Све у причама бива

Иркиња уз Србе

(слика са нета)

Мери Волш

СУД ВРАНА

Током дугих година рада на Косову често сам се сећала прича мога оца о његовом детињству у југозападној Ирској. Отац је oдрастао близу града Дингла и много времена је проводио на планинама Кери, што му је пружaло прилику да посматра разне природне појаве, укључујући и ‘‘суд врана’‘.

Овој редак догађај мало је ко видео мада се често помиње у средњевековној литератури. Једна птица – ‘‘оптуженик’‘ – бива опкољена мноштвом других врана. Жртва је изолована а вране важног изгледа заузимају положаје по околним гранама. Као да свака има одређену улогу, неке будући тужиоци и судије, друге судски послужитељи. Неко време све оне само гракћу, ваљда излажући ‘‘доказе’‘. Без изузетка, суд одлучује да је оптужена врана крива и да мора бити кажњена. Све птице тада слећу са грана на оптужену и кљуцају је до смрти. После ‘‘суђења’‘ и извршења смртне казне, јато полеће, остављајући измрцварен леш оптуженика да труне.

Посматрачи природе не могу да објасне ову појаву: зашто нека група осећа потребу да се окрене против једног од својих чланова, и потом да учествује у јавном и сложеном обреду чији је исход унапред одређен?

Неко може питати какве везе све ово има са Косовом. Узета као аналогија, ова прича о вранама најтачније говори о ономе што се тамо догађа.

Стигла сам авионом у Скопље 23. августа 1999. и сутрадан су ме одвезли у Приштину. Нисам имала никакво предубеђење о догађајима на Косову нити о збивањима у било ком делу бивше Југославије. Желела сам да радим на развојним пројектима у Централној Америци, гледајући на долазак на Косово као на кратко одлагање свог плана којe ће трајати само неколико месеци.

Кад помислим на вожњу од Скопља до Приштине прво се сетим неописиво лепих сунцокрета с обе стране пута, нарочито поред села око Липљана – мени тада непознатих имена – па све до Лапљег Села и Чаглавице. Поља са обе стране пламтела су јарким, треперавим бојама. Оно што ме је посебно зачудило јесте да су, упркос сукоба, многи људи радили на њивама. Сећам се и кућа које су гореле са обе стране пута, и запаљених села у даљини, и дима кроз који смо пролазили. Возач, Албанац, рекао нам је да су то албанска села која су Срби етнички очистили, и да је српска војска спалила све, руком показујући на села у којима су наводно вршени покољи.

Тек пошто сам извесно време провела на Косову дознала сам да су то биле српске куће у српским селима Стари Качаник, Грлица, Старо Село, Талиновац, Српски Бабуш и Бабљак. Осим тога схватила сам да је, с обзиром да је српска војска морала да се повуче са Косова почетком јуна – неких десет недеља пре мог доласка – било мало вероватно да је она запалила све те куће и етнички очистила сва та села. Наиме, 24. августа, више од два месеца по повлачењу српске војске, ја сам гледала пожаре и разорене куће, очито запаљене само дан-два раније.

При уласку у Приштину запањио ме је број сателитских ТВ антена на зградама. Брифинзи пре доласка на Косово навели су ме да закључим да су Албанци сиромашни и угрожени. Кад сам се боље упознала са Косметом разумела сам зашто су сателитске антене биле међу најважнијим ставкама у породичном буџету. У покрајини где је толико станова незаконито отето од правих власника нови станари не морају да се брину о отплатама стамбених кредита. Као што сам дознала касније, станови припадају онима који у њима живе а не стварним власницима; сва имовина постала је предмет отимачине.

Моји први дани на Косову су само појачале осећање да живим у надреалности. Пећ, где се налазила моја канцеларија, била је под контролом Италијана. Тих првих дана августа с неверицом сам гледала те лепе, преплануле војнике, шлемова украшених перима, са црним наочарима и великим цигарама, како се возе оклопним колима као на снимању неког филма. Моја канцеларија се налазила прекопута паркиралишта УНМИК полиције, поред радио станице. Десетине црвено-белих џипова, које смо звали ‘‘кока-кола’‘ колима, мировале су ту месецима. Никако нисам могла схватити зашто се не покрећу, тај период између августа 1999. и априла 2000. будући доба дотле невиђеног етничког чишћења. Као и многи други аспекти међународног присуства на Косову, и она су била само димна завеса, параван.

У ноћи између 27. и 28. септембра коначно сам схватила шта се дешава на Косову. Повукла сам се рано с намером да читам у кревету док су моје колеге отишле негде на пицу – то будући све што се тих дана могло добити за јело. Нећу никад заборавити како је пуцњава почела, и како није престајала. Лежала сам у кревету с покривачем преко главе у неверици да постоје такви и толики напади и да могу трајати до раних јутарњих часова, а да се нико осим зликоваца не покрене.

Јер, ту ноћ је ОВК оргијала, јурећи кроз српске делове града и палила, пљачкала и убијала махом старије Србе. Та ноћ крви, пљачке и зла догодила се на територији где је сукоб био званично завршен готово четири месеца пре тога, где су се налазили администратори и полиција УН и војне снаге КФОР-а из многих западних земаља, чија је дужност била да очувају безбедност.

Ујутро, кад сам опрезно кренула улицом, угледала сам нечије мртво тело у реци, лицем надоле. То није био једини леш у граду, иако се италијански КФОР трудио да град доведе у ред. Наредни дан је, наиме, био и рок до кога је по ранијем договору ОВК морала да преда оружје.

Радила сам на једном развојном пројекту у Пећи. Првих шест месеци боравила сам само у албанским селима, то будући подручје које нам је поверио Високи комесаријат УН за избеглице. У Гораждевцу, последњем српском селу у околини Пећи које је преживело нападе после јуна 1999. нисмо радили. Изричито нам је речено да не прилазимо том селу и да када колима пролазимо крај њега никада ниједног Србина не гледамо у очи. Речено нам је и да су Срби из Гораждевца лопови и убице и да су сви наоружани и врло опасни. Често су нам објашњавали да су све отели од Албанаца: аутомобиле, фрижидере, телевизоре итд. Рекли су ми да ћу, ако одем тамо, бити силована, претучена и потом убијена.

Док је већина међународних радника веровала у ове приче, а неки и данас верују у њих, мени се чинило необичним да село са црквом у центру, где многи старији људе седе на тргу, може заиста бити каквим га представљају. Фебруара 2000. посетила сам Гораждевац као приватно лице, то јест без званичне дозволе моје организације. Возила сам се једним италијанским оклопним транспортером. Војници су ми казали да се не мичем са задњег седишта и пазим да ме нико не види. Но, оно што сам видела било је супротно од оног што нам је било речено. Житељи су били веома сиромашни, мало њих је имало телевизор а неколико старијих жена налазило се у врло тешкој ситуацији јер нису имале смештај. Упркос тешкоћа у којима су живели, сви су били врло гостољубиви. Тог првог дана угостили су ме свињетином – био је то први пут да је једем пошто сам напустила Ирску. Ту сам први пут пробала и кајмак, праву посластицу.

Један од првих послова који сам започела у Гораждевцу био је стамбени пројекат за жене без смештаја. Кад сам га започела марта 2000. суочила сам се са непријатељством својих колега и месних Албанаца. Претили су ми, шиканирали ме и једном ме чак гурнули низ степенице које воде из наше канцеларије. Али, остала сам при своме јер ни онда, као ни сада, нисам видела ништа лоше у помагању сиромашнима, несрећнима и онима који никоме нису учинили зло. Међутим, оно што ме је заиста уплашило била је страховита мржња према тим несрећним људима, очита и у погледима оних којима бих поменула да идем у Гораждевац.

Један колега, који ми је нерадо помагао на пројекту за обнову културног центра на сеоском тргу, завршио је рад на половини крова а затим је казао да друга половина не може да се поправи. Касније је једна друга невладина организација поправила кров до краја. Њихов инжењер ми је рекао да поправљање крова није представљало никакав технички проблем. Са оваквим ситуацијама суочио се свако ко је заиста покушавао да ради свој посао на Косову, нарочито када се радило о пројектима за Србе.

Главни поступак противу неистомишљеника било је изопштење из друштва. Предрасуде противу Срба биле су такве да су прелазиле у мржњу, задртост која је прожимала цео приступ стању на Косову. Исти колега који је одбио да заврши поправку крова вређао ме је због одлазака у Гораждевац да радим преко викенда, пошто ми је то било дозвољено само у слободном времену. Уносио ми се у лице и урлао што радим са Србима. Никад нисам била ближе томе да будем претучена.

Када су сељани желели да накратко оду из Гораждевца, то су могли само једним аутобусом који је одлазио и враћао се у пратњи КФОР-а. Путницима је било дозвољено да понесу само по једну торбу која је неколико пута прегледана. Све је било удешено као да власти желе да на сваки начин понизе Србе. Пошто сам томе била сведок и сама сам се осећала пониженом зато што се са људским бићима тако поступа. Први пут у животу имала сам несрећу да видим људе без слободе кретања, не могавши да разумем зашто они који их држе као таоце, пљачкају, пале и убијају, остају некажњени.

Мржња према Србима била је опипљива, силовита и мени страшна. Нико се није трудио да је прикрије – била је отворена и подстицана споља. То је један од разлога зашто сам решила да останем на Косову, не бих ли учинила макар нешто да повратим поремећену равнотежу. Заборавила сам на план да радим у Централној Америци, пошто сам се сасвим случајно наишла у делу Европе на прагу двадесет првог века где се систематски крше основна људска права, где је један део становништва преконоћ постао нижи и од грађана другог реда, и то све на територији која је, бар у теорији, под заштитом УН и НАТО-а. Упорно се наметало питање како је могло да дође до таквог кршења људских права у протекторату Уједињених нација? Зашто нико није изведен пред суд због тога? Кога то УН штите? А када би неко и поменуо ова злодела и тежак положај Срба, дочекале би га претње и само што га не би тукли.

Октобра 2000. прешла сам у Приштину на рад у једној међународној хуманитарној организацији. Како је време пролазило а ја стицала све више искуства излазећи на терен, имајући рђаву навику да се крећем ван строго контролисаних граница своје канцеларије, почела је да се оцртава слика другачија од оне коју су нам представили. Гораждевац није био изузетак. Широм Косова Срби и други неалбанци били су изложени сличном односу. Бивало ми је све јасније да је међународна помоћ на Косову од почетка била резервисана за оне који су сматрани савезницима Запада и које су медији прогласили за жртве. Срби и други неалбанци били су кривци, и рад међународних организација на Косову одвијао се у сагласности са овим смерницама.

Многе су мере предузимане да би се одржао привид закона, реда, правде и људских права на Косову. Али све је то, без изузетка, био део димне завесе. Наизглед све у најбољем реду, у суштини, ништа. Тако сам се једног дана испред канцеларија УНМИК-а срела са регионалним администратором за Косовску Митровицу, који ми је казао да би за Косово било боље кад би сви Срби отишли. Запањила сам се да ико то може отворено да каже, а поготову неко на таквом положају.

Наше колеге Албанци су се трудили да систематски, могло би се рећи једногласно, представе слику по којој су Срби били кривци а Албанци жртве. Да сам и ја као многи међународни радници остала учаурена у својој канцеларији и ослањала се само на месне албанске изворе и информације западних медија, ретко нешто више од голе пропаганде, и ја бих одслужила свој рок на Косову убеђена да је тамо све јасно и да је ‘‘хуманитарна интервенција’‘ НАТО-а била не само оправдана, већ и једини начин да се успоставе мир и правда.

Како је време пролазило а ја остала на Косову дуже него што сам икада и помишљала, видела сам све више доказа да је извршено етничко чишћење. Ако би Албанци или странци и поменули неки инцидент то је било да га оправдају, изговором да је природно очекивати известан број напада на Србе. Увек су порицали, одбијали да признају да се свуда око нас спроводи организована, далекосежна кампања да се Косово очисти од свих неалбанских заједница, нарочито по градовима. Чак и после координираног и врло добро организованог погрома 17. марта 2004, који је захватио целу Покрајину, међународна заједница је очувала своју фасаду нормалности, порицања и прећутне политике уступака Албанцима. Чула сам како неки правдају погром из 2004. ‘‘фрустрацијама’‘ албанског становништва и да је стога морало да се поруши хиљаду домова и цркава и расели преко 4000 особа. Дан-данас у Обилићу, Грачаници, Угљару и Косовом Пољу Срби из других делова Косова, расељени у марту 2004, живе по контејнерима које су добили од руске владе.

Понекад су пуштане гласине да би се одвратила пажња од стварних криваца или да би се Срби још више набедили. Те гласине су често биле апсурдне али су се упркос тога шириле и расле. А ширили су их највише представници међународне заједнице тек пристигли на Косово. Снабдевање струјом било је слабо, искључења честа и то, говорило се, што Срби не плаћају рачуне за струју. И никоме од оних који су те гласине ширили није падало на памет да и када би сви преостали Срби на Косову одбили да плате те рачуне, то не би могло објаснити драстичан недостатак струје у покрајини, с обзиром да су октобра 1999. Срби чинили мање од 10 посто становништва. Сваке ноћи коју сам провела у некој од српских енклава, одлазила сам на спавање при светлости свеће! Успут, ваља приметити да пре јуна 1999. искључења струје на Косову готово да није било.

Према другој причи, сви предивни средњевековни манастири и друге светиње којима се Косово с правом дичи, припадали су првобитно Албанцима док им их Срби нису отели. Не мора се бити стручњак за византијску црквену архитектуру да би се схватило да су светиње као Дечани и Пећка Патријаршија очигледно православног стила. Није тешко проверити ни чињеницу да су ови манастири задужбине српских краљева и њихов поклон Српском народу.

Тврдње да су манастири првобитно припадали Албанцима брзо су престајале чим бих упитала: ‘‘Ако је тако, зашто се онда Албанци толико труде да их униште’‘? На то никада нисам добила одговор.

Нисам се искључиво држала своје канцеларије, у друштву других међународних службеника, војника антисрпског крсташког рата. Обилазила сам неалбанска насеља, не само српска већ и ромска, попут оловом загађеног кампа у Звечану за лица која је 1999. ОВК прогнала из јужног дела Косовске Митровице. Обилазила сам и Горанце у Гори и Хрвате у Летници. После уласка КФОР-а и УН у Покрајину и одласка српских снага безбедности сви неалбанци постали су жртве насиља. Што је почело у јуну 1999. и достигло свој врхунац у марту 2004, може се само назвати терористичким ратом против становништва, укључујући и Албанце који се нису слагали са ОВК и њеним вођама.

Насиље је било усмерено искључиво на цивиле: на мушкарце, жене и децу без обзира на узраст и физичко стање. То је био немилосрдан рат терором и застрашивањем ради прогона неалбанаца, у извесним случајевима подстицан и потпомаган од неких контингената КФОР-а.

Док су многа српска села била етнички очишћена, јужно од Ибра и Срби и Роми били су протерани из свих градова. Страхотни су подаци о страдању у местима као Липљан, Обилић, Косово Поље, Чаглавица, Витина, Урошевац и друга. Године 1999. Витина је имала више од 3.500 српских житеља, а годину дана потом остала их је само шака јада шћућурена уз цркву. У Урошевцу, пошто је око хиљаду њих провело читаву једну недељу у ограђеном простору без икаквих хигијенских услова у центру града, старији Срби су потоварени у аутобусе и одвезени до административног прелаза у централну Србију. А за то време је ОВК палила српске куће и убијала сваког за кога су мислили да је Србин. Једна службеница Високог комесаријата за избеглице отишла је да им однесе лекове, да би јој било речено да су их амерички војници одвезли у колективне центре у Бујановцу, у јужној Србији, у којима многи и данас живе. То су они који су имали среће; они који су остали били су понижавани, мучени, силовани и убијени.

Упркос непрекидних насртаја, у Обилићу је до марта 2004. успео да остане понеки Србин и Ром. Они су били мета руље 17. марта те године, у кампањи етничког чишћења широм Покрајине, а нарочито њеном централном делу, око Приштине. Међународна заједница није штитила те грађане. За време напада у Обилићу, док су српске куће гореле, све жене из ромског насеља у Обилићу биле су скинуте голе и тако спроведене кроз наоружану руљу. У Обилићу се налазио контингент британског КФОР-а; британски војници су све то посматрали и нису интервенисали. Можда им је тако било наређено, но њихово нечињење подударало се са неактивношћу КФОР-а широм Косова. Војници КФОР-а нису ни покушали да одбране жртве насиља већ су стајали по страни не предузимајући ништа, док су други побегли у своје базе. Но, било је и изузетака: на сопствену иницијативу, војници ирског КФОР-а изишли су из своје базе у Липљану и спасли многе неалбанаце у Обилићу.

Пример страдања невиних наћи ћемо у породици Николић из Урошевца, коју с поносом сматрам личним пријатељима. Њихова непопустљива одлучност, стаменост и храброст упркос свега што им је ужасна судбина доделила су ме задивили. Госпођа Данијела-Дана Николић, већ зашла у осамдесете, родила се у Словенији. Кад јој је било 18 година дошла је на Косово да посети оца, официра у Југословенској војсци са службом у Урошевцу. Ту је упознала свог будућег мужа. Венчали су се и остали да живе у Урошевцу. Данијела има ћерку Сантипу, архитекту, и Љиљану, инжењера. Николићи су стара, угледна урошевачка породица која је током година много учинила за развој града. Године 1999. Данијела је са ћеркама живела у једном делу велике породичне куће – све остало су јој комунисти одавно били конфисковали.

Ни њихове године, ни потпуна немогућност да било кога угрозе нису их поштедели ОВК. Мада су избегле први напад на Србе у Урошевцу, током јуна и јула 1999. припадници ОВК су редовно улазили у њихову кућу и из ње износили шта су хтели. Све три су биле нападане, свима су зуби поломљени. Једино је Сантипа била здрава и у добром физичком стању. Љиљани су обе ноге биле одузете после саобраћајног удеса, а мајка Данијела је слепа. Сантипа је излазила да набавља храну, али су је често пребијали. Неко време их је штитио грчки КФОР који је поставио стражу пред њиховим улазним вратима. Упркос свега, остале су у својој кући до погрома 17. марта 2004, када је руља опколила кућу.

Још постоји видео трака снимљена за време тог напада. На траци се види како у једном делу града руља од око хиљаду људи опкољава кућу у којој живе три жене, док у другом делу града припадници грчког КФОР-а покушавају да одбране цркву од велике групе нападача. На крају је амерички КФОР морао да спасава грчки КФОР док је црква горела а неколико грчких војника задобило тешке опекотине. Војници америчког КФОР-а успели су да дођу и до куће Николића одакле су изнели госпођу Николић и њене две ћерке док их је руља Албанаца засипала камењем и другим пројектилима. Љиљана, парализованих ногу, задобила је ударац каменицом, тек касније схвативши да јој је од њега нога и сломљена. Кућа породице Николић је уништена. Осим личне трагедије породице која је остала без дома, губитак куће значио је и губитак њихове библиотеке од 18.000 књига, великог броја скупоцених музичких инструмената и једне Ђотове слике Богородице непроцењиве вредности. С њима су изгорели и последњи трагови европске цивилизације у Урошевцу.

Госпођа и госпођице Николић пренете су у базу грчког КФОР-а где су затекле још Срба који су преживели завршни напад на Урошевац. Нису их одвели у оближњу америчку базу Бондстил где су могли да им укажу хитно потребну лекарску помоћ. Као што им је касније објаснио један војник америчког КФОР-а, није било пожељно да Албанци запослени у бази чују да Американци лече рањене Србе. Десет дана касније ипак су их довезли у Бондстил на лечење, али не пре него је једна старија Српкиња подлегла ранама.

Породицу Николић су вратили у грчку базу где још увек живе. Грци су их одвели на кратко време у Грчку у нади да ће тамо остати заувек. Међутим, мајка и ћерке Николић нису несталe у ‘‘ноћи и магли’‘ (7. децембра 1941, Хитлер је издао декрет Nacht und Nebel према коме је невид требало да прогута сва непожељна лица). Њихова одлука да се врате кући остаје непоколебива, мада ниједна међународна организација – а камоли албанске месне власти – нису вољни да им обнове кућу и омогуће повратак. У међувремену, новизграђене куће онемогућиле су приступ срушеној а њихова молба да им се дозволи да посете шта је од ње остало је одбијена. У сваком случају, до куће би се могло доћи једино хеликоптером. Фабрику покојног господина Николића ‘‘приватизовала’‘ је Косовска повереничка агенција под окриљем Уједињених нација. Породицу Николић о томе нико није обавестио нити је од њих тражен пристанак. Један војник им је недавно рекао да Албанци ‘‘заслужују’‘ да буду власници фабрике јер их је много сиромашних и треба им посао. Упркос свега, породица Николић упорно одбија да напусти вољени Урошевац.

Чињеница да нема безбедног повратка за Србе ни у Урошевац, нити у било који урбани центар на Косову остаје непромењена. Имовинска права расељених не постоје. Нико, ни међународна заједница ни месне власти, није спреман да се заложи ни за људска права. Старе избеглице са Косова смештене у колективном центру у Ковину, неких 80 км од Београда, полако се и тешко довуку до кантине када дође време ручку, да приме свој оброк у малим, пластичним посудама. На њиховим лицима читате трагове дугогодишњег утамничења по колективним центрима, далеко од својих домова, лишени свега што су икад имали, па и наде.

Пре доласка на Косово, мада нисам била сасвим наивна, веровала сам у систем међународног права и у организације основане да поштују и штите правду и људска права. Боравак на Косову отворио ми је очи на стварност сатанских махинација међународног система. Када сам фебруара 2005. у Приштини упознала високог службеника Канцеларије УН за повратак он ми је без устезања рекао да Србима никада неће бити дозвољено да се врате на Косово. Казао ми је да нема стварне намере да им се омогући повратак и да су за то успостављени механизми само димна завеса.

Да нe бих гајила илузије, један британски дипломата у Београду ми је са видном моралном супериорношћу рекао да су ‘‘Срби на погрешној страни историје’‘. На моју примедбу да мора да је дивно припадати земљи која је увек на правој страни историје, потпуно несвестан моје ироније одговорио је: ‘‘Да, дивно је’‘.

Земља покривена сунцокретима у цвету августа 1999. сада је бетонска џунгла новоизграђених складишта и других здања, многих подигнутих незаконито. Друга су изграђена на земљишту које су Срби продали будзашто да би могли да оду са Косова, не могавши и даље да живе у колективним центрима. Добар део српског земљишта даље од главних путева Срби нису ни продали, али га Албанци користе као своје.

Нема сумње да се на Косову врши истребљење Срба. Нема сумње да се на Косову затире српство, српска историја, српска култура. ОВК је уништила велики број српских светиња. Порушено је или спаљено 150 цркава и манастира, неких из средњег века. Српска гробља су оскрнављена и претворена у депоније, кости њихових предака оскрнављене, српска села опљачкана и имена им промењена. Српска омладина је приморана да бежи са Косова.

Мој отац је видео ‘‘суд врана’‘. И ја сам га видела. ‘‘Вране’‘-убице које сам гледала како кидишу на беспомоћну жртву непријатељи су истине, правде и људских права на Косову. Она усамљена врана у средини ‘‘суднице’‘ је српски народ на Косову. Њему се суди без разлога, кривица му је установљена пре него је суђење и почело; он је осуђен на смрт и над њим се немилосрдно извршава смртна казна. Догађања на Косову подсећају ме на роман Вилијама Голдинга Господар мува у коме руља убија Пигија без разлога, јер је друкчији од осталих, којима је потребно жртвено јаре.

Нисам у стању да затворим очи пред свирепошћу руље, нити пред бескичмењаштвом и лицемерјем оних који ту руљу подржавају и чине јој уступке не би ли одржали сопствени ‘‘кредибилитет’‘. Одбијам да не видим свирепост оних који су сами себи дали мандат да штите ‘‘закон’‘ и решавају сукобе на Балкану, а уместо тога сеју семе будућег рата.

Преузето

Irish Catholic Humanitarian Mary Walsh: Witness to the Truth about Kosovo

Сви морају прећи реку

Јапански IQ тест

http://www.robmathiowetz.com/

"Сви морају прећи реку"

- Само двоје људи могу на сплав у исто време.
- Отац не може остати ни са једном ћерком без присуства мајке.
- Мајка не може остати ни са једним сином без присуства оца.
- Лопов (у мајици на штрафте) не може остати ни са једним чланом породице без присуства полицајца.
- Само мајка, отац и полицајац знају да управљају сплавом.

Да покренеш особу, кликни на њу. Да покренеш сплав кликни на црвену полугу.

Прича о два чувара

Некада давно децу су чували анђели. Пазили су да не падну с трешње, да се не убоду босом ногом на трн, да се не оклизну у потоку, да не залутају у шуму...

Ако би се анђео чувар превише занео песмом птица или мирисом цвећа дешавале су се мале незгоде. Али, то је било ретко.

Захвална деца желела су да загрле и пољубе Бога, па су скакала да Га дохвате. А пошто је било толико тога на чему треба захваљивати деца су скакала по цео дан, а њихова весела граја чула се до седмог неба.

А онда... Е, онда су њихови родитељи продали кућу у селу и купили станчић на спрату у граду. Добри анђео је учио децу да на свему, па чак и на томе, треба да захвале Богу, али – комшијама се то није свидело.

Тата је хтео тишину кад дође с посла, а мама се много секирала због новог намештаја.

А деца ко деца, чисте душице – захваљивала би Богу по цео дан! Тако их је учио анђео.

Наљутише се тата и мама – дадоше анђелу отказ! Траже бољег чувара – неког ко ће да смири децу. Не прође много – примише другог у службу.

Да је црн – црн је, да је ружан – ружан је. Ни рогови му не фале. А реп – кус.

Са сточића скиде „досадну“ породичну икону, а уместо ње стави чаробну кутију. А кутија свира, пева, шарени се! Притиснеш ли једно дугме – видиш слонове у Африци, друго – већ си на дну мора, на трећем трче за лоптом, на четвртом јављају какве су цене на пијаци...

Седе деца ко кипови, не чују се, не дишу, прескачу ручак (или домаћи), али скупоцене нове столице више не. Сви су мирни и задовољни – и деца, и родитељи, и комшије.

Изгледа да црни чувар нема мане. Али, ипак има – много се плаши крста! А његов бели претходник научио је децу да се крсте. Шта ако саставе три прста и... О, не! То не сме да се деси!

Зато им је поставио још једну чаробну кутију, у спаваћу собу. И малу телефонску у џеп. Све типка до типке!

Да три прста никада не буду слободна за крст!

А бели анђео још увек лети око прозора. Јер много воли децу. Чак је успео да се прикраде и да на чаробне кутије за замрзавање деце убаци по једно своје дугме.

Па ако га неко дете случајно притисне отопиће се и моћи ће опет да се крсти, да трчи, да ради, да воли, да дели, да запева Богу, да полети молитвом до самога неба!

На том дугмету пише – искључи.

„Светосавско звонце“ бр.2/2011.

Преузето

Крилата прича - УСКОРО!

Родна Србијо!

Свети Николај

Патофне (21)

 

 

Колико кошта чудо?

Ово је истинита прича о осмогодишњој девојчици која је знала да љубав може бити чудесна. Њен мали брат је, због тумора на мозгу, умирао. Родитељи су били сиромашни, али су заложили сву имовину и учинили све да га спасу.

Једне је вечери отац рекао уплаканој мајци:

- Не може овако даље, драга. Мислим да смо дошли до краја; њега може спасити само чудо.

Девојчица је све слушала притајена у ћошку собе. Отишла је у своју собу, разбила касицу и нечујно отрчала до оближње апотеке. Стрпљиво је чекала, а кад је дошла на ред, пропела се на прсте и пред апотекара сасула свој ситниш.

- Шта би ти хтела, душо?

- То је за мог брата, чико, јако је болестан. Дошла сам купити чудо.

- Нисам те најбоље разумео – рече апотекар.

- Зове се Андрија. Има нешто што му расте на глави, тата каже да је готово, да га само чудо може спасити. Ја јако волим свога брата, зато сам донела све новце да купим чудо.

Апотекар се тужно насмешио и одговорио:

- Али ми не продајемо чуда.

- Ако нема довољно новаца, могу још потражити. Колико кошта једно чудо?

У апотеци се затекао висок и наочит човек озбиљна лица, који је са занимањем пратио разговор. Док је апотекар немоћно ширио руке, девојчица је скупљала своје новчиће. Високи човек јој приђе и упита:

- Зашто плачеш, мала? Шта се догодило?

- Чика апотекар ми не жели продати чудо и неће да ми каже колико оно кошта. То је за мог брата Андрију, који је јако болестан. Мама каже да мора на операцију, а тата да то не можемо платити и да Андрију може само чудо спасити. Зато сам донела све што сам имала.

- Колико имаш?

- Долар и једанаест центи... Али знате - дода шапутајући - могу потражити још новаца...

Човек се насмеши.

- Мислим да неће бити потребно. Чудо за твога брата кошта управо долар и једанаест центи!

Једном је руком покупио ситниш, а другом нежно узео девојчицу за руку.

- Поведи ме својој кући – рече. – Желим да видим твога брата и да разговарам с татом и мамом. Можда успемо пронаћи чудо које им треба.

Отмени високи господин и девојчица изиђоше из апотеке држећи се за руке. Тај човек је био професор Карлтон Армстронг (Carlton Armstrong), један од најпознатијих светских неурохирурга. Оперисао је касније малог Андрију, који се за неколико недеља потпуно опоравио.

- Ова је операција право чудо - рекла је мама. - Питам се само колико је коштала...?

Девојчица се насмешила не рекавши ништа. Знала је да је чудо стајало долар и једанаест центи. Наравно, љубав и вера Андријине сестрице урачунати су у цену.

„Јер вам кажем заиста: ако имате вере колико зрно горушичино, рећи ћете гори овој: Пређи одавде тамо, и прећи ће, и ништа неће вам бити немогуће.“ (Мт 17,20)

Три јунака и Шамаханска царица

Рукавице

 

 

Речи о Свечовеку

Патофне (20)

 

Snuggle Bunny

 

О видовитима

Колико јасно виде видовити?

У Москви постоји Одбор за спасавање омладине од тоталитарних секти. Једном је једна његова сарадница спровела једноставан експеримент. Она је, узевши фотографију своје пре много година преминуле другарице, посетила десет видовњака-исцелитеља који су, према реклами, одређивали човеково обољење по фотографији. Какве све дијагнозе нису износили видовити стручњаци! А закључак им је био свима исти: преминула под хитно мора да дође код њих на лечење, да би је они (како су обећавали) уз одређену надокнаду излечили.

Међутим, феномен видовитости ипак постоји. О томе нам сведочи један изузетан пример из живота Ф.М. Достојевског, који се десио 1877. године. Ево како то описује његова супруга Ана Григорјевна Сниткина: Ове јесени нас је често посећивао велики поштовалац талента мог мужа, писац Всеволод Сергејевич Соловјов. Дошавши једног дана код нас, испричао је мом мужу како се упознао са занимљивом дамом, госпођом Филд. Она му је, тачно дефинишући његов прошли живот, изнела неке чињенице које су се биле, на његово велико чуђење, већ обистиниле. Када је Соловјов кренуо кући, са њим је изашао и мој супруг који је у вечерњим сатима практиковао дужу шетњу. Упитао га је колико далеко живи госпођа Филд, и дознавши да живи у близини предложио му да сврате код ње. Соловјов је пристао, након чега су се њих двојица упутили ка гатари. Госпођа Филд, наравно, није имала појма ко је био њен незнани гост, али се зато оно што је прорекла Фјодору Михајловичу дословно испунило. Она је мом мужу прорекла да га у блиској будућности очекује велика слава какву чак не може ни да замисли – и то предсказање се обистинило на Пушкиновој прослави! На нашу велику несрећу, остварило се и њено тужно предвиђање да ће мог супруга ускоро задесити породична невоља – умро је наш драги Аљоша! То гатарино предсказање Фјодор Михајлович ми је саопштио већ након нашег губитка [1].

Сама по себи способност да се нешто прозре или открије из паралелног света не садржи у себи ништа немогуће. Наиме, цело питање се састоји само у томе ко нам то открива. Ми се у Јеванђељу сусрећемо са необичном ситуацијом. Апостоли су још увек сумњали у Христа као Месију, док су ђаволи викали: Ти си Христос Син Божји (Лк. 4,41). По свој прилици су онда нечисти духови тим путем – кроз себи потчињене људе – објављивали правду и истину. Да ли то значи да им је требало веровати? Али сами Господ запрећиваше им да не говоре да знају да је Он Христос. (Лк. 4,41). Умукни, и изађи из њега (Мк. 1,25) – имао је Он обичај да каже невидљивом лажном пророку који је прорицао кроз ђавоиманог човека. Спаситељ није хтео да се истина објављује нечистим устима, како је речено у Светом Писму неријатна је похвала из уста грешника, јер није од Господа послана она (Сирах. 15,9). Јер би нечисти духови, послуживши се поверењем људи, засигурно истини придодали лаж.

У Делима апостолским се такође описује веома поучна прича, која јасно открива природу видовитости. Реч је о једном од мисионарских путовања апостола Павла, када је дошао у град Филипе. Павлов сапутник бејаше јеванђелист Лука, који из тог разлога и приповеда у првом лицу: А догоди се кад иђасмо на молитву да нас срете једна робиња која имаше дух погађачки и врачајући доношаше велики добитак својим господарима (Дап. 16,16). То само говори да се ђавоиманост може манифестовати не само у виду непримереног понашања, страшних гестова или неартикулисаних звукова, већ и као пријатно погађање, тј. у облику видовитости. Ова пође за Павлом и за нама, и викаше говорећи: Ови су људи слуге Бога Вишњега, који нам јављају пут спасења. И овако чињаше много дана (Дап. 16,17-18). Могло би се помислити да је због придобијања људи на своју страну потребно послужити се ауторитативним гатањем видовите жене, која је говорила очигледну истину. И како реагује свети апостол? А када се Павлу досади, окрену се и рече духу: Заповиједам ти именом Господа Исуса Христа, изиђи из ње! И изиђе у тај час (Дап. 16,18). Свети апостол без оклевања прекида видовитост зарад слободе како своје проповеди, тако и човека обузетог нечастивим, тј. лукавим духом. То резултира његовим прогоном од стране господара видовите слушкиње, који су тада остали без прихода од њених гатања. Уосталом, било је то далеко боље од прихватања демонских услуга.

Дакле, из текста Светог Писма се види да предсказања могу долазити од демона. При том је важно узети у обзир да демони, за разлику од анђела, не знају праву будућност човека. Јер анђелима будућност може да открије Бог, док је демонима истовремено недоступно прогледавање које шаље Дух Свети. Према томе, демони не могу тачно предсказивати и пророковати. Међутим, пали духови по самој својој природи поседују препреденија чула, а уз то су и одлични познаваоци људске психологије и понашања. Они чим виде тренутну животну ситуацију, већ су у стању да изграде логичке претпоставке о последицама. Стога, нечисти духови толико не погађају, колико анализирају потенцијалну човеку будућност; то онда саопштавају спиритисти или погађачу, а затим он преноси свом посетиоцу. Осим тога, они могу да предвиде оно што ће потом сами изазивати својим нечистим утицајима.

Преподобни Антоније Велики је објашњавао на који начин се демони могу претварати да су пророци: Они често, рецимо, казују да ће за неколико дана доћи братија, и они заиста долазе. Демони то чине не зато што се брину о онима који их пажљиво слушају, већ да би у њима побудили веру у себе, и да би их – након што их подчине себи – погубили... Шта је чудно ако неко, имајући тело препреденије од тела човековог, и угледавши оне који ступају на тај пут, њих престиже у поворци и обавештава о њима?... Понекад они красноречиво саопштавају о води у реци Нил, видевши да је било много кише у земљама етиопским, и знајући да од њих бива поплава у реци; пре неголи вода дође у Египат, дотрчавају овамо и предсказују... Тако су настала паганска пророчишта, односно тако су људи од давнина били подложни демонској обмани [2].

Полагање наде у видовњаке често је заводило сујеверне људе. Свештеномученик Кипријан Картагински у својој књизи „О таштини идола“ пише о римским конзулима који су поверовавши предсказивањима о победи ступили у битку и били убијени и заробљени; напротив конзул Цезар, који је презрео прорицања која су му забрањивала да плови пре зиме у Африку је тим згодније допловио до тамо и победио. Римски историчар Светоније пише о томе како је представник ниже класе Телеф планирао да нападне цара Августа и Сенат, само зато што је слепо веровао предсказању које му је обећавало врховну власт [3].

Овде су веома прикладне речи светог Јована Златоустог: Пророштво је по преимућству дело Божје, које демони не могу чак ни да подражавају, ма колико се у томе трудили. У чудима још може и доћи до неке обмане, док је тачно предсказивање будућности својствено само Вечном суштаству. Ако то понекад чине и демони, онда се то догађа само због обмањивања неразумних, због чега се лако разобличује лаж њихових предсказања [4].

Као добра илустрација ове истине може послужити пример који је записао пререволуционарни аутор – свештеник Григорије Дјаченко: Две сестре у васкршњој ноћи пожелеше да сазнају нешто о својој будућности. Одлучиле су да прислушкују испод прозора на крају села. Одједном им се учини погребна поворка и како старија од њих две лежи у мртвачком сандуку. Млађа преплашено побеже кући, а старија се истог тренутка онесвести и паде на земљу. Она скрену памећу и одболова три месеца. Сада је она старица од око седамдесет година. И све време након те несреће она својим опоменама одвраћаше многе младе девојке и жене од неразумних искушења, као што је распитивање за непознату будућност [5].

Али како да се односимо према чињеници да у тим прогнозама некад бива помало и истине? Према речима светог Јована Златоустог то је једно од лукавстава ђавола, да он самој истини увек придодаје обману, улепшавајући је различитим сурогатима истине како би лакше обмануо лаковерне [6]. Обраћајући се видовитима, гатарама, спиритистима и свим другим сличним визионарима, ми ризикујемо да подлегнемо под утицај сила злога, које ће нам сигурно нанети штету. На пример, у 19. веку је био веома развијен спиритизам – призивање духова за столом, па свети Филарет Московски описује један такав случај у писму преподобном Антонију (Медведеву) настојатељу Тројице-Сергијеве Лавре: Спиритиста је у правцу стола лечио девојчицу, али је њој постајало све горе. Најзад је он упитао сто шта то значи. Сто је рекао да ће девојчица за неколико дана умрети, а онда после три дана и васкрснути. Девојчица јесте умрла, али није васкрнула. Спиритиста и његова сестра, која је такође учествовала у томе, скренули су памећу... Саветовао сам му да га повезем код преподобног Сергија и да се обрати Вама, како бисте организовали читање молитава над њим [7].

Једна наша савременица која је поседовала „дар“ видовитости и била одважна чак и да помаже полицији у истраживању злочина, уверавала је да долази у контакт са душама умрлих, због чега јој они који су убијени од стране злочинаца тобоже сами говоре детаље њихове смрти, па чак и показују места где им леже тела (уколико се сматрају несталим). Међу многим њеним пређашњим открићима, видовита је издвојила једно: једном је угледала душу Лењина како јој уз осмех иде у сусрет. Вожду револуције врачара постави горуће питање: „Где си ти сада? У рају?“ „Не“ – одговори он. „У паклу?“ – распитиваше се она. „Не“ – понови он. „Па где си онда?“ – зачуди се врачара. „Овде, на земљи.“ – „Али зашто?“ – „Зато што ме не сахрањују.“

На овом примеру се јасно види да су окултна пророчанства праћена очигледним сујеверјем. Они су неодвојиви једни од других, као што је неодвојиво и труљење леша од смрада који излази из њега. Човек наивно мисли да душа остаје овде само зато што његово тело није сахрањено у земљу, као да је бесмртна душа бесконачно везана за непогребено тело. За сличне заблуде су заинтересовани невидљиви искушачи, који су спремни да зарад наше погибељи „открију“ све што желимо, осим онога што ће донети спасење наше душе.

У највећем броју случајева људи се обраћају видовњацима зато што желе да знају своју будућност. Ето, та радозналост према сазнавању будућности већ сама по себи открива дубоку неразумност човека. Ма којим се оправдањем оправдавала таква радозналост, њени духовни разлози леже у неспремности за живот у садашњем тренутку, јер је човек навикао да узалуд губи време и троши се на трице и кучине. Свети Василије Велики нас је учио овако: Не распитуј се за будућност, већ корисно располажи садашњошћу. Јер какву ти имаш корист од тога да нешто предвидиш? Ако ти будућност приправи нешто добро, онда ће ти се оно десити иако га ти не будеш предвидео. А ако ти приправи тугу, какву онда ти имаш корист од тога да се унапред мучиш тугом? Желиш ли да сазнаш нешто о будућности? Испуњавај оно што је прописано јеванђелским законом и надај се наслађивању благима (тј. духовним благима у Царству Божјем за испуњавање заповести на земљи – В.Д.) [8].

Обраћање астролозима, гатарама, врачарама, видовитим и сл. повезано је са оном распрострањом заблудом да се будућност посматра као унапред прописана, тј. готова прича. Будућност се пореди са текстом у запечаћеној коверти која се не отвара обичном човеку, али који се може прочитати уз помоћ тајног знања – као кад би делимично отворили коверат и завирили шта има у њему. Међутим, слика наше стварности је потпуно другачија. Будућност није позната не зато што је ми не можемо прочитати, већ зато што једноставно не постоји, будући да се она формира на основу наше реалности. Овај текст никада и није био затворен за погледе оних који желе да знају, а писан је свакодневним искуством. Нама је будућност непозната из још једног битног разлога. Човек је обдарен слободном вољом, а пошто је он слободан у својим поступцима, онда њему није строго одређена будућност. Наравно, Бог је откривао понешто из будућности људи. Али то не значи да је Бог припремио људима неизменљиву и унапред испланирану судбину, већ да је Он изван нашег ограниченог света и да су Његовом свепродирућем погледу откривене дубине наших срдаца, односно наше слободне одлуке и жеље. На тај начин Господ Бог зна којег ће човека призвати на који животни пут. Постоји Божји план за сваког од нас, али се реална судбина изграђује на основу нашег личног односа са Божанственим Промислом; одговором на Божји призив или одсуством жеље да се одговори на њега и Божјим покушајима да нас приведе ка спасењу. Све ово и изграђује наш будући животни пут.

Поновимо још једном да се многи људи, на жалост, налазе у погрешној позицији. Они радознало желе да сазнају будућност онда када им садашњост више није интересантна. Суштина проблема је у томе што човек расипа себе на грехове и различита бескорисна дела, због чега у реалности не осећа пуноћу живота. Истовремено он полаже бар неку наду да ће будућност донети различитост и успех, и због тога жели да унапред завири тамо. А своју пажњу, пре свега, треба обраћати ка Богу, у чијим се рукама налазе и човекова садашњост, и будућност, па чак и прошлост: када се ми кајемо за прошле грехове Господ нам их брише, припремајући тиме човеку најбољу могућу будућност, и чинећи срећнијом његову садашњост.

Напомене:

[1].Достоевская А. Г.,Воспоминания, Москва, 2002, 293.
[2] Афанасий Великий, Житие преподобного отца нашего Антония // Афанасий Великий, святитель,Творения, т. 3, Москва, 1994. 205–206.
[3] Уп. Светоний Гай Транквилл, О жизни цезарей, Санкт Петербург, 1998. 53.
[4] Иоанн Златоуст, Беседы на Евангелие святого апостола Иоанна Богослова // Иоанн Златоуст, святитель, Полное собрание творений, т. 8, књ. 1, Москва, 2002, 127.
[5] Дьяченко, Г., Духовный мир. Рассказы и размышления, приводящие к признанию бытия духовного мира. Москва, 1900, 325–326.
[6] Иоанн Златоуст, Толкование на святого Матфея Евангелиста // Иоанн Златоуст, святитель, Полное собрание творений, т. 7, књ. 2, Санкт Петербург, 1901. 481.
[7] Письма митрополита Московского Филарета к наместнику Свято-Троицкой Сергиевой лавры архимандриту Антонию, т. 3, Москва, 1884, 299. У данашње време спиритистичка сеанса изгледа мало другачије. Обично учесници седају за сто тако да се створи затворени круг. Према правилима магије на учесницима, као ни у просторији, не би требало да буду крстови, иконе или друге светиње, иначе се разговор са оним светом неће остварити. Сви пружају руке ка тањирићу у центру стола, који после постављеног питања почиње да се окреће према словима распоређеним око тањира. Сами спиритисти верују да комуницирају са мртвима, али је то заправо обична обмана нечистих духова. У 19. веку је сто испуштао одређени звук. Ево како пише о спиритизму свети Теофан Затворник: „Шта је спиритизам? – Сатанизам. Демони обмањују... Писала ми је једна лепотица из Санкт Петербурга како је неки спиритиста, желећи да јој покаже лепоту спиритизма, почео пред њом да призива духове. И она је почела да изговара у себи „Да воскреснет Бог“. Овај је седео, седео...бесмислено, да би затим признао: „Не, не иди, ти ниси верник“. Она је прави верник, али не верује спиритистичким ђавољим триковима. На Кавказу је такође био сличан случај у којем је нека побожна породица почела да се бави спиритизмом: муж, жена, девер и још понеко... и таман су били почели понешто да откривају...да би се на крају суочили са неком великом противречношћу у исказима. Они су мучили при испитивању оног који је говорио, док је он одвраћао поглед у страну – мада неуспешно. Неко од говорника му се обрати следећим речима: „Заклињем те именом истинитог Бога да нам кажеш ко си ти?“ Овај одговори: „Ја сам ђаво“ – „Зашто нас обмањујеш?“ – „У нади – одговарао је он – да вас наведем или на лажне помисли или на лоше поступке“... Ова породица је од тог тренутка раскрстила са спиритизмом“ (Феофан Затворник, Рукописи из кельи, Москва, 2008, 646).
[8] Василий Великий. Творения, ч. 1, Сергиев Посад, 1900, 259.

Валериј Духањин

Са руског превела: Наташа Јефтић

Извор: Православие.ру

Кнез Владимир