Писмо српском војнику
Жао ми је што на Ваше лепо и духовито писмо одговарам овако озбиљно и тужно. Али не могу друкчије. Откако сте Ви отишли, ја се још нисам развеселила. Не мислим само на Вас лично, већ на све Србе. Верујте ми да Вам кажем истину, а нисам ја сама која тако мисли и каже. То веле све жене које живе на овом малом острву. Откако су Срби дошли на Крф, ја не волим своју расу. Крф је онакав какав је био и пре 1915. године. Мени чак изгледа да је гори него пре. Онемео је, пуст, не пева више. Ваш народ стално пева, и на то певање и тај жагор била сам се толико навикла. Можете да ме сматрате за великог непријатеља Вашег народа, јер сам увек желела да се што доцније вратите у своју отаџбину. Дошли сте, показали сте шта је живот и отишли, а нас сте оставили несрећне. Опет ћемо бити саме ипсилон друштву намрштених лица, усред разговора о новцу и опкољене до смрти овом страшном водом, јер даље не можемо - то кошта! Шта нам вреди и лепота и све друге лепе особине, које су Срби код нас нашли, кад нико у томе не уме да ужива. Благо оним девојкама које су Срби одвели одавде и спасли живота на овом љубавном острву, пуном сунца и чемпреса, али без људи и љубави.
(Непозната гркиња)
Пачворк авантура (2)
Стигосмо до краја другог дела пачворк авантуре. Џемпер је састављен, дугмад пришивена и девојка је вечерас дошла да га проба. Што би рекао наш народ: како смо се надали, добро смо се удали. Богу хвала, премда рађен "без памети", испао је - таман. Сликали смо и ову другу фазу. Но, немојте да се збуните: у питању је исти џемпер, исти мобилни телефон који је фотографисао, али је друго осветљење, па је боја другачија. Међутим, претходна боја није била и оригинална; ова већ јесте. Сада следи детаљисање. Надамо се да ће приликом следећег фотографисања бити лепше време, како би и завршне слике испале квалитетније.
У славу песника Милана Ракића
У оним таласима одушевљења који су захватили Србију пред бој са Турцима само је
један песник био тужан – Милан Ракић. Војска га није хтела јер је имао неку
физичку фалинку. Зар он да пропусти бојеве на Косову? Никада! Нашао је Војина
Поповића – Војводу Вука и дословно рекао:
„Ако ме не примиш у твој
комитски одред, мени живот више не треба!“
Када је војска била на
Газиместану, један млади официр говорио је стихове Милана Ракића: „Силни
оклопници, без мане и страха...“
Официр из комитског одреда трчи према
команданту и рапортира: „Господине пуковниче, песник Милан Ракић, чије стихове
говори овај млади официр налази се у одреду!“ Милан Ракић од силног узбуђења не
може ни да коракне. Зато се чује нова команда: „Одред три корака назад, осим
војника Милана Ракића!“ Затим, још једна команда: „Три пута ура за песника
Милана Ракића!“
Док се орио Газиместан, Ракићу су текле сузе...
Ово су, Србине , били твоји преци. А где си ти?
Антоније Ђурић
КОСОВО III
Не може Агарен
и одступник
да брани твој род.
Нити ће паликућа од пожара да спасава.
Из ропства мисирског
неће те извести рука фараона.
Лажни избавитељ пречицом
води до новог ропства и Вавилона.
(1986)
Миодраг Павловић
Дечји осмех
Верни муж
Рећи ћу вам о још једној особини правог брачног друга, што је изузетно тешко наћи у данашње време. Али сусрео сам једну такву особу.
Он је у сваком погледу савршеног карактера, хришћанин и потпуно социјалан. Он се касно оженио, око тридесет година, не зато што је имао аверзију према браку, већ зато што је мислио да је тако требало да буде. Дакле, он је изговарао своје молитве са вером, и нашао је младу девојку и оженио се. Девојка је била десет година млађа од њега. Убрзо након женидбе, она је почела да прави несташлуке. Правио се да не примећује, он ју је сматрао својом ћерком и себе као њеног оца. Међутим, они су имали значајне пословне интересе у иностранству и морали су да отпутују тамо, чак иако је било само привремено. Дакле, отишли су у иностранство. Када су стигли, она је постала веома тврдоглава, мислила је у себи: „Он је то све намерно учинио, само да ме удаљи од мог окружења, напустићу га.“ Тако га је она напустила и оставила. Она се вратила у Грчку, и где мислиш да је отишла? У једно од оних „казино“ места, и почела да живи живот слободне жене - онај који се плаћа.
Муж, међутим, од дана када га је оставила, никада није престао да се моли са сузама и упорношћу, у ствари, говорећи Богу: „Сведобри, нећу се повући, нећу Ти дати мира, Ти си тај који ми је дао моју супругу. 'У Господу мушкарац и жена су усаглашени' (према Библији). Желим своју жену назад. Ако је млада девојка обманута, зар она мора бити изгубљена? Зашто си Ти дошао на земљу? Зар ниси дошао да пронађеш изгубљене, да оздравиш болесне, да васкрснеш мртве? Нећу се повући и нећу те пустити на миру. Желим своју жену назад... Доведи ми је.“ Он је плакао две целе године.
Његове молитве су на крају услишене и млада жена се уразумила. „О Боже!“, признала је, „Бог ће морати да створи још један пакао, јер овај је сувише мали за мене!“ Дакле, она је села и написала му писмо, говорећи: „Не усуђујем се написати своје име, ја немам такво право. Ако се вратим, да ли ћеш ме прихватити као свога слугу?“ Он је одговорио: „Моја љубави, зашто си написала те речи и повредила моја осећања? Зар нисам ја тај који те је послао на одмор и чезнуо за мојом љубави, да се врати у раширене руке?“
Дакле, он је отишао и чекао је на аеродрому, као што је договорено. Када је стигла, пала је пред њега и почела да себе туче и плаче. Он је узео у наручје. „Моја љубави, зашто то чиниш повређујући моја осећања, чезнуо сам да те видим опет. Идемо кући, никада се нисмо растали, увек сам био са тобом.“ Ова млада девојка се од тада показала верном женом. И то је став који треба да човек-муж заузме.
Hijo de la luna
Пачворк авантура (1)
Они који су знали где сам и шта радим, такође су били обавештени да ћу, уколико ми пође за руком да савладам "најпаметнији" део, слике рада поставити на блог. Људи обично мисле, када је реч о пачворку, да је то састављање коцки различитих боја. Међутим, пачворк на који сам се ја, дао Бог, намерачила, заједничко са претходним дели само у састављању - о коцкама нема ни речи. Ово је уклапање делова који нити су једнаки, нити су истог смера. Слике које ћете сада видети су тек готови делови, понегде састављени, али далеко од тога да је ту негде и крај. Има још да се ради, али верујем да је најтеже за нама (мада девојка, чији је џемпер, муку мучи да нађе одговарајућу дугмад).
Ово је био релативно лак део.
Ово је био препаметни део, његова лева страна.
Ово је део од којег сам почела. Разлог: био је најлакши.
Срби, нисте сами!
Пјер Анри Бинел: Писмо од великог француског пријатеља
Срби, нисте сами!
Пре
четрнаест година, почела је НАТО агресија против поносног и слободног српског
народа, драма која се догодила уз саучешће једног, од стране НАТО-а и његових
сателита, злоупотребљеног дела јавног мњења! Управо зато што сам се одлучио да
осујетим такву несрећу, даљи ток догађаја био сам приморан да пратим иза
решетака француског затвора, ток догађаја који ће његове учеснике и кривце
задуго историјски обележити.
Пред најављеним злочином бомбардовања ваше земље, осетио сам истовремено и стид и понос. Стид јер сам видео своју земљу како се добровољно упушта у велико издајство, издајство, пре свега, саме себе. Учествовање у таквом злоделу није могло да служи француском народу, али оно најгоре у свему, било је то што су наше власти издале традиционално пријатељство два народа изграђено на наслеђу историје.
Бомбардујући Београд, као што су то чинили нацисти за време Другог светског рата, савезници су себе оцрнили за вечност. Али, осетио сам тада и понос. У току мог боравка у Босни и Херцеговини, почео сам да упознајем српски народ. Иако је ситуација тамошњих Срба била тешка, они су, у односу на захтеве окупаторских снага, једини увек храбро држали своју реч, свету, дату реч, уништену каснијим Дејтонским диктатом.
Из мог париског затвора, осетио сам јако пријатељство према Србима које су тукли зато јер су бранили живот, културу и слободу, своја најосновнија права. Осетио сам понос гледајући српске родољубе на мостовима, као храбре живе мете отаџбине коју воле. У току мог тамновања, добио сам много писама подршке од Срба како из Француске, тако и из Србије. На једној разгледници, броја 188, франкофилске едиције, коју држим у својој радној соби и која ме прати у свим мојим пребивалиштима, писало је: српски и француски официри у првом светском рату, а испод тога: Хвала, команданте Пјер Анри Бинел! Србија се моли за тебе овог марта 1999. Потпис :проф. Бранко Васиљевић.
Када су ме 2003. године у Београд позвали моји пријатељи Ив Батај и Мила Алечковић, а затим када је директор едиције Гутембергова Галаксија, Баврлић штампао моју књигу „Злочини Нато“, најзад сам могао да упознам земљу хероја под бомбама убица. Прешао сам Ибар ка Косовској Митровици, под непријатељским погледима Албанаца и под заштитом Срба са севера. Схватио сам тада колико је мој крај Ариеж, на југу Француске, близак овом јужном парчету ваше српске косовске земље. Близак по планинама, по горштачком животу, по суровим зимама. И ми смо у прошлости морали да се боримо против освајача са севера, наш високи Монтсегур за нас Французе са Пиринеја, исто је што и Косово поље за вас Србе.
Драма се данас наставља признањем независног Косова и Метохије од стране вашингтонских сателита. Али, и Француској је од 1940. до 1945 био одузет Алзас, па смо се из те окупације извукли. Данас је Француска, опет, на опасној кривини. Као и Србима, остала нам је нада. Силе које су обогаљиле Србију и Француску, изазваће ускоро побуну и дизање наша два народа. Због тога наша и ваша младост мора да се одупре лажима потрошачког друштва.
Народи који немају прошлост немају будућност. А они који сачувају свест о томе ко су и шта су, свест о онима који су их створили, ако од модернизма узму оно што је добро, могу да наставе пут даље. Светско кретање показује да наши непријатељи подстичу само слабост и лењост. Али, будућност света који нас чека припада онима који су јаки, скромни и једноставни. Ми одрасли морамо својој деци да покажемо тај пут. Вођени нашим духовницима, али уз сву нашу људску снагу, ми ћемо узети судбину у своје руке.
Ви Срби кроз читаву историју показали сте храброст, барем од времена битке на Косову пољу. Ви данас нисте сами, чак и ако су тренутно ваша браћа будуће заједничке борбе још пригушена у тишини. Вера у Бога, у отаџбину, у корен и традицију, извори су наше славе у будућности.
Данас, на десетогодишњицу ужаса који вам се догодио, а коме ће једном доћи крај, желим да вам кажем колико сам вам пријатељ и колико вас волим.
Нека је слава и дуговечност српском народу!
Ваш пријатељ и ваш брат, ПЈЕР АНРИ БИНЕЛ
ПАР РЕЧИ О БИНЕЛУ
Због мајора француске војске Пјера Анрија Бинела НАТО агресија на тадашњу СР Југославију одложена је за пола године. „Српски шпијун у НАТО-у“, како га је тада означила западна штампа, октобра 1998. предао је југословенском обавештајцу документе са списком циљева напада, те је бомбардовање са октобра 1998. померено за март следеће године. Пред француским судом, у дводневном поступку, Бинел је 12. децембра 2001. осуђен на две године затвора, плус три условно. Рачунајући и десетомесечни притвор, Бинел је у затвору провео 14 месеци, бранећи правду и народ коме духовно припада.
Окривљен је, како је писала америчка штампа, за трећу највећу издају НАТО-а, а Бинел каже да то није била издаја већ свесна помоћ Србима како би имали што мање жртава од ваздушних удара НАТО-а. „Пред најављеним злочином бомбардовања ваше земље, осетио сам истовремено и стид и понос“.
Велики човек и пријатељ српског народа Пјер-Анри Бинел схватао је сву суровост намера НАТО-а и ставио се на страну правде и „Срба које су тукли зато јер су бранили живот, културу, слободу и своја најосновнија људска права“. Жртвујући своју официрску каријеру желео је да помогне једном правдољубивом народу кога је много заволео.
„Деца Београда“
О женама
„Душа Србије“
Ћеле-кула
СА ФРУЛОМ У ХАЈД-ПАРКУ
КАДА је као члан српске Мисије за придобијање савезника у Европи, јеромонах Николај стигао у Лондон, био је непознат у народу и у енглеским утицајним круговима. Додуше, добро је говорио енглески, и имао познаника и пријатеља у Оксфорду и Кембриџу, где је студирао философију.
- Размишљао сам данима - причао је касније - како да скренем пажњу на наше присуство и како да заинтересујем пословично индиферентне Енглезе, за нашу ствар и за Србију. Пролазећи једанпут поред чувеног Хајд-парка, видим неколико говорника који нешто беседе групицама доконих људи у парку. Узмем сутрадан моју пастирску фрулу, на којој сам свирао још као дете код стада у Лелићу и коју сам увек са собом носио негде на дну путничког кофера, и кренем у Хајд-парк. Онако у црној мантији, са брадом и косом, станем у парку и почнем да свирам. Народ са чуђењем гледа и поче да прилази.
Сви оставише оне друге говорнике. Ја онда ставим фрулу под руку и почнем да им говорим. По мојој одећи и црној мантији, мислили су да долазим из Азије или Африке. Ја објасних где је Србија и испричах кратку историју Срба. Онда сам говорио о давнашњим страдањима нашег народа. Сви су са пажњом слушали. Приђе ми на крају један свештеник англиканске цркве и упита да ли у мом календару могу наћи један слободан дан да говорим у његовој цркви. Ја нисам имао никакав календар и сви су ми дани били слободни.
Од тада, кренуо сам да проповедам по многобројним црквама Енглеске. Било је дана када сам говорио у неколико цркава. Мало помало, стигнем тако захваљујући архиепископу кентерберијском и у чувену катедралу светог Павла, у Лондону.
БЕСЕДА У КАТЕДРАЛИ
ЈЕДАН од најзначајнијих догађаја у раду наше мисије и др Николаја у Енглеској, био је прослава Видовдана 1916. године. Душа ове прославе био је Николај. То је био преломни тренутак када је цело енглеско јавно мњење стало на страну Србије. „Дан Косова“, како су га Енглези називали, имао је за циљ да име Србије разнесе по целој Енглеској и да покрене народ на дарежљивост у корист напаћених и измучених наших војника и народа.
Председник Одбора за прославу био је лорд архиепископ кентерберијски Рандал, лични пријатељ Николајев. По свим већим градовима продаван је „Видовдански цветак“, а у свим енглеским црквама прикупљан је прилог за Србију. Прикупљена је огромна сума новца.
У Лондону прослава је била најсвечанија. У највећој лондонској цркви, знаменитој катедрали Светог Павла, одржана је свечана литургија. Николај је одржао беседу на тему „Душа Србије“. Било је то први пут да један странац друге конфесије говори у овом храму. Беседа је импресионирала све присутне. Прилоге су давали и богати и сиромашни. Месецима после видовданске прославе стизали су обилати прилози, а целом акцијом руководила је племенита грофица Карингтон Вајлд.
Када је поглавар Англиканске цркве лорд Рандал, архиепископ кентерберијски, позвао Николаја да, на Видовдан, говори у катедрали светог Павла, пружена му је прилика да цео дан уочи Видовдана разгледа катедралу и да се упозна са њеном историјом и знаменитостима. Овај храм спада у ред светских архитектонских чуда. Цео дан, захваљујући љубазним домаћинима, Николај је разгледао раскошну цркву и дивио се њеној лепоти.
Сутрадан, на Видовдан, огромна црква била је пуна до последњег места. Био је присутан краљевски дом са краљем Ђорђем Петим, на челу, и сва угледна енглеска аристократија. У храм се могло ући само са специјалним позивницама и пропусницама. Са нестрпљењем се чекао Николајев говор.
Николај је изашао на предикаоницу (место за проповед) у најпростијој монашкој ризи. Цео један минут фиксирао је својим црним очима окупљени народ у храму. Када су се све очи, срца и мисли слиле у једно, почео је своју знамениту беседу „Душа Србије“.
„Господо и пријатељи! Цео дан јуче провео сам разгледајући овај величанствени храм, понос Енглеске и хришћанства. Грађен је од најскупоценијих материјала доношених из разних крајева империје у којој сунце не залази. Гранит и мермер од кога је грађена испирали су таласи стотине мора и океана. Злато и драго камење којим је украшена донети су из најскупоценијих рудника Европе и древне Азије. Са правом се овај храм убраја у архитектонска чуда света.
Но, господо и пријатељи! Ја долазим из једне мале земље са Балкана, у којој има један храм, и већи, и лепши, и вреднији, и светији од овога!“
Настао је тајац. Горди Енглези, гледали су збуњено у њега. Настао је жамор у виду подсмеха. Шта има лепше од овог храма? Шта овај човек прича? Која је то земља? - лебдела су питања у ваздуху.
Пауза је трајала неколико минута. Николај је широко махнуо руком. Настао је поново тајац. Онда је из џепа своје монашке мантије извадио фотографију и окренуо је народу. То је била фотографија Ћеле-куле на Чегру.
„Европо!“, наставио је гласом страшнијим од грмљавине, „ово је храм сазидан од лобања и костију мога народа, који пет векова стоји као стамена брана азијатском мору на јужној капији Европе. Када би све лобање и кости биле узидане, могао би се подићи храм триста метара висок, толико широк и дугачак. И сваки Србин данас могао би дићи руку и показати: Ово је глава мога деде, мога оца, мога брата, мога комшије, мога пријатеља. Пет векова Србија лобањама и костима својим брани Европу да би она живела срећно.
Ми смо тупили нашим костима турске сабље и нашим лешевима спутавали и обарали хорде, које су срљале као планински вихор на Европу, и то не за једну деценију, нити за једно столеће, него за сва она столећа која леже између Рафаела и Шилера, за сва она бела и црвена столећа, када је Европа вршила реформацију вере, реформацију науке, реформацију политике, реформацију рада, реформацију целокупног живота. Речју, када је Европа вршила смело корегирање и богова и људи из прошлости, и када је пролазила кроз једно чистилиште, телесно и духовно, ми, стрпљиви робови, клали смо се са непријатељима њеним на капијама бранећи улаз у чистилиште. И другом речју, док је Европа постајала Европом, ми смо били ограда њена, жива и непробојна ограда њена, дивље трње око питоме руже.
На данашњи дан српски кнез Лазар је 1389. године, са својом храбром војском стао на Косову пољу на браник хришћанске Европе, и дао живот за одбрану европске културе. У то време Срба је било колико и вас Енглеза. Данас их је десет пута мање. Где су? Изгинули бранећи Европу. Данас Србија од Европе очекује да јој помогне!“
Владика Николај Велимировић - духовник, мученик, мислилац и светац