Све у причама бива

О доброти

Једно добро дело

У овом саставу ћу укратко препричати једно добро дело, у коме се сазнаје како су велики и лоши момци замало нашкодили детету.

Било је рано пролеће обасјано сунчевим зрацима. Тата и ја смо били на кеју. Видели смо неке велике дечаке како се подсмевају једном дечаку. Били су безобразни толико много да је дечак плакао из свег гласа. На сву срећу пре него што су стигли да га ударе и повреде стигао је човек и отерао их. Врло лепо од њега, и вратио дечака кући. Тај човек био је стар и пунији, имао је пријатељски израз на лицу. Мој тата је рекао да никада не прилазим таквим дечацима јер су они јаки, а то искоришћавају за зле намере.

Када следећи пут видим овакве силеџије клонићу их се или избегавати такве момке. На свету има различитих људи, али бити увек опрезан је најбоља одбрана од њих. И сви треба да се понашају као овај човек. Надам се да има многих као он. То је био врло поучан дан.

Сара Антић, III3

Доброта

Сви људи мисле да баш они имају највише доброте у себи. То није истина. На нашој планети има има мало људи који имају праву доброту. Много људи се понаша добро само пред другима. Колико људи оде у цркве и моли се због страха, а што је још горе због свог угледа. То такви људи називају доброта. Нека деца некоме позајме нешто па то причају на сав глас. То раде и старији људи само што они уцењују и причају за њих да су никакви пријатељи ако не могу да им помогну. Права доброта долази из срца. Доброта је кад некоме нешто позајмиш и после га не уцењујеш ако он теби нешто не може да позајми. Кад с неким поделиш ужину после не треба да га оговараш да је он циција. Ако ти неко затражи помоћ ти му помози и то немој памтити као да си Бог зна шта урадио. Јер, ако причаш како си добар то онда није доброта. Ако неко дође са рупом на одећи немој то да причаш свима, већ се прави да ништа ниси приметио. Кад те неко замоли нешто немој чекати двапут да ти каже већ ако је у твојој моћи помози му. Некад неко погреши, али то не значи да треба да му се смејемо, јер смо ми ту можда погрешили.

У животу треба што више да делимо доброте, јер ако је не будемо делили онда је не можемо ни добити а ни тражити. Кад изгубимо не треба да будемо љубоморни на победнике, већ да им честитамо и схватимо у чему смо погрешили. Не треба да изазивамо свађу и тучу јер тиме сами себи чинимо грех.

Јер, живот иде на дуге стазе и маратоне, па ако не поштујемо доброту, нашли смо се у грдним мукама. Колико дамо доброте толико ћемо је и добити. После не треба да се чудимо (ако не поштујемо доброту) кад нас игноришу. То би било од мене све о доброти. Хвала што сте ме саслушали.

Даница Уљаревић, IV2

Вредности

Доброта, искреност, поштење и марљивост. Сви тежимо да иџ имамо, али ретко ко их стварно поседује. Са њима се не рађамо већ их стичемо кроз живот. Својим поступцима показујемо људима ко смо и какви смо. Због наших вредности можемо бити поштовани, а у њиховом недостатку и омаловажавани.

Када упознамо човека прво видимо његов, мање битан, физички изглед. Кроз касније дружење упознајемо његове мане и врлине, као и оно најбитније, вредности. Искрен човек ће нам скренути пажњу на наше мане, док ће нам неискрена особа говорити да смо савршени. Савршенство не постоји. Поштовање код људи стичемо трудом, али чак и кад мислимо да смо савршени, увек ће се наћи нека мана коју треба исправити.

Доброта је широк појам, али њена основна карактеристике је несебичност, брига за друге и добродушност. Уз њих се осећамо сигурно, знамо да нећемо бити преварени, а и сами постајемо бољи људи. Народна изрека „с ким си, такав си“ је веома поучна. Ако смо са лошим особама, полако губимо вредности, и те особе нам постају узор.

Марљивост је такође јако битна вредност. Ако желимо да нешто постанемо морамо се трудити. Ништа не долази само од себе. Вредни људи су увек били награђивани, а награда је обично била срећа. Они мање вредни су на крају оплакивали своју судбину.

Питали су се да ли је могло бити другачије, а наравно да је могло, само да су били марљивији.

О вредности су нас много учили. Много је писано о томе. Ипак, неку људи „јуре“ за новцем и осталим материјалним богаствима. Такви људи заборављају шта значи прави живот без сувишних брига. Али те бриге се лакше преброде уз праве пријатеље, а њих једино можемо стећи ако зрачимо добротом и ако се наши пријатељи уз нас осећају лепо. Неки људи кажу да у данашњем времену моралне вредности нису толико битне, а неки да су чак и прецењене. Али, ако се осврнемо за собом и погледамо колико нам је уз мало труда живот лакши, вредности су веома, ако не и најбитније ствари у њему.

Мила Реџић, VI3

Награђени радови

Три приче о узрастању

Од тренутка поласка у школу на њу се устремила другарица, дете богатих родитеља. Свему што је облачила или радила, она је налазила ману и разлог да је дира и пецка. Још је и публику за то тражила, па су јој се знале и неке друге девојчице придружити, али никад у толикој мери да на томе и устрајавају. А нападнуто дете је на све ћутало, не упуштајући се ни у какве свађе или расправе. Међутим, то њено ћутање је, за памет детета наклоњеног (из неког дечјег разлога) напастима, значило да је у предности, те се још више стаде шепурити својом обести.

Вређана девојчица о свему овоме није говорила никоме, па ни својим родитељима, али мати неким случајем сазна за ово насиље. Али шта урадити поводом тога, јер је реч о деци, а не одраслим људима? Коме се пожалити? Учитељици, психологу, родитељима дотичне девојчице склоне малтретирању или... коме? И у том размишљању нађе да би за почетак ваљало да разговара са својом ћерком.

На њена питања о томе да ли се та девојчица понаша недолично, те да ли је вређа и понижава, можда исмејава, дете је смирено потврдило. Али на питање мајке да ли јој то смета, она је одрично рекла:

- Не!

- Како не?! – зачуђено примети мајка.

- Ја не мислим да се мењам због ње, јер мислим да је она јадна.

Тако је мајка збринула са себе бригу, а овај девојчурак је сад велики порастао.

Приликом доласка на овај свет, на порођају је било доста компликација. Касније је утврђена преосетљивост црева на глутен и речено је да дете болује од целијакије. Међутим, његова мајка је од тренутка кад је за то сазнала реаговала тако што је гледала да о свему искрено прича са својим дететом. И дечак је слушао своју мајку. И где год би се појавио изазивао је дивљење својом смиреношћу. Када је долазио у госте, ако би били позвани на ручак, он би онако малецан обавестио домаћина шта сме а шта не сме да једе. Исто је било и кад је улазио у продавницу: знао је који слаткиши јесу за њега а који нису. И никад се није жалио нити са завишћу гледао на оно што није за њега. Међутим, све оно што јесте било за њега заправо је била здрава храна; друга деца су се хранила нездраво, без обзира што су, за разлику од њега, могла да једу хлеб и житарице. Он није јео хлеб, али је сво поврће из супе улазило у његов тањир. Због свега, његов отац га је једном приликом одвео у продавницу играчака, рекавши му да изабере шта год жели, не питајући за цену. Он је ушао, пронашао кантицу са лопатом (омиљене играчке деце на мору) и, узевши, рече:

- Тата, изабрао сам!

- Али, сине, од толико играчака...?! Погледај још! – примети отац, чудећи му се.

- Ако ми нећеш купити ово, немој ми купити ништа! – одлучно рече малишан.

Имао је само четири године тада.

Кренуо је и у школу, а омиљени предмет му је веронаука. Наравно, он је одмалена знао за себе рећи да ће бити свештеник. Приче о Богу биле су најпривлачније његовој душици. Када би мајка дошла по њега, он би је молио да је вози путем покрај цркве. На њено питање: „Зашто?“, одговарао је:

- Да се прекрстим и Богу помолим.

И премда не сме да једе хлеб – он се причешћује.

Учитељица је била њиме очарана. Међутим, деца ко деца, видевши да он себи доноси ужину у ташни (јер није могао да се храни у кухињи са осталима), почели су да му је краду.

Њега је то много растужило, али је знао да за то мора неком рећи, како се не би наставило. И рекао је учитељици:

- Учитељице, мени су украли ужину. То није лепо, јер бих и ја волео да могу да једем заједно са њима, али не могу, па морам да носим храну у торби. Није лепо од мојих другара што краду, па их ви замолите да то не чине.

Наравно, учитељица, дубоко дирнута и једва суздржавајући сузе, рече да ће урадити све да до тога више не би дошло.

Одмах након тога сазван је родитељски састанак, где је она обавестила све родитеље о немилом догађају, како би се заједно потрудили да деца одрастају у пријатељству и међусобном поштовању.

Почиње школска година и син богатог трговца се жали оцу:

- Тата, треба ми мобилни!

- Због чега?

- Па сва деца у школи имају мобилни, зар само ја да будем изузетак?

- Кад си у школи, онда си у школи и нема ко ни да те зове, ни ти да кога зовеш. Тамо си да учиш, а не да телефонираш. Уколико се и деси нешто, код директора постоји телефон па ће ми јавити.

- Али, тата, сви ће ме исмејавати.

- Сине, навикавај се да се носиш са ситуацијама, јер ће у животу бити и тежих ствари од тога.

Овако је једном текао разговор између оца и сина. Данас је син човек који се с осмехом сећа ове родитељске поуке.

Сјајна реклама!

Шешир мој (10)

 

Три приче - трећи део

Мајчински подвиг!

Један супруг је, за новине, написао чланак о својој жени.

У породици је било троје мале деце, а он је у току једног дана посматрао и бележио шта све мајка уради за њих.

Ево тог извештаја:

„У току једног дана мајка је:

- 106 пута отворила деци врата,

- 16 пута зашнирала чизме,

- 32 пута преобукла децу,

- 94 пута рекла: „Остави!“,

- 16 пута прекинула свађу,

- 11 пута нахранила децу,

- 19 пута обрисала деци нос,

- 16 пута подгрејала јело,

- 175 пута им поставила питање, тражећи одговор

и, на крају, само за потребе деце прешла је 10 километара.

На то додати и све друге послове које жена обави у домаћинству, а ви ћете знати који су то."

Ретко који човек је способан да се носи са женском одговорношћу.

Зато, децо, поштујте своје мајке, и ви, мужеви, своје жене.

Аутор непознат

(прича са руског блога)

Луткомендија

Луткарска емисија намењена целој породици!

Скандал у Немачкој!

Скандал u Немачкој: Отац у затвору јер је одобрио детету да избегне часове сексуалног васпитања!

Мелита живи са родитељима у Мешеде, има седам браће и сестара, ученица је 4. разреда основне школе у Еслохе/ Рајсте - Eslohe/Reiste.

Од наставника ове школе била је увек хваљена због свог изразито позитивног понашања. Међутим, када је сексуално образовање уведено у овој основној школи, Мелита напушта учионицу, јер се више не осећа пријатно са овом темом.

То њено понашање је разумљиво, иначе, последњи инциденти из Боркена (Borken), где је 27.06.2013 осам ученика 6. разреда колабирало, јер су суочени сликама гениталија, тачније са отвореним порнографским материјалима!

Мелита је затим, после састанка са школском управом, насилно одведена у учионицу и тако приморана да присуствује часу. С обзиром на чињеницу да у немачким школама постоји алтернативна настава за неконфесионалну децу или децу исламске вероисповести, поставља се питање зашто је обавезно присуство овим накарадним предавањима?

Читав случај је завршио пред судом а отац девојчице у затвору. Погледајте кратку репортажу о овом случају.

Пахуља

свет се разоткрива као цвет у зору
као јутарња роса подиже се поглед
бистар
дишеш лагано као јутарњи ветар
слушаш речи које шећу простором
мисли, жеље, планове
све оне велике и недостижне ствари
које су лепе само у причама
и које нас држе живима
које нам бистре поглед
да видимо даље од ока
снажније од срца
како се речи шире
и мириси зоре пролазе
срце постаје све веће и веће
све топлије и топлије
одвећ загледано у стрепњу
кад зна, да сваки одлазак је уједно и долазак
рекох себи снажнија си од стене
и нежнија од пахуље памука
течеш као вода
нестајеш као пара
и појављујеш се као лед
пахуља
речи су се повукле као магла
цвеће и јутарња роса
открила си себе
свет један цео
у једном бићу
тако си близу
сваким дахом све ближа
као сунце сијаш
као месец обучена
негде
у свем овом неразумевању
негде
у свем овом ратоборном времену
негде…
постојимо и ми
склупчани поред нечијих ногу

Шуки инспирисан @причалица

Поклон

Царица Небесна

Врт

Бели анђео

If - Ако

Укус жене

Мт. 21,22

Свети Николај

Прошле године, лежала сам девет месеци, услед болести и, нажалост, нисам могла да спремим славу, Светог Николаја. А док сам лежала, и мој отац је седео у близини, па му рекох:

„Ево, тата, први пут после десет година“, а ово је једанаеста откако је мама умрла да ја спремам славу, „не могу да спремим ништа!“

Имала сам тромбозу дубоких вена обе ноге, због чега нисам могла да устанем из кревета. Притом ме је већ рак најео, тако да ми је стомак отекао од воде да сам једва дисала. Толико сам била слаба да ни до купатила нисам могла да одем сама.

„Ето“, наставих, „када би Бог дао да сутра имамо само мало чорбе и једну рибу, нас двоје да поделимо, те неколико колачића, нама доста.“

Није прошло ни десет минута, кад неко позвони на врата. Тата отвори и каже:

„Ево, дошла комшиница и донела на тацни четири колача! Рекла је да јој дам шерпицу, да ти сипа мало чорбе.“

И ту мој отац оста у чуду:

„Гле, тебе је стварно Господ чуо!“

После подне, дође моја сестра кући и донесе ми у фолији једну печену рибу са роштиља.

„Донела сам ти печену пастрмку“, рече, а никад ми пре ништа није донела, ни кесу бомбона. Тако су све три моје жеље биле услишене: мало чорбе, печена риба и неколико колачића.

Кад сам јој то све испричала, моја сестра се и сама зачуди, те рече:

„Па што ти не молиш мало Бога да и мени да мало прасетине?“

Ту јој одговорих:

„Знаш, пошто ти читаш оне твоје афирмативне реченице, које су ти важније и вредније од Бога, ти тражи од њих прасетину. А ја, која се молим Богу, то се Његовој милости и обратих; и шта сам тражила – то сам и добила. Видиш ли каква је разлика између Бога и афирмативних реченица? Огромна, Данилка! Јер Бог може да делује, а афирмативне реченице не могу.“

Она је само спустила главу и отишла у собу.

Иначе, моја сестра је врло тврдоврата и некрштена. Зна много о вери, али једноставно не прима је ни на који начин. Али то сам све препустила Богу, јер како је Бог окренуо мене, тако ће и њу.

Претходна - Почетна - Следећа

Читајте и на сајту