[ Лепота живота ] 20 Август, 2013 01:20
 
If a picture paints a thousand words,
then why can't I paint you?
The words would never show,
to you I've come to know . . .
If a face could launch a thousand ships,
then where am I to go?
There's no one home but you,
you're all thats left me to . . .
And when my love for life
is running dry,
You come and pour
yourself on me . . .
If a man could be two places at one time,
I'd be with you,
tomorrow and today,
beside you all the way . . .
If the world should stop revolving,
Spinning slowly down to die,
I'd spend the end with you
and when the world was through . . .
Then one by one
the stars would all go out . . .
Then you and I
would simply fly away!
 
[ Лепота живота ] 07 Август, 2013 15:07
 
 
[ Лепота живота ] 25 Јул, 2013 23:15

 

Манастир Витовница

 

Ових дана сам са сестром у Христу Александром посетила манастир Витовницу, где смо се поклониле гробу блаженопочившег оца Тадеја Витовничког. Пошто нам је ово била друга посета у периоду од месец дана, приметиле смо позитивне промене у односу на прошли пут. На старчевом гробу шаренило се цвеће, двориште је било очишћено.

Упознале смо новопостављеног игумана оца Пимена, који је постављен да обнови ову светињу, коју је затекао у не баш добром стању. До сада су тамо живела само два стара монаха, где се литургија ретко служила (због болести оца Лазара, који није више у могућности да служи), осим кад им дође неки свештеник са стране. То је један од разлога, због кога је све мање људи долазило у манастир. Благодат и љубав која се осети крај старчевог гроба не може се речима описати, тако да се у току разговора са оцем Пименом и текућим проблемима овог манастира, у срцима нашим родила жеља да помогнемо колико можемо. Добили смо благослов да ову причу поделимо најпре са нама блиским људима у Христу, а свако нека по својој савести, могућности и жељи поступи.

Недостају основна средства за живот и хигијену, на које ћу сада ставити акценат, док не крену већ обнове конака, цркве, које још нису почеле, јер чекају процену.

Кућна хемија: сапуни, шампони, детерџенти, вим, средства за чишћење тоалета, прозора, жице за чишћење, сунђери, „магичне“ крпе... и уопште све што би једно домаћинство требало да поседује за одржавање хигијене...

Канцеларијски прибор: маказе, блокчићи, папири за писање имена за помињање, хемијске (плаве, црвене), селотејп, гумице, оловке, резачи...

Кухињски прибор:

- пластичне чаше, као и у случају празника, слава, кад дође доста људи, немају довољно тањира (имају само 50), па онда на то рачунати толико: виљушака, кашика, ножева, кашичица.

И за крај ове наведене потребне ствари црвеним словима су оне, које наравно не треба куповати у већем броју и ако неко сматра да може да финансира, било би добро да позове оца и види, да случајно неко већ није финансирао, да се не би десило да добије 5 бојлера на пример.

- Мали бојлер за кухињу

- Мердевине

- Грађевинска колица

- Канте за смеће, за све просторије, којих има 32, од тога су два купатила (тако да две могу бити затворене, а друге могу бити и отворене).

Иначе су оца сачекали и дугови када је дошао: за свеће, за струју... који су далеко премашивали износ укупних прихода манастира.

Отац је поручио да су сви добродошли кад год су у прилици да дођу у манастир, да је литургија празником и недељом у 9h. За сада јутарњих и вечерњих служби нема (нажалост, јер нема ко да каже амин).

За неки дан ће се знати и динарски и девизни број рачуна.

Телефон манастира Витовница:

+ 381 12 348 530

игуман манастира - јеромонах Пимен

 

Напомена:

У међувремену су манастиру достављени бојлер и ручна колица, а уведен је и интернет, па можете погледати страницу на фејсбуку:

https://www.facebook.com/vitovnica

 

 

Гробић Преподобног Тадеја Витовничког

 

[ Лепота живота ] 02 Јул, 2013 17:46
 
[ Лепота живота ] 27 Јун, 2013 19:36

... или Како Албанци поштују српске светиње

 


Има разних чуда. Али то је било некакво посебно чудо. Десило се у косовском манастиру Зочиште.
 
Код нас би тај манастир назвали просто Козмо-Дамјановски, али се у Србији манастири традиционално називају једном речју, по правилу по месту где се налазе, премда назив овог манастира још треба и умети да се изговори. Нама је то успело тек другог дана боравка у њему.
 
Прво што нам је настојатељ архимандрит Стефан рекао било је то да главну светињу обитељи представљају мошти светих бесребреника Козме и Дамјана. Код нас их називају „безмездним врачима“, а српски то звучи изражајније „бесплатни лекари“ (нагласци су померени: „безмездни“ – то су они који не узимају „мзду“ што ми схватамо као мито, а код Срба су управо бесплатни). Те мошти се јако поштују, долазе им не само са Косова, него и из Србије, што за Србе сада представља немали подвиг. Штавише, мошти поштују и Албанци, како каже о. Стефан. Треба знати да је манастир смештен у албанском окружењу. У селу крај манастира уздиже се џамија. Иза зидина тачно по распореду допире глас мујезина. Манастир као да се налази у позадини непријатеља.

„Како то Албанци!? Па они су муслимани!“ – питао сам се. Отац Стефан се кротко осмехнуо и раширио руке, као да каже: „па ипак...“ „Па шта они чине?“ „Долазе, моле се, доводе болеснике, поготово децу...“.

Што више ми је отац Стефан објашњавао, тим су ми прилике постајале несхватљивије – „Па како се они моле у православној цркви?“ – „Ћутке, по своме. Ми не слушамо“. – „И они целивају мошти?“ – „То је њихова ствар. Ми специјално за њих стављамо простирку на под. Они лежу под мошти. Леже и добијају помоћ“. Све то ми се чинило некако невероватним. Нисам могао да замислим сличну слику код нас у Русији, да, на пример, моштима Сергија Радоњешког долазе муслимани.

„Па онда, чује ли Христос њихове молитве?“ – „Многи се исцељују...“

Наравно да сам потпуно веровао оцу Стефану, али ми је, признајем, синуло како би тако нешто требало видети лично, сопственим очима. Осетио сам да ако некоме у Русији испричам како Албанци долазе у православне манастире да се исцељују, можда ми не поверују, исувише је све то невероватно.

Козма и Дамјан даривали су ми такво чудо. После трпезе, када смо већ паковали кофере, спремајући се за одлазак, зачуо сам гласан дечји крик. Пошто је у нашој групи било петоро деце, прва помисао је била: да се није нешто десило? Али сам у омањем манастирском дворишту видео сцену која ме је запањила: тата и мама водили су манастирском стазом своје дете од пет-шест година, које је на сав глас очајнички вриштало, као да га неко коље. Уста су му била тако широко отворена да је изгледало како заузимају већи део лица. При томе је сам себе ударао длановима по образима или почињао да се гребе по лицу и телу. На њему су се већ видели трагови тих огреботина, чак до крви. Призор је био језив!

У сусрет им је кренуо монах који ништа није питао, већ их је повео за собом у цркву. Имао сам осећање као да их већ познаје. „Ко су то?“ – упитах га. „Албанци, дошли су код Козме и Дамјана“. – „Знате их?“ – „Не, никада их код нас нисам видео, вероватно су издалека...“ – одговори ми.
 
У цркви је монах некако смирено и навикнуто узео сукнену простирку и простро на под испод моштију. Родитељи су спустили дете тако да му глава буде тачно испод моштију. Током првих минута дечакова вриска се само појачала. Храм су испунили урлици. Било ми је жао да гледам јадну мајку како, нагнута над својим дететом, ничим не може да му помогне. Отац је стајао нешто по страни, стиснувши шаком шаку на трбуху. Повремено је бацао погледе час на сина, час на иконе.

У храму није било никога осим албанске породице, монаха и мене. Остали наши ходочасници, премда су и чули урлик, нису се решили да уђу у цркву.


Урлици су постепено почели да се стишавају и прелазе у јецаје.

У том тренутку сам у џепу подрасника случајно напипао свој фотоапарат „идиот“ и пало ми је на памет: „Сада имам јединствену могућност да снимим стварно чудо. Па нек потом неко проба да не поверује“. Извукао сам фотоапарат и направио неколико снимака. Треба рећи да је отац породице некако спокојно реаговао на то.

Све то потрајало је десетак-петнаестак минута. Дете се сасвим смирило, полежало још неко време под моштима. Да га мама није подигла, вероватно би ту и заспао. Монах је сложио простирку. Обратио сам пажњу на то да током те сцене населник обитељи готово ни реч није рекао. Све је чинио ћутке, не гледајући родитеље. Неколико пута је чучнуо крај детета и гледао га, али се при томе није крстио.

Када се дечак готово сасвим смирио, пришао сам оцу и упитао га на српском: „Како се зовете?“ Представио се: „Фадиљ“. И он је мене упитао: „Ви сте Словенац?“ Изгледа да ме је одавао меки изговор, а такође сам био исувише светлокос за Србина. Изгледа да је за њега појава Руса на Косову била нереалнија од појаве Словенца. Рекох му да сам ја руски свештеник из Русије, али је тиме моја залиха српских фраза била исцрпљена. Упитао сам га зна ли још који језик? Испоставило се да зна немачки. Пронашавши заједнички језик, пуновредније смо поразговарали. Он је испричао да је пореклом са Косова, али сада живи и ради у Немачкој у сервисној станици. На Косово долази једном-двапут годишње. Има двоје деце. Са млађим су искрсли несхватљиви проблеми. Лекари не могу да помогну. И он је специјално дошао овамо у манастир. Нисам издржао а да га не упитам: „Али ви сте „муслим“?“ – „Да-да, ја сам муслиман“. Застао је и замислио се као да тражи објашњење за мене (а можда и за себе самог) чињеници да је муслиман дошао у православни манастир. После паузе изустио је речи које, ради веће документалности, желим да наведем на немачком: „Kraft ist hier!“ („Сила је овде!“). Поновио је те речи трипут, сваки пут некако чвршће, убеђеније, при томе енергично показујући кажипрстом на под храма. Такве речи чути од Албанца код моштију хришћанских светитеља – много вреди. Мислиман исповеда силу наше вере. Преостало ми је само да узвратим „jawohl“ („наравно“, „управо тако“).

„А како се ваш син зове?“ – „Бесмир“ (бес – злодух). Ех, кад би тај Албанац знао шта то име за Руса значи!

Породица се враћала манастирским вратницама у другом расположењу. Природно, у овом случају захвалност се излила на мене. Албанац је почео да ми стиска руку: „Данке, данке“. Упитао сам како се на албанском каже „захваљујем“? „Фалендерим!“ – то је била прва реч на албанском језику коју сам у животу чуо. На опроштају смо се сликали за успомену крај вратница обитељи.



Када смо се растали, помислио сам какво сам се чудо удостојио да видим (па чак и сликам)! Чудо не само у исцељењу детета, него је оно главно и веће чудо у томе што сам видео како Албанци долазе у српске светиње по помоћ, у оне светиње које су сами рушили, оним Србима које су сами протеривали. Јер, управо тај манастир су пре неких десет година Албанци срушили, монахе протерали, саборну цркву минирали и дигли у ваздух. И ево их сада како сами долазе у њега по помоћ и исцељење. Шта је то друго до духовна победа Срба! Чини ми се да тај Албанац више никада неће дићи руку на српске светиње.

Морам рећи да се та сцена у храму одиграла не само у присуству моштију, него и пред иконом Богородице Августовска Победа. Ето вам и још једне победе за Србију нове иконе у августу месецу.

После тог чуда у Зочишту некако сам постао мирнији за судбину Косова. Пре или касније она сила, за коју ми је тај Албанац рекао, обавезно ће победити...


о. Генадиј Беловолов
 
http://www.srpska.ru/article.php?nid=19646
 
Преузето са сајта: Манастир Зочиште
 

 
 
[ Лепота живота ] 10 Јун, 2013 19:34

 

Слика: Carolyn Blish

 

 

 

Јуче нам је била Софија. Најпре смо биле у Цркви, где се причестила и она и њена нова сестрица. Она ју је водила и пазила, а на путу кући се повела прича о томе:

- Каже Милица да је вино било кисело – насмејано примети кума.

Али Софија се умеша:

- Ја сам пазила да прогута и да се лепо понаша.

- Тако треба, љубави! – похвалих је радосно.

Онда је отишла кући на ручак, а нешто касније је дошла код нас.

Како се ближи школски распуст, отпоче причу:

- Имаћу само једну четворку.

- Из чега? – упитах је.

- Из предмета „Свет око нас“.

- Добро, биће боље други пут – рекох.

Али онда се сетила да смо скоро ловили миша у кући. Наш комшија иза куће је пекар и не користи отрове, већ мачке (не користи га ни ветеринар испред куће, чак није хтео ни коров да шприца да не би отровао нашег пса, који им се много свиђа), па кад их ове разјуре, они се размиле, а код нас је још увек све у изградњи па долута понеки. Не волимо ни ми отрове, ни лепак, али лепак за мишеве користимо понекад. Најбоље се, и најбрже, лове на орас под шерпом, па кад се ухвати само га изнесеш – или пустиш мачку да га лови.

Софија се, дакле, сетила, па ме упита шта је било са њим и да ли се уловио на лепак.

- Није, био је много паметан – одговорих јој ја.

- Како? – чудећи се, упита.

- Лепо. Није му хтео ни близу. Дође, омириши, али не прилази.

- Па где је био.

- Овде код мене. Гледала сам га како се игра, цуња, скаче. Баш је био мален, али много паметан.

- И како си га ухватила?

- Ушао је у штампач, ми га затворили, изнели напоље и пустили.

- Нисте га убили?!

- Не, ми не волимо да убијамо животиње без потребе.

Ту ме погледа, мало поћута, па закључи:

- Ни мрава не треба убити, јер и он има своје место у свету.

- Тако је, љубави! – изјавих ја, љубећи је, мудрицу.

Што се мене тиче, ово је био примењени час из предмета „Свет око нас“, који обећава, или најављује, већу оцену.

 

 

 

 

[ Лепота живота ] 03 Јун, 2013 14:52
 
 
[ Лепота живота ] 20 Мај, 2013 14:58
 
 
[ Лепота живота ] 07 Мај, 2013 22:30
 
Гост у емисији др Раде Рајић
 
 
[ Лепота живота ] 12 Март, 2013 19:58
 
 
[ Лепота живота ] 06 Март, 2013 18:39

Осим што говори о јединству вере и медицине, документарни филм „Бог има задњу реч", садржи и сведочанства о чудесним исцелењима пацијената, које је савремена медицина, немоћна да их излечи, прогласила неизлечивим. Износе их лекари који су их лечили, потврђујући да је, као и у свему другом, Бог Тај који има задњу реч.

 

 

[ Лепота живота ] 04 Март, 2013 19:10

Погледајте ову децу - нашу будућност. И немојте задржавати сузе. Пустите их нека теку...

 

 

- Је л` имаш неку поруку за све твоје вршњаке који те гледају тамо у Београду, Нишу, Новом Саду, у Суботици...? Шта би ти њима рекао?

- Ја бих им рекао да се чувају свачега што није за њих и да буду живи и здрави... Да буду срећни и... не знам више шта. Све им желим најбоље.

- Да редовно посећују цркве, да се моле Богу за даљи живот и да им све потече у миру и покајању.

- Ако мора да се деси неки рат, ја бих морао да идем. Али ја се надам да то неће да се деси и да ћу да живим мирно на Косову и Метохији.

 

 

[ Лепота живота ] 20 Јануар, 2013 16:54

Пре више од деценије, по повратку из Грчке, моја снајка је донела и прегршт дивних прича, које је превела и дала мени да их поделим са причољупцима. Међу њима је била и ова: "Наши стари родитељи". Зашто је помињем? Зато што ми једна сестрица посла пре неки дан адресу са филмом и молбом да га погледам, што ја и учиних, а филм, гле чуда, започиње баш овом причом!

Најтоплије вам га препоручујем!

 

 

[ Лепота живота ] 15 Новембар, 2012 00:53
 
 
 
 
[ Лепота живота ] 12 Новембар, 2012 17:46

 

Мошти Светог Нектарија Егинског, слика са нета

 

 

 

Ево како је мене Свети Нектарије Егински привео вери:

2006 године, за световно поимање живота, за мене се могло рећи да сам једна млада и успешна женска особа. Радим у београдској фирми, 25 година старости, плата 1200 еура просек, самостална, одвојила се од родитеља, плаћам стан, издржавам се, успешна у послу којим се бавим. Али празна и незадовољна.Такав је био живот без Бога. Како сам осећала незадовољство и празнину мислила сам да је у питању посао, па сам пожелела промену, и у том тренутку се у мом животу појавила особа Н.Н. са неким идејама али без новца. Видевши у томе могућност да се извучем из посла којим сам се бавила (трговачки путник-комерцијала), а и да помогнем особи Н.Н. да успе у томе што ради, поднесем захтев за дозвољен минус у банци који је одобрен у висини плате, и скоро целу плату још (између осталог и новац који је одвојен за режијске трошкове) ја позајмим тој особи уз договор са њом и још једном особом да ми се за месец дана то врати. По нашим тадашњим договорима то је све било могуће (иако не да није било могуће него је само човек помраченог ума могао да то види онако како сам то ја тада видела). Од тог тренутка - што би народ рекао, кола су кренула низ брдо! На послу кренули проблеми, продату робу у висини од преко 3 милиона динара нисам могла да наплатим (а правило у фирми је да све што комерцијалиста не наплати одбија му се од плате). То је значило да радим један дужи период без надокнаде! Власница стана у ком сам становала долази и обавештава ме да јој се млађи син оженио и да морам у року од месец дана да напустим стан, јер они немају где да живе! То је значило да треба да исплатим све заостале режијске трошкове, да окречим стан, да нађем нови и по правилу за њега дам бар 3 – 6 месечних кирија унапред, а на плату не смем ни да помислим а камо ли да питам! Покушавам да се снађем за новац али како то обично бива нико нема нити може да ми помогне! Родитељи немају одакле па не смем ни да их питам иако би се вероватно снашли, али не! Могу ја то сама, па ја сам самостална и на крају крајева одвојила сам се од њих! Време је пролазило, нови стан нисам ни тражила јер немам са чим да га платим, али очекивала сам повратак позајмљених пара, па ћу онда лако за стан и трошкове, и кад имаш паре лако ћеш наћи и нови стан! Ни сањала нисам да тај новац никада нећу видети! Управо то се десило-ћорсокак! Особа Н.Н. се није јављала а када сам успела да дођем до ње једино што је говорила је: “Ја немам никакве паре и ти то мени ниси позајмила него поклонила“! Као да ме неко ударио маљем у главу, све се вртело око мене! Падала сам у искушење да нађем неког да ту особу премлати, али Богу хвала нисам! Једна другарица ме примила у свој „стан“ од 20 квадрата, у ком није било места за једну а камоли за две особе, једна соба и купатило (до краја живота ћу јој бити захвална на томе). Упала сам у очај, за мене је то била безизлазна ситуација, било ми је јако лоше и психички и физички! Где год се окренеш затворена врата. Престала сам да излазим из тог стана, на терен и на посао више нисам могла, одрађивала сам телефоном! Најгоре помисли су ми пролазиле кроз главу! Некако се, како сам тумбала те своје ствари, у мојим рукама нашла књига коју сам добила од једне другарице, и да бих побегла од свега и вероватно и од саме себе почела сам да је читам! Књига се звала „Свети Нектарије Егински, Земаљски Анђео-Небески Човек“. Од кад сам је узела у руке нисам више могла да је оставим, сузе нисам могла да зауставим, читајући је преживљавала сам сваки тренутак његовог живота! Нисам јела, нисам пила, само сам је читала, плакала и вероватно од психофизичке исцрпљености спавала! Будила сам се са чврсто стегнутом књигом на грудима, и присећајући се онога што сам прочитала поново сам плакала и плакала, и тада сам почела да молим Светог Нектарија да ми помогне, јер ја више немам начин да се ишчупам из те ситуације, и не знам како да живим даље! Настављала сам да је читам, да плачем и да Га молим да и мени помогне! На телефон се нисам јављала та два дана док сам читала, нисам имала снаге ни за шта, само погледам ко је и смањим звоно да га не слушам! Пар сати по завршетку читања књиге, зазвонио је телефон, био је то власник фирме у којој сам радила! Морала сам да се јавим, мислећи да је сада већ све готово и да зове да види како ћу да отплатим то што нисам наплатила. Јавила сам се. Са друге стране сам чула весео глас власника фирме који ме пита како сам успела да наплатим, шта се десило, то је чудо говорио је он! И ја сам знала да је то чудо, али ЧУДО СВЕТОГ НЕКТАРИЈА ЕГИНСКОГ, он ми је помогао! Истог тренутка сам то знала! Власник ме звао да ме то пита и да ми каже да ће да ми пусти плату на текући рачун и почео је да прича о послу, више га нисам чула, рекла сам да сам код купца и да ћу га позвати касније! Опет нисам могла да зауставим сузе, помешала се радост, срећа, захвалност и туга и све! Тада сам схватила да је онда када сам остала сама, потпуно сама у јако тешкој ситуацији једино Господ био ту и његов угодник СВЕТИ НЕКТАРИЈЕ ЕГИНСКИ! Као да је спала тама и мрак са мојих очију и постала сам свесна да једину помоћ, једину наду, једину радост, једину љубав човек може наћи у Цркви Божијој, у Богу и његовим светитељима. Тада сам почела да поново идем у Цркву (ишла сам као дете када ме бака водила, учила да постим и да се причешћујем) у коју дуго дуго нисам ишла! Све се јако брзо решило, нашла сам убрзо нови стан, вратила дугове, исплатила минус у банци и почела коначно нормално да живим! Такав је живот уз Бога! Обећала сам тада Светом Нектарију да ћу свима и увек причати како ми је помогао, како ме је увео у Свету Цркву и омогућио да спашавам своју душу, и ако Бог да да ћу некада отићи на Егину да се поклоним његовим Светим моштима! Од тога дана више не осећам ону празнину коју сам осећала када сам имала сву овоземаљску славу, тј. све оно што, нажалост, данашњи млади људи желе новац, успех и моћ! Свети Нектарије Егински је велики, велики светитељ за мене и знам да за све за што му се човек из срца помоли и завапи да ће помоћи и услишити, увек је ту близу и бди над нама, чека да му завапимо! Сaмо Господ зна колико је људи као и мене спасао очаја, туге, болести и чак и смрти и привео Цркви Божијој! СВЕТИ НЕКТАРИЈЕ ЕГИНСКИ МОЛИ БОГА ЗА НАС ГРЕШНЕ! 

 

Постављено са допуштењем сестрице у Христу, која је и исписала ову исповест