Све у причама бива

О женама

„Душа Србије“

Ћеле-кула

СА ФРУЛОМ У ХАЈД-ПАРКУ

КАДА је као члан српске Мисије за придобијање савезника у Европи, јеромонах Николај стигао у Лондон, био је непознат у народу и у енглеским утицајним круговима. Додуше, добро је говорио енглески, и имао познаника и пријатеља у Оксфорду и Кембриџу, где је студирао философију.

- Размишљао сам данима - причао је касније - како да скренем пажњу на наше присуство и како да заинтересујем пословично индиферентне Енглезе, за нашу ствар и за Србију. Пролазећи једанпут поред чувеног Хајд-парка, видим неколико говорника који нешто беседе групицама доконих људи у парку. Узмем сутрадан моју пастирску фрулу, на којој сам свирао још као дете код стада у Лелићу и коју сам увек са собом носио негде на дну путничког кофера, и кренем у Хајд-парк. Онако у црној мантији, са брадом и косом, станем у парку и почнем да свирам. Народ са чуђењем гледа и поче да прилази.

Сви оставише оне друге говорнике. Ја онда ставим фрулу под руку и почнем да им говорим. По мојој одећи и црној мантији, мислили су да долазим из Азије или Африке. Ја објасних где је Србија и испричах кратку историју Срба. Онда сам говорио о давнашњим страдањима нашег народа. Сви су са пажњом слушали. Приђе ми на крају један свештеник англиканске цркве и упита да ли у мом календару могу наћи један слободан дан да говорим у његовој цркви. Ја нисам имао никакав календар и сви су ми дани били слободни.

Од тада, кренуо сам да проповедам по многобројним црквама Енглеске. Било је дана када сам говорио у неколико цркава. Мало помало, стигнем тако захваљујући архиепископу кентерберијском и у чувену катедралу светог Павла, у Лондону.

БЕСЕДА У КАТЕДРАЛИ

ЈЕДАН од најзначајнијих догађаја у раду наше мисије и др Николаја у Енглеској, био је прослава Видовдана 1916. године. Душа ове прославе био је Николај. То је био преломни тренутак када је цело енглеско јавно мњење стало на страну Србије. „Дан Косова“, како су га Енглези називали, имао је за циљ да име Србије разнесе по целој Енглеској и да покрене народ на дарежљивост у корист напаћених и измучених наших војника и народа.

Председник Одбора за прославу био је лорд архиепископ кентерберијски Рандал, лични пријатељ Николајев. По свим већим градовима продаван је „Видовдански цветак“, а у свим енглеским црквама прикупљан је прилог за Србију. Прикупљена је огромна сума новца.

У Лондону прослава је била најсвечанија. У највећој лондонској цркви, знаменитој катедрали Светог Павла, одржана је свечана литургија. Николај је одржао беседу на тему „Душа Србије“. Било је то први пут да један странац друге конфесије говори у овом храму. Беседа је импресионирала све присутне. Прилоге су давали и богати и сиромашни. Месецима после видовданске прославе стизали су обилати прилози, а целом акцијом руководила је племенита грофица Карингтон Вајлд.

Када је поглавар Англиканске цркве лорд Рандал, архиепископ кентерберијски, позвао Николаја да, на Видовдан, говори у катедрали светог Павла, пружена му је прилика да цео дан уочи Видовдана разгледа катедралу и да се упозна са њеном историјом и знаменитостима. Овај храм спада у ред светских архитектонских чуда. Цео дан, захваљујући љубазним домаћинима, Николај је разгледао раскошну цркву и дивио се њеној лепоти.

Сутрадан, на Видовдан, огромна црква била је пуна до последњег места. Био је присутан краљевски дом са краљем Ђорђем Петим, на челу, и сва угледна енглеска аристократија. У храм се могло ући само са специјалним позивницама и пропусницама. Са нестрпљењем се чекао Николајев говор.

Николај је изашао на предикаоницу (место за проповед) у најпростијој монашкој ризи. Цео један минут фиксирао је својим црним очима окупљени народ у храму. Када су се све очи, срца и мисли слиле у једно, почео је своју знамениту беседу „Душа Србије“.

„Господо и пријатељи! Цео дан јуче провео сам разгледајући овај величанствени храм, понос Енглеске и хришћанства. Грађен је од најскупоценијих материјала доношених из разних крајева империје у којој сунце не залази. Гранит и мермер од кога је грађена испирали су таласи стотине мора и океана. Злато и драго камење којим је украшена донети су из најскупоценијих рудника Европе и древне Азије. Са правом се овај храм убраја у архитектонска чуда света.

Но, господо и пријатељи! Ја долазим из једне мале земље са Балкана, у којој има један храм, и већи, и лепши, и вреднији, и светији од овога!“

Настао је тајац. Горди Енглези, гледали су збуњено у њега. Настао је жамор у виду подсмеха. Шта има лепше од овог храма? Шта овај човек прича? Која је то земља? - лебдела су питања у ваздуху.

Пауза је трајала неколико минута. Николај је широко махнуо руком. Настао је поново тајац. Онда је из џепа своје монашке мантије извадио фотографију и окренуо је народу. То је била фотографија Ћеле-куле на Чегру.

„Европо!“, наставио је гласом страшнијим од грмљавине, „ово је храм сазидан од лобања и костију мога народа, који пет векова стоји као стамена брана азијатском мору на јужној капији Европе. Када би све лобање и кости биле узидане, могао би се подићи храм триста метара висок, толико широк и дугачак. И сваки Србин данас могао би дићи руку и показати: Ово је глава мога деде, мога оца, мога брата, мога комшије, мога пријатеља. Пет векова Србија лобањама и костима својим брани Европу да би она живела срећно.

Ми смо тупили нашим костима турске сабље и нашим лешевима спутавали и обарали хорде, које су срљале као планински вихор на Европу, и то не за једну деценију, нити за једно столеће, него за сва она столећа која леже између Рафаела и Шилера, за сва она бела и црвена столећа, када је Европа вршила реформацију вере, реформацију науке, реформацију политике, реформацију рада, реформацију целокупног живота. Речју, када је Европа вршила смело корегирање и богова и људи из прошлости, и када је пролазила кроз једно чистилиште, телесно и духовно, ми, стрпљиви робови, клали смо се са непријатељима њеним на капијама бранећи улаз у чистилиште. И другом речју, док је Европа постајала Европом, ми смо били ограда њена, жива и непробојна ограда њена, дивље трње око питоме руже.

На данашњи дан српски кнез Лазар је 1389. године, са својом храбром војском стао на Косову пољу на браник хришћанске Европе, и дао живот за одбрану европске културе. У то време Срба је било колико и вас Енглеза. Данас их је десет пута мање. Где су? Изгинули бранећи Европу. Данас Србија од Европе очекује да јој помогне!“

Владика Николај Велимировић - духовник, мученик, мислилац и светац

Љубав и (о)праштање

Небо

Бог има задњу реч

Осим што говори о јединству вере и медицине, документарни филм „Бог има задњу реч", садржи и сведочанства о чудесним исцелењима пацијената, које је савремена медицина, немоћна да их излечи, прогласила неизлечивим. Износе их лекари који су их лечили, потврђујући да је, као и у свему другом, Бог Тај који има задњу реч.

Моја Србија - Космет

Погледајте ову децу - нашу будућност. И немојте задржавати сузе. Пустите их нека теку...

- Је л` имаш неку поруку за све твоје вршњаке који те гледају тамо у Београду, Нишу, Новом Саду, у Суботици...? Шта би ти њима рекао?

- Ја бих им рекао да се чувају свачега што није за њих и да буду живи и здрави... Да буду срећни и... не знам више шта. Све им желим најбоље.

- Да редовно посећују цркве, да се моле Богу за даљи живот и да им све потече у миру и покајању.

- Ако мора да се деси неки рат, ја бих морао да идем. Али ја се надам да то неће да се деси и да ћу да живим мирно на Косову и Метохији.

Свирај даље

Michael Maier, "The little pianist"

Једном је мајка довела малог сина на концерт познатог музичара како би га на неки начин наградила за успех у бављењу музиком. Дете је оставила у сали, а сама је, угледавши познаницу, пришла да се поздрави.

Али дечак који се први пут нашао у концертној сали није могао да седи на истом месту и отишао је да обиђе зграду. Угледавши врата с натписом „Улаз је забрањен“, наравно, одмах је ушао.

У међувремену се у сали угасило светло, као што то обично бива пред почетак концерта. Мајка је пожурила на своје место, али није видела сина поред себе. Изненада се завеса подигла и зраци рефлектора су обасјали сцену: за клавиром је седео мали дечак и свирао је једноставну мелодију коју је недавно научио.

У истом тренутку је брзим кораком на сцену изашао познати музичар. Публика је изгубила дах. Али маестро је пришао дечаку и рекао је:

- Не престај. Свирај даље.

Нагнувши се, музичар је почео левом руком да свира партију баса. Затим се његова десна рука спустила на клавијатуру с друге стране детета и његовој мелодији је додао неколико живих акорда. Публика је била потпуно очарана и почела је да тапше музичару који је апсурдну ситуацију умео да претвори у чудо импровизације.

Ма шта да се дешава у нашем животу Господ шапуће: „Не престај, пријатељу, свирај даље.“

Манастир Ваведења Пресвете Богородице, Београд

Јесењин и Достојевски

Ових сам дана под утиском три руске серије. Све и једна гледа се у даху - без трептања, да вам не би нешто промакло. Немогуће је и у мору речи пронаћи достојне да их опишем; то се једноставно мора погледати!

Јесењин - историја убиства (кликни на слику)

Достојевски (кликни на слику)

Идиот, према делу Достојевског (кликни на слику)

Ако се одлучите да погледате, верујем да ћете уживати.

Љубав у браку

(слика са нета)

Група удатих жена је била на семинару са темом „Колико има љубави у вашем браку?“

Питали су их:

- Колико вас воли своје мужеве?

Све су подигле руку.

- Када сте последњи пут рекли мужу да га волите?

Неке су одговориле данас, неке пре пар дана, а неке су рекле да се не сећају.

Онда су им рекли да својим мужевима пошаљу следећи СМС: „Волим те, душо“. И да сачекају одговоре... А ево неких одговора мужева:

1. Ко је то?

2. Ооо, мајко моје деце, да ли си болесна?

3. И ја тебе. (био је само један)

4. Шта је сад? Опет си слупала ауто?

5. Не разумем? Шта то значи?

6. Шта си сад урадила!? Овог пута ти не опраштам!

7. !!!???

8. Не глуми лудило, само ми реци колико ти треба?

9. Да ли сањам?

10. Ако ми не кажеш за кога је ова порука, неко ће бити мртав!?

11. Лепо сам те замолио да више не пијеш. Ако наставиш, дефинитивно те остављам...

Овде не би било згорег присетити се приче:

"Развод"

Цена

Пролазио је данима поред ње и жудња у њему је расла. Почео је да вреба и осматра, и кад се указала прва прилика - украо ју је!  Потом, скривен у сенци, раствори дланове да је погледа.

Изгледала је тако мала, а опет тако несместива у његов горући поглед. Међутим, кад хтеде да је понесе примети нешто: његова кућа је тако дивно уређена и, да би је унео, морао је најпре нечега да се реши. Погледао је још једном украдену ствар и крену без освртања, остављајући на месту злочина свој образ. Но, пред кућом деси се следеће: без образа га нико није препознао.

У пратњи два униформисана лица, преселише га међу једнако изгубљене.

Аутор: причалица Јелена Јергић

Бора Дугић: A Momentum (Трен)

Патофне (23)

 

Патофне (22)

 

 

Једна религија за све

о. Серафим Роуз, слика са нета

Запањила сам се када сам видела, вративши се у Америку, колики је продор начинио индуизам – за време мога удаљавања од хришћанства. Док сам била у Индији, мој гуру је имао потпуну власт нада мном. Ја сам била потпуно „замандаљена“. Гуру ми је строго забранио да читам било какве хришћанске књиге или да разговарам са хришћанима. Индуски свами воле јавно да говоре како су све религије једнако добре и истините, али потајно знају да је Христос њихов Судија. Тако сам, током двадесет година, потпуно потонула у студије далекоисточне философије. Мој гуру ми је наредио да дипломирам на философији и антропологији. Међутим, та школска занимања нису била оно најважније, јер главно у моме животу је било виђање са гуруом и време посвећено изучавању и обредима Веданте.

Свами Вивекананда је успео кроз своју мисију да се наметне многим појединцима, међутим, није успео да оснује једну светску религију за све. То ће успети да уради само ђаво преко његовог слуге – Антихриста. Пошто та васеленска, светска религија не сме носити никакво „секташко“ обележје, она неће имати ништа заједничко са Хришћанством, сем неких његових назива без садржаја. Процват ове универзалне (новокомпоноване) религије претпоставља венење Хришћанства. На жалост, језуитски патер Тејар де Шарден већ је уградио темеље такозваног „новог Хришћанства“ које се уклапа у Вивеканандин план о стапању свих вера у једну светску религију.

Тејар де Шарден, за разлику од традиционалних римокатоличких теолога, веома је цењен међу образованим свештенством које, по својој доброти, мислим да нема представу о чему он то у ствари говори. А те Тејардове идеје у великој мери су украдене из Веданте и Тантре – само премазане хришћанским жаргоном и обојене начином теорије еволуције.
Да наведем један пример: „Свет у коме живим постаје божански. Међутим, ватре овога света не сажижу ме, нити ме воде разлажу – јер, насупрот лажним облицима монизма који нас одводи путем пасивности према бесвести, панхришћанство које нађох, пружа свејединство (сједињење са космосом) на завршетку једног процеса диференцијације. Ја ћу постати дух само после потпуног и свецелог испуштања из мене свих енергија материје... Ја мислим да могу бити спасен, узимајући за пример Ваплоћеног Бога (који ми је откривен кроз католичанску веру), само стапајући се са космосом.“ А ово је чисти индуизам! Јесте да ту има помало од свега – препознају се понеки стихови из Упанишада, као и делови неких философских система са њиховим обредима.

На својој конференцији за штампу патер Агрупе, генерал језуитског реда, бранио је Тејарда де Шардена у име тога да „он није професионални теолог и философ, па према томе он није био ни свестан свих философских и теолошких заплета који произлазе из његових научних интуиција“. Језуитски генерал Арупе још га је хвалио: „Патер Тејар је један од највећих умова савремене мисли; његов успех нас не чуди. Он је извео на делу велики покушај да измири светску науку са светском вером.“ Плод тог помирења је појава нове синтетичке религије. По Тејардовим речима: „Нова религија биће сасвим иста као наше старо Хришћанство, али са новим животом, црпеним из законског развоја његових догми у додиру са новим идејама. „Имајући то у виду, треба само да упоредите Вивеканандину светску (универзалну) религију са Тејардовим „новим Хришћанством“, па ћете видети да је победио индуизам...

Светска религија коју нуди Вивекананда мора имати пет обележја. Прво, она мора бити научна. Она мора бити грађена на духовним законима. Према томе, она ће бити истинска и научна религија. Обојица, дакле, Вивекананда и Тејар, уздижу теоретски сцијентизам за предуслов њихове вере.

Друго, основа вере је теорија еволуције. Тејар каже: „Досад непознати облик религије... ниче у срцима људи – из семена које је посејала идеја еволуције.“ Па опет: „Прародитељски грех... везује нам руке и ноге, изнурава нас до последње капи крви, јер у свом данашњем облику догмат о прародитељском греху представља један од преживелих статичких појмова који су ружан анахронизам у односу на наш лепи систем еволуције.“ Међутим, овај псеудо религијски појам о „еволуцији“ који је свесно одбачен у хришћанској мисли, био је већ хиљадама година важан за индуску мисао. Сваки индуски верски обред и систем претпоставља овај појам.

Треће, светска религија будућности неће се везивати ни за какву посебну личност оснивача, него ће бити заснована на „вечним начелима“. Тејар је већ био кренуо тим путем ка безличном богу, када је писао: „Христос је постајао све неопходнији за мене... Али, истовремено, лик историјског Христа постаје за мене све мање важан и јасан...“ „Мој начин мишљења о Њему све даље и височије ме одводи у висине (надам се) хришћанске Ортодоксије“. Међутим, жалосно је да он не види да овакакав неисторијски „Христос“ не припада хришћанској, него индуској „ортодоксији“.

Четврто, главни циљ ове универзалне религије будућности биће да задовољи духовне потребе разних типова људи и жена. Издвојене, „секташке“ религије не могу то пружити. Тејар је веровао да хришћанство не задовољава свачије верске потребе. Он то своје незадовољство овако изражава: „Хришћанство је још увек мало склониште, али више не обухвата нити задовољава „модерну душу“.

Пето и коначно. Кроз универзалну религију (или такозвано Ново хришћанство), ми сви заједно стремимо ка истом циљу. Тејар де Шарден назива тај циљ Тачка Омега, која припада нечему ван умопредставе. За Вивекананду та „Тачка Омега“ је Ом –за Индусе света једносложна реч. „Цело човечанство стреми подножју тога светог места где стоји овај симбол који није симбол, где стоји ова реч која је изнад свакога звука.“
Где ће се завршити ово извитоперење хришћанства или победа индуизма? Зар ћемо, на крају, прихватити индуски Ом, или Тејардову „Омегу“? Зар да одбацимо једино свето Име: Исус...

(део исповести бивше римокатолкиње, а потом и хиндуисткиње, која је

најпосле себе пронашла у Православљу)

Архимандрит Николај (Дровјазгин)

ФАКИРЕВО ЧУДО И ИСУСОВА МОЛИТВА

Човек који је написао ово сведочанство је
Архимандрит Николај (Дровјазгин) један од многих
мученика атеистичког режима у СССР, који је остварио
блиставу каријеру као капетан брода. Он се бавио
окултизмом и био је издавач часописа за окултизам "Ребус".
Пошто је био спасен од бродолома чудом светог
Серафима Саровског, ишао је на поклонство саровском
чудотворцу и тамо се одрекао своје земаљске каријере и
својих веза са окултистима, поставши монах. После
рукоположења у чин свештеномонаха, служио је као
мисионар у Кини, Индији и Тибету. Био је свештеник
при разним руским (царским) амбасадама, а био је и игуман
у неколико манастира. После 1914. године живео је у
Печерској Лаври у Кијеву, где је служио као духовник
младим људима који су долазили да питају о утицају
окултизма у савременој Русији. Године 1924, месец дана
после посете извесног Тухолкса, писца књиге "Црна
магија", био је убијен у својој ћелији руком "непознатих
лица"... Мисли се да је то била освета тамних сила окултизма.

Једног чудесног тропског јутра, наш брод је секао таласе Индијског океана, приближавајући се острву Цејлон (Шри Ланка). На палуби су били путници, углавном Енглези, са својим породицама, одушевљени дивним призором очаравајућег острва, пуног тајанства... Иако је острво било још веома далеко, опојни мирис цветова обавијао је, са сваким налетом поветарца, цео брод. Већ је било видно пристаниште у зеленилу палми, са шароликим светом који је чекао на кеју... Видео се град Коломбо.

Брод се зауставио да узме угаљ, тако да су путници имали времена да сиђу на обалу. Дан је био тако топао да су путници решили да не силазе у град до вечера. Мала група од осам људи, урачунавши ту и жене, коју је водио пуковник Елиот, кренула је у град Коломбо, већ добро познат пуковнику. Он је предложио: "Даме и господо, желите ли да посетимо једног овдашњег мађионичара—факира? Он живи у околини града." Сви прихватише пуковников предлог са одушевљењем. Било је већ вече, када смо стигли на један мали пропланак у џунгли, где се налазила колиба и покрај ње горела је мала ватра. Ту је седео, скрштених ногу, мршави старац са турбаном на глави, непомично зурећи у правцу ватре... Упркос нашем бучном доласку, старац је наставио да седи непомично, ни најмање не марећи за нас. Однекуд из мрака појавио се младић и нешто тихо запитао пуковника. Он је наместио столице за нашу групу у полукруг око ватре. Подигао се мирисави дим. Стари факир је и даље седео у истом положају. Месечина је дала свему фантастичне облике. Нехотице, сви су заћутали, ишчекујући шта ће се догодити.

"Погледајте дрво!" — викала је узбуђено госпођица Марија. Сви смо уперили поглед на дрво испред којега је седео факир. Оно је губило свој облик под трептањем чудне светлости, јаче од месечине. Ускоро се и таласаста површина мора такође променила под изливом светлости. Небо је постало плаво... У даљини, на мору, појавио се бели брод. На наше чуђење, ми смо препознали свој брод који се приближавао граду Коломбу. И што је најчудније, ми смо на палуби брода препознали сами себе.

Треба да знате да се то десило пре појаве кинематографије, тако да нико није могао овако нешто ни замислити. Свако је видео самог себе на палуби брода, како разговара и смеје се са другима. Ја сам чак видео и нашу маскоту, вољену мајмуницу Нели, како једе банане. Свако од нашег друштва био је веома узбуђен, гледајући овај призор.

А ја сам потпуно заборавио да сам ја монах и свештеник, и мислио сам да овај спектакл нема везе са мојим чином. Омађијаност је била тако моћна да су и мој ум и моје срце били ућуткани. Моје срце је почело болно да лупа као на узбуну. Нагло сам се освестио. Целим мојим бићем овладао је страх...

Усне моје почеле су да изговарају молитву: "Господе Исусе Христе, Сине Божији, помилуј ме грешнога!" Одмах сам осетио олакшање, као да су неки мистериозни ланци спали с мене. Моја молитва је постала усредоточенија и њоме се моја душа повратила. Кад сам погледао на факирово дрво, она светла измаглица је нестала. Видео сам само светлост месечине и факира како укочено седи покрај ватре. Међутим, моји сапутници и даље су били хипнотисани факиревом сликом на мору.

Но, нешто се очигледно догађало са факирем. Он се искривио на страну. Младић је притрчао збуњено. Сеанса је на пречац прекинута.

Дубоко узбуђени овим призором, моји пријатељи живо су размењивали своје утиске, не знајући зашто је ово привиђење нагло пресечено. Младић је ово протумачио исцрпљеношћу факира, који је и даље седео нагнуте главе, не обраћајући пажњу на присутне.

Факир је био награђен богатом напојницом, коју му је младић сакупио од захвалних гледалаца овога "чуда". Моји пријатељи су кренули назад у град. Ја сам се нехотице осврнуо — и задрхтао сам од непријатног осећања. Мој поглед се укрстио са погледом факира. Он је био пун мржње. То је трајало само трен, па је опет заузео уобичајени укочен став мира. Ипак, тај ледени поглед отворио ми је заувек очи да увидим чијом моћи је било произведено ово "чудо".

Далекоисточна "духовност" не ограничава се само на овакве медијумске "трикове" оваквих факира... Ми ћемо, у следећем поглављу, видети неке њене видове који су много заноснији. Ипак, тајанствена моћ којом се служе, дата поклоницима далекоисточних религија, извире из медиумизма, а његово главно обележје састоји се у пасивности пред "духовном" стварношћу која омогућава том идолопоклонику да ступи у додир са "боговима" нехришћанских религија. Сличну појаву можемо видети и у далекоисточној "медитацији" (чак и ако јој је дато име "хришћанска" медитација), а можда се ради о истом феномену и када су у питању чудни "дарови" код наших декадентних "харизматичара"...

Из књиге

"Православље и религија Новог светског поретка"

Старац Стефан Каруљски...

... о последњим временима

Старац Стефан Србин (или Стефан Каруљски), веома значајна личност православља, проживео је пола века на Светој Гори. Током тих пет деценија, овај монах се истакао поучавањем, тј. способношћу да православну хришћанску веру пренесе другима, али и својим интересовањем за многа важна питања са којима се суочава савремени човек. Рођен 1922, умро је у децембру 2001. (по старом календару, 21. новембра) у Београду, у доби од 79 година. На Светој Гори је живео од 1950. до 2000, до годину дана пре своје смрти.

Једна тема о којој је често говорио старац Стефан Каруљски је она која се односи на крај света и на догађаје повезане са тим: о појави Антихриста, о броју 666... Није био мали број оних који су се интересовали за ова сложена питања. Монах је увек био спреман да пренесе своје ставове о овим темама, о чему су остали и записи. Ево шта је рекла и записала ова велика личност православља:

„Када видите да Јевреји граде Соломонов храм, треба да прибавите намирнице за 3-4 године, а нарочито брашно... Пре него што почну изградњу храма, не треба да се припремате. Господ ће дозволити да храм изграде непосредно пре коначног краја света. Пре тог времена није могуће да га изграде, јер ће у њему владати њихов цар, чије име означава катастрофу, а које је већ почело да се поставља у виду броја 666 на оне који не схватају да их због тога чекају вечне муке. Овај цар катастрофе ће седети и над њиховим главама и неће моћи да га се отарасе. Ово ће учинити Господ када дође време страшног последњег суда. Пре него што се заврши историја света, десиће се још један важан догађај за који савремени писци теолози мало или скоро ништа не наводе. Јевреји ће се обратити Господу Исусу Христу и прећи у хришћанство. Наравно, не сви. Када ће се то десити? Или у време Антихриста, када увиде и у стварности да их је Антихрист завео на странпутицу, или пре тога. Ово ће показати време. Овде могу да кажем са сигурношћу да ће се све то догодити, али ништа више от тога…“

Запиткиван од стране многих верника да ли ће бити знакова који ће најавити други Христов долазак и крај света, старац би им објашњавао:

„Према учењу Светог Писма, знаци и ужасни весници краја света и другог долазак нашег Господа нашег Исуса Христа су:

- умножавање неправде међу људима,

- проповедање Светог Јеванђеља широм света, свим народима,

- природне катастрофе,

- долазак Антихриста,

- борба против Свете Христове Цркве...“

Специфични примери знакова који ће претходити крају материјалног света, а које је навео старац Стефан су: „У време краја света, безакоње ће достићи врхунац. У свету ће владати злоба и мржња. Тада међу људима неће постојати ни љубав, нити узајамно поштовање. Наравно, неће је потпуно нестати, али у већине људи ће љубав захладнити. Људи ће се мрзети, свако ће бринути само о себи и настојаће да нанесе штету својим ближњима.

Истовремено ће се поколебати у вери и повероваће многим преварантима и лажним пророцима. Безакоње међу људима ће владати у толикој мери да неће препознати знакове краја света, које ће Господ послати у виду разних природних катастрофа и на крају, самог Антихриста.

Као што је било у данима Ноја, тако ће бити и са доласком Сина Човечијег. У свету ће се умножити чулност, стомакоугађање и пијанство у толикој мери да туге и невоље које ће им послати Господ да их освести - глад, земљотреси, болести и на крају страшне муке од стране Антихриста људима пијаним од разврата - неће код њих изазвати никакав осећај страха и потребе за покајањем…“

Тумачења које је дао старац о Откровењу, односно о личности Антихриста и о „броју звери“, тј. 666, била су предмет многих расправа. Тумачења су заснована искључиво на Јовановом Откровењу и потпуно су у складу са учењима наше Цркве. Ево шта је заправо рекао старац Стефан:

„Тајна о Злом се чува у великој тајности од нас. Они који раде на томе - а зна се ко су - чине све да буде рођен и да одрасте у великој тајности овај изрод зла, да се поучи методама Сатане, односно да се у почетку прикаже као добар, слаткоречив, побожан, научен да пости, заштитник хришћана, тј. да се претвара што више и боље може под обличјем јагњета док се не приграби власти. А онда ће збацити маску и показати толику злобу, колику свет још није видео.

Ову злобу ће први осетити на својој кожи Јевреји, који су га и били довели на власт. Они ће покушати да га збаце, али неће моћи. Тек тада ће Јевреји признати Господа нашег Исуса Христа и тек онда ће збацити са лица маску тј. вео који су носили толико хиљада година, па ће се обратити Христу и плакати за њим, као што удовица мајка плаче кад сахрањује сина јединца. Тек тада ће Јевреји прихватити хришћанство и окренути се Исусу Христу“.

Старац је такође рекао о појави Антихриста:

„Кад почне изградња Соломоновог храма, биће већ сасвим извесно да је Антихрист ту и да нам преостаје само неколико година живота на Земљи. Онда нам не остаје ништа друго осим да прибавимо намирнице, јер ће владати потпуна несташица, чак и међу онима који су примили печат Антихриста и број 666. Свети Оци кажу да ће нарочито они који су примили печат и осећати много већу глад и да ће због недостатка хране јести лешеве људи који ће умирати од глади на све стране. Они који не прихвате печат и број, уз Божију помоћ ће издржати да не једу лешеве…“

Следи још неколико одломака о томе о чему је говорио старац Стефан, а који се односе на последња времена и који би требало да нас наведу на размишљање.

„Пред нама су дани важних догађаја. Хришћанство још није рекло последњу реч. Преко нас ће се ширити име Христово. Преко нас ће бити и последњи страшни суд. Ми нећемо судити само свету већ и палим духовима, узроцима свих зала. Када? Када Господ испуни Своје царство новим душама, уступивши им место палих духова, као што је јасно написано у Давидовим псалмима. Када не буде више било оних који желе спасење, већ само оних који су се у потпуности предали служењу Злом и који неће више желети ни да чују за Господа, тада ће се остварити Божија воља да настане крај овог видљивог материјалног света, који неће бити уништен, али ће се ватром претворити у ватру, као када ковач топи метал и лије га у калуп дајући му облик који жели. Током ових страшних догађаја, Господ ће крити Своје вернике и упркос страшним прогонима ће се тајно служити Света Литургија, а једина молитва ће тада бити: „Господе, дођи што пре…“ Господ неће каснити. Доћи ће и узвисити и ујединити војујућу земаљску Цркву са победничком небеском Црквом и том царству неће бити краја“.

Све горе наведено је од посебног интереса и представља јединствене документе наше новије хришћанске традиције. Ево шта је још рекао о последњим временима старац Стефан:

„Током владавине Антихриста ће бити веома страшних прогона Свете Цркве. Тада нико неће бити у стању да поучи људе шта је добро, већ само шта је зло. Тада ће бити довољно да се свако повуче тамо где му покаже Господ и да се моли за што бржи долазак Господа. Пре владавине Антихриста, свако треба да се побрине да се спасе што више људи, па ће добити велику награду од Господа. Сада нам је време проповеди. То бива према даровима које нам је свима дао Господ: писањем, подсећањем, саветима... Немој крити свој дар. Још много тога може да се уради за спасење нас и ближњих, а посебно оних које нам је поверио Господ. Чим почне владавина катастрофалног Антихриста, одмах пођи, сакриј се и чекај Господа…“

Потресне су старчеве речи, али још потресније је оно што следи у вези доласка пророка Илије, као што је иначе записано у Откровењу Јовановом, а за кога старац Стефан Србин пророкује:

„Треба да знамо да ће седам година пре краја света доћи пророк Илија и пророк Енох, да проповедају народу да не прими Антихриста и његов катастрофални број и печат. Из непотврђених извора сам сазнао да је пророк Илија већ дошао и почео проповед у светом граду Јерусалиму. То ми је рекао очевидац. Ако је ово истина, онда нам је остало веома мало живота на земљи. Добро би било да свако искористи ово време и учини нешто за свој и за вечни живот. Не треба да чекамо, јер ће брзо проћи ово кратко време.

Прво, одреци се својих грехова. Погледај у своју душу да би пронашао који грех те је највише савладао и одмах покрени борбу против њега. Покај се и исправи свој живот. Немој дозволити да дочекаш суд Божији са овим грехом на души. Онда ће бити касно за покајање. Остави тај грех раније, замени га неким добрим делом, обрати се Господу свим својим срцем и душом и плачи пред Господом молећи да ти опрости и да те помилује. Твој свети анђео чувар ће прикупити твоје сузе и твоје покајање и представити их пред Господом када буде судио…“

У овом тренутку, морамо да прокоментаришемо изјаву старца Стефана о томе да је пропрок Илији већ дошао, заједно са пророком Енохом. Према светој књизи Откривења, два пророка ће се борити против мрачног тиранина човечанства, али ће их он поразити и убити. Када је старац Србин рекао да је пророк „дошао“, следио је уходану стазу пророчких записа да се увек говори о неодређеном времену, али и да се покаже да су ови светски историјски догађаји веома близу, у сваком случају не тако далеко од нашег времена. Не мисли, дакле, дословно да је пророк Илија започео проповедање, али жели да симболично покаже да неће каснити да се појави и бори против Антихриста.

Отац Стефан је рекао још нешто што такође заслужује да буде забележено:

„Када будете видели и чули да су Јевреји уништили Омарову џамију у Јерусалиму и почели да граде Соломонов храм, тада ће бити време да почнете да прибављате намирнице, а нарочито брашно за неколико година, да не бисте били приморани да због глади примите печат Антихриста и број 666. Али ни то вам неће много помоћи, јер ће бити велика глад и суша. Пре почетка изградње Соломоновог храма није потребно прикупљање намирница, јер још неће бити близу крај, а неће бити ни када буду прикупљали материјал и драго камење за храм. Крај ће доћи када храм буде био изграђен и кад у њему буде започео своју владавину Антихрист…“

Коначно, хајде да научимо један начин који је старац навео, како можемо сачувати брашно на дужи период да се не поквари, у тешким временима који нам предстоје. Овде је веома интересантан извод из његовог учења:

„Не знам како су били успели да сачувају жито да се не поквари за време 14 година глади, када је у Египту живео целомудрени Јосиф. То је остало тајна за све нас. Али вас могу посаветовати на који начин да сачувате брашно пшенице за много година а да се не поквари.

Узмите конзерву од 20 кг, једну од оних где стављају сир, са округлим поклопцем. Узмите свеже брашно и напуните је до врха, стално притискајући одгоре да стане што је могуће више брашна и да не буде ваздушних празнина. Ставите одгоре мало сувог босиљка и затворите поклопац конзерве. Ставите лепак око поклопца, како не би улазио ваздух. Намажите споља конзерву уљем да не би зарђала, па је оставите на место. На овај начин, брашно може да се одржи преко 10 година. Ово сам лично опробао. Сачувајте и другу храну од пропадања на начин који ће вас научити Бог…“

Из књиге „Православни старци о кризи“, издавач Елефтери Ора

Преузето

Јоргакис са Тибета

Старац Пајсије, слика са нета

Јоргакис [Ђокица], дечко од 16-17 година, дође на Свету Гору да обилази манастире. Када је имао три године, родитељи су га дали у будистички манастир на Тибету. Доста је напредовао у јоги и постао одличан врач. Могао је да призове било ког демона. Имао је црни појас и савршено је знао карате. Сатанском силом је чинио представе, које су одушевљавале. Руком је ударао велико камење, које се као орах ломило. Могао је да чита затворене књиге. Ломио је лешнике на длану, при чему је љуска падала доле, а плодови остајали залепљени за његову руку.

Неки монаси су довели Јоргакиса код старца како би му помогао. Он упита старца о силама које поседује и о садржини онога што може да учини. Он одговори да нема никакву силу и да је сва сила Божија.

Желећи да прикаже своју силу, Јоргакис усредсреди поглед на један велики камен, који беше далеко и који се претвори у прах и пепео. Старац закрсти један мали камен и рече му да и њега разбије. Он се усредсреди, учини своје врачање, али не успе да га разбије. Он поче да дрхти. Не могавши да сломе камен, сатанске силе (над којима сматраше да има надзор), окренуше се против њега и одбацише на другу обалу потока. Старац га покупи у јадном стању.

Старац је испричао: „Други пут, док смо разговарали, он изненада устаде, ухвати ме за руке и заврну их позади. И рече ми: „Ако може, нека дође хаџиефендија да те ослободи“, што ја доживех као хулу. Стога мало померих руке, а он се одбаци далеко. Одговарајући, он скочи високо и крену ногом да ме шутне, али му нога застаде близу мог лица, као да је наишла на невидљиву препреку. Бог ме је сачувао.

Увече га задржах да би преспавао у мојој келији. Демони га одвукоше доле до јаме и тукоше га због његовог неуспеха. Ујутро је, у лошем стању, рањен, пун трња и земље, исповедио: „Сатана ме је тукао стога што нисам могао да те победим“.“

Старац је убедио Јоргакиса да му донесе своје врачарске књиге, те их је спалио.

Старац га је задржао на краће време код себе и помогао му, по мери његове послушности. Хтео је да сазна да ли је крштен, те је сазнао и у којој цркви је крштен. Погођен силом и благодаћу старчевом, Јоргакис је зажелео да буде монах, премда не имађаше снаге.

Старац је користио Јоргакисов случај да би доказао колико је велика заблуда оних који мисле да су све вере једнаке, да све верују у истог Бога, и да се тибетски монаси не разликују од православних.

Из књиге „Житије Старца Пајсија Светогорца“

Јеромонах ИСААК