Шешир мој (2)
Најдражој Домаћици
Прошетала сам улицама блога, што овде, што у комшилуку, свим оним местима где си оставила траг а где се ових дана зауставила туга и недостајање. Са свима сам се исплакала, негде и реч утехе оставила, и сад се вратих кући.
Данас, на Побусани понедељак, твоје земно тело је посејано да васкрсне духовно. Сад већ ходаш рајском баштом и ја замолих све моје да те пресретну заједно са твојима, драга Недо. У ових 40 дана моје ће молитве, дао Бог, бити са свима вама. Јер вама је то сада једино потребно. А наше дружење и љубав, вашим одласком, не престаје. Напротив, сада смо још ближи. Ви сте отишли, да бисмо и ми могли одрасти, и сазрети, и на делу показати све оно што смо од вас имали да научимо.
Знамо да је и највећи на земљи мањи од најмањег у Царству Небеском. Нека би дао Господ да се и ми, у своје време, нађемо макар и код ваших ногу.
Хвала Богу на твојој варјачи, Најдража Домаћице, која је давала меру не само твоме кувању, већ и свакој речи, било да смо јој били послушни или се о неку оглушисмо.
Со Свјатими упокој, Христе души раб Твојих,
идјеже њест бољезан, ни печал, ни воздиханије,
но жизањ бесконечнаја.
Са свима упокојеним нека и теби, Недо, Бог душу прости и подари Царство Небесно.
Вечан ти помен.
Кумовима, породици, родбини и пријатељима најискреније саучешће.
Побусани понедељак
Побусани понедељак је први дан после Томине недеље, или девети дан од васкрсења Христовог. Он спада у ред оних дана које је света Црква одредила за помињање и молитве за умрле наше сроднике, а који су у нашем народу познати као ЗАДУШНИЦЕ, тј. дани када се врше посебне молитве за упокојење душа наших умрлих (уснулих) сродника.
Овaj дан који се у нашем народу назива ПОБУСАНИ ПОНЕДЕЉАК треба одмах рећи да се тај дан држи као дан мртвих чисто по народном предању, јер црквене књиге и прописи о томе не говоре. Чак и у самом народу постоје велике разлике по питању Побусаног понедељника. У неким крајевима се држи и поштује, а у некима не. Овај обичај најпре је настао у крилу руске цркве, одакле је, вероватно, дошао и к нама. Иначе, мољење за умрле наше сроднике на тај дан врши се тако што се тога дана после Литургије иде на гробље, где се над гробовима врши литија (мали помен) за умрле и преливају гробови, као и на задушнице. У неким крајевима за прекаду гробова тога дана позивају свештеника, а у другим - то обављају сами сродници, јер у Типику и Цветном Триоду нема помена ни прописа да тога, па ни идућих дана, бивају молитве и помени за умрле.
Па ипак, иако то у књигама не пише, постоје озбиљни разлози који оправдавају ово народно предање и традицију мољења за умрле на Побусани понедељак. Ти разлози су следећи:
1) У служби Томине недеље, поред главне теме како се апостол Тома уверио у васкрсење Христово, спомиње се и славни силазак Исуса Христа у ад (величаније), где је умрлима објавио своју победу над грехом и смрћу и своје вечно прослављење (I Петр, 3,18 -19);
2) да би се радост васкрсења објавила и поделила са умрлима;
3) мољењима за умрле нема места у Великој и Светлој седмици (тачније: од Лазареве суботе до Томине недеље, сем ако падне 40-тодневни парастос), која иза тога опет почињу од понедељника Томине недеље сагласно прописима Типика.
Вук Караџић у своме речнику каже да се код Срба овај понедељак зове „Ружичало“ или „Побусани понедељак“ и да људи тога дана иду пре подне на гробље, врше обнову – уређење (=побусавање) гробова, на које засађују ново цвеће (=руже, отуда - ружичало), деле за душу, а свештеници читају молитве за мртве. Обично се, поред остале хране, за „делење за душу“ износе и фарбана (црвена) васкршња јаја, која се туцају о споменик а умрли поздрављају са: Христос васкрсе!
Овим предивним црквено-народним обичајем, који је освештан вековним предањем, ми пре свега исказујемо своју љубав, поштовање и пијетет према својим умрлим сродницима (родитељима), са којима желимо да поделимо радост васкрсења Христовог, радост победе над смрћу. Исто тако ми тиме исповедамо своју православну веру у вечни живот и у наше опште васкрсење, јер верујемо свему ономе што су божанска уста Христова о томе изговорила, а Еванђелисти записали. Тако, Христос је рекао једном приликом: „Ко држи реч моју, неће видети смрти до века“, што значи када тело умре, душа правог хришћанина остаје нетакнута смрћу. Или опет: „Ко верује у мене ако и умре (читај: телесно) живеће“. Па онда реч коју је Господ упутио Јеврејима, а која у њихову главу није могла да се смести: „Авраам, отац ваш, био је рад да види дан мој; и виде и обрадова се“ (Јн. 8,56). Може ли мртвац видети? Наравно да не може. Само жив човек може видети и радовати се. Јер Бог наш није Бог мртвих него Бог живих. Значи праотац Авраам жив је, иако је умро на хиљаде година пре Христа. А ако је Авраам жив, живи су и сви остали праоци, пророци и праведници. Живи су и апостоли и еванђелисти, светитељи и мученици; жива је Пресвета Мајка Божија и свети Јован Крститељ. Живи су и сви они који су крштени у име Оца и Сина и Светога Духа и који се потом трудише да живе по вери отаца наших. Живи су и сви наши умрли сродници који у Бога вероваше, часним Крстом се крстише, и животом својим своју веру сведочише. Свима њима ми на Побусани понедељак довикујемо сверадосни поздрав: „Христос Васкрсе“ и чини нам се да из гробова до наших срца (ако не до ушију) допире потврдни отпоздрав: „Ваистину Васкрсе“.
Останите у васкрсној радости.
Из књиге „Практична веронаука“
Прича о части
Њутн о васкрсењу из мртвих
Једном су запитали Њутна: „Како је могуће да тела мртвих, одавно распаднута, поново постану тела својих душа?“ На то је научник помешао гвоздене опиљке са земљом и упитао своје саговорнике: „Ко може да издвоји из прашине и састави ове гвоздене опиљке?“
Одговор није добио.
Онда је Њутн узео магнет и принео га мешавини. Настало је комешање честица. Опиљци гвожђа почели су се хватати за магнет и једни за друге.
У прашини није остао ни молекул гвожђа.
Тада Њутн рече присутнима: „Онај, Који је оволику силу дао мртвом камену, зар Он да не може дати такву моћ нашим душама када буде требало да се обуку у своја прослављена тела.“
прев. А. Черњенко
Сер Исак Њутн (1642 – 1727) је енглески физичар, математичар и астроном. Један је од највећих научника човечанства.
Васкрс у Јерусалиму
Суд Пилата.
Котарбинский Вильгельм Александрович (1849-1922). 1887–1895 гг.
Фреска в северном корабле храма
Владимирский собор, Киев
Васкрс у Јерусалиму
Сав покривен тугом, сред поноћи свете,
док над Јерусалимом херувими лете,
спрам светлости бледе догорелих свећа,
клекнуо сам испред Христовог распећа
и шаптао тихо: О, Преблаги Спасе,
да ли чујеш људске очајничке гласе?
Данас као никад милост нам учини
земаљску дечицу са распећа скини.
И деси се нешто да ми дух страст смрви
са Христова тела паде капља крви;
чим земљу дотаче у огањ се створи
и глас ко земаљски из огња прозбори:
„Грешни сине земље, шта тражиш од Мене?
Зар земаљској деци Божја милост треба?
Бог вам посла Љубав, ви је не примисте,
јер сви у страстима свог тела живите.
Бог вам посла Правду и Истину праву,
дочека је мржња и зави у таму.
Истину продасте за 30 сребрника
и на крст распесте својега Женика.
Док Љубав и Правда и Истина буду
на земљи имали Кајафу, Пилата и Јуду,
дотле ће земља целог свог живота
бити и остати крвава голгота.“
Глас умуче, страшни, чудни огањ неста,
а распети Господ покрену се с места.
Од страха и бола језа ме обузе,
из очију Спаса потекоше сузе.
Песмом и молитвом храм небески каде,
опрости им Боже, не знају шта раде.
Слепа им је мржња помутила главе
место да се љубе, један другог даве.
И зато ће земља целог свог живота
бити и остати крвава голгота.
*Ауторка песме још за живота (по речима девојке која ми је ову песму проследила) није желела да се зна ко ју је написао. Као дугогодишња богомолитељка учествовала је у састављању богате духовне лире Чокот под благословом сада већ умировљеног ректора Карловачке богословије, проте Душана Петровића. Сматра се да је песма надахнута утисцима упокојеног проте Милорада Ердељана са његовог пута у свету Земљу, о Васкрсу у Јерусалиму. И песму и њен историјат настанка пренели су ми наши драги, стари и дубоко верујући суграђани: тетка Мирка и чика Никола. Трудећи се да испоштујем жељу наше упокојене сестре, која је ову песму написала, могу да кажем само да је потекла из чувене богомољачке породице Николајевић и да је била снаја мученички пострадалог владике Платона у Босни за време Другог светског рата. Владика је недавно канонизован од стране СПЦ-а за светитеља. Песма је више деценија певана искључиво на Велики Петак у Николајевском храму, новосадском.
Распятие.
Василий Петрович Верещагин. 1875–1880 гг.
Храм Христа Спасителя, Москва
Неформални брак
Одмах ћу се оградити да се не ради о браку који је регистрован код матичара већ о заједничком живљењу (наложништву) без регистрације и венчања који се због нечега чак назива „грађанским браком” али је тачније „слободна веза” или „неформални брак”. Зато ја тај израз стављам под знаке навода и у даљем тексту ћу ову појаву ради једноставности називати овако. Овај израз је постао веома распрострањен. Данашњи помодни психолози препоручују да се мало живи у таквом „браку”, филмске звезде и друге јавне личности не устручавају се да причају на страницама часописа о својим слободним односима, без папира. Шта људе привлачи да живе у таквој „вези”? Одговор је врло једноставан.
Сви атрибути правог брака постоје али одговорности нема никакве. „Слободна веза” се понекад назива пробним браком, то јест, млади људи хоће да провере своја осећања и мало проживе као муж и жена „онако”, затим да се региструју. Иако понекад о регистрацији уопште нема ни говора. Муж и жена су људи који су једно другоме најближи, чак су ближи него што су то деца родитељима. Поставља се питање, може ли неко бити пробни отац или мајка? Односно, родити дете а ако се неком не свиди, дати га у дечији дом? Ретко ко се неће сложити да је то аморално. Ако волиш, онда волиш 100 посто. Не може се волети напола, нарочито муж или жена. То није љубав, већ неповерење, несигурност у љубави. Управо она и јесте у темељу „неформалног брака” [слободних веза]. Познат је пример да у оваквој вези људи живе као да су им врата отворена, тако да увек могу да побегну. Али ако су у кући увек отворена врата, живети у њој је хладно, непријатно и опасно.
Једном ми је на исповест дошла девојка и рекла да живи с момком „без папира”. И почела је да говори о слободним и неформалним односима. Ја сам јој рекао: „Па ви нисте ни сигурни да ли га волите”. Она је размислила и одговорила: „Да, у праву сте, ја не знам да ли ћу до краја моћи с њим да проживим живот”. Међутим, ако ви нисте сигурни у своја осећања, просто се дружите, комуницирајте, али не називајте то браком, не захтевајте све и одмах. У таквом „браку” нема оног главног – нема праве љубави и међусобног поверења.
Аутор интернет–сајта „Пережить.ру“ пружа помоћ људима који већ неколико година живе у „слободној вези” и пише о њима овако: „Са шеснаест – двадесет година они су почели да живе у такозваном неформалном браку и то траје три – четири, а чешће пет година. Затим одједном увиђају да треба нешто мењати, да је ово до сада пут у никуда. Почиње припрема за свадбу, понекад чак купују и прстење. И... тада се растају заувек.
Неки чак успевају да се венчају, али се брак практично одмах распада. И овакво финале је разумљиво. Ми потцењујемо васпитну улогу „неформалног брака“, који психолози (мени толико омраженог „сјаја“) не пропагирају тек тако. Такав облик заједничког живота уопште није припрема за брак, већ потпуно другачији пут. То је школа неодговорних уживања. Зато људи у „неформалном браку“ и живе прилично мирно, јер их демони не искушавају – зашто скретати људе са погубног пута? И када након неколико година таквог лажног брака они одлуче да се венчају, одједном схвате колико ће нагло морати да мењају свој живот и да се прихвате неких обавеза. То доводи до тешких последица. Школа неодговорних уживања не може припремити за упис на академију одговорности и љубави”.
Љубав нису уздаси на клупи, како је рекао песник, већ узајамна одговорност. А ње (нарочито код мушкараца) у „слободној вези” нема. У једном (узгред, потпуно световном) часопису сам прочитао: „За жену је „неформални брак“ илузија породице, а за мушкарце – илузија слободе”. Жене, налазећи се у оваквом наложништву најчешће хоће да озаконе односе. И разумљиво зашто. Свака жена је потенцијална мајка и неће да јој дете расте без оца и материјалне подршке. С друге стране, на алиментацију, наследство, стан тешко је рачунати. Занимљиво је да жена, по правилу, назива свог наложника мужем, а мушкарац своју „неформалну жену” љубавницом, пријатељицом, другарицом. И само неки је називају женом. Мушкарци схватају да ништа не губе. Дете ће одгајати мајка, јер је тражити новац од „таквог мужа” такође веома тешка ствар.
Људи хоће да имају породицу, домаће огњиште, да воле једни друге, али култ распуштености, уживања и неодговорности прогутао је многе. Људи покушавају да нађу срећу у „слободној вези” и не налазе је. То је само начин да се побегне од реалности, да се човек опусти и заборави да је права срећа могућа само када супружници у потпуности верују једно другоме, воле се и одговарају једно за другог пред Богом и људима.
Поменућу духовну страну овог питања. Људи који живе у наложништву, стављају себе ван нормалног црквеног живота и они то осећају. На исповести врло ретко ко није свестан да је то велики грех (по правилу, сви се за то кају). Постоји мишљење: ако се лицима која се налазе у „неформалном браку” не допушта да се причесте то ће их одбити од Цркве и они уопште неће прићи Богу. Мислим да је то сушта бесмислица. Задатак свештеника није да привлачи људе у храм по сваку цену, већ да показује пут спасења, понекад усмеравајући и уразумљујући. Ја се, на пример, придржавам строгог правила да ускраћујем причешће онима који живе у „слободној вези” . И не сећам се (мада је можда и било тако нешто) да су људи затим напуштали Цркву. После тога сам их више пута видео у храму а неки су чак и склапали законити брак, али о томе касније. Све зависи од тога како човек разговара с људима.
Обично учтиво говорим зашто је још увек недостојно такав се причестити. Најпре треба разјаснити своје односе и венчати се или не живети заједно (то не значи да људи треба у потпуности да прекину све односе; они само не смеју да живе у разврату, јер се све не своди на то. Они ће се можда предомислити и венчати се). Али до тога нема приступа причешћу. То је исто као кад долази да се причести човек који је пре два дана упао у блуд и каже да ће и сутра учинити то исто. Забрана причешћивања није одлучење од Цркве, анатема; то је епитимија. Јасно је да је човек немоћан, њему није лако да одмах промени живот, он може да долази у храм да се моли, и исповеда, али приступати Чаши у стању перманентног греха се не може, то је изругивање Тајне. Не може се говорити човеку да је црно бело, а његов грех норма. Ако му Црква не каже истину, а ко ће? Свест о томе да га „слободна веза” ставља ван евхаристијске заједнице, ван Чаше, може јако утицати на његов живот. Код мене је једном дошла једна жена. Хтела је да се причести али је рекла да много година живи у „неформалном браку”. Саслушао сам њену исповест, поразговарао са њом, али сам јој рекао да ће са причешћем морати да сачека. Она је све разумела, убедила је свог мушкарца да се венчају и била је затим врло захвална. Такав случај, хвала Богу није једини.
Психологу А.В.Курпатову је жена која живи у „слободној вези“ написала писмо: „Мој младић мене никада не води на пословне журке, иако ја знам да тамо иду жене његових пословних партнера. Ми смо у неформалном браку више од годину дана и добро се слажемо“. Ево шта јој је психолог на то одговорио: „Уопштено говорећи, појам „неформални брак“ је врло дискутабилан. Ви свог младића сматрате мужем, а да ли он вас сматра супругом? Ако вас не води на пословне журке, највероватније не. Запитајте се у ствари због чега је ваш брак још увек неформалан. И покушајте да дате себи одговор на то питање.
Исти психолог сведочи: „Неко би могао рећи да се сличан стрес може избећи постепено, уколико прво буду живели мало у „грађанском браку“. Али, ту нас очекују подаци немилосрдне статистике, која са свом својом неумољивошћу указује на следеће: код парова, који су пре закључења брака имали период наложништва, ризик од развода је већи него код парова који пре брака нису живели заједно“.
Познати новинар Генадиј Бачински, који је недавно погинуо у саобраћајној несрећи, рекао је у једном интервјуу: „Прошао сам доста тога, али ми је сада једно очигледно: од нормалне породице нема ништа боље. Кад немаш породицу, осећаш да си слободан. Живите заједно, а ти слободан... Можеш увек да одеш. Човек који је свестан да не може да оде, понаша се друкчије.
Исто тако је са родитељима и децом: ти не можеш да промениш своју маму и свог тату, али си приморан да изградиш с њима однос. Тако се треба односити и према својој жени“.
Намерно сам овде изнео изјаве световних лица а не православних теолога, да би било јасно да сваки поштен и искрен човек пре или касније схвати: да је „грађански брак“ лажна и бесмислена заједница.
Предање о Петру и Февронији
У Руској Православној Цркви постоје чудесни светитељи – благоверни Петар и Февронија Муромски. Њихове мошти почивају у храму древног града Мурома. Притичу им сви који желе да добију помоћ у брачном животу или се припремају да ступе у брак. Житије ових светитеља представља пример благочестивог хришћанског брака, који почиње на земљи а наставља се на небу.
Февронија (у монаштву Ефросинија) је била из обичне пчеларске породице. Будући обдарена од Бога исцелитељским моћима, излечила је кнеза муромског Петра (у монаштву Давида), после чега је он одлучио да се ожени њом. Када је требало да преузме власт, бољари су га ставили пред одлуку, или да се одвоји од ње, јер није племенитог рода и тиме вређа остале жене племића, или да не буде кнез Мурома. И кнез је одабрао подвиг љубави. Напустивши земаљско богатство и власт, одабрао је породичну срећу и љубав. Тај избор нам говори о томе, да ништа у материјалном свету не може да буде битније од породице. Да ли може државни велможа, који је достигао највишу власт и сва земаљска блага да буде срећан ако га жена и деца не воле?
Кнез је остао у сиромаштву, али зато са женом коју воли. Међутим, Господ видевши његов подвиг, убрзо му враћа власт и кажњава његове непријатеље. У Мурому почињу међусобна убиства, у којима многи ловци на власт губе животе.
Пред крај живота Петар и Февронија су се замонашили и добили монашка имена Давид и Ефросинија.
Представили су се у Господу истог дана. Предосетивши своју кончину, Петар се мислено обратио Февронији: „Више не могу, одлазим Господу својему“. Света Февронија му на то одговори: „Сачекај ме, морам да завршим своје рукодеље – а у том тренутку је шила црквени убрус. И он опет рече: „Не могу више“. Тада светитељка убоде иглу у платно и оде ка Господу.
Оставили су у аманет да их сахране у истој гробници, раздвојеном само преградом. Али их људи по својој непромишљености, желећи да их разликују, положише у одвојене гробнице различитих цркава. Међутим, пошто их је Господ на чудесан начин више пута састављао на истом месту, њихова тела положише у исту гробницу.
Тајне брака не могу укинути чак ни монашки завети. Једноставно, људи се растављају на одређено време и односи међу супружницима се прекидају због новог подвига, да би се они после изнова сјединили у вечности.
Свештеник Павле Гумеров
Манастир Клисина