Јк. 5;14-15
Света тајна јелеосвећења, слика са нета
Док се све ово дешавало, непомјаник није мировао. Њему није угодно да му неко пред смрт узме жртву.
Док сам носила та колица са првог спрата, одједном као да ми их је неко истргао из руку: треснула су ме по руци и сломила зглоб малог прста, смрскавши га.
Муж моје куме, који је лекар, прегледао ме је, рекавши: „Све ти је смрскано. Мораш ићи да ти ставе гипс.“
„Нема шансе, морам да радим“, одговорих му, „а друго, мени не треба гипс: молићу се Светом Јовану Шангајском, он ће мени да излечи руку.“
Десет дана сам мазала прст свако вече; ставила сам два пластична ножа и везала их на прст као удлагу, мобилишући га, и ишла на посао. Свако вече сам га мазала освештаним уљем, јер сам имала страшне болове, и молила се Светом Јовану Шангајском да ми исцели прст.
Није прошло ни недељу дана, а зове ме једна Рускиња, коју сам упознала у Асторији, када је дошла Богородица Иверска. Икону је донео, сада упокојени, Хозе Муњоз, и она је мироточила.
Она ме зове и каже: „Ти си, Људмила, била код Светог Јована Шангајског, а ја нисам. Да ли би пошла са мном?“
„Немам новца“, одговорих јој, „да поново идем; била сам пре два месеца. Треба да платим авион, смештај...“
„Не треба ти новац. Ја сам радила у Америкен ервејзу и имам право на десет бесплатних карата годишње. Поклонићу ти карту.“
Пристала сам, и нас две смо отишле код Светог Јована.
„Хвала ти“, рекох јој, знајући да ју је он послао како бих дошла код њега, и за њено и за моје добро.
Код светитеља смо биле три дана и ја сам сваки пут по пет минута држала руку на његовом кивоту. Очитали су ми и молитву.
По повратку у Њујорк, сви смо се окупили, а међу нама је био и мој кум.
„Е, хајде да видим шта су твоји светитељи урадили“, каже он.
„Нису моји, него Божји, али да видиш!“, дочеках ја.
Скинем удлаге и стиснем руку, не једном, већ неколико пута.
„Да ли ти, као лекар, мислиш да неко ко има сломљену руку може овако да је стисне?“ Остао је шокиран.
Међутим, то је био увод у ново чудо Божије. Након овога, он је пристао да њега и његову супругу венчам у цркви.
Стручност и цена
Покварила се локомотива. Дошло је много стручњака да погледа квар, али ниједан није умео да га поправи. Најзад је позван најцењенији и најскупљи. Он дође, погледа, извади чекић и лупи – локомотива проради у трену.
Полазећи, човек рече цену, а она беше тако висока да се људима диже коса на глави.
- За Бога милога, откуд толико? И шта си урадио? Само лупио чекићем!
- Чекић је био гратис! – рече мирно стручњак. – Али знање о томе где је требало ударити, то се плаћа.
Свето писмо или Свето предање
На самом почетку морамо разбити заблуду да је Св. Писмо тек тако, „с неба“ пало, и да је оно у оваквом облику било доступно и раним хришћанима. Историја Цркве Христове нам казује нешто сасвим друго.
Данашња четири Јеванђеља су написана од 30- те, до 60- те године после смрти и васкресења Христовог. У међувремену, Црква се ослањала на усмено предање - сведочанство очевидаца, као и на разасута предјеванђељска документа - писано предање. Већина цркви је имала само део онога што ће постати Нови Завет. Кад су сведоци Христовог живота и учења почели да умиру апостоли су, вођени Духом Светим, писали да би сачували и учврстили расуто писано и усмено предање.
Због тога што су очекивали да ће се Христос ускоро вратити, изгледа да нису имали на уму да ће ови Јеванђељски извештаји и апостолска писма својевремено бити сабрани у Нову Библију. Поред Јеванђеља из новозаветног канона, у првом и другом столећу су кружила и многа друга, као и велики број списа, претендујући на ауторитет „апостолских списа“. Набројаћемо само неке од њих: Јеванђеље по Јеврејима, Јеванђеље по Петру, Јеванђеље по Египћанима, итд. .
Сам Нови Завет говори о постојању таквих списа (Лк. 1.1-3) - Када је Лука писао, Матејино и Марково Јеванђеље су била једина два написана канонска Јеванђеља. Осим тога, апостолског порекла сматране су: Посланице Климента Римског, Посланица Варнавина, Проповед Петрова, Дидахи, Протојеванђеље Јаковљево, Дела Јованова, Дела Павлова, Јермин Пастир, Откривење Петрово, итд.
У првих неколико векова многе Цркве су користиле различита Јеванђеља. На пример: већина малоазијских хришћана је радије користила Јеванђеље по Јовану - од остала три; и ослањајући се на опис Христовог Страдања - које се налази у њему, они су славили Васкрс на другачији начин од оних у Риму.
Прва четири века хришћанске историје су исписана дуготрајном и тешком борбом Цркве за коначно установљење Новозаветних списа. У току утврђивања, Црква се неколико пута састајала на саборе, и на њима суочила са многим питањима међу којима је било и питање канона Писма. Тек је трећи Картагински сабор (око 397- ме год.) дао целовит списак канонских књига Старог и Новог Завета, установивши шта је очигледна Истина и пракса Цркви Божијих. Сви они списи који нису били у сагласности са усменим предањем и праксом помесних Цркви одбачени су као неаутентични. Тако је коначно оформљено Св. Писмо Новога Завета које се састоји од 27- ам књига.
Ипак, и даље је остала несугласица око два „проблематична“ списа. Западна (Римска) Црква је из свог канона искључивала Посланицу Јеврејима, а Источна Црква Откривење Јованово (које се код ње ни данас Литургијски не користи). Изгледа да је најзад, унутрашњим договором Истока и Запада, тај проблем решен - једноставно, свака од страна се сложила да прихвати спорну књигу оног другог.
Данас је за многе тешко замисливо да је Црква око четири века опстајала и напредовала без комплетног Новог Завета. На основу овога ми можемо закључити да је свеукупност живота Цркве нешто много више од саме писане Речи. Јер уосталом, Црква је та која је коначно одредила које књиге сачињавају Писмо. Она га је произвела, одбранила и сачувала до данашњих дана.
У древним временима није било органског раздвајања Цркве и Библије, што је данас модерна појава. Тело без Речи је Тело без поруке, али Реч без Тела је неутемељена. Како ап. Павле пише, Тело је „... Црква Бога живога, стуб и тврђава Истине“ (1Тим. 3.15).
Црква је Живо Тело Ваплоћеног Господа. Апостол није рекао да је Св. Писмо стуб и тврђава Истине. Црква је стуб и извор Истине јер је Св. Писмо Новога Завета настало на основу Њеног живота у Богу. Укратко, Она га је написала и сачувала!
Сама Библија је довољна за спасење у смислу да садржи темељни материјал неопходан да нас усмери на прави пут. Међутим, погрешно је Библију сматрати самодовољном и самотумачивом, јер она сама по себи не може дати одговор ни на једно питање. Подразумева се да се Библија мора чувати и разумети преко Божијег Просвећења Светим Духом у оквиру живота Цркве. Господ нас није оставио само са књигом која треба да нас води. Оставио нас је са Црквом Својом у којој нас Дух Свети поучава, и Његово учење допуњава Св. Писмо. Јер се сада, каже ап. Павле, само кроз Цркву обзнањује поглаварствима и властима на небу многоразличита премудрост Божија (Еф. 3.10) - а не преко Библије. Ван Цркве Библија губи значење Свете књиге, јер је обесвећују они који се њом служе ван Цркве својим самовољним тумачењем (Мк. 4.11-12).
Из свега досад наведеног недвосмислено се може закључити да се Господ Исус Христос потпуно поистовећује са Својом Црквом, а не са Библијом. Сама Библија је књига Цркве, и без Цркве се не може разумети. И ко тражи Христа Спаситеља ван Његове Цркве, тај неће никада видети Лице његово, осим у онај Дан Суда.
Ко хоће да буде ученик Христов, и да иде за Њим, тај треба да се одрекне себе, и да узме Крст свој а не Библију (Мт. 16.24). Јер је Крст Христов, а не Библија, знак Сина Божијег који се показао јавно (на Голготи), и који ће се опет показати на Небу - као Знак Сина Божијег, када буде дошао у свој слави својој са светим анђелима својим (Мт. 24.30). А ми смо, као хришћани позвани и упућени да слушамо само Христа Спаситеља, и Његове праве законите апостоле, што значи Цркву, а не Библију или „тамо неког“ (Мт. 18.15-18).
Господ Исус Христос није писао Библију, нити је своје Јеванђеље оставио као књигу. Зато се с правом може рећи да је Христос Своје Јеванђеље написао Духом Светим у срцима својих апостола (2Кор.3.2-3); тако да су апостоли - Црква, као Тело Христово - постали живо Јеванђеље, Која је касније из Себе такође изнедрила и Јеванђеље као књигу, којом се ипак не исцрпљује сва тајна Цркве Божије - него само једним мањим делом (Јн. 20.20-31 ; 21.25). Јер благодат крштења и све друге св. тајне у Цркви, а особито св. Евхаристија - јесу живи благодатни дарови, а не само „описи“ у словима књиге, која има папирнато тело подложно кварењу и не може се јести (Лк. 22.30).
Усмено Свето Предање, које је Православна Црква очувала у чистоти све до данас, изражава живот Духа Светога у Цркви и на ваљан начин нас оспособљава да у потпуности, и како треба, схватимо Библију. Оно је несумњиво старије од Св. Писма, јер да није било њега, не бисмо ни дан данас имали Св. Писмо. Без Св. Предања до данашњих дана би трајала борба Цркве за установљење аутентичности Новозаветних књига. Конкретно, Свето Писмо Новога Завета никада не би ни заживело.
Ипак, Богу хвала, то Св. Предање је, у оквирима Цркве, изнедрило Св. Писмо које ми данас тако радо читамо. То је непобитна чињеница коју секташи узалуд покушавају да негирају додајући Светом Предању епитет „људске измишљотине“.
За нас православне Св. Предање је највеће духовно благо које су Цркви усмено подарили сам Господ и највећи духовни оци хришћанства - почев од св. апостола, па надаље преко светих отаца и учитеља Цркве.
Оно је неодвојиво од Св. Писма, и као и Св. Писмо, и оно је извор вере и мерило истинитости верског учења. Колико је оно по природи ствари неодвојиво од живота Цркве сведочи и чињеница да и саме секте имају неку врсту свога предања. Њихов живот, њихова верска пракса која се преноси са генерације на генерацију, одлуке њихових конференција и конгреса које важе за целу њихову заједницу и које се чувају записане од савременика или истакнутих њихових вођа и „пророка“, шта је друго него њихово предање. Разлика између тог њиховог предања и правог Св. Предања је у томе што је њихово предање новијег датума, и потиче од људи који су основали њихове верске заједнице, а Св. Предање потиче од Христа и апостола.
Запазимо сада нешто - Св. Писмо нигде, али словима нигде, не тврди да је оно једини извор вере. Али зато говори нешто друго; ап. Павле јасно поручује: „Тако дакле, браћо, стојте чврсто и држите предања, којима сте научени, било нашом речју, било Посланицом“ (2Сол. 2.15 ; 2Кор. 10.11); Дакле, Библија поручује, и Св. Писмо и Св. Предање - а секташи кажу само Св. Писмо.
Схватимо ово - исти Бог који говори преко Своје писане Речи (Библије), говорио је и преко апостола Христових када су они поучавали и проповедали лично. У прво време они су само усмено и проповедали Јеванђеље што се и види из Дела апостолских: (8.40 ; 11.26 ; 14.6-7 ; 18.11 ; 19.8-10 ; 20.20,31 ; 28.30-31). То њихово усмено проповедање није записано у Св. Писму, већ је сачувано као Св. Предање. Где је нпр. Посланица из Лаодикије? (Кол. 4.16). По секташима изгледа да она није ни битна!
Секташи се врло често крију иза реченице: „да су апостоли сматрали за потребно да предање запишу, они би га записали“! Ово је заиста духовито, али није библијски! Библија не каже да апостоли нису хтели да запишу све што су чули и видели о Христу и од Христа, него су много тога оставили незаписано просто стога што није било могуће све записати. То изричито сведочи ап. Јован (Јн. 21.25 ; 20.30-31). Значи, Св. Писмо изричито тврди да све што је учио и радио Господ Исус Христос, и апостоли, није ни приближно садржано у Библији! (2Јн. 12 ; 3Јн. 13-14 ; 1Кор. 15.1-2 ; 2Кор. 13.10). Речено је, на пример, да се Христос ученицима јављао више пута у току 40 дана - од свога васкрсења до вазнесења, и да им је говорио о Царству Божијем (Д. ап. 1.3). А нигде није записано шта им је то говорио. Можда би по секташкој логици и то требало одбацити, или бар окарактерисати као „сумњиво“?
Даље, секташи се веома често користе једним цитатом из Откривења (Отк. 22.18-19), који, по њиховој тврдњи, поручује да велика казна чека свакога ко од Св. Писма нешто одузме или дода. Значи, додавати некакво Св. Предање уз Св. Писмо велики је грех ! - кажу они.
Међутим, ако неко пажљивије прочита ове цитате, схватиће да овде ап. Јован уопште не говори о Св. Предању, нити о целом Св. Писму, него само о тој књизи (Откривењу). Кад би се те његове речи односиле на цело Св. Писмо и Св. Предање, онда би сам ап. Јован био први човек који се о ту претњу огрешио. Јер, после књиге Откривења он је написао четврто Јеванђеље које је ушло у збирку књига Св. Писма (канон) чак и пре Откривења.
У Новом Завету стоји заповест (2Тим. 2.2 ; Флпљ. 4.9 ; 1Тим. 6.20 ; 1Сол. 4.1-2), и похвала (1Кор. 11.2) за држање и чување Св. Предања - али стоји и опомена: „Да вас ко не зароби... људским предањем“ (Кол. 2.8). А управо се то догодило секташким верницима јер су наследили и држе предање својих оснивача.
Констатујмо коначно - ако је секташима заиста стало до тога да верују „само Писму“, онда их то исто Св. Писмо разрешава да верују „само Њему“. Јер Св. Писмо тако нешто нигде не каже, него их напротив обавезује да исто тако усвоје и Предање (не било које предање, него Свето, Христово, апостолско Предање), и чак да га предају људима који ће бити кадри да га чувају и предају новим генерацијама! (2Тим. 2.2)
Дакле, ко не поштује целокупно Господње и апостолско учење (како усмено, тако и Посланицама), не поштује ни заповести Господа Исуса Христа (Мт. 28.19-20 ; Лк. 10.16). Такви не могу бити Црква Христова и Апостолска већ само секта.
Не заваравајмо се, браћо - живот и рад Цркве Божије није се зауставио после првог столећа и поново отпочео у 16- том веку (с протестантизмом), или још горе у 19 -том и 20 -том веку (с наглом појавом секти).
На крају порука свима онима који недовољно познају историју хришћанства и вековну борбу Цркве Христове са секташима (јеретицима) свих времена и места - себе ради истражите шта се десило са народом Божијим после 28- ог поглавља књиге Дела апостола.
Из књиге Зорана Јовановића "Црква и секте"
Шешир мој (9)
Свети Петар и Симон Волх
Слика са интернета
Симон Петар и Симон Волх. Непријатељи Хришћанства воле често да наводе примере великих чудотвораца међу незнабошцима, да би тиме лаковерне обманули, хришћанску веру унизили a незнабоштво, чародејство, гатарство, сатанинство и свако шарлатанство узвисили. Нема сумње да и сатана преко слугу својих покушава чинити чудеса, но сва та чудеса његових слугу не потичу из човекољубља, сажаљења, милосрђа и из вере у Бога него из гордости, себичности, сујете и човекомржње. Хришћанин треба да се научи из историје апостолске разликовати чудеса божанска од сатанских обмана и фантазија. Нека се само сети апостола Петра и Симона Волха. Нека упореди чудеса Петрова са тобожњим чудесима Симоновим. Апостол је обраћао камена срца људи у срца благородна, лечио болесне, васкрсавао мртве, и то све молитвом и вером у живога Бога; Симон Волх пак задивљавао је људе ђаволским привиђењима. Апостол Петар био је друг Божји, a Симон Волх друг и штићеник развратног цара Нерона, који је скончао самоубиством. Чудеса факира незнабожачких спадају у врсту привиђења и обмана Симона Волха. Кao што усијан песак личи издалека на воду, тако и „чудеса" факирска личе на животворна чудеса хришћанска.
Свети Владика Николај, „Охридски пролог“
Књига о Рути 1,16
Икона Светог Архангела Михаила, слика са интернета
Купила сам јој икону Архангела Михаила. Рекла сам јој да је он врховни анђео који чува новокрштене, и да треба да га има, али ја сам га купила и не могу да јој га дам тек тако! Ако би она мени у замену дала једног гуруа, кога изаберем, ја ћу јој дати икону.
„Узми кога хоћеш“, рече она заинтересовано, „нема проблема.“
Изабрах најмрачнијег од свих и на његово место ставих икону Архангела Михаила.
Следећи пут купим икону Светог Николе, објасним јој ко је он и поново се заменим са њом. И тако редом, све док нисам избацила целу колекцију њених гуруа у канту за смеће.
А онда су почели да долазе ови њени из групе. Почели су да је убеђују како треба да се убије, да ће само тако доживети нирвану, и да њен живот више нема смисла. Срећом да је Неоми волела живот.
Објаснила сам јој да су они у заблуди и да би, верујући им, њена душа отишла у пакао, те да ћу јој то и доказати.
„Видећеш следећи пут кад дођу!“, рекох јој.
Кад су следећи пут дошли, ја сам припремила тамјан.
Након што га упалих, почех да читам у себи молитву: „Да воскреснет Бог и расточасја врази јего...“ и уједно да кадим кућу. Они су истог тренутка скочили и побегли на врата! Тако једном, тако други пут, тако трећи пут. И више нису дошли.
Тада ме је Неоми питала шта је то и ја сам јој објаснила да ђаво не може да поднесе мирис тамјана, као и да сам прскала просторије са Светом водом, што је наша заштита од таквих људи који су под демонским утицајем.
Потом ме је питала зашто сам јој дала име Рут.
Испричала сам јој причу о Неоми и Рут, да би ми она на то рекла: „Постоји једна интересантна ствар: моја мајка, са којом не говорим двадесет година, зове се Рут.“
Након њеног крштења, ни недељу дана није прошло, њена мајка је звала телефоном (а живела је у другој америчкој држави) и молила да се помире. И после двадесет година оне су се измириле.
Неоми је била толико срећна да се речима не може описати.
А онда ме је питала да ли би јој Господ могао учинити то да оде на венчање једног њеног рођака кога много воли.
„Наравно да ће ти учинити“, рекох јој, с тим што је њена прва молба, пре ове, била: да ли јој може учинити само да изађе на сунце - да седи.
Пошто јој је Господ услишио ту жељу, ја сам је одвезла у колицима до парка, а онда је уследило испуњење ове њене друге жеље.
Тако је она, после крштења, живела не месец дана већ пуних годину дана, и упокојила се потпуно мирно, без икаквих болова; а људи који имају метастазу на костима знају шта су болови, јер је ту реч о распадању костију и сваки покрет је језиво болан.
Међутим, људи из трансцендеталне медитације су покушали поново да јој приђу како би је наговорили да се убије.
Када сам полазила, она ми рече: „Ти одлазиш, а ја ћу умрети.“
„Ја одлазим, али твој живот не зависи од мене“, одговорих јој. „Твој живот зависи од Бога. И ако волиш Бога, неће ти бити тешко да се са Њим састанеш. Видиш колико ти је добра дао? А кад одеш тамо - даће ти још више. Зато немој страховати!“ Ту се она умирила.
Пред одлазак, замолила сам своју сестру да је обилази у болници редовно, сваки дан, да буде поред ње за случај да ови дођу поново, да понесе тамјан и да јој чита Псалтир.
Тако, кад ови дођоше, она поче да кади. Они се разбежаше, али их је и Неоми избацила, рекавши да јој нису потребни у животу, да она има свог Бога и да јој је са Њим веома добро. Упокојила се потпуно мирно - само затворивши очи.
Јк. 5; 19-20
Икона Преподобног Андреја Рубљова "Света Тројица"
налази се у Третјаковској галерији у Москви
По доласку у Америку, испостави се да момак ипак није онакав верник какав се приказивао, али није био ни лош човек (нисам имала са њим неких лоших искустава). Свеједно, оставих га, јер сам се запослила, а и пронађох смештај преко Цркве.
И шта се десило? Први слободан дан искористих да одем у Сан Франциско, из Њујорка.
Провела сам три дана крај моштију Светог Јована Санфранцишког, молећи се.
Након тога се вратих кући, а сестра, код које сам становала, дочека ме речима: „Нашла сам ти посао. Радићеш као сестра која помаже старим и онемоћалим особама, код моје пријатељице која има канцер – трећи по реду. Први је био рак дојке, па су јој дојку одсекли, затим рак материце, коју су извадили, и сад овај трећи, који је метастазирао на костима. Нема јој више од месец-два живота, толико су јој прогнозирали. Ако хоћеш... посао није тежак.“ Мени је новац био потребан и пристала сам.
На посао сам ишла на ролерима, да бих избегла плаћање подземне железнице. Возећи се, пролазила сам поред места где се налазила Грчка црква, која је спреда имала мозаик Христа на престолу. Сваки пут бих се уставила са друге стране улице и, помоливши се кратко пред тим мозаиком, отишла бих на посао.
Једнога дана, молећи се, помислих овако: „Боже, што Ти мени не помогнеш да крстим ову сестру пре него што умре? Грехота је да умре,“ била је пореклом Немица, протестант, али је већ седамнаест година у трансценденталној медитацији, где су јој и пријатељи, „душа ће јој сигурно у пакао. Ако ми помогнеш да је крстим, то би било дивно за њу – да ипак оде крштена са овог света.“
Кад стигох њеној кући, ја јој то испричах.
„Знаш, размислићу о томе...“, каже она мени на то, да би већ сутрадан наставила с причом: „Ево овако: ја имам једну слику, коју носим од своје деветнаесте године“, а тада је имала педесет девет. „Ако будеш знала да ми кажеш ко је на тој слици – ја ћу се крстити.“
„Јаох“, помислих, „пред какве ме то ребусе, Господе, стављаш? Откуд ја знам шта је на слици! Али, хајде да пробамо!“
И донесем јој кутију. Она извади слику, а ја само што се не онесвестих!
Јер сликам иконе, и знам све што је потребно из житија о светитељима, а на слици је била изображена Света Тројица од Андреја Рубљова.
Значи Бог! Православни хришћански Бог!
И кажем ја њој: „Знаш, Неоми, по свему судећи, требало је да ти будеш православна хришћанка, јер то је наш Бог – Света Тројица од Андреја Рубљова.“
И испричам јој све о тој икони, а она ће мени:„Како да ја знам да је то све истина и да нећеш само да ме превариш да се крстим?“
Питање на месту. Ја станем и помислим: „Е, Боже, хајде сад помози! Шта сад?“
Седећи преко пута полице са књигама, на моју радост угледах једну с насловом „Светско хришћанство“. Ако је у тој књизи нема, мислим се, а где ће је бити?
Устанем, узмем књигу и, како је отворих – наиђох право на страницу о Светој Тројици! Икона је преко целе стране и на енглеском језику подаци о њој.
„Изволи,Неоми“, рекох, показујући јој.
Она није могла да поверује својим очима. Зурила је у ту слику, говорећи: „Пет година имам ту књигу, и безброј пута сам је листала и ишчитавала. Није ми јасно како то нисам видела...“
„Знаш, Господ некад затвори очи, а некад отвори. Теби је очигледно затворио, да би их сада отворио. И сад мораш да испуниш оно што си обећала.“
„У реду. Шта ми је потребно за крштење?“
„Потребна сам ти ја.“
„Како то мислиш?“
„Потребна ти је кума. Ја ћу да обавим све што је потребно, да припремим, и да те крстим. Бићу ти кума и завршена прича.“
Како је она била у кревету, немоћна да устаје, мршава као сенка и близу смрти, набавила сам колица и на њима је одвезла до најближе јој цркве, где нас је већ чекала једна Гркиња; њу сам упознала у Асторији, у грчкој цркви, где је чула разговор између мене и моје другарице о крштењу.
Желећи да му присуствује, она је питала где ће се обавити. Пружих јој обавештење, премда сумњајући да ће се појавити, јер је жена инвалид на штакама. Али Бог даде те дође!
Све је прошло у најбољем реду, а мени, као куми, дође на ум да јој, уместо њеног имена Неоми, дам име Рут. По изласку из цркве, Гркиња је питала да ли може да нас части, на овај лепи догађај, доручком.
Неоми (крштено Рут) је била дирнута и одушевљена, јер потпуно непозната особа њу части доручком - што је иначе један леп улазак у Православље.
Рекох јој: „Па ми, православни, јесмо такви!“ На поклон је добила икону Мајке Божије, коју сам ја ставила поред њених гуруа (имала је читаву колекцију). Они су били толико мрачни и ружни, а ја нисам знала како да их склоним одатле, јер она није дала да се помере.
Али, шта се десило? Стављајући икону Мајке Божије ту где јој није приличило друштво, али јесте место, одлучила сам да порадим више на томе. И Господ ме је поучио.
Приче Сол. 20,24
Мошти Светог Јована Шангајског и Санфранцишког (слика са Светосавља)
Тој истој другарици могу да се захвалим и за следећу причу, која се простире чак до Сан Франциска. Наиме, она ме је позвала да идемо у Острог.
Прихватила сам, премда нисам имала ни динара у џепу, а и претходно сам већ посетила манастир, те нисам имала никакве потребе да тамо одлазим поново. Но, на њено мољење, пристадох.
Дошавши у цркву Светог Саве, ову малу, упалим свећу, молећи се: „Боже, помози ми да на најбољи могући начин стигнем до Светог Василија!“
Излазећи, у порти цркве угледах таблу са обавештењем: Посета Острогу и обилазак још четири манастира – 150 динара; баш онолико колико сам ја имала у џепу. На радост моје другарице, којој потврдих да идем, одох да уплатим.
Међутим, како непомјаник никад не спава, она доби вест да јој је тетка, која је била у старачком дому, на самрти. И ту јој рекох: „Не дај се преварити! Није она на самрти; у петак, кад будемо кренуле, она ће васкрснути! То само непомјаник хоће да те превари! Уплати и иди, и видећеш – све ће бити у реду.“ „Не! Не! Не могу, она ће да умре.“ „Добро, како ти воља“, рекох јој.
А ја - шта ћу? Платила сам, морала сам да идем. У петак седох у аутобус. Тетка је, наравно, васкрсла, и моја је другарица дошла са торбом да види има ли места. Међутим, места није било, и на Острог сам отишла сама.
Седећи у аутобусу, овако размишљах: „Боже, зашто ја сад идем у Острог? Која је сврха овог мог одласка? Мора да има нешто.“
У том тренутку приметих једног момка са наочарима. Седео је поред мене, а ја, нимало одушевљена друштвом, помислих: „Јаој, само ми треба овај ћоравко да ме малтретира у животу!“. Али ту приметих да на крилу држи гомилу слика, и то са Свете Горе.
„Дај ми, молим те, да их погледам!“, рекох, обраћајући му се. „То је једно од два места где никад нећу отићи.“ „Добро, разумем то за Свету Гору“, одговори он, додајући ми слике, „ а које је то друго место?“
„Сан Франциско.“
„Зашто Сан Франциско?“
„Шта да ти причам, ти сигурно не знаш ко је то...“, снебивах се да му одговорим.
„Реци слободно, можда знам“, инсистирао је младић да чује.
„Ето, волела бих да одем до моштију Светог Јована Шангајског“, најзад се поверих.
Ту ме је питао шта знам о светитељу, и ја му препричах прочитану књигу о његовом житију.
„Био сам на његовој канонизацији“, рече он мени. „Ево ти уље; носим га са собом већ неколико дана и размишљам коме да га поклоним.“
Погледам оно уље и кажем: „Види, молим те! Кад неће Мухамед брегу, онда брег дође Мухамеду.“
Затим се окренем према момку, мислећи у себи: „Боже, какав диван момак! Какав леп момак!“ У трену ми се промени слика о човеку.
Три дана сам провела са њим у друштву, а после настависмо да излазимо.
Једног дана ми рече: „Путујем за Грчку, па ако би хтела да ми узмеш папире за визу из америчке амбасаде...“ Рекох: „Добро.“
Он оде, ја преузех папире, а по његовом повратку одосмо ми у посластичарницу где ме упита да ли сам урадила што ме је замолио.
Ту ја извадих папире, дајући му их, на шта он рече: „Не, то је за тебе!“
„Шта ће мени папири?“, упитах, чудећи се.
„Ја живим у Америци, па сам мислио, ето, забављамо се, па да пођеш са мном. Ако се ускладимо и сложимо, можемо и да се узмемо.“
Одговорих му потврдно, с тим што морам напоменути следеће: неколико дана пре тога размишљала сам, Богу се обраћајући: „Што ме не пустиш, молим Ти се, негде на крај света, само да изађем из ове фирме и свега овога?!... На крај света ћу да одем.“
И тако, добих могућност да одем на крај света.
Мк. 9,23
Манастир Нимник, слика преузета са сајта Далекодопосла
Казивања о чудима Божјим у свом животу сестра Људмила отпочиње, нимало случајно, причом о одласку у манастир Нимник, који се налази у атару села Маријани, између Пожаревца и Великог Градишта, удаљен два километра од села Курјаче.
Првобитну цркву подигао је Богосав, војвода кнеза Лазара. За време турске владавине манастир је био паљен и пљачкан, а у Карађорђево време Турци су га срушили до темеља. Обновио га је кнез Милош, 1825. године.
Приликом обнове, у црквене зидове уграђиван је и материјал са оближњег Виминацијума.
Манастирска црква посвећена је преносу моштију Светог Николаја Мирликијског (9/22. мај).
„За име овог манастира везано је предање о девојчици-мученици.
Причају људи да је у турско доба једна девојчица (чије је име заборављено у тами векова, а коју је народ касније прозвао Николина) чувала овце на ливади изнад села. Однекуд су наишли Турци, намерни да опљачкају манастир. Питали су девојчицу где се манастир налази. Дете је на влашком одговорило: "Нушћју њимик" (не знам ништа).
Манастир је већ био похаран и сравњен са земљом.
Обесни Турци су девојчицу убили и бесно потерали коње ка оближњем утврђеном граду Раму. Мрак је пао, девојчица се није враћала са стадом, и мештани су кренули да је траже. Приметили су ватру на рубу шуме. Мислили су да се запалило велико дрво.
Када су пришли ближе, видели су да то не гори ватра, већ је дрво обасјано чудесном светлошћу. Та светлост се спуштала до главе девојчице-мученице, творећи ореол. Тело девојчице, мученички пострадале, ставили су на кола, и волове потерали полако ка селу.
На месту где се некада налазила црква, волови су стали и нису могли да крену даље. За сељане је то био знак да ту треба да сахране девојчицу и подигну малу капелу. Ускоро су на гробу мале мученице почела да се догађају чудесна исцељења. Обновљени манастир, који се некада звао Маријански, прозван је Нимник, по одговору који је девојчицу коштао живота.“ (Светосавско звонце)
Занимљиво име (Нимник) тражи - ево, већ на почетку овог казивања - да усмеримо пажњу на стихове Светог писма: „Ја сам луђи од сваког, и разума човечијег нема у мене. Нити сам учио мудрост, нити знам свете ствари. Ко је изашао на небо и опет сишао? Ко је скупио ветар у прегршти своје? Ко је свезао воде у плашт свој? Ко је утврдио све крајеве земљи? Како Му је име? И како је име Сину Његовом? Знаш ли? Све су речи Божије чисте; Он је штит онима који се уздају у Њ. (Приче Соломонове 30;2-5)
Јер све што ће овде бити изложено, једног је разлога ради: „Тајну цареву је добро чувати, о делима Божјим је добро причати.“ (Товит 12,7)
„Са једном другарицом сам се спремала да посетим манастир Нимник“, овако започиње сестра Људмила своја казивања. „Договориле смо се да се нађемо на аутобуској станици. Стигавши, она је рекла да не може да иде у манастир, а ја сам пошла због ње, јер ме је она молила да идемо.
Иначе, месец дана пре тога подвргла сам се операцији; нисам баш била у некој форми – имала сам и температуру. Међутим, код мене постоји правило да, када кажем да идем у манастир, нема силе која ће ме зауставити. Ако сам кренула, ја ћу и да одем, јер сматрам да непомјаник увек ради на томе да те спречи било којим начином: да ли температуром, невременом, одустајањем неке другарице или друга... није важно.
И ја сам јој одговорила: „У реду, ти не мораш да идеш. Ја идем!“ На то ће она: „Нећеш ваљда по оваквом времену?“ „Хоћу!“
Било је кишовито, ружно, ја оперисана, носим ранац на леђима (и неке поклоне манастиру), који није био нимало лак. И поред тога, стижем до тог места где треба да изађем и одатле наставим другим путем ка манастиру. Ту се невреме појачава: киша све јаче пљушти, ветар неумољиво шиба а сем мене, нигде живе душе!
Хладно, нема ни табле, не знам на коју страну да кренем. Тада угледам једну кафаницу. Из ње изађе човек, те му приђем да се распитам.
„До Нимника имате шест километара“, каже он, „а аутобуси не иду, јер је субота.“ „Шта сад да радим?“, мислим се. „Где да се окренем?“
И, сазнавши од овог човека за правац, ја се овако обратих Господу: „Господе, чуо си овог човека. Ако мислиш да ја могу да ходам оваква каква сам: са температуром, оперисана и натоварена, шест километара, Ти ме пусти! Ако мислиш да не могу, а Ти ми пошаљи помоћ!“ И ја сам једноставно кренула. То је била пољана, брисан простор – нигде никога.
Нисам направила ни десет корака, кад угледах црвена кола, која су се однекуд створила; стају поред мене, и човек отвара врата, питајући: „Сестро, на коју страну идеш?“ „Идем до манастира Нимника.“ „Уђи, ја идем до села Курјаче, то је два километра од Нимника.“
Погледам, а унутра хлебови, које носи за једну кафану. Само једно место је слободно! Да је моја другарица кренула са мном, ја не бих могла да идем; морала бих да пешачим. Захвалих Богу и седох са човеком.
Кад смо стигли до Курјаче – сунце сија! Престаде киша, престаде ветар, те ја пређох она два километра певајући и успут разговарајући са пастирима, овима-онима који су чували стоку.
У Нимнику ме мати лепо прими. Преноћих код Свете Николине, а ујутру мати каже: „Идемо, освештава се једна црква. Доћи ће и владика. Имам једно место празно, хајде с нама, па ћу те одвести до Пожаревца на аутобус.“
Да је кренула моја другарица, опет не бих могла ићи, јер је било само једно место.
Тако сам ја отишла на ту прославу, а потом ме мати, покојна Јефросимија, одвезла на аутобус, и ја стигох кући.
То сам испричала неким својим другарицама, а после годину дана десила се једна интересантна ствар.
Кад сам сусрела једну од пријатељица, она ми овако рече: „Знаш, Људмила, ону твоју причу...?“ „Да, да, сећам се. Шта је било?“ „Е, видиш, ја сам кренула у Сланце, носећи огромну торбу, пуну књига, које сам хтела поклонити манастиру да их продају (то је била књига о крштењу деце, коју је она написала), а ја под температуром. Дошла сам до места где ме је аутобус истоварио, даље ни корак нисам могла да направим. И ту се сетих твоје приче, те рекох овако: „Господе, молим Те, помози ми као што си Људмили помогао, њеним молитвама!“
У том тренутку стаде џип. Човек отвори кола и упита: „Да не идете можда у Сланце? Уђите!“
И ја утоварим ствари те, стигавши у манастир, рекох: „Боже, хвала ти! Ово стварно делује!“
Све то испричах и својој сестри. А на путу за манастир Копорин, тачније - у месту од кога је до Копорина било четири километра, моја сестра препричавала је ово својој другарици, која је била у друштву са нама.
У том она предложи: „Хајде и ми да се помолимо! Можда ће се поновити!“
Тог тренутка стадоше кола. Жена отвори врата и упита: „Да не идете можда до Копорина?“
И повезе нас све до манастира.
Тада сам рекла сестри: „Слушај! Немој више никад да кажеш Људмилиним молитвама, већ се сама помоли Богу – својом вером. Није моја вера јача од твоје, него је само делотворнија.“
Шешир мој (7)
