгу. Снага постројења омогућава обраду града површине од око 100 км², чији сви житељи могу запасти у дубок „радио-сан“. Узгредни резултат деловања постројења је мутација у ћелијама организама.
Звуци ужаса
Године 1929., у лондонском позоришту „Лирик“, поставили су једну историјску драму. Аутори су хтели да изазову код гледалаца посебне емоције. Своје невоље поделили су са познатим физичарем Робертом Вудом. Он је предложио да искористе акустични ефект, који до тада људско уво није чуло – талас звука који испушта гигантска цев. На премијери, ова цев је изазвала чудовишну резонансу: дрхтала су стакла, брујали лустери, тресла се читава зграда. Публику је захватио ужас. Почела је паника. Спектакл је прекинут. Вуда су оптужили за магију. Уосталом, не без разлога.
Тих година, два научника из Немачке и Италије нашли су решење проблема невидиљивог утицаја на психу, али на други начин. М. фон Арден и Ф. Кацамали користили су, не суперниске, већ супервисоке фреквенције. Међутим, ускоро, саопштавају руски истраживачи М. Гуртовој и И. Винокуров, колеге су прекинуле преписку. Примену њихових радова су забранили лично Хитлер и Мусолини. Они су знали шта даје власт над масом. Постао је надљудски задатак многократно појачати њихове резултате.
Продор на Исток и продор Далеког истока
У престоницу Тибета 1938. године поново нас преноси кино-хроника скинута са Аненербе-а. Промичу црно-бели кадрови. Будистички манастир. Монах приноси свакојутарњу жртву демонима, покровитељима жуте вере. Храни орлове људским лешевима. Демон Џамсеран, овенчан са пет лобања, биће задовољан. Служитељ медитира. Он замишља безгранично море крви, а у самој средини таласа, бронзану кору и на њој искеженог Џамсерана. У левој руци демон држи срце и бубреге непријатељске вере; под мишком стишће црвен кожни знамен.
Они који одбаце Бога Јединога, пре или касније поклониће се његовом противнику. На Тибету, атеистичка проповед Будина, изродила се у демонопоклоништво. Вековима касније, плашећи се тајни Истока, ка том истом бездану устремиће се и материјализам Запада.
По предању, први Далај Лама привукао је, ради зидања Ласе, пукове демона. Нису ли са њима искали везу градитељи хиљадугодишњег рајха?
Да се призову таква бића задужен је ритуални плес. Промичу црно-бели кадрови. Ритам, карактеристични покрети и учестаност дисања плесача, брушени су вековима. Сваки ударац палице продор је у онострано. Тамо води и звучна стазица монотоних мантри (молитава са одређеним скупом гласних звукова).
Ефекат мантре ефекат је акустичне резонансе. У Будизму, ученик који добије индивидуалну мантру, необично је послушан свом учитељу. А то је управо оно што треба.
У Берлину су са нестрпљењем очекивали извештај експедиције Аненербе. Аненербе значи наслеђе предака. Приметимо: наслеђе искључиво паганско и специфична познања ламајиста нису једини извор.
Ми смо већ говорили о највишем посвећенику црномагијских редова СС-а, Карлу Вилигуту. Његов древни род, из поколења у поколење, предавао је загонетне рунске таблице са неразумљивим словима. Сматрало се да су у њима шифрована древна знања пореклом директно од ђавола. У Аненербе-у су се заузели дешифровањем таблица. Неки истраживачи тврде да је један од резултата формирање тзв. техно-магијских апарата. Сачували су се цртежи, који описују њихов принцип деловања. На њима су представљене вихорне бујице честица (сада се оне називају торзионим пољима). Реч је, очито, била о неком пралику савремених психогенератора.
Подсетимо: У заједничком интервјуу датом са члановима секте АУМ Шинрикјо савремени конструктор торзионих генератора Е. Акимов тврдио је да су та поља материјални носиоци тзв. астралног света са његовим појавама, као што су: духови, левитација и слично. Ево, дакле, технотронског продора у демонски свет – тамо где обитава Џамсеран и њему слична бића.
А у архивским документима Аненербе-а подвлачи се да је утицај техно-магијских апарата усмериван пре свега на кристале воље, који се налазе негде у области хипофизе.
Осамдесетих година у совјетском академском часопису из серије „Кибернетика и медицина“, појавили су се чланци на тему психоистраживања професора-пуковника Георгија Богданова. Он је писао да се у мозгу налазе, од стране саме природе, изграђени кристали полупроводничких структура. Захваљујући тој биоелектроници, сачињеној од чврстих тела, могућ је пренос кодиране информације у мозак. Она изазива лик, представу визуелне асоцијације, акустичне и бихевиоралне реакције.
Можда и овде имамо посла са наслеђем Аненербе-а, које је постало доступно војним специјалистима земаља савезника из Другог светског рата.
МК-Ултра
Тајна историја је истинита историја. Подсетимо се да су изјаве оптужених о Аненербе-у изузете и склоњене од јавности још на самом Нирнбершком процесу. Можда су оптужени имали мало материјала?
„Ни издалека није тако!“, одговарају аутори књиге „Месијанско наслеђе“, која је изашла 1989. године у Њујорку. Аутори М. Бејџент, Р. Ли и Х. Линколн наводе запањујуће откриће једног од савезничких тужилаца. Испоставља се да су из докумената процеса свесно изузети, као забрањени, подаци о ритуалним и окултним аспектима Трећег рајха.
Симптоматично: На Нирнбершком процесу учествовао је и већ познати нам амерички психијатар Е. Камерон. Управо он је поднео извештај о психичком стању једног од најзагонетнијих личности нацистичке Немачке – Рудолфа Хеса. Мало касније, тврде руски истраживачи И. Винокуров и Г. Гуртовој, још један учесник процеса, Ален Далес, поставши шефом америчке обавештајне службе, укључио је Камерона у тајни пројекат ЦИА-е. Он се звао „МК-Ултра“ (ултра-мозговна контрола). (Напомена: Највиши задатак, који надвисује могућности психотронике као такве, Ален Далас формулисао је на следећи начин: „Посејавши у Русији хаос, ми ћемо неприметно да заменимо њихове вредности за лажне, и примораћемо их да поверују у те лажне вредности. На који начин? Пронаћи ћемо своје истомишљенике, своје помоћнике и савезнике у самој Русији. Епизода за епизодом, одиграће се по својим размерама грандиозна трагедија пропасти најнепокорнијег народа на земљи коначним непоправљивим разграђењем његове самосвести. Из књижевности и уметности, на пример, ми ћемо постепено да изопштимо њихову социјалну суштину. Осамићемо уметнике, протераћемо из њих потребу да се баве сликањем и истраживањем оних процеса, који произилазе из дубине народних маса. Књижевност, позоришта, биоскопи све ће представљати и прослављати најнижа људска осећања. Ми ћемо на сваки начин подржавати и подизати тзв. ауторе, који ће усађивати и продубљивати у човекову свест култ секса, насиља, садизма, издаје – једном речју култ било какве извитоперености. Част и вреност ће бити исмејани и постати непотребни. Претворити се у заостатак прошлости. Лупештво и силу, лаж и превару, пијанство и наркоманију, страх и безосећајност, издају, нездрав национализам, непријатељство народа, пре свега непријатељство и мржњу према руском народу – све то ћемо вешто и неприметно да учинимо култним. И само мали број људи схватиће или погодити шта се догађа, али такве људе ћемо поставити у беспомоћан положај. Бацићемо их на маргину. Пронаћи ћемо начин да их оптужимо и прогласимо одбаченима од осталог друштва.“)
Реч је била о испирању мозгова. Дакле, у Канади је Камерон стао на чело меморијалног института „Алана“. Ту фирму финансирала је ЦИА. Овде су, као експериментални кунићи, коришћени пацијенти који ништа о томе нису знали. На првом месту група најмање социјално заштићених. Међу њима фински емигрант Марти Коски. То је постало познато јавности 1977. године, када се у Њујорк тајмсу појавио раскринкавајући чланак. Из чланка је произилазило да су од 1957. до 1961. године најмање педесет Канађана постали жртве експеримента прања мозга. Председник САД, Картер, је пожурио да изјави како је са програмом „МК-Ултра“ свршено. Само десет година касније ЦИА је и сама признала исправност оптужби уперених против ње. Десетинама жртава, које су остале у животу, исплаћено је 750.000 $ одштете.
Симптоматична је могућност Камерона да се упозна са документима Аненербе-а. Судије су те документе сматрали апсолутно мистичним и забранили су увид јавности у њих још у току самог процеса у Нирнбергу.
Шивина музика сфера
Кажу да су савремене науке само остаци древних. То мишљење је спорно. Међутим, управо у древној мистичној традицији, таласним вибрационим методама утицаја на човекову свест додељује се првостепена улога. Многе паганске религије и култови принели су своја знања на олтар масонерије. Завиримо у савремену масонску енциклопедију Менли Хола. Светови Египта и Брамина су без сумње поимали фундаментално значење принципа вибро-терапије. Посредством песама и мантри, у којима се стављао нагласак на одређене самогласнике и сугласнике, они су подстицали узбуркане одговоре и помагали природи да обнови повређене зглобове и изгубљене органе. Управо те представе леже у основи древних мистичних легенди о познању изгубљене речи имена божјег. Сматрало се да онај ко позна и изрекне име божје, може задобити апсолутну силу и власт.
Веома занимљиве паралеле такође пружа питагорејска теорија музике небесних сфера. Тек је у последње време појашњено: свакој од планета Сунчевог система одговарају вибрације упоредиве са вибрационим карактеристикама различитих органа људског тела.
В. Кањука: „Улога вибрације о којој су говорили многи мистици, од Питагоре до Гурђијева, веома је сликовито изражена у далекоисточној изреци: „Док Шива плеше, свет постоји.“ , то јест, док многоруки бог твори таласање у природи – она је жива.“
Разумети та префињена колебања, овладати њима, ево задатка за машту посвећених! Данас се јавља нови окултизам. У окултисте спада и гуру кришнаиста, од кога ученици добијају јединичне мантре, својеврсни звучни тучак за свест. То су и руководиоци седељки неуро-лингвистичких програмирања. Они од жртава који им се обраћају формирају један потенцијално веома опасан слој становништва. Међу најопаснијима су творци високо-технолошког психотронског оружја, као и психо-хемичари, наследници средњовековне секте асасина, чији су чланови упућивани у „рај“ уз помоћ наркотика, као и психотроничари који су заробили Питагорину музику сфера у своје злослутне генераторе.
Без обзира на формирање информационог друштва, могућност да се образују затворени системи знања окултног типа остаје на снази. У њиховом темељу је крајња специјализација савремене науке. Баратати неким подацима добијају могућност само посвећени.
Психотроника је већ ушла у терминологију класификације наоружања различитих земаља, али правно она као да не постоји. Сазрело је питање о заштити човека у посебно префињеним сферама: духовној, психофизичкој, генетској. Настало је време да се психо-оружје смести у исти кош са другим видовима оружја масовног уништења. Куцнуо је час да се та тема пренесе са равни занимања љубитеља егзотике на раван насушних проблема. Злослутни пројекти су све зрелији. Претворити незадовољника у послушног потчовека, а за надзорника такође поставити послушног, али агресивног супермена. Формирање такве психо-јерархије је актуелно, јер савремени свет лишава људе најјачих идеалистичких мотивација и поступака.
Опрезно! Психотроника може да постане последња карта за идеологију која је исцрпљена, или за режим који губи легитимност. Управо зато, час је да се проговори о односу те области са самом врхушком пирамиде власти.
Из књиге "Западни пут у апокалипсу"
Јуриј Воробјовски
Убрзавање времена
Лети смо, као што то обично бива, одлазили у село, код
баке. Живели смо у кућици направљеној од глине и дрвета, скоро потпуно лишени
свега онога што се назива цивилизацијом. Вечери смо проводили уз светлост
керозинске лампе слушајући бајке. Како богат нам је тада изгледао свет пун тајни
и лепоте! Као да сам живео у неком другом времену, био део друге историје,
отворене за вечност. Сад времена има све мање.
Време лети брже, много
брже него раније. Да ли сте то приметили? Немамо времена да прочитамо књигу, да
размислимо о нечем свом, не остаје нам времена чак ни за то да будемо мало с
децом и са својом сапутницом на раскршћима овог живота.
Научници су чак
почели да мере убрзање времена. Иако није лако измерити оно што служи као мера
свега постојећег. Јер нема таквог стања или покрета у којем време не би
постојало као осећај пролазности који тишти. И дошли су до закључка, не зна се
којим прорачунима, да данас 24 часа пролази исто тако брзо као што је раније
пролазило свега 16. Односно, већ смо изгубили трећину времена свог живота или
половину оног времена у току којег се налазимо у активном стању. Али, не указују
само научници на то – оци, који се подвизавају у пустињама Свете Горе, отшелници
наших дана, кажу исто: данас време тече много брже него раније, а њих је врло
тешко оптужити за психолошку субјективност изазвану социјалним околностима...
Повећала се брзина свих процеса, али се време ипак скратило – дешава се
супротно од онога што би требало очекивати! Тако се упркос свој научној логици,
испоставило да су идеолози теорије напретка велики лажљивци. Зар нам нису у
прошлом веку сугерисали да ће научни и технолошки напредак довести до тога да ће
машине заменити људски рад и да ће због тога времена бити више? Да, машина за
прање веша данас олакшава рад жене, која сад ипак много више пати због стреса
услед недостатка времена него кад је испирала веш у реци...
Некад су се људи кретали споро, лагано су радили све што је требало да учине у току дана, у току свих дана свог живота. Дан су започињали јутарњом молитвом и завршавали вечерњом; за столом су изговарали „Оче наш“ и ничему нису приступали, а да се прво не осене знамењем светог крста. Односно, човек је у свако време и на сваком месту налазио слободан тренутак да упути реч Богу и заузврат је у души био сигуран да није сам. Иако је његов живот био тежак, с узлетима и падовима (такав уопште и треба да буде живот свакога како би могао нечему у њему да се научи), давао му је осећај пуноће. То је било постојање које се осећа у свој пуноћи.
А сад се све ради у трку, тако да скоро све време осећамо како смо лишени радости тренутка, несавршени у ономе што радимо и осећамо. И кад човек обавља своју молитву (онај ко за то осећа порив), његов ум није тамо. Он јури напред, устремљује се у бриге данашњег дана или свакодневице у целини. А кад се прихвата нечега, чак му не пада на памет да треба да се прекрсти, зато што већ размишља о нечем другом – и на крају крајева, то се не уклапа у околину. Као да Бог треба да иде за светом, да се угледа на њега, а не обрнуто...
И тако човек остаје
сам. Не само због тога што с њим више нема Бога, - он ни остале људе, пријатеље,
браћу, супруга или супругу, не доживљава блиско. То је зато што у трку свако има
свој ритам, - другим речима, у трци све време гледа напред, у оно што ће бити
касније, у нади да ће доћи време да се умири. Међутим, живот брзо пролази и
наступа болест, долази и смрт, брже него што човек очекује, долази пре овог
толико жељеног предаха, не дозволивши му да се умири и да се врати себи, својој
кући.
Али, ова усамљеност се може схватити и на следећи начин: журба,
суманути ритам и незаобилазна бука света у којем живимо, не дозвољавају нам да
чујемо бојажљиве кораке другог на стазама наше душе. Трчање нас некако потискује
ван граница сопствене душе. Јер, души је, исто као детету и љубави, потребно да
јој човек посвети време. Она има свој ритам – ритам дубоког и спокојног општења
с Богом и с другим душама. Ово жене боље схватају, зато што дубље осећају.
И пошто нас ритам смене дана и година друштва у којем живимо за дуго времена отуђује од живота сопствене душе, долазимо до тога да се навикавамо на ово стање и све више се осећамо као да нас уопште нема. Због тога се код нас и могу накалемити еволуционистичке теорије. Другим речима, заборављамо одакле смо кренули, заборављамо матерњи језик простодушне љубави, језик оног пејзажа душе, у који се могло сместити толико лепоте и тајни. И често умиремо међу туђинцима, потпуно непознати, као што се то дешава с огромним мноштвом хришћана, изгубљених међу људима лишеним праве вере, попут јеврејског народа, који је за парче меса робовао код Египћана. Тако је допустио Бог – можда ће човек, погледавши материјално као симбол, схватити шта се дешава на нивоу духа.
Архитекте уобичајеног пејзажа савременог друштва, биотехнолози човечанства потчињеног машини, умислили су да човек попут неког дела, може бити обрађен до те мере да дође до стања робота, програмираног компјутера који ће оперативно одговарати на команде система. И прихватили су се овог пројекта, те су скоро довели западну индивидуу до задатих захтева. Ипак, нису успели да у потпуности промене човекову природу. Отуђени од сопствене душе у свету машина и информација, људи пате, не схватајући због чега. Већина њих уопште ни не зна да има душу. Како ће онда моћи да је препознају и да схвате њену патњу? Они су налик на болесника којег нешто боли, који осећа велику слабост, вртоглавицу и потпуну разбијеност, али не може да каже лекару одакле потиче његова болест.
Патња коју осећа већина људи, и која многе приморава да се бацају у вир свих могућих грехова, тесно је повезана с овим болесним протицањем времена, за које више немамо стрпљења. Немамо зато што време више не мери живот с Богом – извором времена и живота. То је мучно време, које нам даје мерило отуђености, изнемоглости услед празног трчања. И што више трчимо, тим усамљеније се осећамо. Овде почиње зачарани круг. Јер, што се усамљеније осећамо, тим нам је теже да подносимо мучни ток времена, који више на налази свој смисао и радост. Тако да почињемо да јуримо у све већој журби; као у песак се кријемо у посао, у разноразне обавезе и бриге, а у малобројним тренуцима одмора, кад остајемо насамо са самима собом, постаје нам још теже, и све почињемо из почетка. Управо због тога је био смишљен телевизор – како би ублажио ову непролазну самоћу, коју осећају људи данашњице, презревши Бога до Његовог потпуног заборављања и незнања. Телевизор, новине, интернет, сензација, еротика и насиље, снажна осећања, емоције које се преливају преко сваке мере – све је то дато како би нас натерало да заборавимо на то да је наш живот постао прекратак и мучан. Живимо тако као да не живимо сопствени живот.
Молим вас, зауставите се не тренутак у овој трци празнине. Треба да пронађемо своје изгубљено време, да га поново вратимо. Како? Одлазећи што чешће на свету литургију. Време живота наше душе се напаја, као и све створено у овом свету, благодаћу Божијом, у датом случају – временом Царства. Покушајте то да учините и видећете како ће се ваш живот променити.
Молим вас, купујте своје време, стрпљиво стојећи на исповести. Јер грех је главни кривац за убрзање времена нашег живота. Бог нам не даје више времена како не бисмо још више продубили грехове у којима пребивамо.
Купујте време, што је могуће чешће се заустављајући у току дана како бисте изговорили: Господи, помилуј!
Купујте време избацивши телевизор, не плашећи се тога „шта ће рећи комшије, пријатељи и родбина“! Телевизор је највећи хронофаг (гутач времена: од старогрчког χρόνος — време и φᾰγω — прождирем, прим. ред.) у целој историји света. Он у просеку човеку поједе по 3,7 сати времена дневно. Код стараца и деце – више, код пубертетлија мање. Чини вам се да је немогуће избацити га? Али, зар није лакше одрећи се телевизора него патити због губитка тако драгоценог времена нашег живота, тренутака који одлазе и не врећају се, времена у којем си још увек здрав, док си жив? Да ли сте некад видели срећног човека који гледа телевизор? Или смо заборавили и уопште не желимо да знамо шта значи срећа? Онда смо заслужили своју судбину...
Треба поново да пронађемо време, да као пре постанемо осетљиви за несрећу и бол пријатеља, рођака, комшија у људи на улици – а највише осетљиви за глас сопственог срца, тако тужног, тако сиротог, као да смо умрли у туђем крају, сахрањени у бригама и проклетим задовољствима животарења, лишеног Бога.
Молим вас, немојте да ове речи прођу поред ваших ушију – јер не знамо колико ће нас Бог још трпети.
Георгије Фечору
Са руског Марина Тодић
Интервенција блуда
У Старом Завету постоји једна епизода која врло лепо објашњава оно што се данас
дешава с већим делом хришћанског света. У 25. и 31. глави књиге Бројеви говори
се о томе како су поступили Мадијанићани, пагански народ, кад су схватили да
ништа не могу да учине с народом Израиља, зато што га Сам Бог подржава, штити и
предводи. По савету чаробњка Валама Мадијанићани су саблазнили Израиљце,
посејали су блуд међу њима и ови су се скрнавили и „блудничили су с кћерима
моавским“ (4 Мојс. 25, 1). Затим, кад су Јевреји почели да се жене њиховим
женама, ове су их убедиле да се клањају њиховим боговима, односно навеле су их
на то да служе боговима који нису били ништа друго до паганска персонификација
нечастивих страсти. А све то само ради тога како би се Јевреји удаљили од Бога,
како би навукли на себе гнев Божји. Израиљски народ, лишен снаге деснице
Свевишњег, постајао је лак плен и могао је бити побеђен и одведен у ропство.
Има и код нас Мадијанићана наших дана, и то су, како учи свети Нил
Подвижник, сви они који насађују блуд у народу с циљем да га покоре и да га врло
лако савладају. А ко је данас народ Божји ако нису хришћани, који су примили
Нови Завет запечаћен самом крвљу Христове Жртве, они који примају крштење и
причешћују се Његовим телом и крвљу?
Дакле, ево који је тајни правац
делатности свих политичара који се залажу за развраћање омладине осим оног
видљивог који показују у политичком и економском манипулисању. И тиме се
објашњава зашто је први закон који је у Румунији изашао после пада режима
Чаушескуа био закон о либерализацији абортуса. Сва порнографија која је после
1990. године преплавила уличне киоске, телевизијске канале и новине не служи
другом циљу, већ само томе да се од нас удаљи благодат Божија, да правоверни
народ буде лишен најважније подршке коју може имати. Зар то што смо предност
дали помоћи и препорукама Савета Европе и других међународних организација, а не
поштовању Христовог учења, не може да служи као објашњење за сиромаштво, болести
и невоље с којима се данас сусрећемо?
Недавно ми је један мој добар
пријатељ вративши се с ходочашћа у Свету земљу, запањено испричао да се у целој
држави Израел – члану Савета Европе са статусом посматрача – не може видети
ниједан плакат с алузијом на еротику, да се не могу наћи ниједан часопис или
новине порнографског садржаја. Религиозне партије и рабинизам, који су утемељили
савремену израелску државу, на све начине се боре да заштите децу од телевизије,
интернета и других извора који могу да оскрнаве душу или да нашкоде разуму. Брак
се сматра светим и закон га подржава више него игде у свету; „религиозни“
грађани који имају много деце могу да живе искључиво од помоћи коју држава даје
за васпитање деце. О установама за бављење проституцијом не може бити ни говора.
Забрањене су демонстрације хомосексусалаца. Узгред речено, прошле године им је
запрећено да ће бити убијени ако се усуде да организују свој марш. Као што
видимо, Јевреји су јако добро схватили лекцију, коју су добили у прошлости –
тада су због тога што су чинили прељубу са женама паганкама и боговима, били
протерани из своје земље и одведени у ропство.
Зашто ми, „нови Израиљ“
не можемо да избегнемо блуд чувајући своју веру и чистоту душе? Зар сте чули да
је било ко од званичника Европе или Америке изјавио да су савремени Јевреји
нетолерантни, да су фундаменталисти и противници демократије, зато што забрањују
сваку порнографију или зато што њихове религиозне странке одређују моралну
политику државе? Да ли су вам можда познате неке економске санкције против
Израела због тога што су тамо забрањене јавне манифестације хомосексуалаца?
А код нас су деца већ од малих ногу научена на порнографију, чак и ако
их штитимо од телевизије и интернета. Спољне рекламе и сваки улични киоск своде
на нулу све наше напоре да заштитимо децу од порнографских слика. Милиони Румуна
свакоднево скрнаве своју душу читањем новина као што је „Libertatea“
(„Слобода“), телевизија обилује наметљивим еротизмом, а многи од румунских
закона више штите хомосексуалце и изопачењаке него породичне људе, као да живимо
у Содому у Гомори.
Али, све се ово, очигледно, сматра ситницама. И
Председничка комисија за анализу социјалних и демографских ризика предлаже да се
легализују проституција и лаке дроге. Аргументи, формулисани у реферату
„Социјални ризици и неравноправности у Румунији“ су више него парадоксални.
Тврди се да ће легализација довести до њихове контроле у будућности. Не само то,
у реферату се предлаже да се новцем румунских пореских обвезника плаћају
бесплатни презервативи за проститутке и шприцеви за наркомане, очигледно, такође
из човекољубља на које се неки увек позивају у сличним ситуацијама. Притом нема
ни говора о забрани порнографије која води у проституцију, о интензивирању мера
за борбу против трговине дрогом, као да су и порнографија и продаја дроге
неизбежни или чак – евентуално – и неопходни.
Покушаји да се легализује
проституција у Румунији чуде тим више што иду у правцу супротном од
општеевропског тока. Норвешка је ставила проституцију ван закона, Бугарска је
одустала од њене легализације, а у Холандији се предузимају напори за смањење
броја градских квартала у којима се обавља оваква делатност. Све ове мере су
донете након што је утврђено: легализована проституција погодује развоју
трговине женама и децом, доводи до убрзаног ширења болести, које се преносе
полним путем итд.
Да ли постоји веза између рекламног спота „Romania –
land of choice“ („Румунија - земља избора“) и нових предлога председничке
комисије? Да ли се у легализацији проституције може видети законодавна реализација
предлога Министарства туризма, које је објавило да жена може бити удата за
четворицу мушкараца, другим речима, да је проституција законита? Што се тиче
легализације – то је још један аргумент у прилог тачности пароле „Румунија -
земља избора“, односно земља у којој можеш да радиш шта хоћеш. А можда је
тајландизација наше земље још један услов који се поставља румунским
политичарима, можда чак и председнику, како би добили подршку у изборним
кампањама? Зар ћемо морати да признамо да је тачна претпоставка о томе да
постоји пројекат за претварање Румуније у европски бордел, рај за казина,
трговину белим робљем и дрогирање?
Нама, хришћанима је јасно: нема
смисла одговарати на оваква питања. Историја је прилично поучна: блуд, после
којег следи остављање Бога, неизбежно води у ропство – од овога неће моћи да се
спаси ни наш народ ако настави да иде путем моралног изрођавања. Али, притом је
јасно и друго: гигантски напори који су последњих 20 година усмеравани на то да
се наш народ морално разложи, на најбољи начин доказују да се православни народи
не могу победити и поробити док им је Бог близак. Може се рећи чак и више: Бог
је тако милостив и дуготрпељив да се не гневи брзо, већ увек чека да Му се
окренемо у смирењу и са свешћу о греху, и Он ће даровати опроштај, очистиће нас
од сваке прљавштине и подићи из жабокречине очајања. За то су нам остављени
исповест и друге тајне Цркве које нас освећују. А њихово благодатно деловање све
напоре ђавола чини узалудним.
Ево где је излаз из оне колосалне кризе у
којој се налази румунски народ и за коју се чини да ће бити све дубља и дубља –
помирење сваког од нас с Богом и чиста молитва у храмовима. И то је важније од
свих социјалних, политичких и економских мера. Јер као што је душа драгоценија
од тела, тако и оно што води ка очишћењу душе, на крају нормализује ситуацију у
породици, заједници и друштву у целини.
Само нас Бог може сачувати од
планова Мадијанићана данашњице, кроз које делује исти онај древни ђаво,
„човекомрзац и човекоубица од памтивека“. Није потребно ништа друго осим да ми
сами, чак и само они од нас који читају ове редове, чувамо своју душу од
прљавштине блуда и да свим срцем вапијемо Богу да се не окрене од нас, да нас
спаси од замки, које нам поставља лукави. Ово кажемо зато што је у Илијино
време, само због чистоте седам хиљада Јевреја, који нису повили своја колена
пред Валом, Бог помиловао народ Израиља. Ако свако од нас размисли о томе да смо
призвани да будемо међу ових седам хиљада, још се можемо надати да ће нам се Бог
смиловати. Ако се будемо варали разноразним изговорима, сваки пут очекујући од
других да учине први корак, тада за себе треба да очекујемо најгоре.
Телевизијски ток-шоуи неће дати тачна решења. Само нас Бог воли и штити, а онај
ко то није схватио, мораће још много да пати.
Један старац светог живота
из скита на светој гори Атон је говорио да је, да бисмо променили свој живот и да
би Бог био близу нас, довољно да сваки пут кад се тога сетимо, кажемо на сваком
месту и у свако време: Господи, помилуј, - или: Господе Исусе Христе, Сине
Божји, смилуј се мени, грешном! – или: Слава Теби, Боже! – а све остало ће нам
се придодати.
Превод с румунског Зинаида Пејкова
Часопис "FamiliaOrtodox"
Георгије Фечору
Сребрни метак
(Слика са нета)
10. април 1679. година. Париз. Ноћ. У салу, замрачену црним платном, уводе наочиту даму. Њена похабана хаљина била је некада раскошни украс. У току је заседање „Огњене палате“ редовног трибунала Француске...
Оптужена је - Катрин Монвоазен. У врту њене куће у Сен Жермену ископали су 2.500 дечјих лешева и заметака.
Децу су куповали у сиромашним квартовима Париза за 5-6 либара. Затим је у напуштеној кули отпочињала црна миса. Њоме је руководио неки опат Гибур. Сигурном руком је сипао крв у ритуални пехар. Као сатански олтар служио му је стомак обнажене жене.
Била је то ђавоља пародија на евхаристију, на хришћански храм, где се у Часну трпезу уграђују мошти светих, који повезују наш свет са вишим. Опат Гибур је дечју крв користио у облику хостије ради вршења сатанске мисе.
Према рецептима црномагијских инкунабула користили су је ради подмлађивања богатих клијената. Гибур је од њих узимао по 100.000 либара.
Да би продужила нечији живот, црној магији, а затим и науци, увек је био потребан леш.
У XVII веку активност опата Гибура ужаснула је чак и суд инквизиције. У веку рационализма сличне ствари покушавају да се наметну као норма.
Недавно је професор Јевгениј Давидович Свердлов у штампи говорио о проналажењу лекова за четврто годишње доба. Лекови се справљају од ћелија животиња, биља и човека. На тај се начин болест, која се уселила у организам, наводно најпрецизније побеђује. Отуда и име – „ефекат сребрног метка“. Само уз помоћ тог метка, како тврде сујеверице, могуће је уништити вампира. По логици научника, болест је такве природе.
Савремена фармакологија је излила, испоставља се, већ не мало „сребрних метака“. Узмимо инострани медицински каталог „Calbiochem“. Постоје читаве странице, где се набрајају најновији препарати, обележени речима „Human“ и „Fetal“ - ти препарати су начињени од ткива човека и ембриона. Цене су – фантастичне. Али оне не спречавају богате пацијенте, као што се нису много мислили ни клијенти опата Гибура.
Откуда „сировине“? Одговор је садржан у писму Начелства државне контроле медицинских средстава и медицинске технике од 09. 10. 1997. године:
„У одговор на Ваше питање од 15. 09. 1997. године... упућујемо Вам:
Прегледе добијених медицинских средстава: 1. од крви и плазме крви; 2. од органа и ткива; 3. контрацептивна средства која производе домаћи произвођачи допуштена за медицинску употребу у Русији...“
Е. Головин: „Откуда води порекло пракса метода сецирања свега живога? Лако је замислити ко је први испољио интерес за анатомију. Ко је могао да оде на гробље и да ископа леш ради изучавања. То су били црни магови. Почеле су све могуће вивисекције, касапљења, покушаји да се извуку неопходне супстанце и томе слично. Наравно, ради добра једног дела природе, почели су напуштати њен други део.
Заснована на идеји прогреса, савремена наука суштински одлази у недра црне магије. Зато неке сличности ни изблиза нису случајне.“
Управо су научници позитивисти (они који воде „порекло“ од мајмуна) прилепили човеку – Божјој твари - своју етикету. На њој је написано на латинском: „homo sapiens“ - разумни човек. А ако, на пример, ембрион још није стекао разумност?
Убиство ембриона не убраја се у убиство човека. Таква је логика „хуманиста“ са свим последицама које отуда проистичу. А оне, те последице, не дозвољавају да се чека.
Владајући материјализам је олакшао задатак научника. Тело је без душе, наука без морала, а човек без „предрасуда“. Лишен табуа, свет се безгранично упростио и њега су почели живога да сецирају.
На тај начин експеримент је постао истрага природе уз мучење.
Са каквом бестрашношћу „знатижељни“ Американци описују почетак свог ембрио-експеримента: „... Године 1973. група финских и америчких научника користила је дванаест плодова, који су добијени живи при сечењу материца... Истраживачи су цео низ абортираних живих ембриона сместили у слани раствор да би сазнали да ли су они могли да апсорбују кисеоник“.
Тих година су већ били познати и резултати ултразвучних експеримената Јапанаца: „При приближавању инструмента, ради вршења абортуса, плод отвара уста у немом крику...“
Авај, тај крик рационалисти не чују. Њихова чула су брижљиво запушена меком ватом комфора.
Продаја фетуса у Русији
Крајем XX века Русија постаје добављач посебног биоматеријала. Међу њима и за абортусе. Уистину: такви уговори са партнером из таме потписују се крвљу.
Али, да ли ће далеко одскочити „прогресивно“ човечанство, које се ослања на покољ нерођене деце!?
Авај, незаштићена деца увек су постајала монета за поткусуривање у трговинским пословима са суровим богатим трговцима.
Сада се то назива „подарити дете науци“. (Напомена: Језички хокус-покуси замагљују смисао онога што се догађа. С времена на време чине ужас прихватљивим. Испочетка „партнери“, (не муж и жена, већ партнери - у некаквој игри?) „воде љубав“. Затим, резултат те игре је могуће, без гриже савести, а у потпуности благородно, „подарити науци“. Такво је паковање илузије. Реалност је међутим следећа: за блудом следи убиство. И за то, и за друго шта, „партнерима“ предстоји Суд Божји. Међутим, он неће бити игра. А ембрион „подарен“ науци - на њему ће се одиста урачунати као злочин.
Зар не могу ови грешници да буду изједначени са најодговорнијим сатанистима? Уосталом, ко се усавршава у сексуалним оргијама и приноси на жртву децу? Напросто, секте ђавољубаца отворено пропагирају те исте склоности које упражњавају и тзв. „часни“ грађани, који би се отворено увредили када би им се рекло да су сатанисти.) Управо тако се пропагира коришћење абортираног материјала у Московском институту биолошке медицине. Као да се приноси жртва Ваалу. Поређење није случајно. Уско научне дисциплине су Истину расцепиле на комадиће, а свака таква дисциплина је постала нов пагански култ. И он поново захтева људске жртве. (При том новоојављени жреци-специјалисти реско одбијају сваког „непосвећеног“, ко покуша да осуди одржавање култа).
Именовани институт (половина његових акција припада извесној америчкој фирми „Биоћелијска истраживања“) формиран је почетком 90-их година на бази Центра акушерства и гинекологије. Отада, он се просторно значајно раширио. Приходи расту са сваком ињекцијом, као на покретној траци.
Пред абортус жене овде дају следећу изјаву: „... потврђујем добровољно сагласност на коришћење ткива мог плода добијеног приликом бесплатне операције прекида трудноће ради научно-истраживачких циљева са могућношћу њихове даље терапеутске примене.“
Ево карактеристичног одговора једне жене, која је потписала овакву изјаву и која је, пред телевизијским камерама, рекла: „Развела сам се од мужа и не желим да имам његово дете. Поред тога имам малу плату и дете не могу да издржавам... Ништа зато, млада сам и имаћу још деце. Није то ништа страшно...“
Наводећи и на абортусе, селекцију људи врши само златно теле. Имати децу могу само они, који имају новаца.
Поштовања достојан и красноречив директор института Генадиј Сухик радо објашњава да се углавном користе ембриони од 16-20 недеља бременитости. Плод се подвргава брижљивим испитивањима. Његова медицинска кондиција мора да буде идеална.
Овај страшни препарат користе они који су здравље изгубили у пороцима или страдају због грехова отаца својих.
... У пониклованој бочици с натиписом „биомаса“ сарадник института уредно односи ембрионе на прераду. У суперстерилном окружењу расецају их на 27-29 делова.
У оним временима, када још нису знали за анестезију, и када су уместо ње хирурзи користили тупи ударац чекића, славни лекар Парацелзус је увео формулу: „слично лечити сличним...“ У институту биолошке медицине тврде да користе управо тај метод. Болести јетре, на пример, кориговаће се истиснућима из крхке јетрице ембриона.
Доктор наука Сергеј Савељев: „Да, када сам сарађивао са господином Сухихом, ефекат лечења смо описивали на сличан начин. Међутим, нема фундаменталних радова, који потврђују утицај ембрионалних материјала на узрок болести. Могуће да увођење туђег ткива у организам оболелог пре свега узбуђује имунолошки систем. Средњовековни лекари ради сличних циљева уводе у организам чак и ткива лешева.“
Ново људождерство
Начин прождирања ближњих демонстрира се све више под умилном музичком пратњом. У Русији на свако рођење долазе по два абортуса. Банка ембрионалних материјала је - најкрупнија на свету. (Та „биомаса“ се користи махом за ињекције, али постоји и веома егзотичан пројекат: фетална ткива су коришћења за производњу исцелитељске жвакаће гуме. Тај ерзец-канибализам није се одржао. Међутим, сада, од „биолошки активних твари“, које се неименују на тубици, праве женске помаде). (Напомена: Све се то принципијелно не разликује од онога о чему приповеда свештеник Анатолиј Берестов (он води рехабилитацију бивших секташа на Крутицком подворју у Москви): „Каткад ми долазе они, који теже да напусте сатанске секте у којима се на жртву приносе деца. У тој криминалној средини, са успехом се користи сујеверица: ко се умије у крви новорођенчета, поново стекне младост. Те услуге су сатанисти поставили на трговачку основу, као и снабдевање извесних медицинских структура децом. Деца без родитеља купују се у породилиштима и сиротиштима.“)
На моје очи отварају замрзивач - из њега, као из кујне, у густим клупчадима излази пара. Унутра су, покривене ињем, хиљаде ампула са ружичастом садржином.
Очито, предворје пакла не одише увек врелином. Овде се оно састоји од леденог течног азота.
Рај за стране научнике! Међу њима и за оне, који су себе већ искомпромитовали у отаџбини.
Један од њих је - Американац Мајкл Молнар. Он је у потпуности отворен: „Са Русијом неће бити правних ни других проблема, који се јављају у осталим земљама. У већини њих сличне методе су забрањене.“
У нашој штампи је већ јављено да је доктор Молнар, специјалиста за хируршку козметику, после низа неуспешних операција имао такве проблеме у САД.
Господин Молнар реагује на ту примедбу не трепнувши оком:
„То није истина. Сваког тренутка могу да се вратим својим лекарским пословима у САД.“
Међутим, ево само једног од докумената поводом његове делатности у Америци.
„У децембру 1989. године одузета му је лиценца за рад. Одређен је и пробни рок са условима.
Разлог: превара са осигурањима и јавашлук у односу на законски медицински кодекс Неваде.
Године 1991. Молнар је дао изјаву о скраћењу пробног рока.
Закључак комисије: до тог времена кандидат није прекинуо са својим друштвено опасним понашањем, и даље се налази под дејством казне, јер никакво кајање у његовим поступцима није се опазило.“
Дакле, доктор Молнар је претрпео неуспех са пластичним операцијама. И одмах га је привукла могућност да подмлађује људе уз помоћ ембриона.
Добија се утисак, да су руски „биоматеријали“ привукли најсумњивије личности из читавог света. И они су слетели у Москву као на вештичји сабат.
Ево још једног иностраног партнера наших лекара – доктора Шмита. Он је долетео из Немачке. Господин Сухих га представља као светског лучоношу.
Међутим, претходник доктора Шмита, на месту главног лекара дечје клинике у Ашабембургу, представља га мало другачије. Испоставља се да се Министарство здравља Немачке сећа Шмита углавном по многобројним судским предметима. После неколико смртних случајева ембрионална терапија је забрањена јер носи ризик за здравље.
А ево докумената истраге коју је у Немачкој спровео професор Шлак још 1979. године. Он је поредио пацијенте доктора Шмита са пацијентима осталих клиника. Испоставило се да реалних резултата метод ембрионалне терапије не даје. (Напомена: Неопходно је појаснити: у иностранству за ћелијску терапију се традиционално користе ембриони животиња. Уз њихову помоћ, младост су покушали да продуже: Марлен Дитрих, Николае Чаушеску, Роналд Реган, Чарли Чаплин, Софија Лорен, Винстон Черчил, Салвадор Дали и многи други славни људи. Међутим, у Русији су почели да лију „сребрни метак“ од ембриона човека.)
У пролеће 1997. године, како је саопштила штампа, на заседању президијума Руске академије наука, тај закључак су потврдили и руски специјалисти. При том, академици су са чуђењем открили да се у осам научно-истраживачких института и 18 клиничких база Москве сарадници баве прикупљањем ембрионалног материјала.
Тешко је рећи да ли је технологија подмлађивања опата Гибура помогла клијентима. Не усуђујем се да судим о стварности тзв. феталне терапије наших дана. Сами аутори описују те резултате као безнадежне.
Али како проверити такав закључак? Шта се може рећи, на пример, о резултатима лечења ембрионалним ткивима деце оболеле од Дауновог синдрома? Сами аутори метода су саопштили извесне податке само о првим експериментима спроведеним над дечицом коју су родитељи одбацили.
Цитирам извод: „У моменту истраге и лечења болесници су се налазили у комплексу психо-неуролошке клинике број 13. У својству трансплантираног материјала, коришћена су фетална ткива из човековог мозга (полулопта мозга, мождина, мождана кора). Сваки садржај је увођен у тело посебним шприцем путем дубоке поткожне ињекције.“
Међутим, годину дана после експеримента пронаћи те неодговорне пацијенте већ нисмо могли. Као да су у земљу пропали.
Уосталом, ствар није само у медицинским резултатима. Реч је о моралним проблемима. Неки сматрају: абортирани материјал се ипак одбацује. Пропаганда подводи његово коришћење под доброчинства. Рационализам ослобађа од много табуа. Али скршити те забране је ипак опасно. Замислимо се, хоће ли у будућности ембрионална покретна трака, оспособљена и подмазана доларима, прекинути абортусе?
Масони и биоетика
Сличну позицију према именованим методама заузео је „Комитет за морални препород отаџбине“, који уједињује Православна друштва. Он је овај широкопропагирани метод назвао људождерством. Више од тога, пројект Думиног закона о биоетици предлаже да се овај метод искључи из наше медицинске праксе. Авај, слични напори још увек изазивају туговање тзв. либералне штампе. Она не види: лечење од старости је лечење од Живота.
Православни прилаз проблемима Живота и смрти аутора закона о биоетици сударио се са веома принципијелним противљењем слугу култа феталне терапије. Директор Републичког центра за репродукцију човека А. С. Акопјан пише: „У једном тексту аутори су успели да понуде како ортодоксне и готово секташке тврдње, тако и начела која одговарају високо хуманистичком духу и препорукама „Конвенције о правима човека у биомедицини“, коју су прихватиле државе чланице Савета Европе...
Биоетика, у условима демократске светске државе, не улази у компетенцију Цркве. Институт Бога на земљи није институт државне власти, да и не говоримо о „посебном мишљењу“ друштвених организација.“
Одбијања научника озбиљно се ослањају на међународно право, хуманистичке принципе и остале атрибуте савременог неопаганског култа и позвана су да изазову у савременом човеку „законито негодовање и свети ужас.
У сличним призивањима, природно, присутно је и ослањање на „права човека“ – термин, који је у савремену лексику дошао из имена једне масонске ложе. То порекло лексичке експанзије је симптоматично. Својевремено је веома популарна била тријада „слобода, једнакост и братство“ такође проистекла из ложа. Шта је сада остало од ње? Само слобода од Бога (и неслобода од ђавола). Шта ће остати, на крају крајева, од „права човека“, сем, како је предвидео још Достојевски, право на свеопште оргијање и на убиство свог потомства. Дакле, иста та неслобода од воље непријатеља рода људскога.
Карактеристична је недавна публикација документа Савета Европе, „Медицина и права човекова“. Један од главних њених аутора је бивши Велики Мајстор Великог Оријента Француске Р. Лере, члан француског консултативног комитета за проблеме етике. Ево само неколико извода: „Различите религије заостају и касне, али још увек покушавају да држе људе у стању зависности, уз помоћ Бога, који и постоји још само зато да би, изражен човеком, постао најреакционарнија сила.
... само се од себе разуме и очито је да методи оплодње in vitro, исто као и добровољан прекид трудноће, морају да буду унесени у област одлука које доноси човек по својој вољи...“
Покушај „слободних зидара“, да утичу на сферу звану „биоетика“, веома су симптоматични. Управо овде се појашњавају узајамни односи Живота и Смрти, што је увек било у компетенцији религије. И ево Р. Лере поздравља самовласно стварање човека из непостојања, од стране научника, у епрувети; и истовремено одобрава право на утробно детеубиство. Одбивши се од Бога, атеиста, као и увек, приклонио се његовом противнику.
Нису случајно управо масони Џорџ Буш, Џејмс Бејкер, Вацлав Хавел и слични постали ентузијасти формирања Организације уједињених религија, која у једном од својих претходних докумената декларише: „Постоји јединствено мишљење (међу учесницима), да религијске установе морају на себе преузети одговорност за демографску експлозију (ово је осуда Православља и других конфесија, које осуђују абортусе - примедба аутора). Ми морамо далеко јасније да се изразимо о проблемима сексуалности, средстава против зачећа, абортуса... јер еколошка криза... јесте криза пренасељености. Смањите број живих за 90% - и неће имати ко да наноси озбиљну штету екологији.“
Бивши помоћник генералног секретара ОУНА, масон Р. Милер, изјављује: „Свако покољење мора да реши шта је истинито, а шта лажно. Нама је потребна наука (а не религија) да одреди шта је добро и шта је рђаво. Нама је потребна „етика у времену“: оно што је правилно данас може сутра постати неправилно.“
У оквирима организације, чији је један од оснивача фонд „Горбачов“, планира се формирање група оперативног политичког утицаја. У њу би ушли познати политичари, који би били позвани да примене међународне санкције против религија које одбијају сарадњу са Организацијом уједињених религија.
Како је писала амерички истраживач Корнелија Фереира, „Изгледа да Организација уједињених религија може да постане црквом антихриста. Њено предстојеће формирање иде по плану: лидер покрета „Новог века“, Алис Бејли, чије инструкције и поруке се брижљиво следе, говорила је још 1919. године да је „Васељенска црква - савез окултиста масонства и хришћанства“ - и да ће се појавити при крају овога века“.
Занимљиво је да је главни творац глобалне етике у оквирима Организације уједињених религија познати искомпромитовани и рашчињени римокатолички богослов Ханс Кинк... Као да се дух опата Гибура појавио и у нашим данима.
Црква у заметку
Тек сасвим недавно део микрогенетичара је успео да схвати, да „Са тачке гледишта савремене биологије (генетике и ембриологије), живот човека као биолошког индивидуума почиње од момента спајања нуклеуса мушке и женске полне ћелије и образовања јединственог нуклеуса, који садржи непоновљиви генетички материјал“.
Међутим, још су одлуке Васељенских сабора потврдиле: човек стиче душу још од момента зачећа. Василије Велики, који је живео у IV-V веку тврди: „Онај, ко умишљено погуби плод зачет у утроби, судиће се као за убиство.“ Јован Златоусти пише о томе, да је утробно чедоуморство „нешто горе од убиства... јер овде се не умртвљује рођен, већ се самом рођењу поставља запрека“.
Савремени истраживач И. Силуанова: „Хришћанско „не“ абортусима је једнозначно и темељно. Православно богословље претпоставља, да се при решавању сложених природних питања „на прво место издиже сам живот оснивача Хришћанства као оваплоћени идеал савршеног пута ка спасењу“. На том плану, Благовести Архангела Гаврила Марији: „Радуј се, благодатна! Господ је са тобом; благословена Ти међу женама“, представља симболички израз хришћанског схватања почетка људског живота“.
На тај начин све манипулације над бићем које се у утроби развија су - душегубне.
Симболика: бука око ембрио-терапије подигла се после телевизијске емисије, која је због нечега приказана на Божић. А врхунац скандала је дошао 11. јануара 1996. године. То јест, на дан помена деци, коју је побио Ирод.
Уместан је цитат из дела савременог Православног истраживача: „Најдемонскији и најзлослутнији карактер стиче приношење на жртву Молоху и Ваалу сопствене деце у једном народу, којем је било поверено обећање о Искупитељу, долазећем из његове средине, од семена његова.“
По мишљењу Светих Отаца, ђаво, који зна за обећање дато Авраму, подучио је фараона да побије првенчад израиљску, да не би могао да се појави ослободилац Јевреја из египатског ропства.
Исто тако је Сатана навео Ирода да лиши живота 14.000 деце у Витлејему, у нади да ће погубити Рођеног од Дјеве.
Из истог разлога мрзитељ спасења најбрижније се старао и о навођењу на зло Јевреја да служе Молоху и Ваалу, који су од њих захтевали да приносе на жртву сопствену децу.
У препредености савремене науке избија истински мистични смисао. Карактеристично је да су слуге Ваала не само приносиле људске жртве, већ су и сматране лекарима. По речима архимандрута Никифора, „Велзевул, који је у Светом Евангелију назван кнезом демонским (Мк.3,22), сматрао се у Акарону господарем мува, а такође и покровитељем лекарске науке“.
Сада је Богоизабрање прешло од јеврејског народа на Православне, од Грка до Руса. По речима глинских стараца, који су тумачили једно од старозаветних пророчанстава, управо ће се из руског народа, у последњим временима, наћи благоверни Цар. Онај, који ће за извесно време да задржи долазак антихристов. Зато геноцид против Руса, с једне стране, као и селекциони рад на довођењу натчовека-антихриста - са друге, носе истинско апокалиптичко значење. (Напомена: Мање колевки, више гробова! Кривуља наталитета иде надоле, а смртности - нагоре. Кад се ставе једна на другу, те линије формирају крст. Он подсећа на крст, на којем су распели Светог Андреју Првозванога. Стравична симболика!)
Из књиге "Западни пут у апокалипсу"
Јурија Воробјовског
Погледати чланак:
У Холандији на ТВ већ пробају "људетину"
Писмо ђаку о постанку човека
(Слика преузета са сајта "Православље")
Видим из твога писма, добри мој ђаче, да ти је вера у великом искушењу. Кажеш, волиш да слушаш у цркви блажена осмог гласа, али те речи те песме: „Слиши Адаме и радујсја со Евоју” звуче старомодно, преживело, јер твој уџбеник биологије тврди да човек није дело Божје, него слепи производ дугог тока еволуције: потомак, или можда рођак мајмунов, од кога је постао без икаквог дејства Божјег. Према томе никакав Адам и Ева нису постојали.
Је ли ти то мени помињеш онај уџбеник А. Алексопула о еволуцији? Знам тај уџбеник. Нe треба ни мало да га се бојиш. Јер, ако писац тога уџбеника нема боље познавање Св. писма и теологије него што је показао у тој књизи, онда он није ни мало стручан за тумачење Св. писма, нити надлежан да прописује Цркви догме. Он може бити стручњак за биологију. За догматику — ни најмање. Покушаћу укратко да ти објасним проблем који те мучи.
У многим књигама и брошурама које имају више пропагандни него објективно-научни карактер, пише да је теорија еволуције живог света противна црквеној догматици, то јест званичном верском учењу Цркве, и да су под ударима научних доказа еволуционизма оборене црквене догме о постанку човека. To су само празне, врло често злонамерне, речи за којима се поводе само људи слабе вере, или они који тај проблем довољно не познају. А ти не треба да се уврстиш ни у једне ни у друге. Јер, треба да знаш да питање еволуције живог света није уопште предмет догматике, него природне науке и филозофије. Црква о питању еволуције није никада донела никакво догматско решење. Познато је да је догма Богом откривена истина коју Црква преко васељенског сабора формулише и проглашуje и излаже верницима као непромењиво правило вере. A цео свет зна да ниједан васељенски сабор није уопште ни додирнуо питање еволуције, па према томе сукоб еволуционе теорије са догматиком је апсолутно, формално, немогућ.
Да ли је еволуција живог света несумњива чињеница или не, и ако јесте у којим границама она важи, то су питања о којима православни научници могу имати своја лична гледишта формирана на основу познатих чињеница. А мишљења и православних и неправославних научника и филозофа о том проблему толико су различита, да се још и данас воде живе научне дискусије о вредности и границама еволуције, баш међу самим биолозима. Није редак случај да биолози, иако верују у стварност еволуције, ипак отворено признају да она није научно доказана. У Београду је 1937 г. изашла књига ,,Мој живот” коју је написао сам Дарвин познати творац еволуционистичке теорије. Врло опширан предговор написао је наш српски биолог Бора Милојевић. Ту ћеш наћи доказ да је Дарвин веровао у Бога као створитеља света, и исто тако изричиту изјаву и признање. па чак и доказе, да теорија еволуције није научно доказана него је заснована на чистој вери појединаца. A то није једина изјава те врсте. У страној научној литератури има их и далеко више. И обратно. Било је већ и у прошлом веку, а има и данас, учених теолога који принцип еволуције не одбацују, него га усвајају, сматрајући да има довољно доказа за његову истинитост, и да живи свет који би био способан за еволуцију далеко више сведочи о моћи и мудрости Створитељевој него свет који би био потпуно неспособан да се мења прилагођавајући се потребама и околностима. Сат који би могао сам себе да регулише и дотерује према разним спољашњим утицајима, више би сведочио о мудрости свога конструктора него наши обични сатови који немају ту способност.
Али без обзира на то да ли ће принцип еволуције бити једног дана строго научно доказан или строго научно оборен, без обзира на то што ни један васељенски сабор није донео никакво решење о питању еволуције — то питање и не спада у делокруг каквог васељенског сабора — ипак је Црква одувек имала своје веровање о постанку и природи човека, и то веровање засновано на Библији и свакидашњем искуству, било је заједничко свим хришћанима, како старим тако и савременим.
Прва истина тога веровања гласи: Бог је створио човека. Та се истина може назвати баш догмом у буквалном смислу речи, јер према првом члану символа вере Бог је створитељ свега видљивог и невидљивог света, дакле и човека. И Библија отворено каже да је Бог створио првог човека. A то исто сведочи нам и искуство.
У филму „Гог и Магог” видео си два робота, два човека од челика, које струја креће по тачно одређеном плану. А чуо си такође да постоји и апарат, такозвани електронски мозак. Да ли си помислио колико је ту техничких принципа и физичких закона морало бити пронађено да би се створила та чудна машина? Да ли је икад икоме могла пасти на памет мисао да је та машина постала без инжењера који ју је конструисао познавајући техничке принципе и физичке законе? Таква мисао била би заиста право безумље. Међутим, „Магог”, челични робот, само је несравњено јачи од човека. Иначе, човечје тело је неупоредиво савршенија и сложенија машина од робота. Колико је тек ту примењено техничких принципа и физичких и хемијских закона, ја ти овде не могу навести ни хиљадити део! Ако будеш медицинар, учићеш анатомију и физиологију па ћеш тада видети каква су све чудеса Божје мудрости остварена у људском телу. Чуј само неколико при мера.
Сви техничари знају да шупаљ стуб може да издржи исти толики терет као и масиван, испуњен стуб. Али шупаљ стуб је практичнији, јер је лакши и потребује мање материјала. До тог принципа људи су дошли после дугог лутања. Међутим тај принцип био је познат Ономе ко је формирао људско тело, па су наше бутне и остале ваљкасте кости, које носе терет тела, шупље. Јеси ли приметио да су клипови, осовине и точкови локомотива и вагона увек добро подмазани специјалним уљем? Без тога они би се од трења врло брзо угрејали и упалили. И тај физички закон био је познат Ономе ко је и формирао људско тело, јер видимо да су зглобови нашег костура снабдевени жлездама које луче масну материју, па ти, добри мој ђаче, можеш читаву ногометну утакмицу да трчиш за лоптом, а да не осетиш у зглобовима болове од трења. Ти се дивиш фотографском и филмском апарату. И вреди. Али не заборави да је људско и животињско око далеко савршеније од икојег фотографског апарата. Рећи ћу ти један детаљ који можда ниси ни запазио. На мразу ми осећамо да нам зебу прсти, нос, уши, лице; али очи су неосетљиве на мраз. Кад би и оне осећале дејство мраза, онда их целе зиме не бисмо могли користити. Ко ли се тога сетио!? Кад видиш канале за наводњавање, ти се дивиш инжењеру који их је извео. А знаш ли колико је сложенија мрежа канала нашег крвотока, која носи крв до последње ћелије нашег тела?! Па тек твоја рука, драги мој! Нема техничке справе која би била савршенија од људске руке. А хемија нашег тела! Нађи ми, молим те, у целом свету једну бар хемијску фабрику, која би била кадра од једне порције биљне хране начинити и крв, и разне сокове, и мишиће и живце и кости нашег тела. Колика је мудрост ту примењена и остварена!
Све је то, добри мој ђаче, само незнатан део од безбројних примера које нам износе анатомија и физиологија нашег тела. А они врло речито сведоче да је тело сваког човека. а поготово оног првог, дело Божје творачке премудрости. И не дај се збунити од оних који кажу: Па ми знамо начин и технику постанка људског тела. Ембриологија за човека није више никаква тајна. Реци им: Знамо и технику постанка неког радио-апарата од првог калема жице до последњег нумерисања станица. Знамо све услове и све законе по којима се може састављати радио-апарат. Па ипак, ако не признамо постојање мајстора који га је начинио, и поготово научника који га је први пронашао, ми нисмо објаснили постанак радио-апарата. Тако и свако људско тело сведочи својом разумном и смишљеном конструкцијом да је оно дело разумног Створитеља кога ми зовемо - Богом. Према томе црквена догма да је Бог створитељ човеков засведочена је и речју Божјом и људским разумом и свакидашњим искуством.
Друга библијска истина о човеку одговара на твоје литање: Од чега је Бог начинио људско тело? Па од земље! Има ли ишта јасније и несумњивије од те тврдње? У човечјем телу не постоји ни један елеменат кога нема у земљи. И гвожђе и сумпор и натријум и калијум и азот, водоник, кисеоник, угљеник, калцијум, све то постоји и у земљи и у човечјем телу. А после смрти све се то опет враћа у земљу и с њом се сједињује. Тo је свакидашња чињеница која сведочи да је људско тело по свом материјалу заиста „начињено од земље” као и тела биљака и животиња. Од истог основног материјала, дакле, само на други начин сједињеног и формираног. Ето друге библијске истине која је очигледна.
Знам, драго дете, тебе интересује питање како, на који начин и којим средствима је Бог сјединио земаљске елементе да постане људско тело. To је за нас тајна, јер нико од научника није тај чудесни догађај могао посматрати нити гa може експериментом поново извести. Библија нам о томе не говори. Она само констатује чињенично стање дa јe тело људско дело Божје и да је материјал за његово формирање у основи исти онај материјал који сачињава и земљу. Свакако је врло наивно тврдити и веровати да је Бог начинио тело онако као што би га лончар направио од глине или вајар од камена. Нема сумње, Бог је при формирању људског тела применио све потребне техничке принципе и физичко-хемијске законе које је Он сам дао природи већ приликом стварања света. Да ли је при том формирању људског тела Бог применио и принцип еволуцијe па од земље формирао људско тело кроз еволуцију животињског света, Библија нам о томе ништа не каже, a према садашњем стању науке видели смо да је тај принцип још увек споран, нарочито кад је у питању постанак човека. Јер, оно што несумњиво знамо о преисториским људима, то је да су они покрај свег свог грубог изгледа ипак били прави људи. Пећински човек се служио ватром, умео је да прави алатке, да слика по зидовима пећина, чак и да сахрањује своје мртве. И кад би неки данашњи човек живео у условима преисторијског човека, не би могао показати ништа већу мудрост и вештину. Од чега би ти, драги мoj ђаче, начинио себи одело, или чекић да те неко остави потпуно самог на каквом острву? Твоје алатке ту не би биле ништа савршеније од оних које је начинио преисторијски човек. Према томе тај човек је био интелигентно биће, чак проналазач. A то није ни једна животиња. Он је имао праву, разумну људску душу коју није могао добити никаквом еволуцијом ни од какве животиње, јер му животиња не може дати оно што сама нема. А да човек није само телесно биће, да је тело људско само по себи мртав леш без разума, свести и живота, то је чињеница коју нико не може порећи. Мора дакле у живом човеку постојати нека сила која гa оживљава, која му даје свест, осећање и вољу, као што отприлике у магнетном гвожђу постоји невидљива сила која му даје привлачну или одбојну моћ. Оставимо засада на страну питање шта је и каква је та сила која човека оживљава и чини свесноразумним бићем. Учићеш то у психологији и филозофији. А овде констатујемо само то, да та сила постоји, да је Библија назива „дух животни” а на другим местима „душа”, и да је по тим духовним способностима човек сличан Богу. Зато Библија и тврди да је Бог створио човека по своме обличју. Ето ти, драго дете, и треће библијске истине о човеку, очигледне и неоспорне. Ти ниси само тело, ти си и душа. Ниси само физичко, биолошко и материјално биће, него и духовно. Ниси само телесно сличан мајмуну и осталим животињама — као што незграпно тврди твој уџбеник биологије — него си разумна слика твога разумног Створитеља.
А неко је морао бити први човек. Ваљда нећемо још и око тога да водимо спор! И тај први људски пар, баш зато што је први, што потиче од Бога — макар и путем еволуције — није у своме почетку могао бити грешан. И због тога је почетак његовог живота пре греха морао бити блажен, морао имати сасвим друкчије односе према Богу и природи него после греховног пада. Карактеристична је чињеница да чак и они народи који не знају за Библију, имају мутна предања о најстаријем периоду људске историје као „златном добу”. Да ли је то случајност? Једва да се у то може веровати! Пре ће то бити митологијом искварено препредање о стварном блаженом стању наших прародитеља пре греховног пада.
Прота Лазар Милин
Православни мисионар, 1975.г.
Емин задатак
(конкурсни рад)
рпска азбука је
једно од најлепших светских писама, и сви бисмо много изгубили када би та дивна
слова, створена трудом Ћирила и Методија и касније Вука, потонула у заборав.
Данас, њихово велико дело љуља се на таласима лоше навике да олако усвајамо туђе речи и писма. Замислите само каква би невоља настала када би се фуриозно Ф наљутило и дигло дуге руке са уских кукова. Какво би било зло да цакано Ц сломи штиклицу.
Ђаконије не би вределе без Ђ, а жаба би се сигурно удавила без Ж.
О, само да Ш стојећи као штит иза Ч и Џ, не изгуби ниједно од своја три оштра копља. Сва та дивна слова неке би наказе могле угушити и створити тугу када буду заборављена. Нека ово буде опомена онима који бришу ћирилицу, а Српске установе и свакојаке натписе одевају страним писмом.
Моји први школски дани остављали су траг ћириличних слова за собом. Волела бих да никад не избледе и да сва будућа деца своје прве оловке иступе освајајући тврђаве од А до Ш.
Емилија Парезановић V4
О.Ш. „Милица Павловић“
Чачак
Благо џепу и зиду
Истински побожан живот је најлепша песма Светом Сави
Пролазио Свети Сава кроз село, па срете два брата, која је недавно крстио. Веома се зачуди што ни један не носи крст око врата, па их запита:
- Где су вам крстови које вам дадох?
- Мој је изгледа остао код куће. Носим га у џепу од гуња – одговори старији.
- А ја сам мој крст на зид окачио! – рече млађи.
- Е, благо џепу и зиду кад их крст чува, а ко ће вас чувати, добри људи!?
Од тада поче Свети Сава учити свој крштени народ да крст стално носе око врата, јер је хришћанин без крста војник без оружја и кућа без крова.
''Светосавско звонце'' бр. 1/2011.
Децо, где су вам родитељи?
Пре више од деценије, по повратку из Грчке, моја снајка је донела и прегршт дивних прича, које је превела и дала мени да их поделим са причољупцима. Међу њима је била и ова: "Наши стари родитељи". Зашто је помињем? Зато што ми једна сестрица посла пре неки дан адресу са филмом и молбом да га погледам, што ја и учиних, а филм, гле чуда, започиње баш овом причом!
Најтоплије вам га препоручујем!
