Бака и торта
(слика са нета)
Дечак прича баки како му у животу све иде наопако. Школа, проблеми у породици, здравствени проблеми...
За то време, бака је правила торту, па упита свог унучића, да ли би хтео нешто да поједе док прича. Он је прихватио.
- Ево ти мало уља.
- Фуууј!
- А хоћеш ли мало живих јаја?
- Али бако, па то је грооозно!
- А да ти да бака мало укусног брашна? Или прашка за пециво, моје вољено унуче?
- Бако, бре, па то су све грозне ствари за јело! Што ми то нудиш?
Бака му одговори:
- Тачно је, да ови састојци, појединачно, изгледају неукусно и грозно. Али, када их саставимо, од њих добијамо предивну торту!
Видите, Бог ради на исти начин.
Много пута се питамо зашто допушта да нам се дешавају ружне и тешке ствари. Али, Он СВЕ ради са разлогом.
Ми треба да Му верујемо, јер након свих тешкоћа које нас притисну, Он од тога увек направи нешто дивно, што нисмо ни могли да претпоставимо. Исто као и унук из приче.
Принцеза жаба
У цара беху три сина. Начекавши се да се било који од њих ожени, он најзад позва сву тројицу и рече им да одапну стрелу и крај које девојке она падне - њу да ожене.
Стрела најстаријег сина пала је код ногу ћерке племића; стрела од средњег долетела је до трговчеве ћерке, а од најмлађег, који ју је дуго тражио и најзад нашао у мочвари, пала је поред жабе. Иако постиђен, принц Иван, послушан вољи свога оца, ожени жабу, а оно што није знао јесте да је жаба, у ствари, прекрасна принцеза Василиса, коју је зли чаробњак Кашћеј зачарао...
Ову дивну бајку могуће је скинути са овог сајта, док се превод налази овде.
Пријатно гледање!
О браку
Отац и ћерка
Необичан догађај
Чуо сам од једног искушеника ову причу. Све је започело крајем осамдесетих година прошлог века. Цела територија Москве била је подељена између банди на делове. У једном од таквих сектора „оперисала“ је и банда Марата.
Како му је била право име, ја не знам, искушеник га је звао тим именом, тврдећи, да је Марат по националности Татарин и да има малог сина од десет година. Мајку дечак није имао и отац га је сам васпитавао. Питања вере никада га раније нису интересовала и зато у истој мери није сматрао себе ни муслиманом ни православцем. Маратова група је гвозденом руком одржавала ред у свом делу. И на једно такво разрачунавање са конкурентима ишао је Марат једног кишовитог јесењег јутра. Ишли су у колони састављеној од три црна возила. Марат је седео ћутећи гледајући кроз прозор, већ навикнут на сличне сусрете. Са њим су били искусни борци, добро наоружани и очврсли у многобројним разрачунавањима, који су до последњег даха били одани свом „куму“. Маратов поглед се на тренутак зауставио на усамљеној фигури човека у црном. Стајао је очекујући да ће неко застати и повести га, али нико се није заустављао. Тај човек у црном држао је нешто рукама. Нешто, завијено у крпицу и најлонску кесу, брижљиво је привијао себи, са другом је уморно позивао на саосећање. А није имао ни кишобран, ни мантил…
Колона „кума“ морала је да прође поред усамљене фигуре која је молила и одједном, он је зажелео да сазна шта је то тако драгоцено, што привија уз себе тај човек, који нема чак ни кишобран, покушавајући да својим телом нешто заштити од кише. И Марат, и сам не очекујући, повика: „Зауставите се! Сви станите.“ Затим је наредио да се његова кола врате уназад и његов аутомобил стаде поред чудног незнанца.
„Седи брате“, предложио му је Марат, „успут нам је.”
Незнанац, у дугој мокрој одећи скромно седе на сам крајичак задњег седишта. Видело се, да се не осећа пријатно у том богатом, одвојеном салону. Седео је, настављајући да привија уз себе тај свитак. У црној одећи и са малом проседом брадицом, јако се разликовао од лепо одевеног власника аутомобила. Са нескривеном љубопитљивошћу, нетремице дуго посматрајући сапутника, Марат га на крају упита:
„А ко си ти?”
„Ја сам свештеник.”
Свештеника је тада било још мало и ретко их је сретао, и зато Марат никако није могао да претпостави ко је то пред њим.
„Тако значи, ти си поп? Дивно!“, зачудио се. „Никада још нисам разговарао са поповима. Аха, ти си поп, а ја „кум“, тако да смо ми, како се каже, „из исте приче“”, и осмехнуо се, задовољан својом досетком.
„Није лако бити прави кум“, одговори баћушка.
„То је тачно“, климну главом Марат, једва се суздржавајући да се не насмеје. „Слушај, попе, а шта ти је то у рукама? Гледам, све време привијаш себи тај смотуљак, сигурно је нешто драгоцено, а? Немој бити шкртица, подели „опијум“ са народом“ – и више немајући снаге да се суздржи, закикотао се на глас.
Свештеник је за тренутак застао, као да се премишља да ли то да уради, али затим поче да распакује мокри најлон и извади из свитка стару икону. Тачније, оно што је од ње остало.
На икони се више није разазнавала одећа, чак се и сама фигура губила на тамној подлози, али се сачувало прекрасно лице младе жене и њене очи. У њима је било толико много претрпљеног, саосећања и љубави ка уморној човечијој души, да је са Муратовог лица, у чије је руке прешла икона, нестао саркастичан осмех и у његовим очима могла се видети растројеност, чак и страх.
„Ко је то, попе?“, једва је смогао снаге да изговори бандит.
„То је Пресвета. Икона, коју сад држиш у рукама, у нашим местима сматрала се чудотворном. Годинама су је скривали на разним местима, икона је уништена и сад је носим у манастир на рестаурацију.”
Колона бандита је брзо дошла до раскрснице где су сапутници требали да се раздвоје, али је Марат наредио да скрену и возе ка манастиру.
„Марате“, побунио се неко из његове околине, „закаснићемо на окршај.”
„Сачекаће“, одговори он, са видним жаљењем враћајући икону свештенику.
Баћушка се тргао:
„На окршај идете? Ко сте ви, разбојници?”
„Разбојници“, насмеја се Марат, „тако ме још нико није назвао. Не, ја нисам разбојник, пре пастир који напаса дебеле овце, а понекада их и шиша“.
Прошло је време... После тог краткотрајног сусрета са свештеником, у Маратовој души се нешто покренуло. Све чешће и чешће спомињао је икону Пресвете, Њене очи, тако проницљиве и свепраштајуће. Татарин, човек из друге културе, у којој је укорењена друга вера, који никад раније није рамишљао о Богу, одједном је осетио да душа заиста постоји и чак може да боли. И та бол може бити неиздржива. Једне ноћи није издржао и прошао је путем где је једном већ срео човека у црном. Одатле је, по инерцији, пошао ка манастиру да потражи рестауратора. Показало се, да је некада давно, овде био величанствен, прекрасан храм, од кога су сад остале само зидине. Поред храма „кум“ је нашао и колибицу у којој је живео свештеник. Пришао је ка затвореним вратима и закуцао. Баћушка је уплашено искочио испод ћебета и пожурио да отвори. Марат је ушао, и чак се ни не поздравивши, упитао:
„Попе, где је Она? Одмах ми је покажи.”
Свештеник се није зачудио и одвео га је у храм. Изгледао је тако, као да је сваког тренутка очекивао долазак бандита у свој дом.
„Ево је, већ је обновљена. Ако хоћеш, помоли се, нећу ти сметати.”
„Ја не умем да се молим и уопште, ја сам муслиман, и то неверујући.”
„А ти онда једноставно постоји поред Пресвете и поћути.”
Марат је дуго стајао и гледао на лик Пречисте. Потом је скренуо поглед са иконе и погледао унаоколо.
„Не, није јој место у рушевинама. Вечерас ћу донети новац, и почећемо да зидамо твој храм.”
И заиста, већ те вечери, бандити су донели новац и Марат је просуо пред избезумљеним баћушком читаво брдо зелених долара.
„Овде је много, требало би да буде доста. Ако буде потребно, донећу још.”
Искушеник, који ми је причао ову причу, дошавши до речи „читаво брдо зелених долара“, сликовито је раставио руке и заколутао очима. Гледајући га, лако сам могао да замислим сцену: баћушка подвижник седи за столом а пред њим читаво брдо пара. У том тренутку помислио сам да за такву суму не само да ће храм направити, него ће још и за духовни центар остати. Само је свештеник био од оних, који су оставили спокојан живот, отишли у удаљена села, да би без сваке спољашње подршке, имајући наду само у Господа, подизали из руина оскрнављене храмове и градили их сопственом душом.
„Откуда је тај новац, Марате? Да ли је то од руна које си састригао са својих масних оваца? Мислиш ли да ће се Она – показао је главом према делу храма где се чувала икона – сагласити да прими такав новац? Сумњам брате, Њој је потребна чиста жртва.”
Марат је очекивао пријатну реакцију од стране свештеника, замишљао је како ће се он обрадовати тој гомили долара, како ће се клањати и благодарити. Навикао се на то, да је власт новца у овом свету неприкосновена, и препоставити да би се нашао човек који би могао да се одрекне од таквог дарежљивог поклона, није могао. У реду, да је на пример у питању неко ситуиран, али овај, без ичега, који нема чак ни кишобран, не. А ипак, одбија. Баћушка, видевши колико се Марат разочарао, предложи му:
„ Добро, овако ћемо. Израчунаћемо, колико си у току свог живота зарадио часног новца и њега ћемо одвојити.”
После пажљивог рачунања са оловком у руци, урачунавајући и то што је Марат зарадио као студент, на столу је остала мала гомилица новца:
„Ево, овај новац ћемо узети, а остали узми назад. И унапред, ако хоћеш да приложиш, прво заради.”
Сви Маратови познаници приметили су да се са њим нешто чудно дешава, што и он сам не би могао да објасни. Међу мангупима су се пронеле гласине да њихов шеф ноћу истоварује на станици вагоне. При томе, истоварује сам, а телохранитељи уобичајено шетају около и штите га од могућег напада.
Време је прошло, Марат се крстио у храму, који је градио заједно са баћушком. Немогуће је описати одговарајућим речима, како се мења човек под утицајем благодати, и шта се све морало десити у њему да би нешто, што му је раније било смисао живота, престало уопште да значи и претварало у ништа. Али из средине, одакле је потекао, не може се тако лако побећи.
И Марат је почео да се спрема на бег. За почетак је пажљиво сакрио сина. Затим је, постепено отказујући послове, предао новац и управљање својим помоћницима. А затим је ишчезао, да би се појавио у неком од северних манастира. И потпуно је неважно где. Вест, да се вођа једне од најјачих бандитских група крије у неком манастиру, дошла је и до Москве. И бивши Маратови пријатељи спремили су се на пут. У то време, Марат, изненада тешко оболевши, лежао је и умирао у својој келији. Схвативши, да му је остало сасвим мало живота, игуман манастира му је предложио да прими монашки постриг. До тог тренутка отац игуман је размишљао да ли уопште да прими разбојника у братију. Колико је искрен човек у свом покајању, ко зна шта му је на уму. Можда се и врати на старо... Али, тешка болест је убрзала ствари. И тих дана, у манастир су нагрнули бандити. Шта је очекивало Марата при том сусрету? Мислим, ништа добро, ти људи имају своје законе и своје поимање части. Али, када су видели бившег друга како умире, њихов гнев се претворио у милост и редом су почели да га наговарају да иде у Немачку на лечење.
„Марате, имаш шансе да преживиш, врати се у Москву.”
„Не, назад се не враћам. Ако ми је суђено да умрем, боље је овде и умрећу као монах.”
Примио је постриг, у част преподобног Агапита, врача бесплатног и неким чудом прележао још месец дана и подигао се из постеље.
„Истина је“, причао је искушеник, „често му се врти у глави и тешко му је да се сагиње, али он благодари Бога и да је то сасвим мала казна за дела која је у своје време успео да направи.”
Са благословом оца игумана, сетио се онога што је учио на медицинском факултету. Сада код њега по помоћ иду не само монаси, него и сељани.
Свештеник Александар Дјаченко
Одломак из књиге „Уплакани анђео”
Прича о пет звона
(кликни на слику)
Била једном једна гостионица која се звала СРЕБРНА ЗВЕЗДА. Гостионичар није био кадар повезати крај с крајем, иако је предузео све могуће мере како би привукао госте. Гостионица је била угодно место, послуга срдачна, а цене пристојне.
Но њему и даље није било јасно да тако слабо послује. Очајан након свега, отишао је да упита за савет једног мудраца.
Саслушавши његову тужну причу, мудрац рече:
- Ствар је врло проста! Мораш променити име своје гостионице...
- Немогуће! - одговори гостионичар. - Кроз покољења гостионица се звала СРЕБРНА ЗВЕЗДА и тако је позната у целом крају.
- Не! - рече мудрац одлучно. - Овако ћеш урадити. Мораћеш гостионицу назвати ПЕТ ЗВОНА, а обесити шест звона изнад улазних врата!
- Шест звона?! Па то је глупо! Не видим чему би то служило?
- Покушај и видећеш - рече мудрац загонетно се смешећи.
И тако је гостионичар и урадио.
Већ идућег дана видео је ово: сваки путник, који би пролазио покрај гостионице, ушао би у њу да укаже на забуну, јер је сваки мислио да то нико други није приметио. Но ушавши унутра сви би били изненађени срдачношћу послуге и остали би ту и да се окрепе. На тај начин су угоститељу прибављали зараду коју је дуго времена узалуд тражио.
Песме Маје Д. Недељковић
(Заборављене)
ПOХВАЛЕ ЉУБАВНЕ
или
БИОГРАФИЈА ЈЕДИНЕ ЉУБАВИ
Љубав. Много је писано о њој, али колико је заиста написано? Много је изговореног, а ипак мало реченог. Љубав се опире одређењима и објашњењима, она нема дефиницију. Загонетка је. Тајна. Како питати о њој? Шта је Љубав? Авај, ништа погрешније. Љубав се повлачи пред таквим питањем рањена и тужна, и почиње да клизи као песак из наших руку. Одговора нема упркос томе што до у бескрај можемо да наводимо примере у којима се она очитује. Који је прави? Сви? Ниједан? Свеједно, љубав се сакрила и нема одговора. Како питати? Можда треба питати Њу. Ко си Ти? Ко је Љубав? И то је, најзад, право питање. И одговор је ту, одмах и непогрешиво. У нашим срцима. Ко? Онај Који свему даје смисао и без Кога нема постојања, без Кога је све само прах и пепео. Само Он је Љубав. Он је одговор, прави, потпун, мада Тајна остаје Тајна. Ипак, нама је то блиска Тајна. Зачудо, ми чак можемо да је спознамо. Како то? Како уопште да спознамо Љубав када она знању даје могућност постојања? Нема другог начина до угледањем на Њу, вољењем. Без Љубави нема спознаје.
Збирка песама ЉУБАВ се доживљава и узима као редак Лек, направљен од драгоцених састојака које створи Љубав на овој нашој рањеној и посрнулој земљи. Свима је препоручујем са жељом да постанемо „само“ љубавници Љубави, „само“ они чија срца куцају у ритму Песме-Похвале Љубави, јер тако певати значи Живети. Ко не Пева Богу тај није ни жив. Певајмо да би Живели!
Нада Нововић (одломци из Поговора)
ВИСОКИ ДЕЧАНИ
Над виноградима бдиш
из којих Молитве и Вино
теку непрестано,
док те грли шума кестенова,
као што ти грлиш
Крст!
Капљо
Небеског Млека
сливена у Храм,
што појиш нас садашње,
као што си појила бивше,
и као што ћеш појити будуће
непрестано,
Лабуде Свети од камена
и Лепоте
у зеленилу опојном,
витак си од Неба
и свиленог ветра
што шуми
непрестано
као бистра твоја река:
„... Високи Дечани, Високи Дечани
Високи Дечани, Високи Дечани...“
Висину меримо Тобом,
као што Слободу меримо Тобом
Света Земљо Метохијо,
А Љубав и Истину
Тројединим Богом!
(Косово и Метохија,
Манастир Високи Дечани,
27. јануар 2008. године)
ДАВНОМ ЗАПИСНИЧАРУ
(Теодору Љубовићу,
14. век)
Звездама ти ноћас пишем...
О, земља, сунце, море,
месец и модра небеса!
Реке и бездани тамни
и плави...
Знам Њих ја и како
вапили су на те, те давне
ноћи горке, а Дивне,
ко што је ова
сад...
И тебе питам где да
се скријем, јер спас и
заклон ти нађе
знам, те давне
ноћи горке, а Дивне
ко што је ова
сад...
ПОМИЛУЈ НАС ГРЕШНЕ
ГОСПОДЕ
Небо и земља,
вода, семе, биље,
Хлеб и Вино,
ми
живимо,
чезнемо
и хоћемо да волимо,
но, сад је класје на снегу
и златни прах је у леду
и тек одсјај на сребрној равни
огледала видимо,
али чекамо,
у ноћи даноноћно,
блиставост Невечерњег Дана
и Лице Лицу окренуто
јасно да угледамо
ми се надамо
и трпимо, Путем идемо, дижемо
и падамо усред трња,
и устајемо
удишући мирис тамјана
са поља белих љиљана.
МОЛИТВА ОД ВОЋА
О, Боже,
Помилуј
нас уплашене
и грешне,
Дај
лепоту
молитвама
нашим, па нека
свака има
срце наранџе
и букти
од радости
као грозд нара
и
мирише
на цвет
трешње
у пролеће!
ВОЋЊАК У СРЦУ
или
ПОСЛАСТИЦА ЗА МАЛЕ БОГОВЕ
ПО БЛАГОДАТИ
Постоје мисли које се не могу другачије изрећи до стиховима... Када је Први Стихотворац био одлучио да проговори - одлучио је да разговара са Творцем. И тако је пропевао Песник, и тако је настао први стих. А, и како да човек поприча са Истинoм ако не стиховима? Дијалог између Бога и Песника води се непрекидно. Кад Творац одлучи да проговори и он позове пријатеља Песника и пренесе му поруку коју треба однети људима.
„Воћњак у срцу“ је Слатко Писмо пренето са висина овде на земљу да нам заслади горке дане отпадништва.
„Воћњак у срцу“ је као Ружин сок! Ако сте некада пробали сок од латица дивље руже онда ћете препознати исти тај укус док се напајате песмама „Воћњака у срцу“. Одакле воћњак у срцу? О ком воћњаку је реч? Реч је о „Врту Вртова“, заборављеном састајалишту Бога и човека. То место ми називамо Рај. А некад је оно било Наша Кућа.
Драги Бог, Лепи Човек, Човек Будућег Века, Обожена Природа, помолована нежном руком Лепе Човечице, су учесници и саучесници ове Поезије. Писана у Част њихову, а нама за сласт збирка песама „Воћњак у срцу“ је Књига – Драгуљ која нам на необичан начин, а крцат Лепотом, Пева о „обичним стварима“.
Нада Нововић (одломци из Поговора)
ОПЕТ РАДОСТ!
Сипајте врчеве пуне млека,
док расту хлебови у зделама бивших просјака,
опет је Сунце! ушло у јастуке, на небу нема
гнезда без јагоде! капље
Мед на испружене прсте,
крцате гроздовима густим као корак
у води, Вишњик
се смеши на бескрају Пута!
ФРУШКА ГОРА
... слушајте као шапуће море
у брескви као у шкољки,
свака орахова љуска
је лађа, а једро лист,
сваки камен сидро,
грана кормило,
таласи су долине, брда и траве,
буре громови и кише, а огњиште
сваке куће
лука и спас.
Свака боровница по једна је маслина,
а грозд пуна чаша вина,
горске сирене су кошнице распеване,
а златна риба сваки клас
у подножју твоме.
Брује ти манастирска Звона,
Тамјан има мирис
Рузмарина,
Фрушка Горо,
Благослов Господа
кроз тебе Љуби нас!
ЛЕТО НЕЋЕ ПРОЋИ
промичу далеке лађе,
пуна им једра
маслина и вина
И ветра, На
сланим длановима
има места за још једно море,
две шкољке и три делфина,
сидро од злата и врелог лета
у коме цветају корали трешања
на мокрим уснама
и цакле се модри бисери зеница
на Сунцу
и песку
пуном наших сенки
расејаних као семе сузних лубеница
БИТКА
ако врућа крв буде
издала моје ране
нека Маслачак клекне
у поље,
а зујање пчела нека буде зов
да уместо суза падају малине
по бледим уснама,
Јер њихов сок биће Жетва
Устаћу поново да Пољубим
облаке који личе на наш кров
и нашу кућу
и никада нећу постати мртва!
Завијорићу траву као Заставу
Ветар ће бити на Мојој
страни
и Твојој
Ваше име на језику славуја
У предвиђено поље (где пише mozzarella) укуцајте Ваше име, а затим кликните на TRANSLATE (превод) и сачекајте да Вам славуј отпоје име на свом језику.
Вуци у јагњећем руху
(слика са нета)
... Управо “слободни зидари’’ су подигли Вавилонску кулу главне екуменистичке организације – Светског савета цркава. То се догодило 1948. године, само три године после формирања Организације уједињених нација, чији су извори такође масонски, и која је замишљена као светска влада. (На глобусу од 33 поља који симболизује Уједињене нације – тридесет три поља значе тридесет три степена Шкотског реда).
Блискост циљева обе структуре подвукао је 1954. године на скупштини Светског савета цркава тадашњи Генерални секретар ОУН Даг Хамершелд.
Дакле, једна светска влада, један светски поредак, једна светска религија…
Омиљени аргумент новог светског поретка је следећи: само јединствена религија може обезбедити мир у читавом свету. Приметимо: то је идеја позајмљена из масонских ложа.
Владимир Новиков, посвећеник тридесетог степена (Велика ложа Русије): “Увек где се сукобљавају различите религије, лије се крв. Ако је двадесети век био век идеолошких ратова, онда је двадесет први век претио да постане веком религијских сукоба. Наступило је ново средњевековље. И ту миротворна улога масонерије, која стоји изнад религија, расте.’’
Алексеј Осипов, професор Московске духовне академије: “Примамљива идеја! Ако се религије уједине, онда ћемо се кретати путем мира. Али, овде се крије страшна заблуда! Никада компромис у питањима истине није доносио добар плод. Дух иште себи форму, и ако је поражен тај дух, онда не може бити добрих форми.
Затим, сетите се минулих деценија. У каквом смо то свету живели! И зар свако од нас нема пријатеља међу људима другачијих конфесија и, чак, међу атеистима. Ми можемо да живимо у сагласности, независно од вере. Питање вере не треба постављати ради фиктивних циљева.’’ (Напомена: Умесно је да се сетимо историјског факта повезаног са „екуменистичким размишљањем“ Јулијана Отпадника. Обраћајући се персијским посланицима - Хришћанима, који нису желели да учествују у паганском празнику, он им говори: „Жељени свет не треба градити друкчије већ путем религијског сагласја и узајамног пријатељства.“ Као резултат те поуке, император осуђује посланике на смрт и започиње рат са Персијом, у којем, као један од првих претеча антихристових – гине.)
Нова екуменистичка Вавилонија
…Ноћ. Ватра. У њеном сјају трепере заденута пера. Бију бубњеви Ирокеза. И све
то подсећа не на мир, већ на стазу рата. И веома верно се разглашује корак
духовне експанзије Светског савета цркава.
Шта се догађа? Отвара се скупштина Светског савета Цркава. Година 1983. Ванкувер. Пред почетак заседања подиже се индијански идол – огроман шарени стуб. На његовом врху је – слика оштрокљуног орла.
Проф. Алексеј Осипов: “Да, сличне сцене сам видео много пута. У “хришћанске’’ церемоније Светски савет Цркава (ССЦ) уводи афричке, индијске, аустралијске култне радње. Бубњеви делују узбуђујуће. И када почне ритам, почиње и егзалтација људи. Они скачу, почињу да певају некакве текстове који се чине хришћанским само на први поглед. У ствари, то је чисто шаманска, паганска радња.
Какав је циљ Цркве? Спасење човеково. Шта се под тим подразумева? Очишћење од страсти. Овде, на скупштинама ССЦ-а, људи долазе у стање екстазе, каткад падају у несвестицу. И све се то – замислите назива деловањем Духа Светога…’’
Телевизијске камере сведоче: на заседању ССЦ-а у Канбери православни епископ почиње да чита Символ вере. Заједно са инославнима.
Екуменисти шпекулишу речима Спаситеља о љубави према ближњему. Али, Исус је говорио о љубави Хришћана према личним непријатељима, а јеретици су – Божији непријатељи. Они уносе заблуде у душе православних.
Десето апостолско правило гласи: “Ако се неко моли са одлученима из црквене заједнице, макар и у кући, да буде одлучен!’’.
Авај, за екуменисте, чак и Апостоли више нису ауторитет. Свети Апостоли носили су истинско учење по целоме свету. Парадокс је да су у оквирима ССЦ-а који декларише слободу избора вере, православни лишени могућности да преобрате и крштавају инославне.
Заузврат им се дозвољава да траже Шамбалу, да призивају духове вештица, да подижу идоле…
Положај православних који долазе на скупове ССЦ-а чини се незавидним. Од свих присутних они се разликују једино по томе што не плешу под там-тамовима хамитских племена.
У ССЦ-а сада се налазе представници 300 јереси и секти. Нико од њих ни изблиза се није одрекао својих религијских погледа. Каткад, благо речено, прилично егзотичних. Њихово механичко јединство и јесте пралик светске надцркве екумениста. Припремљена за владавину из јединственог – земаљског центра, она отворено припрема долазак антихристов. (Напомена: Сада екуменистички покрет прелази на нов ступањ. Уз подршку фонда „Горбачов“, формира се тзв. Организација Уједињених Религија. Идеја је следећа: „Контрола над светским религијама је - контрола над човечанством“.
Истраживач О. Платонов, који назива ОУР „црквом антихристовом“, пише: „Поред „ширења духовности“, Организација Уједињених Религија представља се као темељни орган за арбитрирање светских религијских конфликата. Ради тога се предлаже формирање команде „миротвораца“, састављене од духовних лица и политичара високог ранга, делимично и оних који су учествовали на Првом светском форуму фонда „Горбачов“. Тај орган фактички може да препоручи примену међународних санкција против религија које одбију да сарађују са црквом антихристовом“.
Међу активистима ОУР-а, то јест, Организације Уједињених Религија, су: Џејмс Бејкер, Џорџ Буш, Маргарет Тачер, Вацлав Хавел, Руперт Мердок, Теди Тарнер и друга високо духовна лица.)
Екуменисти злоупотребљавају Спаситељеве речи “о једном стаду и једном Пастиру’’, трудећи се да сакупе у њега и овце и вукове. Али, Сам Спаситељ је говорио: “Ви нисте од оваца Мојих’’. Они исти који нису од оваца Христових, припадају друкчијем пастиру…
Одломак из књиге Јурија Воробјовског "Западни пут у апокалипсу"
+ + +
А сада погледајмо којој "цркви" и ком "пастиру" служе ови који заговарају екуменизам. Која је то, заправо, религија, намењена свима, која ће донети "просперитет" људима?
