Форпост/Тврђава

 
 

Слово о љубави

 
 
 
 
Ако се волите љубављу
која буја у самоћи, од раздаљине,
која је више од сна него од свести,
и по растанку дрхтаћете од милине,
могнете ли се још икада срести....

Ви који се волите љубављу испосника,
са страхом од сагрешења,
који као птица о кавез ломите крила,
сећаћете се увек једно другом лика.
И по растанку
замрети вам неће гушена хтења.

Ако због ње патиш од несанице
и у поноћ ходаш будан
по башти,
ако те ломи неутољена жеља луда,
сећања на њу никад се нећеш спасти.

Оних с којима се играмо
око ватре,
а бојимо се да је додирнемо,
с којима идемо крај понора
незагрљени и неми,
сећаћемо се дуго
ма и заволели затим друге.

Ако је желиш безгранично,
а седиш крај ње без гласа
слушајући бајку која се у вама рађа,
сванућу слично,
памтићеш је и кад се зима
пред тобом забеласа.

Ако верујеш седећи уз њу
да је љубав маслачков пухор
који сваки додир може да стресе,
ако волиш у њој сан и дете,
ако ти је без ње пусто и глуво,
мисао на њу будиће те
и кад се растанете.

Заувек се памте они
с којима се грлили нисмо,
чије су нам усне остале непознате,
којима смо само с пролећа, у сну,
писали писмо.

Они који се као реке не могу слити,
међу којима нема спојног суда
крви и крви вреле,
а срца им се дозивају лудо,
заборавити се неће
ни кад им душе буду поседеле.

Ако вам је љубав нож у срцу,
а бојите се тај нож извући,
као да ћете тог часа умрети,
памтиће те он, сетиће те се
и умирући.

Они због којих срца
осећамо као рану,
али рану због које се једино живи,
у сећање нам бану
и кад заволимо друге -
и осетимо се несрећни и криви.
 
 
Десанка Максимовић
 
 
 
 
 

Љубите непријатеље

 

Шта бисте ви урадили?

 
 
 
 

Победа је...

 
... само онда кад нема побеђених!
 
 

Моја земља Србија

Пред Вама је школски састав непознатог аутора на тему Моја земља Србија. За вас га преносимо са странице Башта Балкана, као показатељ да и данас постоје деца која инспирацију црпе из сопствених извора, а не као већина данашњих људи, из медија и мишљења других људи.

 

Слика са интернета

 

Моја земља Србија је место као ни једно друго на свету. То је јединствена земља јединствених људи, негде на граници Истока и Запада, у шареној и питомој природи умерене и лепе климе. Кад је гледаш са висина небеских, кад је гледаш са облака, она је тако љупка и шармантна, шарена и сва у малим нитима ткања ситних њива различите боје и лепоте. Брежуљкаста и питома, од равне Војводине до бреговите Шумадије, она одише једном умереношћу и лепом природом коју би свако пожелео.

Моја земља Србија носи лепу природу на себи и има лепе људе у себи. То је моја отаџбина, земља коју су ми оставили оци и њихови очеви у наследство.

Оставили су и нас да водимо земљу и живимо на њој. Оставили су нам и комшије и рођаке, и друге људе. А људи су овде лепи и згодни, али неумерени. Страсни и жељни свега губе своју физичку лепоту у сталној потрази за срећом у забави и брзини живљења. Моја земља Србија има лепе људе који живе напето и стресно у лепој природи око себе. Због тог немира који их прогони они не виде лепоту природе око себе.

Моја земља Србија има мале градове пуне људи и велика празна села. До јуче смо сви живели на селу а данас у граду. То је ипак и даље сељачка земља људи са села који живе хаотично по неуређеним градовима у потрази за личном срећом док им је душа остала на селу, уз поток над којим се нагнуо храст који чува песму славуја. Док мој земљак слуша популарну музику у градским кафанама и сплавовима његова душа чезне за појем славуја. И пресијавањем рибе у потоку. И за излежавањем по мирисном сену. И погледом на жито које је родило и овце по пашњацима. Очи не виде али душа и гени памте. Тако каже моја бака.

Моја земља Србија споља изгледа мирно али у себи живи немирно. У њој све ври и кува од људи и њихових ћуди. Она носи људе снажне воље и јаких страсти који изнад свега цене своју независност. Она је земља слободарске традиције и љубави за слободом у којој већина живи под стегом власти и околине. Зато је моја земља Србија тако напета и нестабилна земља. Ипак то је моја домовина, другу домовину немам, осим ако се не иселим.

Али моја земља Србија чува једну велику тајну. И благослов. То је скривено у оним малим невидљивим људима благе нарави и праведног живота, то је скривено у нашој традицији и нашим жртвама које смо дали кроз историју, у Косовском завету крви који смо положили за веру. Зато нас и нешто Велико чува кроз векове и одржава наспрам јачих и већих народа. Та велика тајна је записана у нашим манастирима и богомољама, у молитви, на гробовима крајпуташима, у камену међашу, у ручним радовима, на сликама и у народној музици. То је тајна коју ми откривамо по речима мога деде када остаримо и када схватимо да наши мали животи нису ништа наспрам великог живота једне нације.

То је тајна коју не разумеју нови народи и странци из земаља без историје. Народи који имају земљу али немају историју. То је оно што нас држи кроз векове историје, што нас води и кроз таму и кроз светлост, то је она дубока и трајна вера, то је наше родољубље, то је моја земља Србија којом се поносим и којој припадам.

 

Преузето

 

Оливера Катарина - Сањам те

 

Дајмо животу шансу...

... и бићемо саучесници чуда!

 

 

 

Јер какве су вам мисли, такав вам је живот!

 

 

Живот је леп!

 
 
 
 
 
 
 

Пресвета Богородица Тројеручица

 
 

Снага природе

 
 Power of Mother Nature - 1080p HD
 
 
Power of Mother Nature -II 1080p HD

Спреман

Причещение Святых таинств Императора Николая II во время коронации 14 мая 1896 года в Успенском соборе Московского Кремля. Художник К.В.Лебедев. 1896 год. 

Причешћивање Светом Тајном Цара Николаја II у време крунисања

14. маја 1896. године у Успенском сабору Московског Кремља

Сликар: К. В. Лебедев, 1896. године

 

Болесник проживљава своје последње тренутке. Лице му је мирно и опуштено. Један врли свештеник му долази у посету и, након тихог разговора, дарује му отпуст грехова.

Ујутро, исти свештеник - озбиљан и тих, приближава се истом болеснику и додирује му усне светом кашичицом. Болесник се причешћује Пресветом Тајном. Миран је и безбрижан док одбројава последње ритмове свога срца, како би затворио очи и испустио дах.

И час је дошао. Последње речи су му биле:

- Христе мој, умирем срећан, јер си Ти у мом срцу.

 

Заиста, брате мој, да ли си и ти спреман за то вечно путовање?

Да ли је и твоје срце примило Његовог избавитеља?

Знаш ли када ће се чути последњи откуцај твога срца?

Да ли ћеш моћи рећи да умиреш срећан?

А све је то у твојим рукама.

 

Са грчког превела А. М.

 

То се Господ уселио у ме - група Александар Невски

 

Давакис кажњава себе

Покров Пресвете Богородице 

 

Давакис је изместио своју команду у Ептахорију. Будан је пратио развој догађаја из своје канцеларије на Пинду. У једном тренутку, уочио је да је приликом извршења његових наредби начињен пропуст. Нагао, какав је био, изрече тешку псовку.

- Богородице моја! - рече посрамљени храбри достојанственик. - Вечерас ти дајем обећање да више никада нећу псовати, не!

Тог истог дана издао је и обавештење о самокажњавању: „Давакис да буде три дана без хране.“ Херој је, након своје погрешке, показао одлучност у извршењу казне. Тродневни пост био је уједно и почетак једног новог живота без псовки.

Заиста, дирљив је пример овога хероја са Пинда, који нам показује како се побожност не изражава хулом, већ поштовањем имена Божијег. Да би победио непријатеља, било каквог, треба прво да победиш себе (своје лоше ЈА). А псовка је највећа слабост оних људи који су навикли да псују свето и преподобно. Пример победника са Пинда нека светли свима, како би се искоренио тај рак језика сваког хулитеља.

 

Са грчког превела А. М.

 

Акатист Покрову Пресвете Богородице

Поје протосинђел Јован (манастир Лешје)

 

Животна потреба

 

Слика са интернета

 

Један политичар атеиста хвалио се својим колегама да је религија Христова заправо лаж. Као поткрепљујући доказ навео је случај своје супруге, која је била верница, али у којој је, после тешке борбе, успео да искорени веру у Бога.

Истога дана новине су објавиле тужну вест: супруга непобожног политичара извршила је самоубиство, одводећи у смрт, на исти начин, и своје двоје деце. Новине, које су објавиле фотографије трагичних жртава, изнеле су на светлост дана и поруку несрећне жене самоубице: „Све док сам имала веру, савлађивала сам сваку животну потешкоћу.  Али, када је мој супруг искоренио из мене веру у Бога, мој живот је изгубио сваки смисао.“

Страшан је злочин самоубиство, али ништа мање грозно није ни настојање оних људи који се боре да пољуљају веру човека, а још и више жене. Вера у Бога је животна потреба, неопходна сваком човеку, нарочито у тренуцима када га потешкоће, препреке и проблеми сломе и покосе.

 

Са грчког превела А. М.

 

135. Псалам - Славите Господа

Српско православно црквено певачко друштво "Вила"

 

Молитва за преминуле родитеље

 

Господе, Исусе Христе, Боже наш! Ти си сирочади заштитник, ожалошћених прибежиште и плачућих утешитељ. Прибегавам к Теби ја, сирота, уздишући и плачући, и молим Ти се: услиши мољење моје, и не одврати лица Твојега од уздаха срца мога и од суза очију мојих. Молим се Теби, милосрдни Господе, ублажи скорб моју због растанка са онима који су ме родили и васпитали, оцем мојим Миленком и мајком Блаженком; душе њихове које су отишле к Теби са истинском вером у Тебе и с тврдом надом у Твоје човекољубље и милост, прими у Твоје Небеско Царство. Клањам се пред светом вољом Твојом, којом су узети од мене и молим Те не ускрати им милости и љубави Твоје. Јер, Господе, Ти као Судија целога света, грехе и нечистоћу отаца кажњаваш у деци, унуцима и праунуцима чак до трећег и четвртог колена: али и милујеш оце ради молитава и доброчинстава чеда његових, унука и праунука. Са скрушењем и умилењем срца молим Те, милостиви Судијо, не кажњавај мукама вечним преминуле, незаборавне за мене слуге Твоје, оца мога Миленка и мајку Блаженку, но опрости им сва сагрешења њихова, вољна и невољна, учињена речју или делом, у знању и незнању, и по милосрђу и човекољубљу Твојему, ради молитава Пречисте Богородице и свих светих, помилуј их и од вечних мука избави Ти, милосрдни Оче отаца и чеда! Даруј ми у све дане живота мојега да се до последњег даха свога не престанем сећати преминулога оца мога и мајке у својим молитвама молећи се Теби, праведни Судијо, да их настаниш у местима светлим, у местима пријатним, у местима мирним, са свима светима, одакле су протерани свака болест, туга и уздисање. Милостиви Господе! Прими сада за слуге Твоје Миленка и Блаженку ову топлу молитву моју и подари им награду Твоју за труд и бригу за васпитање моје у вери и хришћанском благочашћу јер су ме научили да пре свега гледам Тебе, својега Господа, и да се усрдно молим Теби, у Тебе јединога да се уздам у невољама, у скорбима, у болестима, и да држим заповести Твоје; зарад њиховог усрдног старања за мој духовни напредак, зарад њиховог топлог приношења молитава за мене пред Тобом и зарад свих њихових дарова измољених од Тебе за мене, узврати им Својом милошћу, Својим небеским благом и радостима у вечном Царству Твојем. Јер си Ти Бог милостив и дарежљив и човекољубив, Ти си мир и радост, верним слугама Твојим, и Теби славу узносимо са Оцем и Светим Духом и сада и увек и у векове векова. Амин.

 

 

 

 

Завещание матери

Сын мой! С тобою я скоро расстанусь.
Пришел мой черед, ухожу.
Туда, где неведомы грусть и усталость,
Где Богу возносят хвалу.
Где нету тревоги, болезни, печали;
Уже на пороге стою.
Послушай, мой сын, что тебе завещаю,
Исполни же просьбу мою:

Одень меня просто, без долгого сбора,
И гробик попроще найди,
Чтеца призови, и пусть после канона
По мне прочитает псалмы.
Богатых поминок с застольем не надо,
Как принято делать везде.
Лишь гордости это греховной в усладу,
Но нет покоя в душе.

Свези меня в церковь без светского пенья,
Запомни, что я говорю:
Пускай хоть недолго – до погребенья –
Побуду лицом к алтарю
Поставь на могилу мне крест деревянный,
От всех избавляет он бед.
А мрамор, гранит – словно груз окаянный –
Усопшему в тягость и вред.

Вином поминать меня, сын мой, не станешь!
Про это прошу не забыть.
Ведь этим лишь душу мою ты поранишь,
А лучше – и вовсе не пить!
В годину по мне закажи ты обедню,
Поставь у Распятья свечу,
Подай, сколько можешь по милости, бедным –
Все это тебе по плечу.

А если вдруг сердце забьется тревогой,
Ко мне на могилку приди.
И преподобного Серафима
Правило тихо прочти...
Господь Милосердный пошлет утешенье,
От бед – в покаянии дверь,
Проси у Него и у ближних прощенья,
Молись, надейся и верь.

 

 слова протоиерея В. Мордасова

 

Ој, Главо Богословна

 
 
 
Ој Главо Богословна, којој се клања свет,
Ој Главо пуна рана, и на њој трнов сплет.

Ој чело с кога је теко, у муци крвав зној,
Ја Те се сећам сада, ох прими поздрав мој.

Ти с` подно мука пуно, на Крсту распет жив,
Небеска моја круно, и ја сам томе крив.

И ја се кајем горко, кајем се душом свом,
Смилуј се, Христе Спасе, смилуј се греху мом.

Не скрени ока Твога, не одбиј вапај мој,
На сина немоћнога, не излиј укор Свој.

Из Твојих Светих уста, Ти си ми утеху дао
А то је мене дигло, јер већ сам био пао.
 
Ја немам куда ни коме, ја немам други пут,
Под Твојим Крстом само, ту ми је један пут.

Ох, камо моје среће, да могу живот свој,
Захвалан дати за Те, Пастиру верни мој.

И хвала теби, хвала, што за нас испи жуч,
Јер Твоја смрт је дала, људима рајски кључ.

И дај да се увек сећам, смртнога часа тог,
При сваком кораку своме, целога века свог.

И кад ми буде мрети, и вид ми затре мрак,
С висина Твојих Светих, пош`љи ми један зрак.

И муке кад ме стигну, Твој ми укажи Лик,
И с болом Твојим Спасе, кликнуће покајник.

Неће ми дрхтат` рука, самртни бришући зној,
Ако се сетим мука, што ј` подн`о Господ мој.

Увек ћу гледат Тебе, и Твој ћу чути глас,
Ох, срећан коме дајеш, овакав смртни час.