Илустрација: Christine Haworth

 

 

 

Јутра сваког, кад устане,
баш на леву ногу стане,
те од тога часа Света
свашта нешто зановета.

Што папуча није ближе?
Зашто прозор није ниже?
Панталоне - што облачи,
кад их с мраком опет свлачи?

Зашто мора зубе прати?
Или лице умивати?
Прљав биће и онако
чим за ћошак буде мак`о.

Још милион ситних ствари -
то му, ето, живот квари,
а због којих жалом жали
зашто није инсект мали.

Јер да јесте каква буба,
не би брин`о око зуба,
нит марио за одело -
буби то је што и тело.

Гледа мајка, а све ћути,
хоће дете да одљути,
и загубљен осмех нађе,
потонуле врати лађе.

Додајући му ципелу,
она рече мис`о смелу:
„Треба хвалит`, сине, Бога,
што си дете, не стонога!

Јер, замисли ти те муке:
имаш ноге, немаш руке;
и кад с јутром у дан крочиш -
на педесет ногу скочиш.

Свих педесет левих да су -
куд ћеш горе, о, ужасу!
Зато буди који јеси
хвалу Богу ти принеси.“

Замисли се Света мали
климну главом и захвали,
насмеја се дечје, мило -
бригама је одзвонило.

 

аутор: причалица

Читајте и на сајту