Сребрни метак
(Слика са нета)
10. април 1679. година. Париз. Ноћ. У салу, замрачену црним платном, уводе наочиту даму. Њена похабана хаљина била је некада раскошни украс. У току је заседање „Огњене палате“ редовног трибунала Француске...
Оптужена је - Катрин Монвоазен. У врту њене куће у Сен Жермену ископали су 2.500 дечјих лешева и заметака.
Децу су куповали у сиромашним квартовима Париза за 5-6 либара. Затим је у напуштеној кули отпочињала црна миса. Њоме је руководио неки опат Гибур. Сигурном руком је сипао крв у ритуални пехар. Као сатански олтар служио му је стомак обнажене жене.
Била је то ђавоља пародија на евхаристију, на хришћански храм, где се у Часну трпезу уграђују мошти светих, који повезују наш свет са вишим. Опат Гибур је дечју крв користио у облику хостије ради вршења сатанске мисе.
Према рецептима црномагијских инкунабула користили су је ради подмлађивања богатих клијената. Гибур је од њих узимао по 100.000 либара.
Да би продужила нечији живот, црној магији, а затим и науци, увек је био потребан леш.
У XVII веку активност опата Гибура ужаснула је чак и суд инквизиције. У веку рационализма сличне ствари покушавају да се наметну као норма.
Недавно је професор Јевгениј Давидович Свердлов у штампи говорио о проналажењу лекова за четврто годишње доба. Лекови се справљају од ћелија животиња, биља и човека. На тај се начин болест, која се уселила у организам, наводно најпрецизније побеђује. Отуда и име – „ефекат сребрног метка“. Само уз помоћ тог метка, како тврде сујеверице, могуће је уништити вампира. По логици научника, болест је такве природе.
Савремена фармакологија је излила, испоставља се, већ не мало „сребрних метака“. Узмимо инострани медицински каталог „Calbiochem“. Постоје читаве странице, где се набрајају најновији препарати, обележени речима „Human“ и „Fetal“ - ти препарати су начињени од ткива човека и ембриона. Цене су – фантастичне. Али оне не спречавају богате пацијенте, као што се нису много мислили ни клијенти опата Гибура.
Откуда „сировине“? Одговор је садржан у писму Начелства државне контроле медицинских средстава и медицинске технике од 09. 10. 1997. године:
„У одговор на Ваше питање од 15. 09. 1997. године... упућујемо Вам:
Прегледе добијених медицинских средстава: 1. од крви и плазме крви; 2. од органа и ткива; 3. контрацептивна средства која производе домаћи произвођачи допуштена за медицинску употребу у Русији...“
Е. Головин: „Откуда води порекло пракса метода сецирања свега живога? Лако је замислити ко је први испољио интерес за анатомију. Ко је могао да оде на гробље и да ископа леш ради изучавања. То су били црни магови. Почеле су све могуће вивисекције, касапљења, покушаји да се извуку неопходне супстанце и томе слично. Наравно, ради добра једног дела природе, почели су напуштати њен други део.
Заснована на идеји прогреса, савремена наука суштински одлази у недра црне магије. Зато неке сличности ни изблиза нису случајне.“
Управо су научници позитивисти (они који воде „порекло“ од мајмуна) прилепили човеку – Божјој твари - своју етикету. На њој је написано на латинском: „homo sapiens“ - разумни човек. А ако, на пример, ембрион још није стекао разумност?
Убиство ембриона не убраја се у убиство човека. Таква је логика „хуманиста“ са свим последицама које отуда проистичу. А оне, те последице, не дозвољавају да се чека.
Владајући материјализам је олакшао задатак научника. Тело је без душе, наука без морала, а човек без „предрасуда“. Лишен табуа, свет се безгранично упростио и њега су почели живога да сецирају.
На тај начин експеримент је постао истрага природе уз мучење.
Са каквом бестрашношћу „знатижељни“ Американци описују почетак свог ембрио-експеримента: „... Године 1973. група финских и америчких научника користила је дванаест плодова, који су добијени живи при сечењу материца... Истраживачи су цео низ абортираних живих ембриона сместили у слани раствор да би сазнали да ли су они могли да апсорбују кисеоник“.
Тих година су већ били познати и резултати ултразвучних експеримената Јапанаца: „При приближавању инструмента, ради вршења абортуса, плод отвара уста у немом крику...“
Авај, тај крик рационалисти не чују. Њихова чула су брижљиво запушена меком ватом комфора.
Продаја фетуса у Русији
Крајем XX века Русија постаје добављач посебног биоматеријала. Међу њима и за абортусе. Уистину: такви уговори са партнером из таме потписују се крвљу.
Али, да ли ће далеко одскочити „прогресивно“ човечанство, које се ослања на покољ нерођене деце!?
Авај, незаштићена деца увек су постајала монета за поткусуривање у трговинским пословима са суровим богатим трговцима.
Сада се то назива „подарити дете науци“. (Напомена: Језички хокус-покуси замагљују смисао онога што се догађа. С времена на време чине ужас прихватљивим. Испочетка „партнери“, (не муж и жена, већ партнери - у некаквој игри?) „воде љубав“. Затим, резултат те игре је могуће, без гриже савести, а у потпуности благородно, „подарити науци“. Такво је паковање илузије. Реалност је међутим следећа: за блудом следи убиство. И за то, и за друго шта, „партнерима“ предстоји Суд Божји. Међутим, он неће бити игра. А ембрион „подарен“ науци - на њему ће се одиста урачунати као злочин.
Зар не могу ови грешници да буду изједначени са најодговорнијим сатанистима? Уосталом, ко се усавршава у сексуалним оргијама и приноси на жртву децу? Напросто, секте ђавољубаца отворено пропагирају те исте склоности које упражњавају и тзв. „часни“ грађани, који би се отворено увредили када би им се рекло да су сатанисти.) Управо тако се пропагира коришћење абортираног материјала у Московском институту биолошке медицине. Као да се приноси жртва Ваалу. Поређење није случајно. Уско научне дисциплине су Истину расцепиле на комадиће, а свака таква дисциплина је постала нов пагански култ. И он поново захтева људске жртве. (При том новоојављени жреци-специјалисти реско одбијају сваког „непосвећеног“, ко покуша да осуди одржавање култа).
Именовани институт (половина његових акција припада извесној америчкој фирми „Биоћелијска истраживања“) формиран је почетком 90-их година на бази Центра акушерства и гинекологије. Отада, он се просторно значајно раширио. Приходи расту са сваком ињекцијом, као на покретној траци.
Пред абортус жене овде дају следећу изјаву: „... потврђујем добровољно сагласност на коришћење ткива мог плода добијеног приликом бесплатне операције прекида трудноће ради научно-истраживачких циљева са могућношћу њихове даље терапеутске примене.“
Ево карактеристичног одговора једне жене, која је потписала овакву изјаву и која је, пред телевизијским камерама, рекла: „Развела сам се од мужа и не желим да имам његово дете. Поред тога имам малу плату и дете не могу да издржавам... Ништа зато, млада сам и имаћу још деце. Није то ништа страшно...“
Наводећи и на абортусе, селекцију људи врши само златно теле. Имати децу могу само они, који имају новаца.
Поштовања достојан и красноречив директор института Генадиј Сухик радо објашњава да се углавном користе ембриони од 16-20 недеља бременитости. Плод се подвргава брижљивим испитивањима. Његова медицинска кондиција мора да буде идеална.
Овај страшни препарат користе они који су здравље изгубили у пороцима или страдају због грехова отаца својих.
... У пониклованој бочици с натиписом „биомаса“ сарадник института уредно односи ембрионе на прераду. У суперстерилном окружењу расецају их на 27-29 делова.
У оним временима, када још нису знали за анестезију, и када су уместо ње хирурзи користили тупи ударац чекића, славни лекар Парацелзус је увео формулу: „слично лечити сличним...“ У институту биолошке медицине тврде да користе управо тај метод. Болести јетре, на пример, кориговаће се истиснућима из крхке јетрице ембриона.
Доктор наука Сергеј Савељев: „Да, када сам сарађивао са господином Сухихом, ефекат лечења смо описивали на сличан начин. Међутим, нема фундаменталних радова, који потврђују утицај ембрионалних материјала на узрок болести. Могуће да увођење туђег ткива у организам оболелог пре свега узбуђује имунолошки систем. Средњовековни лекари ради сличних циљева уводе у организам чак и ткива лешева.“
Ново људождерство
Начин прождирања ближњих демонстрира се све више под умилном музичком пратњом. У Русији на свако рођење долазе по два абортуса. Банка ембрионалних материјала је - најкрупнија на свету. (Та „биомаса“ се користи махом за ињекције, али постоји и веома егзотичан пројекат: фетална ткива су коришћења за производњу исцелитељске жвакаће гуме. Тај ерзец-канибализам није се одржао. Међутим, сада, од „биолошки активних твари“, које се неименују на тубици, праве женске помаде). (Напомена: Све се то принципијелно не разликује од онога о чему приповеда свештеник Анатолиј Берестов (он води рехабилитацију бивших секташа на Крутицком подворју у Москви): „Каткад ми долазе они, који теже да напусте сатанске секте у којима се на жртву приносе деца. У тој криминалној средини, са успехом се користи сујеверица: ко се умије у крви новорођенчета, поново стекне младост. Те услуге су сатанисти поставили на трговачку основу, као и снабдевање извесних медицинских структура децом. Деца без родитеља купују се у породилиштима и сиротиштима.“)
На моје очи отварају замрзивач - из њега, као из кујне, у густим клупчадима излази пара. Унутра су, покривене ињем, хиљаде ампула са ружичастом садржином.
Очито, предворје пакла не одише увек врелином. Овде се оно састоји од леденог течног азота.
Рај за стране научнике! Међу њима и за оне, који су себе већ искомпромитовали у отаџбини.
Један од њих је - Американац Мајкл Молнар. Он је у потпуности отворен: „Са Русијом неће бити правних ни других проблема, који се јављају у осталим земљама. У већини њих сличне методе су забрањене.“
У нашој штампи је већ јављено да је доктор Молнар, специјалиста за хируршку козметику, после низа неуспешних операција имао такве проблеме у САД.
Господин Молнар реагује на ту примедбу не трепнувши оком:
„То није истина. Сваког тренутка могу да се вратим својим лекарским пословима у САД.“
Међутим, ево само једног од докумената поводом његове делатности у Америци.
„У децембру 1989. године одузета му је лиценца за рад. Одређен је и пробни рок са условима.
Разлог: превара са осигурањима и јавашлук у односу на законски медицински кодекс Неваде.
Године 1991. Молнар је дао изјаву о скраћењу пробног рока.
Закључак комисије: до тог времена кандидат није прекинуо са својим друштвено опасним понашањем, и даље се налази под дејством казне, јер никакво кајање у његовим поступцима није се опазило.“
Дакле, доктор Молнар је претрпео неуспех са пластичним операцијама. И одмах га је привукла могућност да подмлађује људе уз помоћ ембриона.
Добија се утисак, да су руски „биоматеријали“ привукли најсумњивије личности из читавог света. И они су слетели у Москву као на вештичји сабат.
Ево још једног иностраног партнера наших лекара – доктора Шмита. Он је долетео из Немачке. Господин Сухих га представља као светског лучоношу.
Међутим, претходник доктора Шмита, на месту главног лекара дечје клинике у Ашабембургу, представља га мало другачије. Испоставља се да се Министарство здравља Немачке сећа Шмита углавном по многобројним судским предметима. После неколико смртних случајева ембрионална терапија је забрањена јер носи ризик за здравље.
А ево докумената истраге коју је у Немачкој спровео професор Шлак још 1979. године. Он је поредио пацијенте доктора Шмита са пацијентима осталих клиника. Испоставило се да реалних резултата метод ембрионалне терапије не даје. (Напомена: Неопходно је појаснити: у иностранству за ћелијску терапију се традиционално користе ембриони животиња. Уз њихову помоћ, младост су покушали да продуже: Марлен Дитрих, Николае Чаушеску, Роналд Реган, Чарли Чаплин, Софија Лорен, Винстон Черчил, Салвадор Дали и многи други славни људи. Међутим, у Русији су почели да лију „сребрни метак“ од ембриона човека.)
У пролеће 1997. године, како је саопштила штампа, на заседању президијума Руске академије наука, тај закључак су потврдили и руски специјалисти. При том, академици су са чуђењем открили да се у осам научно-истраживачких института и 18 клиничких база Москве сарадници баве прикупљањем ембрионалног материјала.
Тешко је рећи да ли је технологија подмлађивања опата Гибура помогла клијентима. Не усуђујем се да судим о стварности тзв. феталне терапије наших дана. Сами аутори описују те резултате као безнадежне.
Али како проверити такав закључак? Шта се може рећи, на пример, о резултатима лечења ембрионалним ткивима деце оболеле од Дауновог синдрома? Сами аутори метода су саопштили извесне податке само о првим експериментима спроведеним над дечицом коју су родитељи одбацили.
Цитирам извод: „У моменту истраге и лечења болесници су се налазили у комплексу психо-неуролошке клинике број 13. У својству трансплантираног материјала, коришћена су фетална ткива из човековог мозга (полулопта мозга, мождина, мождана кора). Сваки садржај је увођен у тело посебним шприцем путем дубоке поткожне ињекције.“
Међутим, годину дана после експеримента пронаћи те неодговорне пацијенте већ нисмо могли. Као да су у земљу пропали.
Уосталом, ствар није само у медицинским резултатима. Реч је о моралним проблемима. Неки сматрају: абортирани материјал се ипак одбацује. Пропаганда подводи његово коришћење под доброчинства. Рационализам ослобађа од много табуа. Али скршити те забране је ипак опасно. Замислимо се, хоће ли у будућности ембрионална покретна трака, оспособљена и подмазана доларима, прекинути абортусе?
Масони и биоетика
Сличну позицију према именованим методама заузео је „Комитет за морални препород отаџбине“, који уједињује Православна друштва. Он је овај широкопропагирани метод назвао људождерством. Више од тога, пројект Думиног закона о биоетици предлаже да се овај метод искључи из наше медицинске праксе. Авај, слични напори још увек изазивају туговање тзв. либералне штампе. Она не види: лечење од старости је лечење од Живота.
Православни прилаз проблемима Живота и смрти аутора закона о биоетици сударио се са веома принципијелним противљењем слугу култа феталне терапије. Директор Републичког центра за репродукцију човека А. С. Акопјан пише: „У једном тексту аутори су успели да понуде како ортодоксне и готово секташке тврдње, тако и начела која одговарају високо хуманистичком духу и препорукама „Конвенције о правима човека у биомедицини“, коју су прихватиле државе чланице Савета Европе...
Биоетика, у условима демократске светске државе, не улази у компетенцију Цркве. Институт Бога на земљи није институт државне власти, да и не говоримо о „посебном мишљењу“ друштвених организација.“
Одбијања научника озбиљно се ослањају на међународно право, хуманистичке принципе и остале атрибуте савременог неопаганског култа и позвана су да изазову у савременом човеку „законито негодовање и свети ужас.
У сличним призивањима, природно, присутно је и ослањање на „права човека“ – термин, који је у савремену лексику дошао из имена једне масонске ложе. То порекло лексичке експанзије је симптоматично. Својевремено је веома популарна била тријада „слобода, једнакост и братство“ такође проистекла из ложа. Шта је сада остало од ње? Само слобода од Бога (и неслобода од ђавола). Шта ће остати, на крају крајева, од „права човека“, сем, како је предвидео још Достојевски, право на свеопште оргијање и на убиство свог потомства. Дакле, иста та неслобода од воље непријатеља рода људскога.
Карактеристична је недавна публикација документа Савета Европе, „Медицина и права човекова“. Један од главних њених аутора је бивши Велики Мајстор Великог Оријента Француске Р. Лере, члан француског консултативног комитета за проблеме етике. Ево само неколико извода: „Различите религије заостају и касне, али још увек покушавају да држе људе у стању зависности, уз помоћ Бога, који и постоји још само зато да би, изражен човеком, постао најреакционарнија сила.
... само се од себе разуме и очито је да методи оплодње in vitro, исто као и добровољан прекид трудноће, морају да буду унесени у област одлука које доноси човек по својој вољи...“
Покушај „слободних зидара“, да утичу на сферу звану „биоетика“, веома су симптоматични. Управо овде се појашњавају узајамни односи Живота и Смрти, што је увек било у компетенцији религије. И ево Р. Лере поздравља самовласно стварање човека из непостојања, од стране научника, у епрувети; и истовремено одобрава право на утробно детеубиство. Одбивши се од Бога, атеиста, као и увек, приклонио се његовом противнику.
Нису случајно управо масони Џорџ Буш, Џејмс Бејкер, Вацлав Хавел и слични постали ентузијасти формирања Организације уједињених религија, која у једном од својих претходних докумената декларише: „Постоји јединствено мишљење (међу учесницима), да религијске установе морају на себе преузети одговорност за демографску експлозију (ово је осуда Православља и других конфесија, које осуђују абортусе - примедба аутора). Ми морамо далеко јасније да се изразимо о проблемима сексуалности, средстава против зачећа, абортуса... јер еколошка криза... јесте криза пренасељености. Смањите број живих за 90% - и неће имати ко да наноси озбиљну штету екологији.“
Бивши помоћник генералног секретара ОУНА, масон Р. Милер, изјављује: „Свако покољење мора да реши шта је истинито, а шта лажно. Нама је потребна наука (а не религија) да одреди шта је добро и шта је рђаво. Нама је потребна „етика у времену“: оно што је правилно данас може сутра постати неправилно.“
У оквирима организације, чији је један од оснивача фонд „Горбачов“, планира се формирање група оперативног политичког утицаја. У њу би ушли познати политичари, који би били позвани да примене међународне санкције против религија које одбијају сарадњу са Организацијом уједињених религија.
Како је писала амерички истраживач Корнелија Фереира, „Изгледа да Организација уједињених религија може да постане црквом антихриста. Њено предстојеће формирање иде по плану: лидер покрета „Новог века“, Алис Бејли, чије инструкције и поруке се брижљиво следе, говорила је још 1919. године да је „Васељенска црква - савез окултиста масонства и хришћанства“ - и да ће се појавити при крају овога века“.
Занимљиво је да је главни творац глобалне етике у оквирима Организације уједињених религија познати искомпромитовани и рашчињени римокатолички богослов Ханс Кинк... Као да се дух опата Гибура појавио и у нашим данима.
Црква у заметку
Тек сасвим недавно део микрогенетичара је успео да схвати, да „Са тачке гледишта савремене биологије (генетике и ембриологије), живот човека као биолошког индивидуума почиње од момента спајања нуклеуса мушке и женске полне ћелије и образовања јединственог нуклеуса, који садржи непоновљиви генетички материјал“.
Међутим, још су одлуке Васељенских сабора потврдиле: човек стиче душу још од момента зачећа. Василије Велики, који је живео у IV-V веку тврди: „Онај, ко умишљено погуби плод зачет у утроби, судиће се као за убиство.“ Јован Златоусти пише о томе, да је утробно чедоуморство „нешто горе од убиства... јер овде се не умртвљује рођен, већ се самом рођењу поставља запрека“.
Савремени истраживач И. Силуанова: „Хришћанско „не“ абортусима је једнозначно и темељно. Православно богословље претпоставља, да се при решавању сложених природних питања „на прво место издиже сам живот оснивача Хришћанства као оваплоћени идеал савршеног пута ка спасењу“. На том плану, Благовести Архангела Гаврила Марији: „Радуј се, благодатна! Господ је са тобом; благословена Ти међу женама“, представља симболички израз хришћанског схватања почетка људског живота“.
На тај начин све манипулације над бићем које се у утроби развија су - душегубне.
Симболика: бука око ембрио-терапије подигла се после телевизијске емисије, која је због нечега приказана на Божић. А врхунац скандала је дошао 11. јануара 1996. године. То јест, на дан помена деци, коју је побио Ирод.
Уместан је цитат из дела савременог Православног истраживача: „Најдемонскији и најзлослутнији карактер стиче приношење на жртву Молоху и Ваалу сопствене деце у једном народу, којем је било поверено обећање о Искупитељу, долазећем из његове средине, од семена његова.“
По мишљењу Светих Отаца, ђаво, који зна за обећање дато Авраму, подучио је фараона да побије првенчад израиљску, да не би могао да се појави ослободилац Јевреја из египатског ропства.
Исто тако је Сатана навео Ирода да лиши живота 14.000 деце у Витлејему, у нади да ће погубити Рођеног од Дјеве.
Из истог разлога мрзитељ спасења најбрижније се старао и о навођењу на зло Јевреја да служе Молоху и Ваалу, који су од њих захтевали да приносе на жртву сопствену децу.
У препредености савремене науке избија истински мистични смисао. Карактеристично је да су слуге Ваала не само приносиле људске жртве, већ су и сматране лекарима. По речима архимандрута Никифора, „Велзевул, који је у Светом Евангелију назван кнезом демонским (Мк.3,22), сматрао се у Акарону господарем мува, а такође и покровитељем лекарске науке“.
Сада је Богоизабрање прешло од јеврејског народа на Православне, од Грка до Руса. По речима глинских стараца, који су тумачили једно од старозаветних пророчанстава, управо ће се из руског народа, у последњим временима, наћи благоверни Цар. Онај, који ће за извесно време да задржи долазак антихристов. Зато геноцид против Руса, с једне стране, као и селекциони рад на довођењу натчовека-антихриста - са друге, носе истинско апокалиптичко значење. (Напомена: Мање колевки, више гробова! Кривуља наталитета иде надоле, а смртности - нагоре. Кад се ставе једна на другу, те линије формирају крст. Он подсећа на крст, на којем су распели Светог Андреју Првозванога. Стравична симболика!)
Из књиге "Западни пут у апокалипсу"
Јурија Воробјовског
Погледати чланак:
У Холандији на ТВ већ пробају "људетину"
Писмо ђаку о постанку човека
(Слика преузета са сајта "Православље")
Видим из твога писма, добри мој ђаче, да ти је вера у великом искушењу. Кажеш, волиш да слушаш у цркви блажена осмог гласа, али те речи те песме: „Слиши Адаме и радујсја со Евоју” звуче старомодно, преживело, јер твој уџбеник биологије тврди да човек није дело Божје, него слепи производ дугог тока еволуције: потомак, или можда рођак мајмунов, од кога је постао без икаквог дејства Божјег. Према томе никакав Адам и Ева нису постојали.
Је ли ти то мени помињеш онај уџбеник А. Алексопула о еволуцији? Знам тај уџбеник. Нe треба ни мало да га се бојиш. Јер, ако писац тога уџбеника нема боље познавање Св. писма и теологије него што је показао у тој књизи, онда он није ни мало стручан за тумачење Св. писма, нити надлежан да прописује Цркви догме. Он може бити стручњак за биологију. За догматику — ни најмање. Покушаћу укратко да ти објасним проблем који те мучи.
У многим књигама и брошурама које имају више пропагандни него објективно-научни карактер, пише да је теорија еволуције живог света противна црквеној догматици, то јест званичном верском учењу Цркве, и да су под ударима научних доказа еволуционизма оборене црквене догме о постанку човека. To су само празне, врло често злонамерне, речи за којима се поводе само људи слабе вере, или они који тај проблем довољно не познају. А ти не треба да се уврстиш ни у једне ни у друге. Јер, треба да знаш да питање еволуције живог света није уопште предмет догматике, него природне науке и филозофије. Црква о питању еволуције није никада донела никакво догматско решење. Познато је да је догма Богом откривена истина коју Црква преко васељенског сабора формулише и проглашуje и излаже верницима као непромењиво правило вере. A цео свет зна да ниједан васељенски сабор није уопште ни додирнуо питање еволуције, па према томе сукоб еволуционе теорије са догматиком је апсолутно, формално, немогућ.
Да ли је еволуција живог света несумњива чињеница или не, и ако јесте у којим границама она важи, то су питања о којима православни научници могу имати своја лична гледишта формирана на основу познатих чињеница. А мишљења и православних и неправославних научника и филозофа о том проблему толико су различита, да се још и данас воде живе научне дискусије о вредности и границама еволуције, баш међу самим биолозима. Није редак случај да биолози, иако верују у стварност еволуције, ипак отворено признају да она није научно доказана. У Београду је 1937 г. изашла књига ,,Мој живот” коју је написао сам Дарвин познати творац еволуционистичке теорије. Врло опширан предговор написао је наш српски биолог Бора Милојевић. Ту ћеш наћи доказ да је Дарвин веровао у Бога као створитеља света, и исто тако изричиту изјаву и признање. па чак и доказе, да теорија еволуције није научно доказана него је заснована на чистој вери појединаца. A то није једина изјава те врсте. У страној научној литератури има их и далеко више. И обратно. Било је већ и у прошлом веку, а има и данас, учених теолога који принцип еволуције не одбацују, него га усвајају, сматрајући да има довољно доказа за његову истинитост, и да живи свет који би био способан за еволуцију далеко више сведочи о моћи и мудрости Створитељевој него свет који би био потпуно неспособан да се мења прилагођавајући се потребама и околностима. Сат који би могао сам себе да регулише и дотерује према разним спољашњим утицајима, више би сведочио о мудрости свога конструктора него наши обични сатови који немају ту способност.
Али без обзира на то да ли ће принцип еволуције бити једног дана строго научно доказан или строго научно оборен, без обзира на то што ни један васељенски сабор није донео никакво решење о питању еволуције — то питање и не спада у делокруг каквог васељенског сабора — ипак је Црква одувек имала своје веровање о постанку и природи човека, и то веровање засновано на Библији и свакидашњем искуству, било је заједничко свим хришћанима, како старим тако и савременим.
Прва истина тога веровања гласи: Бог је створио човека. Та се истина може назвати баш догмом у буквалном смислу речи, јер према првом члану символа вере Бог је створитељ свега видљивог и невидљивог света, дакле и човека. И Библија отворено каже да је Бог створио првог човека. A то исто сведочи нам и искуство.
У филму „Гог и Магог” видео си два робота, два човека од челика, које струја креће по тачно одређеном плану. А чуо си такође да постоји и апарат, такозвани електронски мозак. Да ли си помислио колико је ту техничких принципа и физичких закона морало бити пронађено да би се створила та чудна машина? Да ли је икад икоме могла пасти на памет мисао да је та машина постала без инжењера који ју је конструисао познавајући техничке принципе и физичке законе? Таква мисао била би заиста право безумље. Међутим, „Магог”, челични робот, само је несравњено јачи од човека. Иначе, човечје тело је неупоредиво савршенија и сложенија машина од робота. Колико је тек ту примењено техничких принципа и физичких и хемијских закона, ја ти овде не могу навести ни хиљадити део! Ако будеш медицинар, учићеш анатомију и физиологију па ћеш тада видети каква су све чудеса Божје мудрости остварена у људском телу. Чуј само неколико при мера.
Сви техничари знају да шупаљ стуб може да издржи исти толики терет као и масиван, испуњен стуб. Али шупаљ стуб је практичнији, јер је лакши и потребује мање материјала. До тог принципа људи су дошли после дугог лутања. Међутим тај принцип био је познат Ономе ко је формирао људско тело, па су наше бутне и остале ваљкасте кости, које носе терет тела, шупље. Јеси ли приметио да су клипови, осовине и точкови локомотива и вагона увек добро подмазани специјалним уљем? Без тога они би се од трења врло брзо угрејали и упалили. И тај физички закон био је познат Ономе ко је и формирао људско тело, јер видимо да су зглобови нашег костура снабдевени жлездама које луче масну материју, па ти, добри мој ђаче, можеш читаву ногометну утакмицу да трчиш за лоптом, а да не осетиш у зглобовима болове од трења. Ти се дивиш фотографском и филмском апарату. И вреди. Али не заборави да је људско и животињско око далеко савршеније од икојег фотографског апарата. Рећи ћу ти један детаљ који можда ниси ни запазио. На мразу ми осећамо да нам зебу прсти, нос, уши, лице; али очи су неосетљиве на мраз. Кад би и оне осећале дејство мраза, онда их целе зиме не бисмо могли користити. Ко ли се тога сетио!? Кад видиш канале за наводњавање, ти се дивиш инжењеру који их је извео. А знаш ли колико је сложенија мрежа канала нашег крвотока, која носи крв до последње ћелије нашег тела?! Па тек твоја рука, драги мој! Нема техничке справе која би била савршенија од људске руке. А хемија нашег тела! Нађи ми, молим те, у целом свету једну бар хемијску фабрику, која би била кадра од једне порције биљне хране начинити и крв, и разне сокове, и мишиће и живце и кости нашег тела. Колика је мудрост ту примењена и остварена!
Све је то, добри мој ђаче, само незнатан део од безбројних примера које нам износе анатомија и физиологија нашег тела. А они врло речито сведоче да је тело сваког човека. а поготово оног првог, дело Божје творачке премудрости. И не дај се збунити од оних који кажу: Па ми знамо начин и технику постанка људског тела. Ембриологија за човека није више никаква тајна. Реци им: Знамо и технику постанка неког радио-апарата од првог калема жице до последњег нумерисања станица. Знамо све услове и све законе по којима се може састављати радио-апарат. Па ипак, ако не признамо постојање мајстора који га је начинио, и поготово научника који га је први пронашао, ми нисмо објаснили постанак радио-апарата. Тако и свако људско тело сведочи својом разумном и смишљеном конструкцијом да је оно дело разумног Створитеља кога ми зовемо - Богом. Према томе црквена догма да је Бог створитељ човеков засведочена је и речју Божјом и људским разумом и свакидашњим искуством.
Друга библијска истина о човеку одговара на твоје литање: Од чега је Бог начинио људско тело? Па од земље! Има ли ишта јасније и несумњивије од те тврдње? У човечјем телу не постоји ни један елеменат кога нема у земљи. И гвожђе и сумпор и натријум и калијум и азот, водоник, кисеоник, угљеник, калцијум, све то постоји и у земљи и у човечјем телу. А после смрти све се то опет враћа у земљу и с њом се сједињује. Тo је свакидашња чињеница која сведочи да је људско тело по свом материјалу заиста „начињено од земље” као и тела биљака и животиња. Од истог основног материјала, дакле, само на други начин сједињеног и формираног. Ето друге библијске истине која је очигледна.
Знам, драго дете, тебе интересује питање како, на који начин и којим средствима је Бог сјединио земаљске елементе да постане људско тело. To је за нас тајна, јер нико од научника није тај чудесни догађај могао посматрати нити гa може експериментом поново извести. Библија нам о томе не говори. Она само констатује чињенично стање дa јe тело људско дело Божје и да је материјал за његово формирање у основи исти онај материјал који сачињава и земљу. Свакако је врло наивно тврдити и веровати да је Бог начинио тело онако као што би га лончар направио од глине или вајар од камена. Нема сумње, Бог је при формирању људског тела применио све потребне техничке принципе и физичко-хемијске законе које је Он сам дао природи већ приликом стварања света. Да ли је при том формирању људског тела Бог применио и принцип еволуцијe па од земље формирао људско тело кроз еволуцију животињског света, Библија нам о томе ништа не каже, a према садашњем стању науке видели смо да је тај принцип још увек споран, нарочито кад је у питању постанак човека. Јер, оно што несумњиво знамо о преисториским људима, то је да су они покрај свег свог грубог изгледа ипак били прави људи. Пећински човек се служио ватром, умео је да прави алатке, да слика по зидовима пећина, чак и да сахрањује своје мртве. И кад би неки данашњи човек живео у условима преисторијског човека, не би могао показати ништа већу мудрост и вештину. Од чега би ти, драги мoj ђаче, начинио себи одело, или чекић да те неко остави потпуно самог на каквом острву? Твоје алатке ту не би биле ништа савршеније од оних које је начинио преисторијски човек. Према томе тај човек је био интелигентно биће, чак проналазач. A то није ни једна животиња. Он је имао праву, разумну људску душу коју није могао добити никаквом еволуцијом ни од какве животиње, јер му животиња не може дати оно што сама нема. А да човек није само телесно биће, да је тело људско само по себи мртав леш без разума, свести и живота, то је чињеница коју нико не може порећи. Мора дакле у живом човеку постојати нека сила која гa оживљава, која му даје свест, осећање и вољу, као што отприлике у магнетном гвожђу постоји невидљива сила која му даје привлачну или одбојну моћ. Оставимо засада на страну питање шта је и каква је та сила која човека оживљава и чини свесноразумним бићем. Учићеш то у психологији и филозофији. А овде констатујемо само то, да та сила постоји, да је Библија назива „дух животни” а на другим местима „душа”, и да је по тим духовним способностима човек сличан Богу. Зато Библија и тврди да је Бог створио човека по своме обличју. Ето ти, драго дете, и треће библијске истине о човеку, очигледне и неоспорне. Ти ниси само тело, ти си и душа. Ниси само физичко, биолошко и материјално биће, него и духовно. Ниси само телесно сличан мајмуну и осталим животињама — као што незграпно тврди твој уџбеник биологије — него си разумна слика твога разумног Створитеља.
А неко је морао бити први човек. Ваљда нећемо још и око тога да водимо спор! И тај први људски пар, баш зато што је први, што потиче од Бога — макар и путем еволуције — није у своме почетку могао бити грешан. И због тога је почетак његовог живота пре греха морао бити блажен, морао имати сасвим друкчије односе према Богу и природи него после греховног пада. Карактеристична је чињеница да чак и они народи који не знају за Библију, имају мутна предања о најстаријем периоду људске историје као „златном добу”. Да ли је то случајност? Једва да се у то може веровати! Пре ће то бити митологијом искварено препредање о стварном блаженом стању наших прародитеља пре греховног пада.
Прота Лазар Милин
Православни мисионар, 1975.г.
Емин задатак
(конкурсни рад)
рпска азбука је
једно од најлепших светских писама, и сви бисмо много изгубили када би та дивна
слова, створена трудом Ћирила и Методија и касније Вука, потонула у заборав.
Данас, њихово велико дело љуља се на таласима лоше навике да олако усвајамо туђе речи и писма. Замислите само каква би невоља настала када би се фуриозно Ф наљутило и дигло дуге руке са уских кукова. Какво би било зло да цакано Ц сломи штиклицу.
Ђаконије не би вределе без Ђ, а жаба би се сигурно удавила без Ж.
О, само да Ш стојећи као штит иза Ч и Џ, не изгуби ниједно од своја три оштра копља. Сва та дивна слова неке би наказе могле угушити и створити тугу када буду заборављена. Нека ово буде опомена онима који бришу ћирилицу, а Српске установе и свакојаке натписе одевају страним писмом.
Моји први школски дани остављали су траг ћириличних слова за собом. Волела бих да никад не избледе и да сва будућа деца своје прве оловке иступе освајајући тврђаве од А до Ш.
Емилија Парезановић V4
О.Ш. „Милица Павловић“
Чачак
Благо џепу и зиду
Истински побожан живот је најлепша песма Светом Сави
Пролазио Свети Сава кроз село, па срете два брата, која је недавно крстио. Веома се зачуди што ни један не носи крст око врата, па их запита:
- Где су вам крстови које вам дадох?
- Мој је изгледа остао код куће. Носим га у џепу од гуња – одговори старији.
- А ја сам мој крст на зид окачио! – рече млађи.
- Е, благо џепу и зиду кад их крст чува, а ко ће вас чувати, добри људи!?
Од тада поче Свети Сава учити свој крштени народ да крст стално носе око врата, јер је хришћанин без крста војник без оружја и кућа без крова.
''Светосавско звонце'' бр. 1/2011.
Децо, где су вам родитељи?
Пре више од деценије, по повратку из Грчке, моја снајка је донела и прегршт дивних прича, које је превела и дала мени да их поделим са причољупцима. Међу њима је била и ова: "Наши стари родитељи". Зашто је помињем? Зато што ми једна сестрица посла пре неки дан адресу са филмом и молбом да га погледам, што ја и учиних, а филм, гле чуда, започиње баш овом причом!
Најтоплије вам га препоручујем!
La Traviata
У највећем вишеспратном тржном центру Амстердама "Bijenkorf" („Кошница“), који недељом има највише посетилаца, у одељењу женске трикотаже, док су неке жене пробале одећу, а продавци им предлагали моделе, наједном се међу рекламним луткама појавила лепа, висока и раскошно, свечано одевена плавуша која је неког тражила и чудила се у каквом се то амбијенту нашла.
Испоставило се да је то Виолета из Вердијеве опере „Травијата“.
Када су је препознали, „продавци“ и „жене у куповини“ одједном су запевали своје оперске улоге, један „посетилац“ препуног тржног центра пробио се до ограде високог спрата и одозго отпевао своју улогу, а ускоро су се чули и сви „посетиоци“ последњег спрата - хор и оркестар Амстердамске опере у изненадном краткотрајном фантастичном музичком наступу (енглески: Music Flash Mob).
Погледајте и послушајте овај филм, разведриће вас...
Странствовање
(слика са нета)
При размножавању човечанства, у његовом садашњем стању пада, тело служи души, на исти начин како служе пелене новорођеном телу. Обмотано пеленама тело бебице добија правилан облик, док би без пелена удови његови, због мекоће, могли добити наказне облике: тако и душа обучена у тело, сакривена и одвојена њиме од света духова, постепено себе изграђује изучавањем Закона Божјег, хришћанским животом стиче способност разликовања добра и зла (Јевр. 5, 14). Тада се њој дарује духовно виђење невидљивог света, као и, ако се покаже да је то у складу с циљевима Божјег руковођења њоме, виђење чулно, пошто су обмана и саблазан за њу веома опасни, а искуство и знање корисни. При раздвајању душе од тела видљивом смрћу, ми поново ступамо у свет духова. Из овог се види, да је за успешан улазак у свет духова, неопходно благовремено поучавање у Закону Божјем, и да је ради тог преображења препуштено извесно време дато сваком човеку од Бога у његовом странствовању на земљи. Ово странствовање назива се — земаљски живот.
Свети Игњатије
Нова година
Исус Богић родио се
у Витлејему,
целом свету објави се
прича о Њему.
Што пророци писали су,
обистини се,
Христос Господ кад се јави
све испуни се.
Сишао је Бог к човеку,
да му је ближе,
болеснога да исцели,
палог да диже.
Донео је вест радосну
слеп да прогледа,
сиромашку, тужном, робу
њом проповеда:
Дух Господњи на Мени је
носим вам слово,
Стари завет овешто је,
творим све ново!
Јер кад време наврши се
посла Бог Сина
да пријатна с Њим отпочне
Нова Година!
аутор: причалица
Развод
Кад сам те ноћи стигао кући, док је моја жена сервирала вечеру, примио сам је за руку и рекао:
- Морам ти нешто рећи.
Села је и јела у тишини. Приметио сам бол у њеним очима. Одједном нисам знао како отворити уста. Али морао сам јој дати до знања шта мислим.
- Желим развод - рекао сам смирено.
Није изгледала изнервирана мојим речима, него ме је тихо упитала:
- Зашто?
Избегавао сам њено питање. То ју је разљутило. Одбацила је прибор за јело и почела викати на мене:
- Ти ниси човек!
Те ноћи нисмо више разговарали. Плакала је. Знао сам да је хтела сазнати шта се догодило с нашим браком. Али нисам јој могао дати задовољавајући одговор; изгубила је моје срце због Иване. Нисам је више волео. Само сам је жалио!
С дубоким осећајем кривице, направио сам споразум за развод који је наводио да њој припадне наша кућа, наш ауто и 30% улога у мојој фирми. Погледала га је и онда подерала на комадиће. Жена која је 10 година свог живота провела са мном за мене је постала странац. Било ми је жао њеног узалудно потрошеног времена и енергије, али нисам могао повући што сам рекао, јер сам јако волео Ивану. Почела је јако плакати преда мном, што сам и очекивао. То њено плакање за мене је заправо било право олакшање. Идеја о разводу, која ме опседала неколико недеља, чинила се сада чвршћом и јаснијом.
Следећи дан дошао сам кући јако касно и нашао је за столом како нешто пише. Нисам вечерао него сам отишао директно у кревет и одмах заспао, јер сам био уморан од испуњеног дана са Иваном. Кад сам се пробудио, она је још увек била за столом и писала. Није ме било брига, па сам се окренуо и наставио спавати.
Ујутро ми је предочила своје услове за развод: није хтела ништа од мене, али је тражила да се развод одложи на месец дана. Захтевала је да се у тих месец дана обоје трудимо живети нормално колико год је то могуће.
Њени разлози су били једноставни: наш син има испите у тих месец дана и није хтела да га оптерећујемо нашим пропалим браком. То је за мене било прихватљиво. Али имала је још један захтев: хтела је да се присетим како сам је носио у нашу свадбену собу на дан нашега венчања. Захтевала је да је, у тих месец дана, свако јутро носим из наше спаваће собе до предњих врата. Мислио сам да је тотално полудела. Али да нам те задње заједничке дане учиним подношљивим, пристао сам на њене чудне захтеве.
Рекао сам Ивани какве ми је услове жена поставила за развод... Гласно се смејала, мислећи да је то апсурдно.
- Без обзира на њене трикове, мора се суочити са разводом - рекла је презриво.
Моја жена и ја нисмо имали никакав физички контакт откад сам ја изразио своју жељу за разводом. Док сам је носио први дан обоје смо деловали неспретно. Наш син је пљескао иза нас:
- Тата држи маму у наручју!
Те речи су ме погодиле.
Од спаваће до дневне собе па до врата, ходао сам преко 10 метара с њом у наручју. Затворила је очи и тихо рекла:
- Немој нашем сину говорити за развод.
Кимнуо сам главом, помало узрујан. Спустио сам је пред вратима. Отишла је чекати аутобус за посао. А ја сам се одвезао сам до посла.
Други дан било нам је пуно лакше. Ослонила се на моја прса. Могао сам осетити мирис њене блузе. Схватио сам да нисам ту жену погледао пажљиво већ дуго времена. Схватио сам да више није тако млада. Имала је неколико бора на лицу и коса јој је била проседа. Наш брак је на њој оставио данак. На минуту сам се упитао шта сам јој то учинио.
Четврти дан кад сам је подигао, осетио сам како се осећај интимности враћа. То је била жена која је дала 10 година свог живота за мене.
Пети и шести дан осетио сам како осећај интимности опет расте. Ивани нисам рекао ништа о томе. Како је тих месец дана одмицало, постајало је све лакше носити је. Можда ме свакодневна вежба учинила јачим. Једно јутро бирала је шта ће обући. Испробала је неколико хаљина али ни једна јој није пристајала. Затим је уздахнула:
- Све су моје хаљине постале превелике.
Одједном сам схватио колико је смршала и да је то заправо разлог што ми је постајало све лакше носити је.
Одједном ми је синуло... Носила је толико туге и горчине у срцу. Несвесно сам пружио руку и погладио је по глави. Наш син је дошао у том тренутку и рекао:
- Тата, време је да носиш маму напоље!
Гледајући сваки дан како његов отац носи маму у наручју, за њега је то постало важан део живота. Моја жена га је позвала да се приближи и чврсто га загрлила.
Окренуо сам главу на другу страну, јер сам се бојао да бих се могао предомислити у задњој минути.
Тада сам је примио у наручје, ходајући преко спаваће до дневне собе, па у ходник. Њене руке обгрлиле су мој врат тако природно и нежно.
Држао сам је чврсто, баш као и на дан нашега венчања.
Но њена све лакша телесна тежина ме чинила јако тужним. Последњи дан, кад сам је држао у наручју, једва сам корака могао направити. Наш син је отишао у школу. Држао сам је чврсто и рекао:
- Нисам приметио да је у нашем животу недостајало интимности.
Одвезао сам се до посла... Истрчао сам из аута без закључавања врата. Бојао сам се да би ме свако одлагање натерало да променим мишљење. Ходао сам горе. Ивана је отворила врата, а ја сам јој рекао:
- Жао ми је, али ја више не желим развод.
Погледала ме запањено, а затим је дотакла моје чело.
- Имаш ли грозницу? - рекла је.
Склонио сам јој руку с моје главе.
- Жао ми је, Ивана - рекао сам - нећу се развести. Мој брачни живот је био досадан вероватно зато што ни она ни ја нисмо ценили потанкости у нашим животима, а не зато што више нисмо волели једно друго. Сада схватам да од тренутка када сам је носио у наручју на дан нашега венчања, тако сам је морао носити док нас смрт не растави.
Ивана као да се одједном пробудила. Опалила ми је шамарчину, залупила врата и бризнула у плач. Отишао сам. У цвећарници, на путу кући, наручио сам букет цвећа за моју жену. Продавачица ме питала шта да напише на картици. Насмејао сам се и написао: „Носићу те свако јутро док нас смрт не растави.“
Те ноћи сам стигао кући с цвећем у руци и осмехом на лицу. Трчао сам горе по степеницама, да бих нашао своју жену у кревету – мртву.
Борила се с раком месецима, а ја сам био толико обузет Иваном да нисам ништа приметио.
Знала је да ће убрзо умрети и хтела ме спасити од било какве негативне реакције нашег сина на развод. Барем сам у очима нашег сина испао брижан супруг...
Мали детаљи у вашим животима су оно што је стварно важно у вези. То није викендица, ауто, некретнине, новац у банци. То само ствара окружење погодно за срећу, али не може дати срећу у вама.
Дакле, нађите времена да будете пријатељи и направите оне мале ствари једно за друго да изградите интимност. Да имате прави срећан брак!
Ако не поделите ову причу, ништа се неће догодити.
Ако то учините, можда сачувате нечији брак.
Људи, погођени животним неуспесима су они који нису појмили колико су били близу успеха када су одустали.
Lory (Bonnie) Bianco - Sorry seems to be the hardest word
