Страдалник Христа ради
Грузијска православна црква канонизовала је архимандрита Гаврила, чувеног подвижника и исповедника ХХ вијека. Старац Гаврило остао је посебно запамћен по једном догађају који се средином прошлог века одиграо у главном граду Грузије.
Десило се то 1953, непосредно по Стаљиновој смрти. Гаврило је тада био млади јеромонах. На главном тргу у Тбилисију одржавао се скуп на коме су говорили представници власти. Изнад њих, на зиду зграде, висили су, као и обично, огромни плакати са портретима партијских лидера, величине два спрата.
У тренутку када је скуп достигао свој врхунац, када је читав трг био препун људи, а представник градске власти држао комеморативни говор, огромни Стаљинов портрет је букнуо и за тили час нестао у пламену. Монах Гаврило је претходно некако успео да уђе у владину зграду, отворио прозор, полио керозином полеђину тих огромних плаката и запалио их. Одмах затим и Лењинов портрет је, такође, нестао у пламену. Људи на тргу су били ужаснути: завладао је општи мук, сви су претрнули од страха. Док су плакати са ликовима партијских лидера горели, са прозора на другом спрату отац Гаврило је, вичући, одржао ово слово:
„Господ је рекао – не чините себи идола, нити каква лика… Немојте имати других богова! Људи, уразумите се! Народ ове земље је увек био хришћански народ. Зашто се онда клањате идолима? Исус Христос је умро и трећи дан васкрсао из мртвих… А ваши мртви идоли никада неће васкрснути. Они су, чак, и за живота већ били мртви...“
Било је јасно да му се није смело дозволити да изрекне више ни једну једину реч! Врата владине зграде су била изнутра закључана. (Монах Гаврило је претходно успео да се сакрије у поткровљу зграде, где је чекао да скуп почне).
Брзо су га скинули са прозора: довезли су ватрогасна кола, попели се преко противпожарних мердевина и шчепали га.
Када су га спустили на земљу, руља је – порушивши све барикаде – јурнула на њега. Шутирали су га, ударали кундацима, тукли ватрогасним цревима, урлајући: „Докрајчимо вашку!“. Свако из те помахнитале руље је хтео да лично изгази тог „непријатеља народа“ и на тај начин изрази своју лојалност комунистичком режиму. Ватрогасци су Гаврила полумртвог однели са трга.
Главни разлог што није био стрељан на лицу места јесте то што су мислили да је мртав. Лице му је било обливено крвљу и исповређивано до непрепознатљивости. Лобања му је напрсла и имао је седамнаест прелома костију. Лежао је без свести скоро месец дана, лебдећи између живота и смрти, али није умро. После неколико година робије пуштен је из затвора и отишао код своје мајке где је, потом, живео неколико наредних година. Јавно су га прогласили за лудака. Нико није хтео да му да посао, нити да га пусти у свој дом да би зарадио бар нешто новца за живот. Сви су га знали и сви су га се плашили. Ни он ни његова мајка нису смели по дану да се појаве на улици, јер су знали да би њихови суграђани пустили псе на њих. Годинама су га виђали како седи на степеницама цркве и проси.
Гаврило је многе године проживео на овај начин, одбачен, напуштен и омрзнут од свију, али за све то време никада није посустајао у својој вери. Повлачио се у рупу, коју је сам ископао у једној стени и ту се често молио са сузама. Много година пошто је спалио портрете врховних комунистичких безбожника, старца Гаврила су питали да им објасни смисао тог свог спаљивања „идола“. Он је рекао следеће:
„Они су начинили идола и захтевали од народа да се клања том идолу. Тај идол је био својеврсни антихристовски символ – слика човека, тачније звери, а они су хтели да му указују почасти које припадају само Богу. Нисам могао да допустим да се то и даље чини.“
Када се завршило време прогона Хришћана и када је у срцима људи почела да се рађа чежња за духовним одговором на питање овог крвавог света, многи су почели да долазе јеромонаху Гаврилу по духовни савет. Он је постао старац и духовник многим људима, укључујући ту и монахиње једног женског манастира у Грузији. И управо су страдања кроз која је прошао и која је истрпео са љубављу, била оно што му је отворило двери Царства Божијег. Кроз страдања која је претрпео Истине Божије ради, Бог Истинити је дошао Свом слуги Гаврилу и отворио му двери духовнога света.
Ево неколико поука старца Гаврила које откривају духовну снагу изниклу из његовог страдалничког живота и његове саможртвене љубави према Истини Божијој:
„Све лоше у човеку је случајнога карактера. Никада не презири никога: ни кукавице, ни прљаве, ни пијане, ни оне који најгоре псују. Икона Божија је сачувана у свима њима, у дубини њиховога бића, и поред тога што је они најчешће нису ни свесни. Непријатељ човеков је тај који каља ту боголикост и затрпава је прљавштином.
Тешко је видети Икону Божију у онима који вам се ругају, који се јављају у обличју звери. Али, човек тим више мора да их сажаљева зато што су њихове душе унакажене, можда чак и неповратно, до степена вечне муке… О, како је тешко волети своје непријатеље.“
Преузето из књиге „Деца апокалипсе“, Светигора 2000.
Пачворк авантура (3)
Богу хвала, стигло се и до краја ове заиста занимљиве (мени бар) авантуре. Ове слике, за које се посебно потрудих да буду што квалитетније - уз неизоставну асистенцију још једног пара руку, успеће, надам се, да вам дочарају крајњи резултат. На крају, кад се саберу сви утисци, могу рећи да није било тешко, али ја свакако узимам годишњи одмор.
Писмо српском војнику
Жао ми је што на Ваше лепо и духовито писмо одговарам овако озбиљно и тужно. Али не могу друкчије. Откако сте Ви отишли, ја се још нисам развеселила. Не мислим само на Вас лично, већ на све Србе. Верујте ми да Вам кажем истину, а нисам ја сама која тако мисли и каже. То веле све жене које живе на овом малом острву. Откако су Срби дошли на Крф, ја не волим своју расу. Крф је онакав какав је био и пре 1915. године. Мени чак изгледа да је гори него пре. Онемео је, пуст, не пева више. Ваш народ стално пева, и на то певање и тај жагор била сам се толико навикла. Можете да ме сматрате за великог непријатеља Вашег народа, јер сам увек желела да се што доцније вратите у своју отаџбину. Дошли сте, показали сте шта је живот и отишли, а нас сте оставили несрећне. Опет ћемо бити саме ипсилон друштву намрштених лица, усред разговора о новцу и опкољене до смрти овом страшном водом, јер даље не можемо - то кошта! Шта нам вреди и лепота и све друге лепе особине, које су Срби код нас нашли, кад нико у томе не уме да ужива. Благо оним девојкама које су Срби одвели одавде и спасли живота на овом љубавном острву, пуном сунца и чемпреса, али без људи и љубави.
(Непозната гркиња)
Пачворк авантура (2)
Стигосмо до краја другог дела пачворк авантуре. Џемпер је састављен, дугмад пришивена и девојка је вечерас дошла да га проба. Што би рекао наш народ: како смо се надали, добро смо се удали. Богу хвала, премда рађен "без памети", испао је - таман. Сликали смо и ову другу фазу. Но, немојте да се збуните: у питању је исти џемпер, исти мобилни телефон који је фотографисао, али је друго осветљење, па је боја другачија. Међутим, претходна боја није била и оригинална; ова већ јесте. Сада следи детаљисање. Надамо се да ће приликом следећег фотографисања бити лепше време, како би и завршне слике испале квалитетније.
У славу песника Милана Ракића
У оним таласима одушевљења који су захватили Србију пред бој са Турцима само је
један песник био тужан – Милан Ракић. Војска га није хтела јер је имао неку
физичку фалинку. Зар он да пропусти бојеве на Косову? Никада! Нашао је Војина
Поповића – Војводу Вука и дословно рекао:
„Ако ме не примиш у твој
комитски одред, мени живот више не треба!“
Када је војска била на
Газиместану, један млади официр говорио је стихове Милана Ракића: „Силни
оклопници, без мане и страха...“
Официр из комитског одреда трчи према
команданту и рапортира: „Господине пуковниче, песник Милан Ракић, чије стихове
говори овај млади официр налази се у одреду!“ Милан Ракић од силног узбуђења не
може ни да коракне. Зато се чује нова команда: „Одред три корака назад, осим
војника Милана Ракића!“ Затим, још једна команда: „Три пута ура за песника
Милана Ракића!“
Док се орио Газиместан, Ракићу су текле сузе...
Ово су, Србине , били твоји преци. А где си ти?
Антоније Ђурић
КОСОВО III
Не може Агарен
и одступник
да брани твој род.
Нити ће паликућа од пожара да спасава.
Из ропства мисирског
неће те извести рука фараона.
Лажни избавитељ пречицом
води до новог ропства и Вавилона.
(1986)
Миодраг Павловић
Дечји осмех
Верни муж
Рећи ћу вам о још једној особини правог брачног друга, што је изузетно тешко наћи у данашње време. Али сусрео сам једну такву особу.
Он је у сваком погледу савршеног карактера, хришћанин и потпуно социјалан. Он се касно оженио, око тридесет година, не зато што је имао аверзију према браку, већ зато што је мислио да је тако требало да буде. Дакле, он је изговарао своје молитве са вером, и нашао је младу девојку и оженио се. Девојка је била десет година млађа од њега. Убрзо након женидбе, она је почела да прави несташлуке. Правио се да не примећује, он ју је сматрао својом ћерком и себе као њеног оца. Међутим, они су имали значајне пословне интересе у иностранству и морали су да отпутују тамо, чак иако је било само привремено. Дакле, отишли су у иностранство. Када су стигли, она је постала веома тврдоглава, мислила је у себи: „Он је то све намерно учинио, само да ме удаљи од мог окружења, напустићу га.“ Тако га је она напустила и оставила. Она се вратила у Грчку, и где мислиш да је отишла? У једно од оних „казино“ места, и почела да живи живот слободне жене - онај који се плаћа.
Муж, међутим, од дана када га је оставила, никада није престао да се моли са сузама и упорношћу, у ствари, говорећи Богу: „Сведобри, нећу се повући, нећу Ти дати мира, Ти си тај који ми је дао моју супругу. 'У Господу мушкарац и жена су усаглашени' (према Библији). Желим своју жену назад. Ако је млада девојка обманута, зар она мора бити изгубљена? Зашто си Ти дошао на земљу? Зар ниси дошао да пронађеш изгубљене, да оздравиш болесне, да васкрснеш мртве? Нећу се повући и нећу те пустити на миру. Желим своју жену назад... Доведи ми је.“ Он је плакао две целе године.
Његове молитве су на крају услишене и млада жена се уразумила. „О Боже!“, признала је, „Бог ће морати да створи још један пакао, јер овај је сувише мали за мене!“ Дакле, она је села и написала му писмо, говорећи: „Не усуђујем се написати своје име, ја немам такво право. Ако се вратим, да ли ћеш ме прихватити као свога слугу?“ Он је одговорио: „Моја љубави, зашто си написала те речи и повредила моја осећања? Зар нисам ја тај који те је послао на одмор и чезнуо за мојом љубави, да се врати у раширене руке?“
Дакле, он је отишао и чекао је на аеродрому, као што је договорено. Када је стигла, пала је пред њега и почела да себе туче и плаче. Он је узео у наручје. „Моја љубави, зашто то чиниш повређујући моја осећања, чезнуо сам да те видим опет. Идемо кући, никада се нисмо растали, увек сам био са тобом.“ Ова млада девојка се од тада показала верном женом. И то је став који треба да човек-муж заузме.
Hijo de la luna
Пачворк авантура (1)
Они који су знали где сам и шта радим, такође су били обавештени да ћу, уколико ми пође за руком да савладам "најпаметнији" део, слике рада поставити на блог. Људи обично мисле, када је реч о пачворку, да је то састављање коцки различитих боја. Међутим, пачворк на који сам се ја, дао Бог, намерачила, заједничко са претходним дели само у састављању - о коцкама нема ни речи. Ово је уклапање делова који нити су једнаки, нити су истог смера. Слике које ћете сада видети су тек готови делови, понегде састављени, али далеко од тога да је ту негде и крај. Има још да се ради, али верујем да је најтеже за нама (мада девојка, чији је џемпер, муку мучи да нађе одговарајућу дугмад).
Ово је био релативно лак део.
Ово је био препаметни део, његова лева страна.
Ово је део од којег сам почела. Разлог: био је најлакши.
Срби, нисте сами!
Пјер Анри Бинел: Писмо од великог француског пријатеља
Срби, нисте сами!
Пре
четрнаест година, почела је НАТО агресија против поносног и слободног српског
народа, драма која се догодила уз саучешће једног, од стране НАТО-а и његових
сателита, злоупотребљеног дела јавног мњења! Управо зато што сам се одлучио да
осујетим такву несрећу, даљи ток догађаја био сам приморан да пратим иза
решетака француског затвора, ток догађаја који ће његове учеснике и кривце
задуго историјски обележити.
Пред најављеним злочином бомбардовања ваше земље, осетио сам истовремено и стид и понос. Стид јер сам видео своју земљу како се добровољно упушта у велико издајство, издајство, пре свега, саме себе. Учествовање у таквом злоделу није могло да служи француском народу, али оно најгоре у свему, било је то што су наше власти издале традиционално пријатељство два народа изграђено на наслеђу историје.
Бомбардујући Београд, као што су то чинили нацисти за време Другог светског рата, савезници су себе оцрнили за вечност. Али, осетио сам тада и понос. У току мог боравка у Босни и Херцеговини, почео сам да упознајем српски народ. Иако је ситуација тамошњих Срба била тешка, они су, у односу на захтеве окупаторских снага, једини увек храбро држали своју реч, свету, дату реч, уништену каснијим Дејтонским диктатом.
Из мог париског затвора, осетио сам јако пријатељство према Србима које су тукли зато јер су бранили живот, културу и слободу, своја најосновнија права. Осетио сам понос гледајући српске родољубе на мостовима, као храбре живе мете отаџбине коју воле. У току мог тамновања, добио сам много писама подршке од Срба како из Француске, тако и из Србије. На једној разгледници, броја 188, франкофилске едиције, коју држим у својој радној соби и која ме прати у свим мојим пребивалиштима, писало је: српски и француски официри у првом светском рату, а испод тога: Хвала, команданте Пјер Анри Бинел! Србија се моли за тебе овог марта 1999. Потпис :проф. Бранко Васиљевић.
Када су ме 2003. године у Београд позвали моји пријатељи Ив Батај и Мила Алечковић, а затим када је директор едиције Гутембергова Галаксија, Баврлић штампао моју књигу „Злочини Нато“, најзад сам могао да упознам земљу хероја под бомбама убица. Прешао сам Ибар ка Косовској Митровици, под непријатељским погледима Албанаца и под заштитом Срба са севера. Схватио сам тада колико је мој крај Ариеж, на југу Француске, близак овом јужном парчету ваше српске косовске земље. Близак по планинама, по горштачком животу, по суровим зимама. И ми смо у прошлости морали да се боримо против освајача са севера, наш високи Монтсегур за нас Французе са Пиринеја, исто је што и Косово поље за вас Србе.
Драма се данас наставља признањем независног Косова и Метохије од стране вашингтонских сателита. Али, и Француској је од 1940. до 1945 био одузет Алзас, па смо се из те окупације извукли. Данас је Француска, опет, на опасној кривини. Као и Србима, остала нам је нада. Силе које су обогаљиле Србију и Француску, изазваће ускоро побуну и дизање наша два народа. Због тога наша и ваша младост мора да се одупре лажима потрошачког друштва.
Народи који немају прошлост немају будућност. А они који сачувају свест о томе ко су и шта су, свест о онима који су их створили, ако од модернизма узму оно што је добро, могу да наставе пут даље. Светско кретање показује да наши непријатељи подстичу само слабост и лењост. Али, будућност света који нас чека припада онима који су јаки, скромни и једноставни. Ми одрасли морамо својој деци да покажемо тај пут. Вођени нашим духовницима, али уз сву нашу људску снагу, ми ћемо узети судбину у своје руке.
Ви Срби кроз читаву историју показали сте храброст, барем од времена битке на Косову пољу. Ви данас нисте сами, чак и ако су тренутно ваша браћа будуће заједничке борбе још пригушена у тишини. Вера у Бога, у отаџбину, у корен и традицију, извори су наше славе у будућности.
Данас, на десетогодишњицу ужаса који вам се догодио, а коме ће једном доћи крај, желим да вам кажем колико сам вам пријатељ и колико вас волим.
Нека је слава и дуговечност српском народу!
Ваш пријатељ и ваш брат, ПЈЕР АНРИ БИНЕЛ
ПАР РЕЧИ О БИНЕЛУ
Због мајора француске војске Пјера Анрија Бинела НАТО агресија на тадашњу СР Југославију одложена је за пола године. „Српски шпијун у НАТО-у“, како га је тада означила западна штампа, октобра 1998. предао је југословенском обавештајцу документе са списком циљева напада, те је бомбардовање са октобра 1998. померено за март следеће године. Пред француским судом, у дводневном поступку, Бинел је 12. децембра 2001. осуђен на две године затвора, плус три условно. Рачунајући и десетомесечни притвор, Бинел је у затвору провео 14 месеци, бранећи правду и народ коме духовно припада.
Окривљен је, како је писала америчка штампа, за трећу највећу издају НАТО-а, а Бинел каже да то није била издаја већ свесна помоћ Србима како би имали што мање жртава од ваздушних удара НАТО-а. „Пред најављеним злочином бомбардовања ваше земље, осетио сам истовремено и стид и понос“.
Велики човек и пријатељ српског народа Пјер-Анри Бинел схватао је сву суровост намера НАТО-а и ставио се на страну правде и „Срба које су тукли зато јер су бранили живот, културу, слободу и своја најосновнија људска права“. Жртвујући своју официрску каријеру желео је да помогне једном правдољубивом народу кога је много заволео.
„Деца Београда“
