Ташна за понети (1)
Лева нога
Илустрација: Christine Haworth
Јутра сваког, кад устане,
баш на леву ногу стане,
те од тога часа Света
свашта нешто зановета.
Што папуча није ближе?
Зашто прозор није
ниже?
Панталоне - што облачи,
кад их с мраком опет свлачи?
Зашто
мора зубе прати?
Или лице умивати?
Прљав биће и онако
чим за ћошак
буде мак`о.
Још милион ситних ствари -
то му, ето, живот квари,
а због којих жалом жали
зашто није инсект мали.
Јер да јесте
каква буба,
не би брин`о око зуба,
нит марио за одело -
буби то је
што и тело.
Гледа мајка, а све ћути,
хоће дете да одљути,
и
загубљен осмех нађе,
потонуле врати лађе.
Додајући му ципелу,
она рече мис`о смелу:
„Треба хвалит`, сине, Бога,
што си дете, не
стонога!
Јер, замисли ти те муке:
имаш ноге, немаш руке;
и кад с
јутром у дан крочиш -
на педесет ногу скочиш.
Свих педесет левих да
су -
куд ћеш горе, о, ужасу!
Зато буди који јеси
хвалу Богу ти
принеси.“
Замисли се Света мали
климну главом и захвали,
насмеја
се дечје, мило -
бригама је одзвонило.
аутор: причалица
Мт. 18,3
Слика са интернета
Кад је Филип имао четири године, била сам код његових родитеља у посети.
У једном тренутку он је утрчао у кућу, са огромном чворугом на глави, кукајући и плачући на сав глас, али нас није погледао. Протрчао је поред нас, улетео у собу и залупио вратима. У чуду погледах у куму, питајући је:
„Шта ово би?! Где оде Филип?“
„Дођи да ти покажем!“, рече кума.
И она одшкрину полако врата. Имала сам шта да видим: Филип је клечао поред једног сточића, на којем је било мноштво икона, и овако се молио:
„Докторе Исусе, молим Те, био сам веома лош! Био сам веома неваљао, па сам пао и разбио главу. Ево признајем, али, молим Те, исцели ме, глава ме страшно боли! Види, имам и чворугу! Докторе Исусе, бићу добар, обећавам Ти! Мајко Божија, помози ми, и Свети Ђорђе, и Свети Никола, и Свети Јоване“, и настави да набраја имена свих светитеља са икона на његовом столићу.
Полако затворих врата и након десет минута он је изашао смејући се.
„Где ћеш, Филипе?, упитах га.
„Идем да се играм!“
„А чворуга?“
„Излечио ме доктор Исус, ништа ме не боли.“
То је та дечја вера, која је јако потребна.
Њихово троје деце (имају и ћеркицу) је врло чудно. Кад су били код мене у манастиру, Марина, њихово најмлађе дете, још је пузала. У једном тренутку обратих се Михајлу, средњем детету:
„Докле мислиш да ова твоја сестра пузи?“
„Па шта ћу јој ја кад је мала?!“, одговори он.
„Како шта ћеш...? Лепо јој реци: „Марина, устани и ходај!““
Михајло је стао испред Марине и рекао:
„Марина! Устани и ходај! Ниси више беба!“
Марина је устала и почела да хода, и више ниједном није клекла на колена.
Та иста Марина, кад је имала три године, а били смо у аутобусу, мало се мешкољила на седишту, што је приметила једна девојка, рекавши:
„Е мала, ти си баш прави ђаволак!“
А она се, онако мала, окренула према њој, сасвим озбиљно говорећи:
„А, не! Ви, матори, сте ђаволи, а ми, мали, смо анђели.“
И ту ју је покосила. Мени је било непознато да јој је неко некад тако рекао.
Једном, кад сам назвала Филипа овде на Новом Београду, поздравих га са: „Ћао, Филипе!“, а он ће мени на то рећи:
„Кумо, ја мислим да се хришћани поздрављају са Помаже Бог.“
„Филипе, душо моја, љуби тебе твоја кума што ти мене увек подсетиш све што треба. Хвала ти, и Бог ти помогао и добро дао!“
Еф. 6;1-3
Слика са интернета
Тако мене Бог шета тамо где треба и кад треба. Ако треба у Америку, пошаље ме, ако у болницу...
У болници сам била поред жене која је умирала од рака и, кад смо изашле, она је дошла код мене у госте и ја, видевши је онако тужну, упитах је: „Зашто не ставиш уље Светог Јована Шангајског?“
А док сам кувала кафу у кухињи, прошло ми је кроз главу питање да ли је она уопште крштена. Вратила сам се и питала је, а она ми је рекла: „Нисам. Зато сам и тужна. Требало је да се крстим, а кума ми је отказала јер сам болесна.“
„Отказала ти је зато што тако треба – кума ћу ти бити ја!“
Крштење је обављено у манастиру Раковици шест месеци пре њеног упокојења.
То је оно: препусти се вољи Божјој. Ти, у ствари, мислиш да идеш за својом ствари, али, кад све сагледаш, видиш да те заправо Господ води. Изјалови се оно што си ти хтео, а добио си оно што је Бог хтео.
За оно што сам у Америци урадила, добила сам пламену веру. И то ми се десило код Светог Јована Шангајског, али морам да направим једну дигресију.
Седам дана након свог крштења, отишла сам на Дурмитор, где сам имала чудан сан.
Прве ноћи сам сањала неку светлост и у њој црвену књигу како лебди. Чула сам глас: „Људмила, видиш ову књигу?! Ја ти је дарујем. То је чудотворна књига. Кад год наиђеш на проблем у животу, отвори је и добићеш одговор.“
Пришла сам и узела књигу. Светлост је нестала, а књига је остала у мојим рукама. Кад сам је отворила, видела сам себе како клечим поред нечег белог, прекривеног преко главе, са малим папучицама. Нисам знала шта је то, ни шта су мошти; ништа нисам знала тада, тек касније сам сазнала.
Кад сам била у Сан Франциску, клечала сам испред моштију Светог Јована Шангајског, а кад сам подигла главу, сетила сам се свог сна.
А у том сам сну чула тада и други глас, док сам клечала, да каже: „Људмила!“. Окренула сам се на десно и видела руку у ваздуху, тачније шаку, у положају којим благосиљају епископи: „Ја тебе сада овим крштавам!“ И руком је направио велики крст испред мене из кога је сукнуо страшан пламен, да сам помислила: „Како је могуће да ме није сагорео?“ И ту сам се пробудила.
У цркви, док сам клечала испред моштију, по завршетку молитве светитељу и потом Богородици, пришла ми је једна Рускиња, бакица, и рекла: „Знате, матушка, то што сте молили, то ће вам се остварити.“
„Како знате да ће се остварити?“, упитах, погледавши је.
„Зато што вас је од моштију и иконе обасјала светлост, коју сам ја видела.“
Старица је имала око деведесет година тада и била је са Јованом Шангајским као дете у његовом сиротишту. А ја сам у молитви својој тражила монаштво. То је било 1995. године.
Кад сам први пут изашла из манастира, Филип, коме сам поклонила икону Светог Ђорђа, рекао ми је: „Па шта је то, кумо? Ти изађе из манастира?“ Тада је имао седам година.
„Ето, Филипе, изиђе!“, одговорих му.
„Ништа, ништа“, продужи он, „врло брзо ћеш ти поново назад.“
Из манастира сам изашла јер су ме родитељи уценили. Хтела сам да их венчам у цркви, али они нису на то пристајали док не изађем. Изашла сам, венчала их у цркви, и поново се вратила у манастир.
Кад сам други пут изашла, седели смо код мог кума, а Филип се окренуо и рекао: „Шта је, кумо? Ти поново изађе из манастира?“ Али ту су били присутни и моји родитељи.
„Ето, Филипе, изађох!“, рекох му.
„Немој да се секираш“, настави он, „опет ћеш ти назад, само њих да испратиш.“ И показа главом на моје родитеље.
За пола године испратила сам мајку, а отац се грчевито борио да не одем скоро у манастир. Јер он је сматрао да је његова „света дужност“ да ме заустави како не бих отишла у манастир – док је жив. Али на Господу је то ко ће од нас пре отићи.
Само знам да су ми се, када сам била у Јерусалиму, десиле две чудне ствари.
У Назарету, приликом изласка из цркве посвећене бунару Мајке Божије, притрчао ми је један дечак, Израелац, и у руке ми дао крин на поклон. Значи, поред свих нас који смо били ту, он је мени поклонио цвет. А кажу да је крин цвет Мајке Божије.
Друга ствар која ми се десила била је та да ме је син мога свештеника нацртао, дечак од пет-шест година, како у апостолнику и свему, са голубом на глави, стојим поред његовог оца.
Ту сам му пришла и рекла: „Добро, Милутине, шта је ово?“
„То је Дух Свети“, рече он. „Сестро Људмила, он је сишао на вас.“
„Али ја нисам монахиња!?“
„Јеси, јеси, јеси!“
Само је то понављао.
Дете је очигледно видело нешто што ја нисам. Кроз децу Господ говори.
А Господ ме стално подсећа да сам ја Његова. Управо оно што сам и обећала на самом крштењу. А реч је реч. Зато треба људи да воде рачуна шта причају.
Међутим, ја сам се најпре молила за удају. Отишла сам у манастир Копорин да ми очитају молитву код моштију деспота Стефана, јер коме год је очитана ту молитва, тај се или удао, или оженио, или је отишао у манастир.
Ујутру ми је отац Сава рекао: „А шта ако сам ти ја читао молитву да останеш у манастиру?“, на шта сам ја одговорила: „Па нисте ваљда, оче Саво?! Ја нисам дошла због тога!“
„Па шта ако јесам?“
„У том случају, нека буде воља Божија.“
И за пет месеци сам дошла у манастир.
Господ ми је дао и пензију, преко жене која је дошла у манастир и сама се понудила да ми то среди, што сматрам да је несумњиво прст Божији и Његова помоћ да ме ослободи земаљских брига.
Двадесет пет година сам радила као спољнотрговинац, а целог сам живота сликала и хтела да будем сликар, научила да иконопишем (ишла сам на курс годину дана) и то радим двадесет година. А Господ ми је дао пензију јер сам послушала мајку, која је била упорна да ме упише у средњу економску школу, а потом, такође по њеној жељи, и вишу економску, и радила сам, по њеној жељи, у спољној трговини; дакле, испунила сам све што је она хтела. Из разлога што сам јој била послушна, добила сам и пензију, милошћу Божијом, али је Господ испунио и моју жељу – да сликам.
А отац Тадеј, кад сам га питала за монаштво, рекао ми је да не идем без родитељског благослова. Најпре да послужим оца и мајку па тек онда да одем. Међутим, нисам га послушала - отишла сам, и ево како тегобан пут имам. Значи, жива је истина да родитељи имају власт над децом.
За време мог боравка у Америци, мој отац је пола године плакао за мном. Тих пола године, ја сам имала проблема.
Када је сестра, код које сам становала, дошла у Београд и видела се са њим, и уверила га да она брине о мени и да је све у реду, он је наредних пола године био срећан и расположен и мени је све ишло од руке.
Стога саветујем свима да слушају родитеље, и кад је брак у питању: ако немају благослов само једног родитеља – имаће проблема у браку.
Самовоља никада никоме није донела добро. Морате слушати родитеље док сте у родитељској кући, мужа у мужевљевој кући, игуманију у манастиру и епископе, јер преко свег тог послушања - ти, у ствари, слушаш Бога. Јер су то Његови закони, не људски. А ти закони и хијерархија су дати ради космичког склада, који чува људе, јер су људи крхка бића. А непомјаник прави хаос, у којем се човек погуби и душу изгуби.
Мт. 21,16
Свети Георгије убива аждају, Урош Предић
У Америци сам, у Њујорку, радила икону Светог Ђорђа по наруџби једне наше девојке из Београда.
Међутим, кад је икона била готова, она ми је отказала наруџбину, рекавши да јој је мајка већ донела икону. Питала ме је да ли се љутим, на шта сам јој одговорила: „Не, моје иконе иду тамо где их Господ шаље. Коме су потребније, њему иду.“ Што се тога тиче, била сам потпуно мирна.
Икону сам ставила на сто и, кад сам увече легла, гледала сам је и рекла: „Свети Ђорђе, код кога би ти хтео да будеш?“
У том тренутку зазвонио је телефон. Била је то моја кума: њено венчање је заказано за два дана, па да се договоримо око венчања јер, као кума, требало је да правим бидермајер и још понешто.
Док смо причале, чула сам из позадине њеног старијег сина (четири године) како плаче, кука, свађа се. Не знајући шта се догађа у кући, упитах: „Шта је са Филипом?“
„Пусти га! У последња два-три дана није свој: хоће икону Светог Ђорђа, и хоће, и готово!“
Иначе, Свети Ђорђе је њихова слава, а дечак има сваке ноћи страшне снове: демони га нападају, и бежи из кревета. Он сматра да ће га, ако добије икону Светог Ђорђа, светац заштитити. Свети Ђорђе убија аждају, убиће и те демоне. Ту се насмејах и погледах у икону на столу.
„Где да му усред Њујорка нађем икону Светог Ђорђа?!“, повиче кума мени на уво.
„Не брини се“, рекох јој, „Бог ју је већ нашао. Само ти уживај, размишљај о свом венчању, а Богу препусти бригу.“
Још једном погледах икону, рекавши при том: „Е, Свети Ђорђе, тамо ти хоћеш! Детету си потребнији него девојци.“
Наравно, икону сам им поклонила. Ставили су је у собу, и те ноћи је Филип легао на леђа, прекрстио ноге, ставио руке испод главе и рекао: „Свети Ђорђе, ти ћеш да ме чуваш!“ Сат времена је причао са Светим Ђорђем – као да га види. И тако је и заспао. Била је то прва ноћ да није бежао из свога кревета.
Кад су га ујутру питали како је спавао, одговорио је да је спавао одлично, јер га је Свети Ђорђе чувао сву ноћ.
Позвавши следећи пут телефоном, поново зачух Филипа како виче, на сав глас се свађа са неким.
„Па шта је сад опет?“, упитах куму.
„Отац му је узео икону, јер се они ту играју са лоптом, па се боји да ће је ударити и оборити.“
„Молим те, дај ми Пеђу на телефон!“
Кад се јавио, овако му рекох: „Слушај, Пеђа! Та икона није дата да би ти чувао њу, него вам је дата да она чува вас. Молим те, врати икону на место, да чува Филипа, а ако се нешто деси - ја ћу је рестаурирати. Јесмо ли се разумели?“
Пеђа ме је, Богу хвала, послушао и вратио икону. Филип је и даље наставио да прича са њом, да би једно јутро дошао и рекао: „Мама, Свети Ђорђе ми је рекао да ће над Београдом, ускоро, бити велики пожар.“
Нико није могао да протумачи ово, али две године након тога Београд је бомбардован и над њим је био пожар.
Бог се најрађе обраћа деци. Филипов млађи брат, стар три године, који је, пре мог одласка у манастир, кренуо са мном кући, рекао ми је да имам огроман, огроман крст у кући.
„Немам ја никакав велики крст у кући“, одговорих му, док је он ширио рукице колико год је могао.
„Имаш, имаш“, устрајавао је он.
Кад сам дошла кући и прилегла, легао је поред мене и поглед упутио горе, рекавши: „Крст! Крст! Крст! Три крста.“
У кући сам имала оца, мајку и сестру. Када сам пошла у манастир, они су кренули да ме испрате. Он је поново у колима рекао: „Мама, знаш ли где идемо? Идемо да видимо тетка Људмилин ооогроман крст!“
„Ми немамо у манастиру такав крст.“
„Имаш, имаш! Оооогроман! Не знаш колики крст имаш.“
У манастиру сам имала огромна искушења и стварно се показало да сам имала велики крст.
Кад сам изашла из манастира (била сам у манастиру Дужи), прве ноћи сањала сам Богородицу где ми говори: „Људмила, дођи овамо!“
Ја јој приђем, а она каже: „Копај овде! Овде има нешто твоје.“
Ја откопам, а оно – огроман крст. Узмем га, а он виши од мене. Стегла сам га силно, говорећи: „Боже, како је крст лаган! Као перце! Како је могуће да овај крст од пуног дрвета буде овако лаган? А већи је од мене.“
На то ми је игуманија у Дужи рекла: „Крст је лаган, а ти имаш огроман крст животни, јер ти Господ помаже да Га носиш.“
Вратила сам се поново у манастир и поново сам имала тај исти крст, али још нисам завршила са оним крстом код куће, где се и сада налазим - док се све не уреди.
Изрод
„Dragon Studio“ представља: Руке
Ових дана смо Шуки и ја били ангажовани на видео пројекту. Мој део се односио на звоцање, а све остало потписује Шуки. А сада вашој пажњи представљамо његов „Dragon Studio“ и видео у његовој продукцији. Пријатно гледање!
Квалификација
У фабрици столарије сиђе директор међу раднике. Приђе једном и упита га:
- Колико столова можеш да направиш за дан?
- Два - одговори радник.
- А ја, видиш, петнаест!
- Знам! - потврди овај. - Зато што си ти столар, а ја дипломирани економиста.
Карикатуре са интернета
Јн. 6,65
Света тајна крштења, слика са интернета
Ја нисам била крштена дуго година, а моме крштењу претходи следећа занимљивост: наиме, сањала сам Свету Петку.
Једног јутра сам се пробудила, и сећам се да сам у сну видела светлост у којој је био лик Свете Петке, а која ми се обратила следећим речима: „Људмила, дошло је и твоје време!“
Ту сам се и пробудила, чудећи се откуд светитељка да дође код мене и да ми тако нешто каже.
Почела сам да трагам за значењем тих речи „да је дошло моје време“. Најпосле је један мој пријатељ предложио: „Хајде да одемо до оца Тадеја, који је прозорљив монах; можда ће он знати да ти каже шта је то.“
Отишли смо до њега, премда сам ја била веома сумњичава, али је моја жеља - да сазнам шта је то, преовладала.
А док сам му прилазила, отац Тадеј, долазећи ми у сусрет, збораше: „То што си сањала, то значи да треба да се крстиш! Ти ниси крштена душа.“
Погледах га, шокирана. „Да, да“, рекох збуњено, „ја сам због тога и дошла, да вас питам шта да радим у вези са сном.“
Након што му препричах сан, он се насмеја онако детињим осмехом, потврђујући ми: „Па то значи то: да треба да се крстиш. Дошло је време да се крстиш; то је најважније у животу човека.“
„Али шта то значи?“, упитах, немајући никакву представу о томе шта је крштење.
„Иди у своју цркву и питај свештеника да ти он објасни.“
„Добро. Ако је тако, у реду.“
Отишла сам у цркву Светог Саве, мислећи тада да је то моја црква, док је заправо то била црква Свете Тројице у Господара Вучића, али ваљда је требало тако да буде.
Упалила сам свећу, молећи се: „Боже, чуо си шта је рекао онај монах! Помози ми да научим шта то значи.“
У том наиђох на једну жену, која ме упути да потражим свештеника: „Они су у овој кућици напољу, па ће вам рећи - било који од њих.“
Кренем према кућици, кад угледах једног свештеника који каже: „Што сам ја сада изашао? Јесам ли ја полудео? Зашто сам изашао напоље?“ И окреће се он око себе - нигде живе душе. У том наиђох ја, те му рекох:
„Оче,можда сте изашли да мене видите и саслушате.“
„А ко си ти?“
„Ја сам - нико.“
„Како то мислиш?“
„Па тако... Ја сам некрштена душа...“
„Е па, да знаш да и јеси нико!“
„Е па, видите, ви сте и изашли да бисте ми рекли шта треба да урадим па да се крстим!“
Ту му објасним шта сам сањала и шта ми је поводом сна рекао отац Тадеј.
„Треба да нађеш куму, која ће да буде старија од тебе, јер мора мајка да ти буде (да се брине о теби као мајка), да је крштена од детињства, како би ти пренела веру, да слави крсну славу и да те води.“
„Где ја да нађем такву куму?“
„Ако не знаш где да је нађеш, ти је измоли од Господа.“
Код ових речи, он се окренуо и отишао у канцеларију. Остала сам збуњена.
Најпосле рекох: „Је ли тако, попе? Е, да знаш и да хоћу!“
На то се окренем и одем у цркву Светог Саве, упалим свећу и кажем: „Господе, чуо си овог попа! Ако ми нађеш куму, ја сам твоја до краја живота!“
Изговорила сам „до краја живота“, но тада нисам томе знала право значење, али сам открила кроз неколико година. Дакле, као што ме је Господ изабрао да будем крштена, тако исто ме је изабрао и за један други позив. Тиме што сам то изрекла, ја сам се просто обавезала Господу да ћу, у ствари, једног дана бити монахиња.
Отишла сам кући и, након неколико сати, зазвонио ми је телефон. Била је то моја пријатељица, која ме је позвала да идем сутра с њом на колаче. Као и сваки сладокусац, ја се обрадујем и одем с њом. Међутим, била сам прилично расејана, јер ми није излазило из главе питање: где да нађем куму? Моја пријатељица је то приметила, те ме упита: „О чему је реч? Што си тако замишљена?“
„Не знам да ли да ти причам, да те гњавим тиме...“, одговорих, јер је она била старија од мене, и као да ми је мајка. Волела сам је много, али сам сматрала да не треба да је оптерећујем превише. Међутим, била је упорна, тако да јој на крају све испричах.
„Проблем се лако да решити: ја имам све то што тај твој поп тражи. Ја ћу ти бити кума.“
Нисам могла да верујем да сам у року од двадесет четири часа добила куму!
Заказали смо крштење за недељу, али ме је она назвала рекавши да га померимо за неки други дан, јер је у недељу имала парастос и није желела да спаја те две ствари.
„Добро“, рекох, и одем у цркву, нађем свештеника из цркве Светог Саве, и све му то испричам. „Видиш“, рече он, „добро је што си ме послушала! Бог ти је дао куму и она је знала добро да те посаветује. Хајде да видимо кад имам слободан термин!“
Кад је погледао у календар, нашао је да у току целе недеље има само један једини слободан термин; то је било у десет до дванаест у уторак. Зурила сам у њега у неверици!
„Не могу да верујем!“, рекох, понављајући.
„У чему је проблем?“, питао је он, не разумевајући. „Је л` не можеш? Или је нешто друго посреди?“
„Не, него, оче, то је мој рођендан! Ја сам рођена тог истог дана - у уторак, у то исто време!“
„А колико година имаш?“
„Тридесет и три.“
„Па то су Господње године! Ти си од Бога призвана! Је л` видиш?“
И тако сам била крштена на дан, сат и минут свога рођења.
Баш као да сам рођена поново!
1 Пет. 4,14
Слика са интернета
Али хтела бих да испричам како је дошло до мог крштења. Но, најпре ћу направити један кратки увод, како бих указала на то да се чуда дешавају и другима, не само мени.
Потичем из атеистичке породице, с тим што ми је баба била верник. И њу је Господ наградио.
Када би отишла недељом у цркву, по повратку би је деда питао где је била. На њен одговор: „У цркви!“, деда би је претукао.
Следеће недеље она се поново искраде у цркву, а деда је дочека са истим речима и, чувши њен одговор, поново је истуче. И тако из недеље у недељу, док деда није рекао: „Па добро, Ружице, зашто ме не слажеш и не кажеш да си била код комшинице?“
„Не“, одговорила му је она, „ја не могу да лажем кад идем код свога Господа. Можеш да ме тучеш колико год хоћеш, и да ме убијеш, али ја ћу увек недељом да идем у цркву.“
Моја баба је била ниског раста, док је деда био висок око два метра. Она га се није плашила, јер је њена вера у Бога била силна. Остала је сироче са пет година, заједно са своја три брата, којима је кувала и прала, и зато је тако мала остала.
Међутим, има једна интересантна прича. Она је увек говорила: „Боже, што ми не даш да умем да читам, само Јеванђеље, ништа ми друго није важно! Да могу да прочитам реч Твоју.“
И Господ јој је дао. Једног дана је отворила Јеванђеље и почела да чита, иако слова једног није познавала. Занимљиво је и то да није могла да чита новине. Само Јеванђеље. То је чудо Божије које се на њој показало.
Пред кончину, лежећи у болници, рекла је мојој мајци: „Дођи! Седи, да ти нешто испричам.“ Посаветовала ју је да треба да верује у Бога, премда је моја мајка била безбожник, да чува мужа, брак, децу.
„Ето, рекла сам ти. Сад иди и пољуби децу!“. Тим речима је завршила причу.
На то јој моја мајка одговори: „Боже, мама, доћи ћу за два сата да ти донесем ручак, а ти са мном причаш као да се опрашташ!“ Моја бака се само насмејала. Мама је отишла, али кад се вратила након два сата - кревет је био празан.
Жена, која је лежала у кревету крај ње, рекла јој је: „Госпођо, ваша мајка је рајска душа. Кад сте ви изашли, она се само спустила на кревет, преклопила је руке на грудима, и рекла: „Е сад одох и ја!“ И само је затворила очи. Тако лаку смрт нисам никада видела.“
Морам да кажем да се моја бака целог живота молила само за две ствари: да јој Господ да лаку смрт и добар одговор на Страшном суду, и за наше здравље.
А сад да се вратим на почетак.
Помоћ за манастир Витовницу
Манастир Витовница
Ових дана сам са сестром у Христу Александром посетила манастир Витовницу, где смо се поклониле гробу блаженопочившег оца Тадеја Витовничког. Пошто нам је ово била друга посета у периоду од месец дана, приметиле смо позитивне промене у односу на прошли пут. На старчевом гробу шаренило се цвеће, двориште је било очишћено.
Упознале смо новопостављеног игумана оца Пимена, који је постављен да обнови ову светињу, коју је затекао у не баш добром стању. До сада су тамо живела само два стара монаха, где се литургија ретко служила (због болести оца Лазара, који није више у могућности да служи), осим кад им дође неки свештеник са стране. То је један од разлога, због кога је све мање људи долазило у манастир. Благодат и љубав која се осети крај старчевог гроба не може се речима описати, тако да се у току разговора са оцем Пименом и текућим проблемима овог манастира, у срцима нашим родила жеља да помогнемо колико можемо. Добили смо благослов да ову причу поделимо најпре са нама блиским људима у Христу, а свако нека по својој савести, могућности и жељи поступи.
Недостају основна средства за живот и хигијену, на које ћу сада ставити акценат, док не крену већ обнове конака, цркве, које још нису почеле, јер чекају процену.
Кућна хемија: сапуни, шампони, детерџенти, вим, средства за чишћење тоалета, прозора, жице за чишћење, сунђери, „магичне“ крпе... и уопште све што би једно домаћинство требало да поседује за одржавање хигијене...
Канцеларијски прибор: маказе, блокчићи, папири за писање имена за помињање, хемијске (плаве, црвене), селотејп, гумице, оловке, резачи...
Кухињски прибор:
- пластичне чаше, као и у случају празника, слава, кад дође доста људи, немају довољно тањира (имају само 50), па онда на то рачунати толико: виљушака, кашика, ножева, кашичица.
И за крај ове наведене потребне ствари црвеним словима су оне, које наравно не треба куповати у већем броју и ако неко сматра да може да финансира, било би добро да позове оца и види, да случајно неко већ није финансирао, да се не би десило да добије 5 бојлера на пример.
- Мали бојлер за кухињу
- Мердевине
- Грађевинска колица
- Канте за смеће, за све просторије, којих има 32, од тога су два купатила (тако да две могу бити затворене, а друге могу бити и отворене).
Иначе су оца сачекали и дугови када је дошао: за свеће, за струју... који су далеко премашивали износ укупних прихода манастира.
Отац је поручио да су сви добродошли кад год су у прилици да дођу у манастир, да је литургија празником и недељом у 9h. За сада јутарњих и вечерњих служби нема (нажалост, јер нема ко да каже амин).
За неки дан ће се знати и динарски и девизни број рачуна.
Телефон манастира Витовница:
+ 381 12 348 530
игуман манастира - јеромонах Пимен
Напомена:
У међувремену су манастиру достављени бојлер и ручна колица, а уведен је и интернет, па можете погледати страницу на фејсбуку:
https://www.facebook.com/vitovnica
Гробић Преподобног Тадеја Витовничког