Све у причама бива

Ми смо њихови потомци

Снага природе

Косовски завет

Послање

Жена-птица

Чудотворац Егински

Чудесни гроб Светог Нектарија Егинског (Васељенска ТВ)

Свако истинско задовољство има за своју основу моралну срећу.

Свети Нектарије Егински

Једног пролетњег поподнева, када су топли сунчеви зраци поново загревали земљу, Нектарија је посетио један богослов који је својевремено био његов ученик у Ризариону. Гост је Нектарија затекао како копа бунар за воду. Донео му је неке занимљиве богословске књиге из Француске, али су Нектаријеве руке биле блатњаве и није могао да прихвати поклон. Како се приближавала вечерња, Нектарије је брзо опрао руке, пресвукао мантију и примио госта у једној одаји намењеној пријему посетилаца. На први поглед, посетилац готово да није ни препознао Нектарија. Није могао да верује да је епископ толико мршав, блед и стар.

„Колико човек може да побледи и да остари“, помишљао је у себи. „Где је сада сва његова ученост, где је његово епископско достојанство?“

Када су се сусрели у гостинској соби, посетилац је рекао Нектарију:

- Преосвећени, неколико нас, дипломаца из Ризариона, много жалимо због...

- Зашто? Због нереда и пометње у свету?

- Каквих нереда? Ми жалимо због Вас, Преосвећени.

- Због мене? Чудно. Можеш да се увериш да сам још жив, да сам здрав, да радим и да још увек нисам отишао из овог сујетног света.

- Наравно да сте још живи али, како да кажем, човек Вашег јерархијског статуса, који би могао да постане слава Цркве...

- О каквој Цркви говориш? – збуњено је упитао Нектарије.

- Зар постоји још нека поред оне једне и једине? – упитао је посетилац.

- Наравно да не постоји! Међутим, слава о којој ти говориш не припада нама који смо још увек на земљи и којима ће бити суђено. Слава се налази горе, у Небеској Цркви.

- Ја то не оспоравам, али сматрам да међу онима који се још увек боре на земљи, има и оних који су у стању да развију своје способности.

- Дакле?

- Дакле, ми имамо тако изузетну личност као што сте Ви, а опет су Вас протерали и одгурнули у анонимност. Константин ми је рекао да ћете завршити шијући папуче за монахиње. Не могу да поверујем да неправда толико цвета у наше време. Правда је уз моћне, а ипак ласкавци и препредени успевају да је изиграју...

Посетилац је гледао у Нектарија и, противно својој вољи, почео да дрхти. Био је то беспрекорно одевен човек плаве косе, румених образа и сјајних очију које су дрско светлуцале. Било је очигледно да је то човек који добро живи.

- Чиме се сада бавиш? – упитао је Нектарије.

- Радим као предавач у неколико средњих школа. Нисам тражио да ме држава постави на неку одређену дужност. Лично се бавим питањима канонског права и студијама везаним за безбрачност епископа.

- Ти знаш – наставио је Нектарије – да успешна професионална каријера, како то називају на Западу, као ни прагматизам у овом животу, нису никаква гаранција за улазницу.

- За какву улазницу?

- Улазницу за вечни живот.

- Ви знате, Преосвећени – уз осмех је одговорио посетилац – да сваки аргумент има и свој противаргумент. Ако, на пример, учени људи тако одлуче, они могу да представе и да подрже Ваше књиге. С друге стране, међутим, они око њих могу створити заверу ћутања и тиме учинити да оне остану потпуно непознате.

- Моји списи нису настали због жеље за славом, настали су из осећања моје свештеничке дужности.

- Ви тврдите да слава није важна? Занимљиво! Морам признати да сам срећан када видим своје име потписано испод чланка штампаног у важном периодичнику или у некој широко рапрострањеној публикацији. Моја награда је осећање унутрашњег задовољства. Зар је то лоше ако неко осећа да је његов духовни напор награђен и да је био од користи?

- Нека буде, хајде да променимо тему.

- Због чега, Преосвећени? Зар сам рекао нешто погрешно? Зар је могуће да двојица богослова имају сасвим различито мишљење?

- Ми ствари посматрамо са различитих гледишта... Мене, на пример, ни најмање не интересује мишљење овог света или његова слава. Ја се превасходно трудим да извршим Божију вољу која и покреће моју савест.

- Значи, била је Божија воља да се повучете на ово острво и да живите међу неписменим монахињама.

- Променимо тему, молим те. Пре или касније, сви ћемо окончати и нико неће моћи да избегне страшни и праведни суд Божији. Ако си икада проучавао светог Јована Лествичника, требало би то да знаш. Нико неће бити поштеђен, драги мој, нико!

Посетилац је одбијао да оконча разговор. Прекинуо је Нектарија и наставио да спретно брани своје становиште. За сваки Нектаријев аргумент имао је спреман противаргумент. Био је толико сналажљив да је било готово немогуће супротставити му се коришћењем логике.

Нектарије није могао да престане да размишља о свом посетиоцу и о саркастичним примедбама везаним за његово „прогонство“.

Када је прошла поноћ, Нектарије је клекнуо пред иконостас у својој соби. Усредсредио се на велику икону Пресвете Богородице коју је за њега насликао онај светогорски живописац. Три пута се прекрстио и почео да се моли. Присиљавајући се да не плаче, са најдубљом побожношћу и богомислијем појао је Ти си моја Заступница:

- Пресвета Мајко Божија, видела си да је стари противник и непријатељ данас дошао да би поразио мој дух. Носио је свеоружје доказивања да свештеник треба да доприноси војујућој Цркви. Тврдио је да сам се удаљио од свог стада како бих Твом Сину принео само неколико побожних уздаха. Ти, Пресвета, знаш истину. Познате су Ти тајне бриге и жалости које је поднело моје срце. Ја Те молим и преклињем, Пресвета Богородице, да ме не оставиш самог у сумњи и пометњи. Ја сам мали и незнатан, и покушавам да прихватим само мала и незнатна дела...

Гледајући у готово детињаст лик Пресвете Богородице, Нектарију се учинило да на њему примећује осмех који је изражавао љубав, заштиту, благонаклоност и обећање, и истог часа је осетио спокојство.

Из књиге: „Свети Нектарије Егински: Земаљски анђео - небески човек“

Чудотворац Егински

Тигар у снегу

- Како си ти постао поета? Како си почео?

- Био сам мали, млађи од тебе сад, имао сам 8-9 година. Био сам са својом мајком; много сам је волео... Били смо код ујака Ђустина и тамо је било дрво. Знате шта се десило?

- Шта?

- Мала птица је летела поред, певајући, летећи ниже и ниже, и слетела ми баш овде на раме.

- Не!

- Кунем се! Одабрала је мене од свих људи. Плашио сам се да ће одлетети, па сам се правио да сам дрво. Нисам се померао. Осетио сам срце како ми куца, како удара.

- И онда?

- Онда је одлетела. Желео сам да кажем мајци. „Мама, мала птица, летећи и певајући, слетела ми је на раме и седела тамо сат времена!“ Она је рекла: „Мислила сам да се нешто ужасно десило“, и наставила је да ћаска.

- То је било ружно од баке. Није волела птице?

- Не, бака није била лоша и волела је мале птице. Није то било до ње, него до мене. Ја сам крив што јој нисам лепо испричао шта се десило, што јој нисам показао шта сам осећао. Био сам толико узрујан да сам себи рекао: „Мора да постоје људи, чији је посао да користе праве речи, који састављају ствари на начин тако да другим људима срце закуца кад и њима.“ Тог дана сам одлучио да постанем песник.

- Моје срце куца, тата.

- И моје, али бакино није.

- Ако речи нису праве, ништа није право.

Атилио де Ђовани је разведен, отац две девојчице, професор књижевности и аутор књиге поезије „Тигар у снегу“. Има ту радост да га воле деца и студенти, али не и жена у коју је заљубљен и коју сваке ноћи сања – Викторија. Она је и сама писац и тренутно пише биографију Атилијевог блиског пријатеља, муслимана из Ирана, који се након 18 година у егзилу (Француска) враћа у домовину. Викторија га прати на том путу, али, на несрећу, бива рањена. Њен живот је у опасности због немогућности набавке лекова. Атилио, сазнавши да је љубав његовог живота у смртној опасности, креће да је спасе...

Уколико желите да погледате овај диван филм Роберта Бенинија, који је чиста поезија, а инспирацију налази у хришћанском поимању љубави, кликните на слику горе.

- Ал Гиумели, пријатељу, пронађи ми тај глицерин. Знам да можеш, јер у противном она ће да умре. Ако умре, могу да прекину цео овај земаљски шоу, могу да га спакују, одврну звезде, умотају небо и ставе га у камион, могу да угасе сунце које толико волим... Знаш ли зашто га волим? Јер волим њу кад је сунце обасја. Могу све да однесу: ове ћилиме, ове стубове, куће, песак, ветар, жабе, лубенице, зрно града, седам увече, мај, јун, јул, цркве, пчеле, море... Кургате Ал Гиумели! Набави ми тај глицерин!

Спреман

Причешћивање Светом Тајном Цара Николаја II у време крунисања

14. маја 1896. године у Успенском сабору Московског Кремља

Сликар: К. В. Лебедев, 1896. године

Болесник проживљава своје последње тренутке. Лице му је мирно и опуштено. Један врли свештеник му долази у посету и, након тихог разговора, дарује му отпуст грехова.

Ујутро, исти свештеник - озбиљан и тих, приближава се истом болеснику и додирује му усне светом кашичицом. Болесник се причешћује Пресветом Тајном. Миран је и безбрижан док одбројава последње ритмове свога срца, како би затворио очи и испустио дах.

И час је дошао. Последње речи су му биле:

- Христе мој, умирем срећан, јер си Ти у мом срцу.

Заиста, брате мој, да ли си и ти спреман за то вечно путовање?

Да ли је и твоје срце примило Његовог избавитеља?

Знаш ли када ће се чути последњи откуцај твога срца?

Да ли ћеш моћи рећи да умиреш срећан?

А све је то у твојим рукама.

Са грчког превела А. М.

То се Господ уселио у ме - група Александар Невски

Давакис кажњава себе

Давакис је изместио своју команду у Ептахорију. Будан је пратио развој догађаја из своје канцеларије на Пинду. У једном тренутку, уочио је да је приликом извршења његових наредби начињен пропуст. Нагао, какав је био, изрече тешку псовку.

- Богородице моја! - рече посрамљени храбри достојанственик. - Вечерас ти дајем обећање да више никада нећу псовати, не!

Тог истог дана издао је и обавештење о самокажњавању: „Давакис да буде три дана без хране.“ Херој је, након своје погрешке, показао одлучност у извршењу казне. Тродневни пост био је уједно и почетак једног новог живота без псовки.

Заиста, дирљив је пример овога хероја са Пинда, који нам показује како се побожност не изражава хулом, већ поштовањем имена Божијег. Да би победио непријатеља, било каквог, треба прво да победиш себе (своје лоше ЈА). А псовка је највећа слабост оних људи који су навикли да псују свето и преподобно. Пример победника са Пинда нека светли свима, како би се искоренио тај рак језика сваког хулитеља.

Са грчког превела А. М.

Акатист Покрову Пресвете Богородице

Поје протосинђел Јован (манастир Лешје)

Животна потреба

Слика са интернета

Један политичар атеиста хвалио се својим колегама да је религија Христова заправо лаж. Као поткрепљујући доказ навео је случај своје супруге, која је била верница, али у којој је, после тешке борбе, успео да искорени веру у Бога.

Истога дана новине су објавиле тужну вест: супруга непобожног политичара извршила је самоубиство, одводећи у смрт, на исти начин, и своје двоје деце. Новине, које су објавиле фотографије трагичних жртава, изнеле су на светлост дана и поруку несрећне жене самоубице: „Све док сам имала веру, савлађивала сам сваку животну потешкоћу.  Али, када је мој супруг искоренио из мене веру у Бога, мој живот је изгубио сваки смисао.“

Страшан је злочин самоубиство, али ништа мање грозно није ни настојање оних људи који се боре да пољуљају веру човека, а још и више жене. Вера у Бога је животна потреба, неопходна сваком човеку, нарочито у тренуцима када га потешкоће, препреке и проблеми сломе и покосе.

Са грчког превела А. М.

135. Псалам - Славите Господа

Српско православно црквено певачко друштво "Вила"

Молитва за преминуле родитеље

Господе, Исусе Христе, Боже наш! Ти си сирочади заштитник, ожалошћених прибежиште и плачућих утешитељ. Прибегавам к Теби ја, сирота, уздишући и плачући, и молим Ти се: услиши мољење моје, и не одврати лица Твојега од уздаха срца мога и од суза очију мојих. Молим се Теби, милосрдни Господе, ублажи скорб моју због растанка са онима који су ме родили и васпитали, оцем мојим Миленком и мајком Блаженком; душе њихове које су отишле к Теби са истинском вером у Тебе и с тврдом надом у Твоје човекољубље и милост, прими у Твоје Небеско Царство. Клањам се пред светом вољом Твојом, којом су узети од мене и молим Те не ускрати им милости и љубави Твоје. Јер, Господе, Ти као Судија целога света, грехе и нечистоћу отаца кажњаваш у деци, унуцима и праунуцима чак до трећег и четвртог колена: али и милујеш оце ради молитава и доброчинстава чеда његових, унука и праунука. Са скрушењем и умилењем срца молим Те, милостиви Судијо, не кажњавај мукама вечним преминуле, незаборавне за мене слуге Твоје, оца мога Миленка и мајку Блаженку, но опрости им сва сагрешења њихова, вољна и невољна, учињена речју или делом, у знању и незнању, и по милосрђу и човекољубљу Твојему, ради молитава Пречисте Богородице и свих светих, помилуј их и од вечних мука избави Ти, милосрдни Оче отаца и чеда! Даруј ми у све дане живота мојега да се до последњег даха свога не престанем сећати преминулога оца мога и мајке у својим молитвама молећи се Теби, праведни Судијо, да их настаниш у местима светлим, у местима пријатним, у местима мирним, са свима светима, одакле су протерани свака болест, туга и уздисање. Милостиви Господе! Прими сада за слуге Твоје Миленка и Блаженку ову топлу молитву моју и подари им награду Твоју за труд и бригу за васпитање моје у вери и хришћанском благочашћу јер су ме научили да пре свега гледам Тебе, својега Господа, и да се усрдно молим Теби, у Тебе јединога да се уздам у невољама, у скорбима, у болестима, и да држим заповести Твоје; зарад њиховог усрдног старања за мој духовни напредак, зарад њиховог топлог приношења молитава за мене пред Тобом и зарад свих њихових дарова измољених од Тебе за мене, узврати им Својом милошћу, Својим небеским благом и радостима у вечном Царству Твојем. Јер си Ти Бог милостив и дарежљив и човекољубив, Ти си мир и радост, верним слугама Твојим, и Теби славу узносимо са Оцем и Светим Духом и сада и увек и у векове векова. Амин.

Завещание матери

Сын мой! С тобою я скоро расстанусь.
Пришел мой черед, ухожу.
Туда, где неведомы грусть и усталость,
Где Богу возносят хвалу.
Где нету тревоги, болезни, печали;
Уже на пороге стою.
Послушай, мой сын, что тебе завещаю,
Исполни же просьбу мою:

Одень меня просто, без долгого сбора,
И гробик попроще найди,
Чтеца призови, и пусть после канона
По мне прочитает псалмы.
Богатых поминок с застольем не надо,
Как принято делать везде.
Лишь гордости это греховной в усладу,
Но нет покоя в душе.

Свези меня в церковь без светского пенья,
Запомни, что я говорю:
Пускай хоть недолго – до погребенья –
Побуду лицом к алтарю
Поставь на могилу мне крест деревянный,
От всех избавляет он бед.
А мрамор, гранит – словно груз окаянный –
Усопшему в тягость и вред.

Вином поминать меня, сын мой, не станешь!
Про это прошу не забыть.
Ведь этим лишь душу мою ты поранишь,
А лучше – и вовсе не пить!
В годину по мне закажи ты обедню,
Поставь у Распятья свечу,
Подай, сколько можешь по милости, бедным –
Все это тебе по плечу.

А если вдруг сердце забьется тревогой,
Ко мне на могилку приди.
И преподобного Серафима
Правило тихо прочти...
Господь Милосердный пошлет утешенье,
От бед – в покаянии дверь,
Проси у Него и у ближних прощенья,
Молись, надейся и верь.

 слова протоиерея В. Мордасова

Ој, Главо Богословна

Храброст за молитву

Слика са интернета

Слепи Вартимеј

Очајничка нада је такође један од путева на коме можемо сусрести Бога. Постоји за то више примера у јеванђељима и житијима Светих. У јеванђељу св. Марка, у глави 10. читамо причу о слепоме Вартимеју, који сеђаше код капија Јерихона, крај пута и прошаше. Јеванђелска прича о његовом исцељењу пружа нам неке чињенице пресудне за разумевање молитве. Ми се сувише често чудимо што нам молитва не бива услишена. Мислимо да треба само да принесемо молитву, да би Бог постао обавезан да на њу одговори. У ствари, ако помно испитамо своје молитве за мољење, и своје потребе, видећемо да се често не молимо за оно што нам је неопходно но за оно што нам је сувишно. Лакоћа са којом одустајемо од своје молитве када нисмо услишени, показује да чак и када се молимо за нешто без чега не би требало да можемо живети, немамо ни стрпљења ни упорности да у искању истрајемо. Када не успемо да одмах измолимо, више волимо да живимо без тога што нам је потребно, него да се за то очајнички боримо. Један црквени Отац каже да је молитва као - стрела. Стрела је увек способна да полети, да достигне своју мету, да продре кроз отпор вештаства (материје), али само ако је избачена из доброга лука снажном мишицом. Средиште мете погађа само ако је стрелчев нишан непомичан и прецизан. А оно што често недостаје нашој молитви јесте та снага духа, свест о озбиљности наше ситуације.

Вартимеј је слеп. Ми не знамо да ли су му се очи помрачивале полако, је ли драги познати свет из његовог погледа ишчезавао мало-помало или је тако слеп и рођен. Али, оно што јасно видимо, јесте одрастао човек који седи крај прашњавог пута, просећи. Колико само пута у своме, можда, тридесетогодишњем животу мора да је покушавао да задобије вид? Колико често мора да је посећивао учитеље, свештенике, видаре, и молио за молитве и помоћ од било кога ко би му их могао пружити?! Колико често мора да се понадао, надом која се ослања на људе, разум и искуство, али и на веру у милост и састрадање, понадао у доброту и братску љубав? Колико често мора да се та нада подигла у његовој души да би, онда, неиспуњена, пропала?! И сада га затичемо крај пута код градских капија, уморног од живота, како више и не тражи да прогледа, него већ само покушава да преживи милосрђем пролазника. Не милосрђем горљивим које негује, него милосрђем хладним које без састрадања удељује новац добацујући га безимено гладном просјаку, а да га притом чак и не погледа. Пролазник је такође слеп као и просјак покрај пута, а његово слепило је можда чак и веће зато што је то - слепило срца и савести, он више нема никаквог удела у људском братству. Али, ова прича одвија се у Христово време. Слепи просјак мора да је чуо за овога учитеља, који се прво био појавио у Галилеји и сада путује кроз читаву Свету Земљу, творећи чуда. За човека за којег се говори да исцељује слепе, да је подарио вид слепорођеноме.

Како ово далеко присуство исцељујућег Бога мора да је оживело Вартимејеву веру и наду, али и његово очајање; наду - зато што је све могуће Богу, очајање зато што ништа није могуће човеку! Ако би му Бог дошао, он би могао бити излечен. Али како би слепац пронашао тог неухватљивог чудотворца у Галилеји или Јудеји, када се он непрестано селио из места у место и често појављивао само да готово у трену ишчезне? Тај начин на који се Бог приближава и, побуђује и последњу наду и још дубље очајање, није само Вартимејева истина. То је такође и наша сопствена ситуација. Божије присуство је као мач који одељује светлост од таме, али који нас тако често баца натраг у таму тиме што нас заслепљује. И баш зато што је Бог ту, баш зато што је вечни живот могућ, очајно је важно да не вегетирамо у животу који пролази.

Једнога дана Вартимеј, седећи крај пута, зачује да неко људство пролази поред њега. Његов извежбани страх разазнаје нешто нарочито у ходу тих људи, у њиховом разговору, и атмосфери уопште. То није бучна гомила или караван, та скупина има неко своје средиште. Вартимеј пита народ у пролазу: „Ко је то?“ Они одговарају: „Исус из Назарета.“ У томе тренутку свеколико надање и очајање његовог живота достижу врхунац. Он је, у исто време, у најдубљој тами и најблиставијој светлости. Могао би бити исцељен, јер поред њега пролази Бог. Али, морао би да уграби настали тренутак, који ће минути у магновењу. Исус ће му бити на дохвату само неколико корака. Пре тога, биће исувише далеко, заокупљен разговором са другима. Након тога, отићи ће од њега далеко, заувек. Вартимеј вапајем извија своју очајничку наду: „Исусе, сине Давидов, помилуј ме!“ То је већ, само по себи - исповедање вере. Слепи човек мора да се томе домислио у месецима који су сусрету претходили, чувши све приче о исцељењима која је учинио Господ. За Вартимеја Исус није тек неки лутајући пророк. Исус је син Давидов. Вартимеј Га тако назива, тако Му се и моли. Но, сви гласови око слепога заграјаше, наређујући му да ућути. Како се само усуђује да постави један тако безначајан захтев Учитељу, који говори о небесним стварима?! Али Вартимеј зна да је читав његов живот, сва радост и све очајање његовог живота - у његовом слепилу и могућности да оно буде излечено. Тако он виче к Исусу а људи га, уколико гласније виче, љутитије ућуткују. Напокон, зато што се моли усрдно за једину животно му важну ствар, Господ га чује и исцељује га и отвара пред њим нов живот.

Ово је уистину тешка поука. Како бисмо озбиљни морали бити у мољењу, ако хоћемо да се удостојимо величине сопствене судбине и Бога, Који у Своме смирењу жели да нас слуша! Очај, глад за Богом, животна неопходност за нас онога што иштемо, све су то услови да се стрела наше молитве сигурно вине својој мети, изметнута из напетог лука снажном мишицом и поузданим оком.

Постоји нешто нарочито у овој причи, на којој бих волео да се још мало задржим. Док се Вартимејева молитва пробија до Господа, одасвуд је окружује метеж. Овај сусрет Господа и Вартимеја догодио се у двострукоме метежу. У унутрашњем метежу Вартимејевих осећања - наде, страха, очајања, узрујаности, и у метежу гласова изван њега, који му наређују да ућути, због тога што је Господ заузет стварима достојним Његова достојанства и светости. Вартимеј није једини који среће Господа усред метежа. Читав наш живот јесте један непрекидан метеж. Низање ситуација, које изискује наше присуство, наша осећања, наше мисли, срце и вољу, у хармонији, у трвењу, и све тако. И усред тога метежа наша се душа окреће ка Господу, вапије Му и тражи у Њему починак. Колико само често помислимо да би било тако лако молити се, када не би било ничега што би нас у томе спречавало, и колико нам често управо метеж помаже да се молимо!

Молитва у метежу

Али, како можемо да се молимо у стању узнемирености? Волео бих да наведем неколико примера и покажем да је то могуће. Ту узнемиреност могао бих готово да назовем предношћу, зато што нам попут неке храпаве стене помаже да се уз њу горе успужемо, када већ нисмо кадри да летимо.

Прва прича је узета из Житија светих. Неки безимени подвижник сусреће другог подвижника, молитвеника, у планинама. Они започињу разговор у коме гост, који је очаран молитвеним духом свога сапутника, пита: „Оче, ко те научи да се молиш без престанка?“ А његов домаћин, који увиђа да је човек духовно искусан, одговара: „Ја то никоме не бих рекао, али теби ћу рећи истину - то су били демони“. Гост онда рече: „Мислим да те разумем, оче, али да ли би могао да ми то подробније разложиш, тако да те не схватим погрешно“. Овај му исприча следећу причу:

„Када бејах млад, бејах неписмен и живљах у малом селу у равници. Једнога дана уђох у цркву и зачух ђакона где чита посланицу апостола Павла, који на том месту заповеда да се молимо без престанка. Када чух те речи, огреја ме нека радост и доживех просветљење. По завршетку службе, оставих своје село у великој радости и повукох се у планине, да бих проводио живот искључиво у молитви... То стање потраја у мени неколико часова. Онда поче да се спушта ноћ, постаде хладније а до слуха ми почеше допирати чудни шумови, кораци и урлици. Око мене засветлуцаше неке страшне очи. Зверови излажаху из својих јазбина, да лове плен који им је као храну Бог назбачио. Ја се препадох, и уколико сенке постајаху дубље, мој страх биваше све већи и већи. Читаву ноћ проведох у ужаснутости корака, прасака, сенки, ужарених очију, од свести о својој беспомоћности, знајући да немам камо да се окренем за помоћ. Тада почех да вапијем Богу само оним речима, које ми долажаху на ум: „Исусе, сине Давидов, помилуј ме, иако сам грешан!“ Тако прође прва ноћ. Ујутро моји страхови ишчезоше, али бејах огладнео. Храну потражих по грмовима и ливадама, но тешко могах да утолим глад. А када сунце опет зађе, осетих да се ужаси ноћи враћају... Почех у вапијању да изгрцавам Богу свој страх и своју наду... Тако прођоше дани и затим месеци. Навикох се на језивости природе, али док бих се молио, из трена у трен искрсавала би нова искушења и невоље. Демони и страсти почеше да ме спопадају са свих страна, и пошто престаше да ме плаше ноћне звери, силе таме бешњаху против моје душе. И ја још више него раније, вапијах Господу речима: „Господе, Исусе Христе, помилуј ме!“ Ова борба трајала је годинама. Једнога дана нађох се на измаку снага. У својој агонији и јаду почех без престанка да вапијем Богу, али одговора не беше. Бог ми изгледаше неумољив, и пошто се искрзана нит надања у мојој души већ прекиде, препустих се Господу, говорећи: „Ти ћутиш, не бринеш због овога што ми се дешава, али Ти си још увек мој Бог и мој Господар, и ја ћу пре умрети на овоме месту него што ћу одустати од свог искања!“ А онда, изненада, Господ ми се јави и на мене и све око мене спусти се - мир. Дотад ми се чинило да је сав свет у тами, а сада га гледах где се купа у божанственој светлости, блистајући благодаћу Божијег присуства, која одржава све створено. Тада, у бујици љубави и благодарности, ускликнух Богу једину молитву која је изражавала све у мени: „Господе, Исусе Христе, помилуј ме грешног!“ И отада, у радости, и страдању, искушењу и борењу или у часу када ме походи мир, ове речи ми свакад избијају из срца. Оне су песма моје радости, мој вапај Богу, молитва моја и моје покајање.“

Овај пример непознатог подвижника показује нам како страдање, очајање и неспокој изнедравају из нас ове речи молитве. Тај очајнички вапај, рођен из наде која је јача од очаја, храни се очајањем и надилази га.

Митрополит Антоније (Блум)

Из ПРАВОСЛАВНОГ МИСИОНАРА

година 31.

свеска 184.

број 6/88

страна 259.

Светосавље

Културни империјализам

Отворено писмо Матице словачке

 Слика са интернета

Отворено писмо Матице словачке, (нама у Србији добро познатом) министру Мирославу Лајчаку у вези контроверзне стратегије увођења нових људских права

Пре неколико дана, тачније 22 августа, како јавља HSP, у Братислави је одржано последње заседање експертске групе каја има задатак да и дефинитивно затвори контроверзни докуменат за имплементацију нових људских права у Словачко друштво под називом „Стратегија заштите и подршке људским правима у Словачкој“ и проследи га влади на усвајање. Стратегија је садржински важног карактера и има за циљ увођење у равнотежу са европским трендом у области нових људских права, и стварање неке врсте подлоге за доношење и измене закона у Словачкој. Ову усмереност је потврдио и сам министар на свом блогу речима: „Већ је време да се решимо зафиксираних стереотипа, који нам не дају да идемо напред.“

Да је среће, писмо сличне садржине би требало да буде упућено и неком од наших министара (председнику, председнику владе, првом потпредседнику, посланицима) од стране САНУ, или бар неког од академика лично, поводом предстојеће (кад већ нису приликом претходних) „параде западних вредности“. Али ако се нису оглашавали по бројним другим питањима, често важнијим (и акутнијим) зашто би се оглашавали по овом? Да парафразирамо стихове великог Његоша – наша САНУ сном мртвијем спава.

Данас парада, а ако не схватимо ово питање озбиљно и не предузмемо нешто на време, сутра нека слична „Стратегија“ и код нас, као и Словачкој - из које ће произићи и одговарајући закони. Бојим се да ће, онога тренутка када дођемо у ситуацију да се као госпођа Кристинова у завршној речи овог писма, позивамо на савест политичара речима да су и они синови ове земље и да према њој имају и дуг – бојим се да ће тада већ бити касно.

Писмо министру Лајчаку је упућено од стране глумице и почасног председника Матице словачке, Еве Кристинове.

„Поштовани господине министре,

У години када прослављамо 1150 година од доласка Светих Ћирила и Методија, као чланови културно-историјске институције, која дубоко поштује традиционалне вредности, стотинама година поштоване од стране наших предака, са узнемирењем пратимо надолазећи тренд унижавања породице, неетичке интервенције у област васпитања и образовања деце, и друге тенденције које нам долазе са Запада, и нажалост попримили су облик предлога новог стратегијског програмског документа у области људских права. Критички гледамо и на формирање радне групе која израђује овај докуменат где необично висок (непропорционално друштву) број људи – минимално једна трећина – заступа управо помињани декадентни западни вредносни систем.

Треба бити свестан да западна култура са њеним ревидираним моралним принципима, одавно и у великој мери иде ка паду. Ми, Словаци, смо још увек другачији, духовно здравији, поштујемо још увек другачије вредности. Исправно је на ову разлику недавно упозорио руски председник Владимир Путин, када је изјавио да са обзиром на другачију традицију и културу Русија неће преузимати западне трендове, јер су им страни. Овакав суверен став, као значајној политичкој личности и представнику Словачке, дозвољавамо себи да Вам наведемо као пример погодан и за Словачку, уколико не желимо непримерен пораст друштвене напетости.

Словачкој, као и словенској Русији, су такође стране западне традиције, у којима се у неким државама негује тренд одвајања детета од породице, где децу од малена гаје непознати људи или интернатске школе, и онда од овакве деце израстају особе породично хладне, неиспуњене, несрећне, из чега произилазе и поремећаји породичног живота и поремећаји у партнерским односима.Сигурно Вам је као светском дипломати познато колико далеко отишао распад у области породице и васпитања деце у неким западним државама, и колико су тамо брутални овакви трендови. Поменућу само:

- Толерисање инцеста у Норвешкој и тамошњу праксу педофилне злоупотребе деце у сопственој породици;

- шведски експеримент васпитања где се забрањују традиционалне приче и замењују дечијом, од вртића обавезном gender литературом у којој принц тражи принца, да би га узео за мужа;

- британско емоционално хладно гајење деце, где се у друштву високо поштује давање деце од 8 година на васпитање у интернатску школу, и виђати се са њима само на Божић и преко распуста;

- сексуално васпитање заведено у школе, па чак и предшколско (право на образовање и информације) у многим западним државама (нпр. у Немачкој) које води ка томе да деца сама себе интимно додирују и задовољавају (право на комплексни развој детета као сексуалног бића) да се у првом разреду школа међусобно додирују и уче да користе антиконцептивна средства итд. и то све са увођењем gender идеологије, што води ка механичком поимању љубави и партнерства, и ка сексу као спорту, гајењу вештачких ЛГБТ људи, чиме се унижава и нивелизује човек, дубина људског бића, а пре свега до деце долазе прерано и грубо информације које нарушавају њихову целомудреност – дакле чистоту душе и тела – коју у себи скрива овај традиционални словенски, скоро заборављени појам;

- одређивање казне од 40 дана затвора и 1000 евра казне у Немачкој мајкама које одбију учешће своје деце на предавању оваквог сексуалног васпитања;

- немачко разматрање препоруке гледања порнографских филмова као примереног дела васпитања и образовања деце;

- тренд из више западних држава да се након хомосексуалности толерише и педофилија (суд у Холандији је дозволио деловање педофилској организацији, тренд у неким државама да се озаконе бракови са децом), зоофилију (став о зоофилији у грађанском кодексу Финске, јавне куће за зоофиле у Немачкој) и друго „нетрадиционално“ понашање, што се материјализује у чињеници да уџбеници сексуалног васпитања,званични материјали и васпитне препоруке преузимају педофилну идеологију, дефинишући дете као сексуално биће са правом да „ужива“ и „користи“ фактички од рођења ову „димензију личности“ итд.

Јавности додуше није познат детаљни садржај контроверзног уџбеника који је Ваше министарство подржало са 15000 евра, али бојимо се да помињани трендови већ у њега улазе и контаминирају наше младе.

Поштовани господине министре,

У припреманој Стратегији пише да „нови стратешки програмски документ за област људских права би требало да комплексно анализира, оцени и ревидира досадашњи развој, укључујући навођење дугорочних трендова. Истовремено би требало да рефлектује нови развој проблематике људских права у свету, на европској регионалној равни, као и у оквиру ЕУ.“

Сигурно сте свесни да „рефлектовати нови развој проблематике људских права“ не мора увек да значи напредак и треба размишљати и о томе да ли је тренд који је наступио развој или пад људске цивилизације. Време је да застанемо, размислимо и оценимо. Ако се говори о потреби проширивања људских права за хомосексуалне и друге gender везе, будимо свесни да се овим ограничавају људска права традиционалној породици и људима, који желе да васпитавају своју децу у здравом традиционалном вредносном систему без угрожавања страним утицајима, који, према традиционалним системима, могу неповратно да оштете душу детета. Доказе нам даје сам здрав разум. Али уколико би било потребно, постоје већ и научни докази да деца које су васпитавали хомосексуални парови имају у основи већу склоност ка самоубиствима, коришћењу дрога итд. Даље у припреманој Стратегији пише: „Председништво Словачке у ЕУ године 2016 које се приближава, је историјска прилика да се Словачка представи као напредна земља за коју је политика усмерена на остваривање људских права, родне равноправности, поштовање мултикултуралности и недискриминације неодвојиви део унутрашње и спољне политике.“

Поштовани господине министре, пракса показује да речима „родна равноправност“ (у смислу ЛГБТ средине и gender идеологије) и недискриминација није место у истој реченици, јер остваривање једног аутоматски носи са собом дискриминацију традиционалне породице, традиционалног васпитања и целомудрености душа наше деце и омладине. То значи да ће апроксимација нових вештачких, измишљених и лобистички наметаних људских права, да угрози традиционална људска права већине грађана и уђе у њихов породични живот, васпитање и образовање деце. Видели сте шта су ови трендови урадили у Француској: извели су на улице милионе људи и покренули грађански рат између народа и његових „демократских представника“, који су против гласа сопственог народа спровели бруталну полицијску интервенцију а парламент је противно вољи грађана изгласао за већину Француза неприхватљив закон о хомосексуалним браковима. Мислите ли да се тиме у Француској успоставио социјални мир? Мржња према ЛГБТ популацији се насилним наметањим њихових наводних права само повећава, и оно што је друштво до тада у тишини толерисало, сада почиње наглас да одбија.

Сигурно сте регистровали и грађанску побуну против увођења сексуалног васпитања у Хрватској – тамо је на сву срећу бар Уставни суд изразио здраво мишљење и зауставио насилно имплементирање страног елемента у друштво.

Поштовани господине министре, сигурно не желите да у Словачкој покренете грађански рат сличан француском или хрватском. Сасвим сигурно не можете бити равнодушни према таласу мржње према влади која почне у пракси да спроводи тачку: „6. стратешко питање: Права ЛГБТ популације.“ Против садржаја ове тачке имамо озбиљну резервисаност а негативно поимамо и чињеницу како се у оквиру процеса настанка заоштрила дикција ове тачке на штету осетљивијег приступа са обзиром на цело друштво, супротно првобитном предлогу. Пре свега нас узнемирава:

- диктаторски тон („... за поштовање и остваривање права ЛГБТ није у РС /Републици Словачкој, примедба преводиоца/ до сада усвојен никакав концептуални документ упркос томе што се овој теми претходних година посвећује примерена пажња на територији ЕУ, Савета Европе и УН ...“);

- дефинисање права и за друге групе са страхом од постепеног тражења већих права („... у последњој доради кривичног закона из 2013 године /се/ међутим не укључује проблематика мржње према транссексуалним и интерсексуалним особама...“);

- постепено повећавање захтева и дефинисање таквих захтева који потенционално угрожавају људска права већине друштва („... Када је реч о даљој легислативи која се тиче ... слободе изражавања ... образовања ... потребно је актуализовати је тако да ... пре свега укаже на потребе и интересе ЛГБТ особа, међу које спада заједнички живот лица истог пола, правна корекција питања заједничког живота особа истог пола, правна корекција питања промене пола итд. Неопходно је да се надлежни органи у наредном периоду и надаље програмски и озбиљно посвете овој области, припреме одговарајућа легислативна и административна решења, укључујући и акциони план за права ЛГБТ популације...“);

- директна дискриминација традиционалног нпр. хришћанског, или и недавног моралног социјалистичког погледа на породицу и људска права оваквих породица. Сејање мржње у друштво („...Остваривање људских права ЛГБТ популацији у великој мери отежава чињеница, да су вековима били, и још увек су изложени хомофобији, трансфобији и другим формама нетрпељивости и дискриминације ... маргинализације, социјалне ексклузије ... тако да су потребне одређене мере са циљем обезбеђења пуновредног коришћења људских права овим људима... Из судства Европског суда за људска права проистиче принцип да културне, традиционалне или верске вредности, али ни друге норме „доминантне културе“ не могу да оправдају изразе мржње или било какву другу форму дискриминације на основу сексуалне оријентације или родног идентитета ...“);
- претња примене легислативе вештачки имплементиране на основу иностраних примера, нама страној, која изазива унутрашњу друштвену напетост („... Предлажемо да Република Словачка своје прогресивне ставове презентоване у области права ЛГБТ популације на форумима међународних организација спроведе и у својој унутрашњој политици ...“);

- Зато, ако се у Стратегији констатује да „све јавне политике би требало да доследно произилазе из поштовања основа људског достојанства, равноправности (равноправности пред законом и једнаког приступа у смислу забране директне и индиректне дискриминације...) личне слободе и независности, правде, права учествовања у јавном животу, нарочито приликом одлучивања о питањима која суштински утичу на сопствено достојанство, идентитет и интегритет“ ово мора да важи и за традиционалну породицу и традиционални начин васпитања, не само за мањине као што је ЛГБТ популација.

У вези са декларисаним трендом да се ратификује Договор Савета Европе о заштити детета од сексуалног искоришћавања од 25 октобра 2007, који је Република Словачка потписала 9 септембра 2009 од вас тражимо да РС овај договор не ратификује, јер на основу његовог 2. поглавља под велом забране дискриминације на основу сексуалне оријентације се отвара простор за насилно пропагирање хомосексуализма а на основу 6. поглавља би морало обавезно да се уведе сексуално васпитање од предшколског узраста.

У вези са позивом Комитета УН за елиминацију дискриминације жена који у свом коначном ставу позива РС/Републику Словачку, примедба преводиоца/, да „у своју легислативу унесе забрану телесног кажњавања деце код куће“ упозоравамо да пажљиво треба разликовати меру телесног кажњавања и подвлачимо да у западним државама долази из разлога малихерних преступа у овом смеру до бруталног и трајног одузимања деце из породице, које доноси огромну несрећу у животе деце и родитеља, постоје чак и индиције да долази до комерцијалне трговине децом, када дете доноси добит појединцима или институцијама.

Поштовани господине министре,

На крају од Вас тражимо темељно преиспитивање Стратегије заштите и потпоре људских права у Републици Словачкој, у смислу горе наведених примедби.

Осетите, молим, да сте и Ви сам син ове земље, и вредносни систем, породични односи, традиција у области васпитања и образовања у којима сте одрастали су Вам помогли да се развијете у значајну личност која сада представља Словачку, и има према својој земљи и дуг да се труди да сачува њене вредности и за наредне генерације. Зашто не пожелети данашњој деци да се развијају у једнако безбедној породичној атмосфери, у каквој сте имали могућност да одрастате Ви? Ко од нас има право да дирне у ово морално наследство?

Хвала Вам за ваше време и верујемо да ћете пажљиво размотрити наведене аргументе.
У име чланова 1. Месног одбора Матице Словачке Братислава 1 Вас поздравља и много снаге у одговорном раду Вам жели

Ева Кристинова

Почасни председник 1М.О М.С Б1“

Извор