Све у причама бива

Тајна породичне среће

слика са нета

Једна поред друге живеле су верујућа и неверујућа породица. Неверници су се цело време свађали, док је у породици верних обитавало смирење и разумевање.

Једном неверујућа жена рече свом мужу:

- Иди, и привири код комшија, и дознај шта они то раде кад им све иде по добру!

Овај оде и, кријући се, стаде посматрати. И виде жену како пере под, а затим журно трчи у кухињу. У том је у кућу улетео муж и, не приметивши кофу, упао је у њу и вода из ње се разлила по поду. Жена је пришла, извињавајући се:

- Жао ми је, драги, ја сам крива.

А он ће њој:

- Не, ти мени опрости, ја сам крив.

Неверујући човек, узнемирен овим, пође кући, где га жена дочека с питањем:

- Јеси ли дознао нешто...?!

- Да! – одговори он.

- Шта?

- Све сам схватио! Ми смо у праву, а они су криви.

Тајна је проста – зар не?

у слободном преводу причу превела причалица

Доживљаји Пинокија

Легенда о колибрију

Слика са интернета - Колибри

Једном је избио шумски пожар. Све животиње су са ужасом беспомоћно посматрале несрећу. Једино је малени колибри био заузет одласком на воду, носећи, у повратку, неколико капи у кљуну.

Након извесног времена, оклопник (армадило), раздражен бесмисленим шумом, рече:

- Колибри! Јеси ли полудео? Зар је могуће да заиста мислиш како ћеш угасити пожар са неколико капи воде?!

А колибри му одговори:

- Не, али ја толико могу да учиним.

Pierre Rabhi

За блог причу нашла и превела причалица

Живот је леп!

Пресвета Богородица Тројеручица

ГМО: Тренутак истине

Ми смо њихови потомци

Снага природе

Косовски завет

Послање

Жена-птица

Чудотворац Егински

Чудесни гроб Светог Нектарија Егинског (Васељенска ТВ)

Свако истинско задовољство има за своју основу моралну срећу.

Свети Нектарије Егински

Једног пролетњег поподнева, када су топли сунчеви зраци поново загревали земљу, Нектарија је посетио један богослов који је својевремено био његов ученик у Ризариону. Гост је Нектарија затекао како копа бунар за воду. Донео му је неке занимљиве богословске књиге из Француске, али су Нектаријеве руке биле блатњаве и није могао да прихвати поклон. Како се приближавала вечерња, Нектарије је брзо опрао руке, пресвукао мантију и примио госта у једној одаји намењеној пријему посетилаца. На први поглед, посетилац готово да није ни препознао Нектарија. Није могао да верује да је епископ толико мршав, блед и стар.

„Колико човек може да побледи и да остари“, помишљао је у себи. „Где је сада сва његова ученост, где је његово епископско достојанство?“

Када су се сусрели у гостинској соби, посетилац је рекао Нектарију:

- Преосвећени, неколико нас, дипломаца из Ризариона, много жалимо због...

- Зашто? Због нереда и пометње у свету?

- Каквих нереда? Ми жалимо због Вас, Преосвећени.

- Због мене? Чудно. Можеш да се увериш да сам још жив, да сам здрав, да радим и да још увек нисам отишао из овог сујетног света.

- Наравно да сте још живи али, како да кажем, човек Вашег јерархијског статуса, који би могао да постане слава Цркве...

- О каквој Цркви говориш? – збуњено је упитао Нектарије.

- Зар постоји још нека поред оне једне и једине? – упитао је посетилац.

- Наравно да не постоји! Међутим, слава о којој ти говориш не припада нама који смо још увек на земљи и којима ће бити суђено. Слава се налази горе, у Небеској Цркви.

- Ја то не оспоравам, али сматрам да међу онима који се још увек боре на земљи, има и оних који су у стању да развију своје способности.

- Дакле?

- Дакле, ми имамо тако изузетну личност као што сте Ви, а опет су Вас протерали и одгурнули у анонимност. Константин ми је рекао да ћете завршити шијући папуче за монахиње. Не могу да поверујем да неправда толико цвета у наше време. Правда је уз моћне, а ипак ласкавци и препредени успевају да је изиграју...

Посетилац је гледао у Нектарија и, противно својој вољи, почео да дрхти. Био је то беспрекорно одевен човек плаве косе, румених образа и сјајних очију које су дрско светлуцале. Било је очигледно да је то човек који добро живи.

- Чиме се сада бавиш? – упитао је Нектарије.

- Радим као предавач у неколико средњих школа. Нисам тражио да ме држава постави на неку одређену дужност. Лично се бавим питањима канонског права и студијама везаним за безбрачност епископа.

- Ти знаш – наставио је Нектарије – да успешна професионална каријера, како то називају на Западу, као ни прагматизам у овом животу, нису никаква гаранција за улазницу.

- За какву улазницу?

- Улазницу за вечни живот.

- Ви знате, Преосвећени – уз осмех је одговорио посетилац – да сваки аргумент има и свој противаргумент. Ако, на пример, учени људи тако одлуче, они могу да представе и да подрже Ваше књиге. С друге стране, међутим, они око њих могу створити заверу ћутања и тиме учинити да оне остану потпуно непознате.

- Моји списи нису настали због жеље за славом, настали су из осећања моје свештеничке дужности.

- Ви тврдите да слава није важна? Занимљиво! Морам признати да сам срећан када видим своје име потписано испод чланка штампаног у важном периодичнику или у некој широко рапрострањеној публикацији. Моја награда је осећање унутрашњег задовољства. Зар је то лоше ако неко осећа да је његов духовни напор награђен и да је био од користи?

- Нека буде, хајде да променимо тему.

- Због чега, Преосвећени? Зар сам рекао нешто погрешно? Зар је могуће да двојица богослова имају сасвим различито мишљење?

- Ми ствари посматрамо са различитих гледишта... Мене, на пример, ни најмање не интересује мишљење овог света или његова слава. Ја се превасходно трудим да извршим Божију вољу која и покреће моју савест.

- Значи, била је Божија воља да се повучете на ово острво и да живите међу неписменим монахињама.

- Променимо тему, молим те. Пре или касније, сви ћемо окончати и нико неће моћи да избегне страшни и праведни суд Божији. Ако си икада проучавао светог Јована Лествичника, требало би то да знаш. Нико неће бити поштеђен, драги мој, нико!

Посетилац је одбијао да оконча разговор. Прекинуо је Нектарија и наставио да спретно брани своје становиште. За сваки Нектаријев аргумент имао је спреман противаргумент. Био је толико сналажљив да је било готово немогуће супротставити му се коришћењем логике.

Нектарије није могао да престане да размишља о свом посетиоцу и о саркастичним примедбама везаним за његово „прогонство“.

Када је прошла поноћ, Нектарије је клекнуо пред иконостас у својој соби. Усредсредио се на велику икону Пресвете Богородице коју је за њега насликао онај светогорски живописац. Три пута се прекрстио и почео да се моли. Присиљавајући се да не плаче, са најдубљом побожношћу и богомислијем појао је Ти си моја Заступница:

- Пресвета Мајко Божија, видела си да је стари противник и непријатељ данас дошао да би поразио мој дух. Носио је свеоружје доказивања да свештеник треба да доприноси војујућој Цркви. Тврдио је да сам се удаљио од свог стада како бих Твом Сину принео само неколико побожних уздаха. Ти, Пресвета, знаш истину. Познате су Ти тајне бриге и жалости које је поднело моје срце. Ја Те молим и преклињем, Пресвета Богородице, да ме не оставиш самог у сумњи и пометњи. Ја сам мали и незнатан, и покушавам да прихватим само мала и незнатна дела...

Гледајући у готово детињаст лик Пресвете Богородице, Нектарију се учинило да на њему примећује осмех који је изражавао љубав, заштиту, благонаклоност и обећање, и истог часа је осетио спокојство.

Из књиге: „Свети Нектарије Егински: Земаљски анђео - небески човек“

Чудотворац Егински

Тигар у снегу

- Како си ти постао поета? Како си почео?

- Био сам мали, млађи од тебе сад, имао сам 8-9 година. Био сам са својом мајком; много сам је волео... Били смо код ујака Ђустина и тамо је било дрво. Знате шта се десило?

- Шта?

- Мала птица је летела поред, певајући, летећи ниже и ниже, и слетела ми баш овде на раме.

- Не!

- Кунем се! Одабрала је мене од свих људи. Плашио сам се да ће одлетети, па сам се правио да сам дрво. Нисам се померао. Осетио сам срце како ми куца, како удара.

- И онда?

- Онда је одлетела. Желео сам да кажем мајци. „Мама, мала птица, летећи и певајући, слетела ми је на раме и седела тамо сат времена!“ Она је рекла: „Мислила сам да се нешто ужасно десило“, и наставила је да ћаска.

- То је било ружно од баке. Није волела птице?

- Не, бака није била лоша и волела је мале птице. Није то било до ње, него до мене. Ја сам крив што јој нисам лепо испричао шта се десило, што јој нисам показао шта сам осећао. Био сам толико узрујан да сам себи рекао: „Мора да постоје људи, чији је посао да користе праве речи, који састављају ствари на начин тако да другим људима срце закуца кад и њима.“ Тог дана сам одлучио да постанем песник.

- Моје срце куца, тата.

- И моје, али бакино није.

- Ако речи нису праве, ништа није право.

Атилио де Ђовани је разведен, отац две девојчице, професор књижевности и аутор књиге поезије „Тигар у снегу“. Има ту радост да га воле деца и студенти, али не и жена у коју је заљубљен и коју сваке ноћи сања – Викторија. Она је и сама писац и тренутно пише биографију Атилијевог блиског пријатеља, муслимана из Ирана, који се након 18 година у егзилу (Француска) враћа у домовину. Викторија га прати на том путу, али, на несрећу, бива рањена. Њен живот је у опасности због немогућности набавке лекова. Атилио, сазнавши да је љубав његовог живота у смртној опасности, креће да је спасе...

Уколико желите да погледате овај диван филм Роберта Бенинија, који је чиста поезија, а инспирацију налази у хришћанском поимању љубави, кликните на слику горе.

- Ал Гиумели, пријатељу, пронађи ми тај глицерин. Знам да можеш, јер у противном она ће да умре. Ако умре, могу да прекину цео овај земаљски шоу, могу да га спакују, одврну звезде, умотају небо и ставе га у камион, могу да угасе сунце које толико волим... Знаш ли зашто га волим? Јер волим њу кад је сунце обасја. Могу све да однесу: ове ћилиме, ове стубове, куће, песак, ветар, жабе, лубенице, зрно града, седам увече, мај, јун, јул, цркве, пчеле, море... Кургате Ал Гиумели! Набави ми тај глицерин!

Спреман

Причешћивање Светом Тајном Цара Николаја II у време крунисања

14. маја 1896. године у Успенском сабору Московског Кремља

Сликар: К. В. Лебедев, 1896. године

Болесник проживљава своје последње тренутке. Лице му је мирно и опуштено. Један врли свештеник му долази у посету и, након тихог разговора, дарује му отпуст грехова.

Ујутро, исти свештеник - озбиљан и тих, приближава се истом болеснику и додирује му усне светом кашичицом. Болесник се причешћује Пресветом Тајном. Миран је и безбрижан док одбројава последње ритмове свога срца, како би затворио очи и испустио дах.

И час је дошао. Последње речи су му биле:

- Христе мој, умирем срећан, јер си Ти у мом срцу.

Заиста, брате мој, да ли си и ти спреман за то вечно путовање?

Да ли је и твоје срце примило Његовог избавитеља?

Знаш ли када ће се чути последњи откуцај твога срца?

Да ли ћеш моћи рећи да умиреш срећан?

А све је то у твојим рукама.

Са грчког превела А. М.

То се Господ уселио у ме - група Александар Невски

Давакис кажњава себе

Давакис је изместио своју команду у Ептахорију. Будан је пратио развој догађаја из своје канцеларије на Пинду. У једном тренутку, уочио је да је приликом извршења његових наредби начињен пропуст. Нагао, какав је био, изрече тешку псовку.

- Богородице моја! - рече посрамљени храбри достојанственик. - Вечерас ти дајем обећање да више никада нећу псовати, не!

Тог истог дана издао је и обавештење о самокажњавању: „Давакис да буде три дана без хране.“ Херој је, након своје погрешке, показао одлучност у извршењу казне. Тродневни пост био је уједно и почетак једног новог живота без псовки.

Заиста, дирљив је пример овога хероја са Пинда, који нам показује како се побожност не изражава хулом, већ поштовањем имена Божијег. Да би победио непријатеља, било каквог, треба прво да победиш себе (своје лоше ЈА). А псовка је највећа слабост оних људи који су навикли да псују свето и преподобно. Пример победника са Пинда нека светли свима, како би се искоренио тај рак језика сваког хулитеља.

Са грчког превела А. М.

Акатист Покрову Пресвете Богородице

Поје протосинђел Јован (манастир Лешје)