Све у причама бива

У ропству

Лопов

 

Молитве на језеру

Шешир мој (2)

Неопаганизам у Виминацијуму

Лептир

Кривња

 

Најдражој Домаћици

Прошетала сам улицама блога, што овде, што у комшилуку, свим оним местима где си оставила траг а где се ових дана зауставила туга и недостајање. Са свима сам се исплакала, негде и реч утехе оставила, и сад се вратих кући.

Данас, на Побусани понедељак, твоје земно тело је посејано да васкрсне духовно. Сад већ ходаш рајском баштом и ја замолих све моје да те пресретну заједно са твојима, драга Недо. У ових 40 дана моје ће молитве, дао Бог, бити са свима вама. Јер вама је то сада једино потребно. А наше дружење и љубав, вашим одласком, не престаје. Напротив, сада смо још ближи. Ви сте отишли, да бисмо и ми могли одрасти, и сазрети, и на делу показати све оно што смо од вас имали да научимо.

Знамо да је и највећи на земљи мањи од најмањег у Царству Небеском. Нека би дао Господ да се и ми, у своје време, нађемо макар и код ваших ногу.

Хвала Богу на твојој варјачи, Најдража Домаћице, која је давала меру не само твоме кувању, већ и свакој речи, било да смо јој били послушни или се о неку оглушисмо.

Со Свјатими упокој, Христе души раб Твојих,

идјеже њест бољезан, ни печал, ни воздиханије,

но жизањ бесконечнаја.

Са свима упокојеним нека и теби, Недо, Бог душу прости и подари Царство Небесно.

Вечан ти помен.

Кумовима, породици, родбини и пријатељима најискреније саучешће.

Побусани понедељак

Побусани понедељак је први дан после Томине недеље, или девети дан од васкрсења Христовог. Он спада у ред оних дана које је света Црква одредила за помињање и молитве за умрле наше сроднике, а који су у нашем народу познати као ЗАДУШНИЦЕ, тј. дани када се врше посебне молитве за упокојење душа наших умрлих (уснулих) сродника.

Овaj дан који се у нашем народу назива ПОБУСАНИ ПОНЕДЕЉАК треба одмах рећи да се тај дан држи као дан мртвих чисто по народном предању, јер црквене књиге и прописи о томе не говоре. Чак и у самом народу постоје велике разлике по питању Побусаног понедељника. У неким крајевима се држи и поштује, а у некима не. Овај обичај најпре је настао у крилу руске цркве, одакле је, вероватно, дошао и к нама. Иначе, мољење за умрле наше сроднике на тај дан врши се тако што се тога дана после Литургије иде на гробље, где се над гробовима врши литија (мали помен) за умрле и преливају гробови, као и на задушнице. У неким крајевима за прекаду гробова тога дана позивају свештеника, а у другим - то обављају сами сродници, јер у Типику и Цветном Триоду нема помена ни прописа да тога, па ни идућих дана, бивају молитве и помени за умрле.

Па ипак, иако то у књигама не пише, постоје озбиљни разлози који оправдавају ово народно предање и традицију мољења за умрле на Побусани понедељак. Ти разлози су следећи:

1) У служби Томине недеље, поред главне теме како се апостол Тома уверио у васкрсење Христово, спомиње се и славни силазак Исуса Христа у ад (величаније), где је умрлима објавио своју победу над грехом и смрћу и своје вечно прослављење (I Петр, 3,18 -19);

2) да би се радост васкрсења објавила и поделила са умрлима;

3) мољењима за умрле нема места у Великој и Светлој седмици (тачније: од Лазареве суботе до Томине недеље, сем ако падне 40-тодневни парастос), која иза тога опет почињу од понедељника Томине недеље сагласно прописима Типика.

Вук Караџић у своме речнику каже да се код Срба овај понедељак зове „Ружичало“ или „Побусани понедељак“ и да људи тога дана иду пре подне на гробље, врше обнову – уређење (=побусавање) гробова, на које засађују ново цвеће (=руже, отуда - ружичало), деле за душу, а свештеници читају молитве за мртве. Обично се, поред остале хране, за „делење за душу“ износе и фарбана (црвена) васкршња јаја, која се туцају о споменик а умрли поздрављају са: Христос васкрсе!

Овим предивним црквено-народним обичајем, који је освештан вековним предањем, ми пре свега исказујемо своју љубав, поштовање и пијетет према својим умрлим сродницима (родитељима), са којима желимо да поделимо радост васкрсења Христовог, радост победе над смрћу. Исто тако ми тиме исповедамо своју православну веру у вечни живот и у наше опште васкрсење, јер верујемо свему ономе што су божанска уста Христова о томе изговорила, а Еванђелисти записали. Тако, Христос је рекао једном приликом: „Ко држи реч моју, неће видети смрти до века“, што значи када тело умре, душа правог хришћанина остаје нетакнута смрћу. Или опет: „Ко верује у мене ако и умре (читај: телесно) живеће“. Па онда реч коју је Господ упутио Јеврејима, а која у њихову главу није могла да се смести: „Авраам, отац ваш, био је рад да види дан мој; и виде и обрадова се“ (Јн. 8,56). Може ли мртвац видети? Наравно да не може. Само жив човек може видети и радовати се. Јер Бог наш није Бог мртвих него Бог живих. Значи праотац Авраам жив је, иако је умро на хиљаде година пре Христа. А ако је Авраам жив, живи су и сви остали праоци, пророци и праведници. Живи су и апостоли и еванђелисти, светитељи и мученици; жива је Пресвета Мајка Божија и свети Јован Крститељ. Живи су и сви они који су крштени у име Оца и Сина и Светога Духа и који се потом трудише да живе по вери отаца наших. Живи су и сви наши умрли сродници који у Бога вероваше, часним Крстом се крстише, и животом својим своју веру сведочише. Свима њима ми на Побусани понедељак довикујемо сверадосни поздрав: „Христос Васкрсе“ и чини нам се да из гробова до наших срца (ако не до ушију) допире потврдни отпоздрав: „Ваистину Васкрсе“.

Останите у васкрсној радости.

Из књиге „Практична веронаука“

Србија се буди

 

Прича о части

Њутн о васкрсењу из мртвих

Једном су запитали Њутна: „Како је могуће да тела мртвих, одавно распаднута, поново постану тела својих душа?“ На то је научник помешао гвоздене опиљке са земљом и упитао своје саговорнике: „Ко може да издвоји из прашине и састави ове гвоздене опиљке?“

Одговор није добио.

Онда је Њутн узео магнет и принео га мешавини. Настало је комешање честица. Опиљци гвожђа почели су се хватати за магнет и једни за друге.

У прашини није остао ни молекул гвожђа.

Тада Њутн рече присутнима: „Онај, Који је оволику силу дао мртвом камену, зар Он да не може дати такву моћ нашим душама када буде требало да се обуку у своја прослављена тела.“

прев. А. Черњенко

Сер Исак Њутн (1642 – 1727) је енглески физичар, математичар и астроном. Један је од највећих научника човечанства.

Преузето

Христос васкрсе!

Човек у рупи

Васкрс у Јерусалиму

Суд Пилата.

Котарбинский Вильгельм Александрович (1849-1922). 1887–1895 гг.

Фреска в северном корабле храма

Владимирский собор, Киев

Васкрс у Јерусалиму

Сав покривен тугом, сред поноћи свете,

док над Јерусалимом херувими лете,

спрам светлости бледе догорелих свећа,

клекнуо сам испред Христовог распећа

и шаптао тихо: О, Преблаги Спасе,

да ли чујеш људске очајничке гласе?

Данас као никад милост нам учини

земаљску дечицу са распећа скини.

И деси се нешто да ми дух страст смрви

са Христова тела паде капља крви;

чим земљу дотаче у огањ се створи

и глас ко земаљски из огња прозбори:

„Грешни сине земље, шта тражиш од Мене?

Зар земаљској деци Божја милост треба?

Бог вам посла Љубав, ви је не примисте,

јер сви у страстима свог тела живите.

Бог вам посла Правду и Истину праву,

дочека је мржња и зави у таму.

Истину продасте за 30 сребрника

и на крст распесте својега Женика.

Док Љубав и Правда и Истина буду

на земљи имали Кајафу, Пилата и Јуду,

дотле ће земља целог свог живота

бити и остати крвава голгота.“

Глас умуче, страшни, чудни огањ неста,

а распети Господ покрену се с места.

Од страха и бола језа ме обузе,

из очију Спаса потекоше сузе.

Песмом и молитвом храм небески каде,

опрости им Боже, не знају шта раде.

Слепа им је мржња помутила главе

место да се љубе, један другог даве.

И зато ће земља целог свог живота

бити и остати крвава голгота.

*Ауторка песме још за живота (по речима девојке која ми је ову песму проследила) није желела да се зна ко ју је написао. Као дугогодишња богомолитељка учествовала је у састављању богате духовне лире Чокот под благословом сада већ умировљеног ректора Карловачке богословије, проте Душана Петровића. Сматра се да је песма надахнута утисцима упокојеног проте Милорада Ердељана са његовог пута у свету Земљу, о Васкрсу у Јерусалиму. И песму и њен историјат настанка пренели су ми наши драги, стари и дубоко верујући суграђани: тетка Мирка и чика Никола. Трудећи се да испоштујем жељу наше упокојене сестре, која је ову песму написала, могу да кажем само да је потекла из чувене богомољачке породице Николајевић и да је била снаја мученички пострадалог владике Платона у Босни за време Другог светског рата. Владика је недавно канонизован од стране СПЦ-а за светитеља. Песма је више деценија певана искључиво на Велики Петак у Николајевском храму, новосадском.

Распятие.

Василий Петрович Верещагин. 1875–1880 гг.

Храм Христа Спасителя, Москва