Све у причама бива

Емин задатак

(конкурсни рад)

рпска азбука је једно од најлепших светских писама, и сви бисмо много изгубили када би та дивна слова, створена трудом Ћирила и Методија и касније Вука, потонула у заборав.

Данас, њихово велико дело љуља се на таласима лоше навике да олако усвајамо туђе речи и писма. Замислите само каква би невоља настала када би се фуриозно Ф наљутило и дигло дуге руке са уских кукова. Какво би било зло да цакано Ц сломи штиклицу.

Ђаконије не би вределе без Ђ, а жаба би се сигурно удавила без Ж.

О, само да Ш стојећи као штит иза Ч и Џ, не изгуби ниједно од своја три оштра копља. Сва та дивна слова неке би наказе могле угушити и створити тугу када буду заборављена. Нека ово буде опомена онима који бришу ћирилицу, а Српске установе и свакојаке натписе одевају страним писмом.

Моји први школски дани остављали су траг ћириличних слова за собом. Волела бих да никад не избледе и да сва будућа деца своје прве оловке иступе освајајући тврђаве од А до Ш.

Емилија Парезановић V4

О.Ш. „Милица Павловић“

Чачак

When You Told Me You Loved Me

Благо џепу и зиду

Истински побожан живот је најлепша песма Светом Сави

Пролазио Свети Сава кроз село, па срете два брата, која је недавно крстио. Веома се зачуди што ни један не носи крст око врата, па их запита:

- Где су вам крстови које вам дадох?

- Мој је изгледа остао код куће. Носим га у џепу од гуња – одговори старији.

- А ја сам мој крст на зид окачио! – рече млађи.

- Е, благо џепу и зиду кад их крст чува, а ко ће вас чувати, добри људи!?

Од тада поче Свети Сава учити свој крштени народ да крст стално носе око врата, јер је хришћанин без крста војник без оружја и кућа без крова.

''Светосавско звонце'' бр. 1/2011.

Рукавице беспрстице (6)

 

 

 

Рукавице беспрстице (5)

 

 

Sophie Zelmani

Децо, где су вам родитељи?

Пре више од деценије, по повратку из Грчке, моја снајка је донела и прегршт дивних прича, које је превела и дала мени да их поделим са причољупцима. Међу њима је била и ова: "Наши стари родитељи". Зашто је помињем? Зато што ми једна сестрица посла пре неки дан адресу са филмом и молбом да га погледам, што ја и учиних, а филм, гле чуда, започиње баш овом причом!

Најтоплије вам га препоручујем!

Рукавице беспрстице (4)

 

 

 

La Traviata

У највећем вишеспратном тржном центру Амстердама "Bijenkorf" („Кошница“), који недељом има највише посетилаца, у одељењу женске трикотаже, док су неке жене пробале одећу, а продавци им предлагали моделе, наједном се међу рекламним луткама појавила лепа, висока и раскошно, свечано одевена плавуша која је неког тражила и чудила се у каквом се то амбијенту нашла.

Испоставило се да је то Виолета из Вердијеве опере „Травијата“.

Када су је препознали, „продавци“ и „жене у куповини“ одједном су запевали своје оперске улоге, један „посетилац“ препуног тржног центра пробио се до ограде високог спрата и одозго отпевао своју улогу, а ускоро су се чули и сви „посетиоци“ последњег спрата - хор и оркестар Амстердамске опере у изненадном краткотрајном фантастичном музичком наступу (енглески: Music Flash Mob).

Погледајте и послушајте овај филм, разведриће вас...

Странствовање

(слика са нета)

При размножавању човечанства, у његовом садашњем стању пада, тело служи души, на исти начин како служе пелене новорођеном телу. Обмотано пеленама тело бебице добија правилан облик, док би без пелена удови његови, због мекоће, могли добити наказне облике: тако и душа обучена у тело, сакривена и одвојена њиме од света духова, постепено себе изграђује изучавањем Закона Божјег, хришћанским животом стиче способност разликовања добра и зла (Јевр. 5, 14). Тада се њој дарује духовно виђење невидљивог света, као и, ако се покаже да је то у складу с циљевима Божјег руковођења њоме, виђење чулно, пошто су обмана и саблазан за њу веома опасни, а искуство и знање корисни. При раздвајању душе од тела видљивом смрћу, ми поново ступамо у свет духова. Из овог се види, да је за успешан улазак у свет духова, неопходно благовремено поучавање у Закону Божјем, и да је ради тог преображења препуштено извесно време дато сваком човеку од Бога у његовом странствовању на земљи. Ово странствовање назива се — земаљски живот.

Свети Игњатије

Нова година

Исус Богић родио се

у Витлејему,

целом свету објави се

прича о Њему.

Што пророци писали су,

обистини се,

Христос Господ кад се јави

све испуни се.

Сишао је Бог к човеку,

да му је ближе,

болеснога да исцели,

палог да диже.

Донео је вест радосну

слеп да прогледа,

сиромашку, тужном, робу

њом проповеда:

Дух Господњи на Мени је

носим вам слово,

Стари завет овешто је,

творим све ново!

Јер кад време наврши се

посла Бог Сина

да пријатна с Њим отпочне

Нова Година!

аутор: причалица

Развод

Кад сам те ноћи стигао кући, док је моја жена сервирала вечеру, примио сам је за руку и рекао:

- Морам ти нешто рећи.

Села је и јела у тишини. Приметио сам бол у њеним очима. Одједном нисам знао како отворити уста. Али морао сам јој дати до знања шта мислим.

- Желим развод - рекао сам смирено.

Није изгледала изнервирана мојим речима, него ме је тихо упитала:

- Зашто?

Избегавао сам њено питање. То ју је разљутило. Одбацила је прибор за јело и почела викати на мене:

- Ти ниси човек!

Те ноћи нисмо више разговарали. Плакала је. Знао сам да је хтела сазнати шта се догодило с нашим браком. Али нисам јој могао дати задовољавајући одговор; изгубила је моје срце због Иване. Нисам је више волео. Само сам је жалио!

С дубоким осећајем кривице, направио сам споразум за развод који је наводио да њој припадне наша кућа, наш ауто и 30% улога у мојој фирми. Погледала га је и онда подерала на комадиће. Жена која је 10 година свог живота провела са мном за мене је постала странац. Било ми је жао њеног узалудно потрошеног времена и енергије, али нисам могао повући што сам рекао, јер сам јако волео Ивану. Почела је јако плакати преда мном, што сам и очекивао. То њено плакање за мене је заправо било право олакшање. Идеја о разводу, која ме опседала неколико недеља, чинила се сада чвршћом и јаснијом.

Следећи дан дошао сам кући јако касно и нашао је за столом како нешто пише. Нисам вечерао него сам отишао директно у кревет и одмах заспао, јер сам био уморан од испуњеног дана са Иваном. Кад сам се пробудио, она је још увек била за столом и писала. Није ме било брига, па сам се окренуо и наставио спавати.

Ујутро ми је предочила своје услове за развод: није хтела ништа од мене, али је тражила да се развод одложи на месец дана. Захтевала је да се у тих месец дана обоје трудимо живети нормално колико год је то могуће.

Њени разлози су били једноставни: наш син има испите у тих месец дана и није хтела да га оптерећујемо нашим пропалим браком. То је за мене било прихватљиво. Али имала је још један захтев: хтела је да се присетим како сам је носио у нашу свадбену собу на дан нашега венчања. Захтевала је да је, у тих месец дана, свако јутро носим из наше спаваће собе до предњих врата. Мислио сам да је тотално полудела. Али да нам те задње заједничке дане учиним подношљивим, пристао сам на њене чудне захтеве.

Рекао сам Ивани какве ми је услове жена поставила за развод... Гласно се смејала, мислећи да је то апсурдно.

- Без обзира на њене трикове, мора се суочити са разводом - рекла је презриво.

Моја жена и ја нисмо имали никакав физички контакт откад сам ја изразио своју жељу за разводом. Док сам је носио први дан обоје смо деловали неспретно. Наш син је пљескао иза нас:

- Тата држи маму у наручју!

Те речи су ме погодиле.

Од спаваће до дневне собе па до врата, ходао сам преко 10 метара с њом у наручју. Затворила је очи и тихо рекла:

- Немој нашем сину говорити за развод.

Кимнуо сам главом, помало узрујан. Спустио сам је пред вратима. Отишла је чекати аутобус за посао. А ја сам се одвезао сам до посла.

Други дан било нам је пуно лакше. Ослонила се на моја прса. Могао сам осетити мирис њене блузе. Схватио сам да нисам ту жену погледао пажљиво већ дуго времена. Схватио сам да више није тако млада. Имала је неколико бора на лицу и коса јој је била проседа. Наш брак је на њој оставио данак. На минуту сам се упитао шта сам јој то учинио.

Четврти дан кад сам је подигао, осетио сам како се осећај интимности враћа. То је била жена која је дала 10 година свог живота за мене.

Пети и шести дан осетио сам како осећај интимности опет расте. Ивани нисам рекао ништа о томе. Како је тих месец дана одмицало, постајало је све лакше носити је. Можда ме свакодневна вежба учинила јачим. Једно јутро бирала је шта ће обући. Испробала је неколико хаљина али ни једна јој није пристајала. Затим је уздахнула:

- Све су моје хаљине постале превелике.

Одједном сам схватио колико је смршала и да је то заправо разлог што ми је постајало све лакше носити је.

Одједном ми је синуло... Носила је толико туге и горчине у срцу. Несвесно сам пружио руку и погладио је по глави. Наш син је дошао у том тренутку и рекао:

- Тата, време је да носиш маму напоље!

Гледајући сваки дан како његов отац носи маму у наручју, за њега је то постало важан део живота. Моја жена га је позвала да се приближи и чврсто га загрлила.

Окренуо сам главу на другу страну, јер сам се бојао да бих се могао предомислити у задњој минути.

Тада сам је примио у наручје, ходајући преко спаваће до дневне собе, па у ходник. Њене руке обгрлиле су мој врат тако природно и нежно.

Држао сам је чврсто, баш као и на дан нашега венчања.

Но њена све лакша телесна тежина ме чинила јако тужним. Последњи дан, кад сам је држао у наручју, једва сам корака могао направити. Наш син је отишао у школу. Држао сам је чврсто и рекао:

- Нисам приметио да је у нашем животу недостајало интимности.

Одвезао сам се до посла... Истрчао сам из аута без закључавања врата. Бојао сам се да би ме свако одлагање натерало да променим мишљење. Ходао сам горе. Ивана је отворила врата, а ја сам јој рекао:

- Жао ми је, али ја више не желим развод.

Погледала ме запањено, а затим је дотакла моје чело.

- Имаш ли грозницу? - рекла је.

Склонио сам јој руку с моје главе.

- Жао ми је, Ивана - рекао сам - нећу се развести. Мој брачни живот је био досадан вероватно зато што ни она ни ја нисмо ценили потанкости у нашим животима, а не зато што више нисмо волели једно друго. Сада схватам да од тренутка када сам је носио у наручју на дан нашега венчања, тако сам је морао носити док нас смрт не растави.

Ивана као да се одједном пробудила. Опалила ми је шамарчину, залупила врата и бризнула у плач. Отишао сам. У цвећарници, на путу кући, наручио сам букет цвећа за моју жену. Продавачица ме питала шта да напише на картици. Насмејао сам се и написао: „Носићу те свако јутро док нас смрт не растави.“

Те ноћи сам стигао кући с цвећем у руци и осмехом на лицу. Трчао сам горе по степеницама, да бих нашао своју жену у кревету – мртву.

Борила се с раком месецима, а ја сам био толико обузет Иваном да нисам ништа приметио.

Знала је да ће убрзо умрети и хтела ме спасити од било какве негативне реакције нашег сина на развод. Барем сам у очима нашег сина испао брижан супруг...

Мали детаљи у вашим животима су оно што је стварно важно у вези. То није викендица, ауто, некретнине, новац у банци. То само ствара окружење погодно за срећу, али не може дати срећу у вама.

Дакле, нађите времена да будете пријатељи и направите оне мале ствари једно за друго да изградите интимност. Да имате прави срећан брак!

Ако не поделите ову причу, ништа се неће догодити.

Ако то учините, можда сачувате нечији брак.

Људи, погођени животним неуспесима су они који нису појмили колико су били близу успеха када су одустали.

Lory (Bonnie) Bianco - Sorry seems to be the hardest word

Рукавице беспрстице (3)

 

 

 

Жетва

Свакога дана - сад већ годинама, не бирајући, насртао је на њега каменицама. Оне велике биле су тешке, а мање, пак, оштре, али свака је бачена да повреди или унесрећи онога кога није могао очима да види и чију је земљу желео пошто-пото да присвоји.

Страдалник је мирно трпео и одлагао каменице на једно неизвесно време. И онда, кад их се накупило, почео је да их ређа и уклапа. Ускоро почеше да се уздижу стубови, па један по један зид, таваница. Најпосле, дође ред и на кров. Но, у тренутку довршетка објекта - кад пред страдалником оста последња каменица, деси се нешто необично: кућа његовог комшије сруши се уз тресак. Правда, која све дотле би свезана у темељима, рашнира узе и чворове, разоткривајући пред светом криво и право.

И преселише кривца у новосаздани објекат, те забравивши за њим последњи преостали кам, оставише га да утамничен жање што је сејао.

Аутор: причалица Јелена Јергић

Како препознати православну икону Богородице?

Светогорска икона Умилење

Сликару Павлу И. који пита: 

По чему се познаје православна икона Пресвете Богородице?

Приложио си ми уз писмо једну женску слику, која се у народу растура под именом Свете Богородице. Слика представља једну младу, веселу жену, са испуштеном косом преко рамена, са лицем дебелим, са уснама крмезовим, са хаљинама шареним. Без детета на рукама. И сам си увидео, да је то неправославни лик Богомајке али питаш: по чему ће човек лако познати православни лик њен?

Најбржи знак распознавања православне иконе Богородичине јесу три звезде: једна над челом, друга на десном рамену, а трећа на левом рамену. Те три звезде означавају девственост Деве Марије пре порођаја, при порођају и по порођају.

Па онда боје одела. Као правило, одело Богомајке слика се у три главне боје: у златној, црвеној, и плавој. Доња хаљина је плава а горња црвена, обе проткане и украшене златом. Златна боја означава бесмртност, црвена - славу и господство, а плава - небеса. Што значи: обучена у бесмртну славу на небесима - она, негдашња страдалница и слушкиња Господња на земљи.

Лице Свете Богородице на православним иконама никад није пуно и округло но дугуљасто и осредње мршаво. Очи велике и замишљене. Тиха сета, готова на утешан осмејак; сета због невоља у свету, а осмејак због поуздања у Бога Утешитеља. Но и сета и осмех уздржани, и све уздржано, све подвлашћено духу. То је лице победнице, која је преживела све горчине бола и јада, те може помоћи онима који се боре са болом и јадом. Коса јој је увек потпуно скривена. За лице Богородице никад се не каже, да је природно лепо. Оно је такво, да отклања сваку помисао на телесност. Оно је натприродне лепоте, која се не показује друкчије него кроз светост. Оно обраћа мисли гледаоца на узвишену духовну стварност и красоту душе.

Глава Богоматере благо је нагнута према младенцу Христу, кога она држи на прсима. Тај благи наклон означава покорност вољи Божијој у свему, што је она некад и речима исказала благовеснику Гаврилу говорећи: ево слушкиње Господње, нека ми буде по ријечи твојој. Још означава признање већим од себе Онога, кога она држи на рукама.

На православним иконама Богомати се сасвим ретко слика без детета Исуса. А кад се слика сама, она се замишља од уметника као мати бола испод крста, са рукама скрштеним и главом обореном, понекад још са символичним мачевима управљеним на њено срце. Но, срце се никад не слика да се види. Најчешћа је пак њена икона са Сином на руци. Она се и јавила у свету због Сина. Њена мисија у свету била је у њеноме Сину. Да никад нико не гледа у њој жену, но увек за увек мајку. Она представља најузвишеније, најчистије и најсветије материнство од краја до краја времена. Она је Мати Господа нашега Исуса Христа, али је она и наша мати, утешитељница и брза помоћница. - Нека би и теби она била навек утеха и помоћ.

Владика Николај, Мисионарска писма

Прелепи манастир са чудотворним иконама, посебно руским.