Швајцарац о Србима
Карл Шпителер, слика са Википедије
Карл Шпителер, швајцарски нобеловац
14. децембра 1914. године у Цириху
Из извора српских народних песама нобеловац Карл Шпителер добио је подстицај да напише своје дело ("Еџтрамундана" 1881/82) у метрици српске епике.
У свом знаменитом политичком говору, одржаном почетком Првог светског рата, 14. децембра 1914. у Цириху "Наше швајцарско гледиште", упозорио је своје земљаке на строгу неутралност, како би предупредио цепање своје земље.
У том говору о Србима је рекао:
„О вредности и о праву на живот малих народа и држава ми Швајцарци, као што је познато, имамо другачије појмове. За нас Срби нису ‘банда’, већ народ и то народ са таквим правом на живот и народ вредан поштовања као било који други народ. Срби имају славну, херојску прошлост. Њихова народна поезија по лепоти нема равне, а њихова јуначка поезија је чак изнад свих, јер тако величанствене епске песме као што су српске, од Хомеровог доба није створио ни један други народ.
Наши швајцарски лекари и болничарке, који су се вратили из балканских ратова, о Србима су нам говорили са симпатијом и хвалом. Из таквих сведочења ми морамо да формирамо наше мишљење, а не из необјективне хушкачке ратне штампе.“
Чудо Светог Нектарија
Мошти Светог Нектарија Егинског, слика са нета
Ево како је мене Свети Нектарије Егински привео вери:
2006 године, за световно поимање живота, за мене се могло рећи да сам једна млада и успешна женска особа. Радим у београдској фирми, 25 година старости, плата 1200 еура просек, самостална, одвојила се од родитеља, плаћам стан, издржавам се, успешна у послу којим се бавим. Али празна и незадовољна.Такав је био живот без Бога. Како сам осећала незадовољство и празнину мислила сам да је у питању посао, па сам пожелела промену, и у том тренутку се у мом животу појавила особа Н.Н. са неким идејама али без новца. Видевши у томе могућност да се извучем из посла којим сам се бавила (трговачки путник-комерцијала), а и да помогнем особи Н.Н. да успе у томе што ради, поднесем захтев за дозвољен минус у банци који је одобрен у висини плате, и скоро целу плату још (између осталог и новац који је одвојен за режијске трошкове) ја позајмим тој особи уз договор са њом и још једном особом да ми се за месец дана то врати. По нашим тадашњим договорима то је све било могуће (иако не да није било могуће него је само човек помраченог ума могао да то види онако како сам то ја тада видела). Од тог тренутка - што би народ рекао, кола су кренула низ брдо! На послу кренули проблеми, продату робу у висини од преко 3 милиона динара нисам могла да наплатим (а правило у фирми је да све што комерцијалиста не наплати одбија му се од плате). То је значило да радим један дужи период без надокнаде! Власница стана у ком сам становала долази и обавештава ме да јој се млађи син оженио и да морам у року од месец дана да напустим стан, јер они немају где да живе! То је значило да треба да исплатим све заостале режијске трошкове, да окречим стан, да нађем нови и по правилу за њега дам бар 3 – 6 месечних кирија унапред, а на плату не смем ни да помислим а камо ли да питам! Покушавам да се снађем за новац али како то обично бива нико нема нити може да ми помогне! Родитељи немају одакле па не смем ни да их питам иако би се вероватно снашли, али не! Могу ја то сама, па ја сам самостална и на крају крајева одвојила сам се од њих! Време је пролазило, нови стан нисам ни тражила јер немам са чим да га платим, али очекивала сам повратак позајмљених пара, па ћу онда лако за стан и трошкове, и кад имаш паре лако ћеш наћи и нови стан! Ни сањала нисам да тај новац никада нећу видети! Управо то се десило-ћорсокак! Особа Н.Н. се није јављала а када сам успела да дођем до ње једино што је говорила је: “Ја немам никакве паре и ти то мени ниси позајмила него поклонила“! Као да ме неко ударио маљем у главу, све се вртело око мене! Падала сам у искушење да нађем неког да ту особу премлати, али Богу хвала нисам! Једна другарица ме примила у свој „стан“ од 20 квадрата, у ком није било места за једну а камоли за две особе, једна соба и купатило (до краја живота ћу јој бити захвална на томе). Упала сам у очај, за мене је то била безизлазна ситуација, било ми је јако лоше и психички и физички! Где год се окренеш затворена врата. Престала сам да излазим из тог стана, на терен и на посао више нисам могла, одрађивала сам телефоном! Најгоре помисли су ми пролазиле кроз главу! Некако се, како сам тумбала те своје ствари, у мојим рукама нашла књига коју сам добила од једне другарице, и да бих побегла од свега и вероватно и од саме себе почела сам да је читам! Књига се звала „Свети Нектарије Егински, Земаљски Анђео-Небески Човек“. Од кад сам је узела у руке нисам више могла да је оставим, сузе нисам могла да зауставим, читајући је преживљавала сам сваки тренутак његовог живота! Нисам јела, нисам пила, само сам је читала, плакала и вероватно од психофизичке исцрпљености спавала! Будила сам се са чврсто стегнутом књигом на грудима, и присећајући се онога што сам прочитала поново сам плакала и плакала, и тада сам почела да молим Светог Нектарија да ми помогне, јер ја више немам начин да се ишчупам из те ситуације, и не знам како да живим даље! Настављала сам да је читам, да плачем и да Га молим да и мени помогне! На телефон се нисам јављала та два дана док сам читала, нисам имала снаге ни за шта, само погледам ко је и смањим звоно да га не слушам! Пар сати по завршетку читања књиге, зазвонио је телефон, био је то власник фирме у којој сам радила! Морала сам да се јавим, мислећи да је сада већ све готово и да зове да види како ћу да отплатим то што нисам наплатила. Јавила сам се. Са друге стране сам чула весео глас власника фирме који ме пита како сам успела да наплатим, шта се десило, то је чудо говорио је он! И ја сам знала да је то чудо, али ЧУДО СВЕТОГ НЕКТАРИЈА ЕГИНСКОГ, он ми је помогао! Истог тренутка сам то знала! Власник ме звао да ме то пита и да ми каже да ће да ми пусти плату на текући рачун и почео је да прича о послу, више га нисам чула, рекла сам да сам код купца и да ћу га позвати касније! Опет нисам могла да зауставим сузе, помешала се радост, срећа, захвалност и туга и све! Тада сам схватила да је онда када сам остала сама, потпуно сама у јако тешкој ситуацији једино Господ био ту и његов угодник СВЕТИ НЕКТАРИЈЕ ЕГИНСКИ! Као да је спала тама и мрак са мојих очију и постала сам свесна да једину помоћ, једину наду, једину радост, једину љубав човек може наћи у Цркви Божијој, у Богу и његовим светитељима. Тада сам почела да поново идем у Цркву (ишла сам као дете када ме бака водила, учила да постим и да се причешћујем) у коју дуго дуго нисам ишла! Све се јако брзо решило, нашла сам убрзо нови стан, вратила дугове, исплатила минус у банци и почела коначно нормално да живим! Такав је живот уз Бога! Обећала сам тада Светом Нектарију да ћу свима и увек причати како ми је помогао, како ме је увео у Свету Цркву и омогућио да спашавам своју душу, и ако Бог да да ћу некада отићи на Егину да се поклоним његовим Светим моштима! Од тога дана више не осећам ону празнину коју сам осећала када сам имала сву овоземаљску славу, тј. све оно што, нажалост, данашњи млади људи желе новац, успех и моћ! Свети Нектарије Егински је велики, велики светитељ за мене и знам да за све за што му се човек из срца помоли и завапи да ће помоћи и услишити, увек је ту близу и бди над нама, чека да му завапимо! Сaмо Господ зна колико је људи као и мене спасао очаја, туге, болести и чак и смрти и привео Цркви Божијој! СВЕТИ НЕКТАРИЈЕ ЕГИНСКИ МОЛИ БОГА ЗА НАС ГРЕШНЕ!
Постављено са допуштењем сестрице у Христу, која је и исписала ову исповест
Рукавице беспрстице
Најбољи момак
Исповест
Један проповедник, обраћајући се војницима, упита их:
- Осећате ли посрамљеност док носите униформу са знаком државе чија сте деца?
- Не! - одговорише сви у глас. - За нас је то велика част и осећамо радост да служимо домовини, исповедајући да смо њени војници.
Проповедник их поново упита:
- Можда се стидите што сте хришћани?
Мртва тишина је завладала. Али тишину прекиде један војник.
- Не, оче, ја осећам радост што сам хришћанин, јер је моје срце слободно у Господу. А овог трена осећам потребу да исповедим своју веру у Христа.
Брате мој, можеш ли и ти осетити радост исповедајући да си хришћанин? Припадност хришћанска доноси част, а не срамоту. Страх од света чини често да стојимо као залеђени пред људима, пред којима би без страха требало да исповедимо да смо војници Христови.
Са грчког А. М.
Ко су Хришћани?
Шта је истина, Христос и Пилат.
Јер, Хришћани се од осталих људи не разликују ни земљом, ни језиком, ни одевањем. Јер нити живе у својим (посебним) градовима, нити употребљавају неки посебан дијалекат (у говору), нити воде неки посебно означен живот. Њихово учење није пронађено измишљањем људи сваштара (радозналаца) нити су они, као неки други, присталице људске науке.
Они живе у јелинским и варварским градовима, како је свакоме пало у део, и у своме одевању и храни и осталом животу следују месним (локалним) обичајим, али пројављују задивљујуће и заиста чудесно стање живота (и владања) свога.
Живе у отаџбинама својим, али као пролазници, као грађани учествују у свему, али све подносе као странци. Свака туђина њима је отаџбина, а свака отаџбина туђина.
У брак ступају као и сви, и децу рађају, али рођену децу не бацају.
Постављају заједничку трпезу, али не и нечисту.
Бораве у телу, али не живе по телу.
На земљи проводе дане, али им је живљење на небу.
Покоравају се постојећим законима, али својим животом превазилазе законе.
Воле све (људе), а сви их гоне.
Презиру их, и осуђују; убијају их, а они оживљавају.
Сиромашни су, а многе обогаћују. Свега су лишени, а у свему изобилују.
Понижавају их, а они се у понижењима прослављају. Клеветају их, а они се показују праведним.
Руже их, а они благосиљају. Вређају их, а они (све) поштују.
Када чине добро, кажњавају их као злочинце. А када их муче, радују се као да живот поново добијају.
Од Јудеја нападани су као туђинци, и од Јелина прогоњени, али разлог непријатељства мрзитељи (њихови) не могу навести.
Из „Посланице Диогнету“ (II век)
