Манастир Нимник, слика преузета са сајта Далекодопосла
Казивања о чудима Божјим у свом
животу сестра Људмила отпочиње, нимало случајно, причом о одласку у манастир
Нимник, који се налази у атару села Маријани, између Пожаревца и Великог
Градишта, удаљен два километра од села Курјаче.
Првобитну цркву подигао је Богосав, војвода
кнеза Лазара. За време турске владавине манастир је био паљен и пљачкан, а у
Карађорђево време Турци су га срушили до темеља. Обновио га је кнез Милош,
1825. године.
Приликом обнове, у црквене зидове уграђиван је
и материјал са оближњег Виминацијума.
Манастирска црква посвећена је преносу моштију
Светог Николаја Мирликијског (9/22. мај).
„За име овог манастира везано је предање о
девојчици-мученици.
Причају људи да је у турско доба једна
девојчица (чије је име заборављено у тами векова, а коју је народ касније
прозвао Николина) чувала овце на ливади изнад села. Однекуд су наишли Турци,
намерни да опљачкају манастир. Питали су девојчицу где се манастир налази. Дете
је на влашком одговорило: "Нушћју њимик" (не знам
ништа).
Манастир је већ био похаран и сравњен са
земљом.
Обесни Турци су девојчицу убили и бесно
потерали коње ка оближњем утврђеном граду Раму. Мрак је пао, девојчица се није
враћала са стадом, и мештани су кренули да је траже. Приметили су ватру на рубу
шуме. Мислили су да се запалило велико дрво.
Када су пришли ближе, видели су да то не гори
ватра, већ је дрво обасјано чудесном светлошћу. Та светлост се спуштала до
главе девојчице-мученице, творећи ореол. Тело девојчице, мученички пострадале,
ставили су на кола, и волове потерали полако ка селу.
На месту где се некада налазила црква, волови
су стали и нису могли да крену даље. За сељане је то био знак да ту треба да
сахране девојчицу и подигну малу капелу. Ускоро су на гробу мале мученице
почела да се догађају чудесна исцељења. Обновљени манастир, који се некада звао
Маријански, прозван је Нимник, по одговору који је девојчицу коштао живота.“ (Светосавско
звонце)
Занимљиво име (Нимник) тражи - ево, већ на
почетку овог казивања - да усмеримо пажњу на стихове Светог писма: „Ја сам
луђи од сваког, и разума човечијег нема у мене. Нити сам учио мудрост, нити
знам свете ствари. Ко је изашао на небо и опет сишао? Ко је скупио ветар у
прегршти своје? Ко је свезао воде у плашт свој? Ко је утврдио све крајеве
земљи? Како Му је име? И како је име Сину Његовом? Знаш ли? Све су речи Божије
чисте; Он је штит онима који се уздају у Њ. (Приче Соломонове 30;2-5)
Јер све што ће овде бити изложено, једног је
разлога ради: „Тајну цареву је добро чувати, о делима Божјим је добро
причати.“ (Товит 12,7)
„Са једном другарицом сам се спремала да
посетим манастир Нимник“, овако започиње сестра Људмила своја казивања.
„Договориле смо се да се нађемо на аутобуској станици. Стигавши, она је рекла
да не може да иде у манастир, а ја сам пошла због ње, јер ме је она молила да
идемо.
Иначе, месец дана пре тога подвргла сам се
операцији; нисам баш била у некој форми – имала сам и температуру. Међутим, код
мене постоји правило да, када кажем да идем у манастир, нема силе која ће ме
зауставити. Ако сам кренула, ја ћу и да одем, јер сматрам да непомјаник увек
ради на томе да те спречи било којим начином: да ли температуром, невременом,
одустајањем неке другарице или друга... није важно.
И ја сам јој одговорила: „У реду, ти не мораш
да идеш. Ја идем!“ На то ће она: „Нећеш ваљда по оваквом времену?“ „Хоћу!“
Било је кишовито, ружно, ја оперисана, носим
ранац на леђима (и неке поклоне манастиру), који није био нимало лак. И поред
тога, стижем до тог места где треба да изађем и одатле наставим другим путем ка
манастиру. Ту се невреме појачава: киша све јаче пљушти, ветар неумољиво шиба а
сем мене, нигде живе душе!
Хладно, нема ни табле, не знам на коју страну
да кренем. Тада угледам једну кафаницу. Из ње изађе човек, те му приђем да се
распитам.
„До Нимника имате шест километара“, каже он,
„а аутобуси не иду, јер је субота.“ „Шта сад да радим?“, мислим се. „Где да се
окренем?“
И, сазнавши од овог човека за правац, ја се
овако обратих Господу: „Господе, чуо си овог човека. Ако мислиш да ја могу да
ходам оваква каква сам: са температуром, оперисана и натоварена, шест
километара, Ти ме пусти! Ако мислиш да не могу, а Ти ми пошаљи помоћ!“ И ја сам
једноставно кренула. То је била пољана, брисан простор – нигде никога.
Нисам направила ни десет корака, кад угледах
црвена кола, која су се однекуд створила; стају поред мене, и човек отвара
врата, питајући: „Сестро, на коју страну идеш?“ „Идем до манастира Нимника.“
„Уђи, ја идем до села Курјаче, то је два километра од Нимника.“
Погледам, а унутра хлебови, које носи за једну
кафану. Само једно место је слободно! Да је моја другарица кренула са мном, ја
не бих могла да идем; морала бих да пешачим. Захвалих Богу и седох са човеком.
Кад смо стигли до Курјаче – сунце сија!
Престаде киша, престаде ветар, те ја пређох она два километра певајући и успут
разговарајући са пастирима, овима-онима који су чували стоку.
У Нимнику ме мати лепо прими. Преноћих код
Свете Николине, а ујутру мати каже: „Идемо, освештава се једна црква. Доћи ће и
владика. Имам једно место празно, хајде с нама, па ћу те одвести до Пожаревца
на аутобус.“
Да је кренула моја другарица, опет не бих
могла ићи, јер је било само једно место.
Тако сам ја отишла на ту прославу, а потом ме
мати, покојна Јефросимија, одвезла на аутобус, и ја стигох кући.
То сам испричала неким својим другарицама, а
после годину дана десила се једна интересантна ствар.
Кад сам сусрела једну од пријатељица, она ми
овако рече: „Знаш, Људмила, ону твоју причу...?“ „Да, да, сећам се. Шта је
било?“ „Е, видиш, ја сам кренула у Сланце, носећи огромну торбу, пуну књига,
које сам хтела поклонити манастиру да их продају (то је била књига о крштењу
деце, коју је она написала), а ја под температуром. Дошла сам до места где ме
је аутобус истоварио, даље ни корак нисам могла да направим. И ту се сетих
твоје приче, те рекох овако: „Господе, молим Те, помози ми као што си Људмили
помогао, њеним молитвама!“
У том тренутку стаде џип. Човек отвори кола и
упита: „Да не идете можда у Сланце? Уђите!“
И ја утоварим ствари те, стигавши у манастир,
рекох: „Боже, хвала ти! Ово стварно делује!“
Све то испричах и својој сестри. А на путу за
манастир Копорин, тачније - у месту од кога је до Копорина било четири
километра, моја сестра препричавала је ово својој другарици, која је била у
друштву са нама.
У том она предложи: „Хајде и ми да се
помолимо! Можда ће се поновити!“
Тог тренутка стадоше кола. Жена отвори врата и
упита: „Да не идете можда до Копорина?“
И повезе нас све до манастира.
Тада сам рекла сестри: „Слушај! Немој више
никад да кажеш Људмилиним молитвама, већ се сама помоли Богу – својом
вером. Није моја вера јача од твоје, него је само делотворнија.“
Један
отац је имао јако ружну навику - да хули на Бога. А његов мали син је чуо на
веронауци да онима који хуле на Бога јако смрди из уста. Међутим, шта је могао
учинити мали дечак за свог оца, који је често прљао своја уста; и не само своја
уста, већ и читаву кућу.
Малиша
се досетио. Отац га је много волео, и сваки пут кад би дошао кући, или
би пошао негде, љубио је своје дете. Но, једног дана малиша се измакао и није
дозволио оцу да га пољуби.
-
Немој ме љубити, оче! Твоја уста смрде...
-
Како, сине?! - питао је отац изненађено.
-
Ево, када хулиш на Бога, твоја уста смрде.
Отац
се следио од детињег прекора.
Малиша
је својим прекором помогао оцу да престане хулити, и да ослободи језик од
болештине која указује на непобожност, а сведочи и о распусности онога ко
робује овој ружној навици - хули на Бога.
Да ти кажем сине, све по души и истини како је било. Чуо си за ову нашу цркву,
овај наш манастир Светих врача Козме и Дамјана, Зочиште?
Страдавао он са
народом. Памтио освајаче. Ропство и слободу, похаре и гладне године. Збегове и
Саборе. Претурио невоље, ни броја се не зна колико. Нама манастир био чувар,
заштитник, путовођа. Светилник у невиделици.
А људи долазили, молили
Светитеље, благе лекаре, да им од Бога измоле исцељење душе и тела. И вид да
дарују, духовни и телесни.
Притицали Светом Олтару и Светим моштима и ми и
наше иноверне комшије. Долазили из близа и из далека. И помагала Света Браћа.
Трајало то тако пуних седам векова.
Пре једно двадесет година, посадио
калуђер поред цркве три дрвета: трешњу, јабуку и лозу. С пролећа заједно
цветале. Прва родом даривала трешња. Око Петровдана стизале јабуке. О
Преображењу сазревало грожђе. Било свима на радост. У хладу се одмарали болни и
уморни. Поред цркве жуборио извор, за очи лековит.
Онда, у злу годину,
дођоше зли људи. Поубијаше многе, нас остале протераше. А да се никад више не
вратимо, ни пут да нађемо, спалише нам зеницу ока, свети храм. Свете Мошти
монаси пре огња уграбише и однеше далеко, где ови не могу да им науде.
Злотвори се онда већем злу досетише. Дигоше све у ваздух. Од наше цркве
камен на камену не остаде. Гробље око цркве разрушише. И мртви им криви. Што су
ту, што сведоче о нашем постојању од старине. Тад погину и воће. Остадоше гола,
израњављена стабла са искиданим патрљцима грана. На брег се спусти мук.
Први
пут после седамсто година не чују се звона. Не можеш на невољу да се навикнеш.
Боли, брате, боли много! Ал да се трпи – мора. Почекасмо да се зло мало примири,
па почесмо кришом да долазимо. Ни да кукамо не можемо. Свако свије своју муку,
стегне срце, љуби камен, омије сузама упали цвећу. Богу се молисмо на згаришту.
Прође тако неколико година, туго моја. Лоза се по развалини пружила,
загрлила лишћем, али рода нема.
После чујемо, дошао неки калуђер. Кад видех
мантију, огреја ме сунце.
Даде Бог, поче да се ради. Све камен по камен
пребирамо. Од истог камена црква да се гради. И би тако. Сагради се црква, па
конак, још мало, па ће и звона да пропевају.
Божја воља. Даде Бог љубави,
снаге, храбрости и умећа првоме што крену да обнавља. Помогоше после људи. И све
би с благословом.
А ово хоћу да ти кажем: Оне воћке, родна дрвета, пет
година стајаше мртве, не пустише листа. Прво пролеће, од кад поче да се обнавља
манастир и зида црква, крену по нека млада гранчица, поред оних старих,
искиданих. Кад лани вратише мошти Светих врача, безсребреника Козме и Дамјана, у
обновљену цркву, трешња беше рађала, јабуке узреле, а млада лоза кренула.
Па
сад ти мени реци јеси л’ икад видео такву слику Васкрсења. Велики је Бог и
чудесна су дела Његова. Знаш ону песму:„Како је лепо Господе, кад храм
васкрсава!”
Јесте васкрсао храм, подигли га људи, милошћу Божјом. А кад храм
васкрсава, кад се у њему опет народ Богу моли и Света Служба служи, васкрсава и
Божје стварање.
Немој да плачеш. Дођи и види!
Манастир Светих врача Козме и Дамјана из 13.
века, у селу Зочиште у Метохији, запалили су, а потом динамитом до темеља
разорили Албанци, јула 1999. године.
Храм је обновљен. После седам година, на дан Св.
Врача Козма и Дамјана, 14. јула 2007. године, враћене су Свете мошти и служена
је Света Литургија у обновљеном храму. Храм је опет светионик наде, који
живи пуним духовним животом.
Записано на дан Св. врача Козме и Дамјана,
14. јула 2008., у манастиру Зочиште.
Има разних чуда. Али то је било
некакво посебно чудо. Десило се у косовском манастиру Зочиште.
Код нас би тај
манастир назвали просто Козмо-Дамјановски, али се у Србији манастири
традиционално називају једном речју, по правилу по месту где се налазе, премда
назив овог манастира још треба и умети да се изговори. Нама је то успело тек
другог дана боравка у њему.
Прво што нам је
настојатељ архимандрит Стефан рекао било је то да главну светињу обитељи
представљају мошти светих бесребреника Козме и Дамјана. Код нас их називају
„безмездним врачима“, а српски то звучи изражајније „бесплатни лекари“ (нагласци
су померени: „безмездни“ – то су они који не узимају „мзду“ што ми схватамо као
мито, а код Срба су управо бесплатни). Те мошти се јако поштују, долазе им не
само са Косова, него и из Србије, што за Србе сада представља немали подвиг.
Штавише, мошти поштују и Албанци, како каже о. Стефан. Треба знати да је
манастир смештен у албанском окружењу. У селу крај манастира уздиже се џамија.
Иза зидина тачно по распореду допире глас мујезина. Манастир као да се налази у
позадини непријатеља.
„Како то Албанци!? Па они су муслимани!“ –
питао сам се. Отац Стефан се кротко осмехнуо и раширио руке, као да каже: „па
ипак...“ „Па шта они чине?“ „Долазе, моле се, доводе болеснике, поготово
децу...“.
Што више ми је отац Стефан објашњавао, тим су ми прилике
постајале несхватљивије – „Па како се они моле у православној цркви?“ – „Ћутке,
по своме. Ми не слушамо“. – „И они целивају мошти?“ – „То је њихова ствар. Ми
специјално за њих стављамо простирку на под. Они лежу под мошти. Леже и добијају
помоћ“. Све то ми се чинило некако невероватним. Нисам могао да замислим сличну
слику код нас у Русији, да, на пример, моштима Сергија Радоњешког долазе
муслимани.
„Па онда, чује ли Христос њихове молитве?“ – „Многи се
исцељују...“
Наравно да сам потпуно веровао оцу Стефану, али ми је,
признајем, синуло како би тако нешто требало видети лично, сопственим очима.
Осетио сам да ако некоме у Русији испричам како Албанци долазе у православне
манастире да се исцељују, можда ми не поверују, исувише је све то
невероватно.
Козма и Дамјан даривали су ми такво чудо. После
трпезе, када смо већ паковали кофере, спремајући се за одлазак, зачуо сам гласан
дечји крик. Пошто је у нашој групи било петоро деце, прва помисао је била: да се
није нешто десило? Али сам у омањем манастирском дворишту видео сцену која ме је
запањила: тата и мама водили су манастирском стазом своје дете од пет-шест
година, које је на сав глас очајнички вриштало, као да га неко коље. Уста су му
била тако широко отворена да је изгледало како заузимају већи део лица. При томе
је сам себе ударао длановима по образима или почињао да се гребе по лицу и телу.
На њему су се већ видели трагови тих огреботина, чак до крви. Призор је био
језив!
У сусрет им је кренуо монах који ништа није питао, већ их је
повео за собом у цркву. Имао сам осећање као да их већ познаје. „Ко су то?“ –
упитах га. „Албанци, дошли су код Козме и Дамјана“. – „Знате их?“ – „Не, никада
их код нас нисам видео, вероватно су издалека...“ – одговори ми.
У цркви је монах некако смирено и навикнуто узео сукнену простирку и
простро на под испод моштију. Родитељи су спустили дете тако да му глава буде
тачно испод моштију. Током првих минута дечакова вриска се само појачала. Храм
су испунили урлици. Било ми је жао да гледам јадну мајку како, нагнута над
својим дететом, ничим не може да му помогне. Отац је стајао нешто по страни,
стиснувши шаком шаку на трбуху. Повремено је бацао погледе час на сина, час на
иконе.
У храму није било никога осим албанске породице, монаха и
мене. Остали наши ходочасници, премда су и чули урлик, нису се решили да уђу у
цркву.
Урлици су постепено
почели да се стишавају и прелазе у јецаје.
У том тренутку сам у џепу
подрасника случајно напипао свој фотоапарат „идиот“ и пало ми је на памет: „Сада
имам јединствену могућност да снимим стварно чудо. Па нек потом неко проба да не
поверује“. Извукао сам фотоапарат и направио неколико снимака. Треба рећи да је
отац породице некако спокојно реаговао на то.
Све то потрајало је
десетак-петнаестак минута. Дете се сасвим смирило, полежало још неко време под
моштима. Да га мама није подигла, вероватно би ту и заспао. Монах је сложио
простирку. Обратио сам пажњу на то да током те сцене населник обитељи готово ни
реч није рекао. Све је чинио ћутке, не гледајући родитеље. Неколико пута је
чучнуо крај детета и гледао га, али се при томе није крстио.
Када се
дечак готово сасвим смирио, пришао сам оцу и упитао га на српском: „Како се
зовете?“ Представио се: „Фадиљ“. И он је мене упитао: „Ви сте Словенац?“ Изгледа
да ме је одавао меки изговор, а такође сам био исувише светлокос за Србина.
Изгледа да је за њега појава Руса на Косову била нереалнија од појаве Словенца.
Рекох му да сам ја руски свештеник из Русије, али је тиме моја залиха српских
фраза била исцрпљена. Упитао сам га зна ли још који језик? Испоставило се да зна
немачки. Пронашавши заједнички језик, пуновредније смо поразговарали. Он је
испричао да је пореклом са Косова, али сада живи и ради у Немачкој у сервисној
станици. На Косово долази једном-двапут годишње. Има двоје деце. Са млађим су
искрсли несхватљиви проблеми. Лекари не могу да помогну. И он је специјално
дошао овамо у манастир. Нисам издржао а да га не упитам: „Али ви сте „муслим“?“
– „Да-да, ја сам муслиман“. Застао је и замислио се као да тражи објашњење за
мене (а можда и за себе самог) чињеници да је муслиман дошао у православни
манастир. После паузе изустио је речи које, ради веће документалности, желим да
наведем на немачком: „Kraft ist hier!“ („Сила је овде!“). Поновио је те речи
трипут, сваки пут некако чвршће, убеђеније, при томе енергично показујући
кажипрстом на под храма. Такве речи чути од Албанца код моштију хришћанских
светитеља – много вреди. Мислиман исповеда силу наше вере. Преостало ми је само
да узвратим „jawohl“ („наравно“, „управо тако“).
„А како се ваш син
зове?“ – „Бесмир“ (бес – злодух). Ех, кад би тај Албанац знао шта то име за Руса
значи!
Породица се враћала манастирским вратницама у другом
расположењу. Природно, у овом случају захвалност се излила на мене. Албанац је
почео да ми стиска руку: „Данке, данке“. Упитао сам како се на албанском каже
„захваљујем“? „Фалендерим!“ – то је била прва реч на албанском језику коју сам у
животу чуо. На опроштају смо се сликали за успомену крај вратница
обитељи.
Када смо се растали, помислио
сам какво сам се чудо удостојио да видим (па чак и сликам)! Чудо не само у
исцељењу детета, него је оно главно и веће чудо у томе што сам видео како
Албанци долазе у српске светиње по помоћ, у оне светиње које су сами рушили,
оним Србима које су сами протеривали. Јер, управо тај манастир су пре неких
десет година Албанци срушили, монахе протерали, саборну цркву минирали и дигли у
ваздух. И ево их сада како сами долазе у њега по помоћ и исцељење. Шта је то
друго до духовна победа Срба! Чини ми се да тај Албанац више никада неће дићи
руку на српске светиње.
Морам рећи да се та сцена у храму одиграла
не само у присуству моштију, него и пред иконом Богородице Августовска Победа.
Ето вам и још једне победе за Србију нове иконе у августу месецу.
После тог чуда у Зочишту некако сам постао мирнији за судбину Косова. Пре
или касније она сила, за коју ми је тај Албанац рекао, обавезно ће
победити...
Тражити
Јерусалим Горњи - могуће је једино успињањем. Једна је лествица свима, али су
наши приступи, којима по њој усходимо, различити. Али баш та различитост
открива сву раскош и лепоту Богооткривења, где се, по речима Светог Николаја,
ми огледамо у Богу и Бог у нама. Такође, постоји још нешто једнако дивно што
произилази из наших различитости: то су сва она раскршћа на којима се срећемо и
растајемо, али измењени тим сусретима, који, попут зупчаника, покрећу Богом
створени механизам – свет, који подсећа на кошницу у којој непрестано живот
кључа.
Идући
тако овом долином радосне туге и тужне радости, неко је, милошћу Божијом,
наишао на једну медоносну пчелицу, и нектар божанског саћа понудио и мени, а ја
вама, да сви заједно кушамо и видимо како је благ Господ.
Ово је реклама за филм о острву које је, како пише у електронском писму које сам данас примила, 2000 миља удаљено од најближег копна. Нико тамо не живи, само птице... Па ипак нећеш веровати својим очима!
Погледај видео и сагледај последице наше неодговорности и саможивља!
Кад си у недостатку конца, а да не будеш докон и постанеш роб којекаквих мисли, ради са оним шта имаш. У сваком случају, ако ништа друго, добро је правити залиху за зиму. Мада, на моје изненађење, има и оних којима су сезоне измешане.
