[ Лепота живота ] 13 Октобар, 2013 16:00

 

Слика са интернета

 

Један политичар атеиста хвалио се својим колегама да је религија Христова заправо лаж. Као поткрепљујући доказ навео је случај своје супруге, која је била верница, али у којој је, после тешке борбе, успео да искорени веру у Бога.

Истога дана новине су објавиле тужну вест: супруга непобожног политичара извршила је самоубиство, одводећи у смрт, на исти начин, и своје двоје деце. Новине, које су објавиле фотографије трагичних жртава, изнеле су на светлост дана и поруку несрећне жене самоубице: „Све док сам имала веру, савлађивала сам сваку животну потешкоћу.  Али, када је мој супруг искоренио из мене веру у Бога, мој живот је изгубио сваки смисао.“

Страшан је злочин самоубиство, али ништа мање грозно није ни настојање оних људи који се боре да пољуљају веру човека, а још и више жене. Вера у Бога је животна потреба, неопходна сваком човеку, нарочито у тренуцима када га потешкоће, препреке и проблеми сломе и покосе.

 

Са грчког превела А. М.

 

135. Псалам - Славите Господа

Српско православно црквено певачко друштво "Вила"

 

[ Лепота живота ] 11 Октобар, 2013 17:41

 

Господе, Исусе Христе, Боже наш! Ти си сирочади заштитник, ожалошћених прибежиште и плачућих утешитељ. Прибегавам к Теби ја, сирота, уздишући и плачући, и молим Ти се: услиши мољење моје, и не одврати лица Твојега од уздаха срца мога и од суза очију мојих. Молим се Теби, милосрдни Господе, ублажи скорб моју због растанка са онима који су ме родили и васпитали, оцем мојим Миленком и мајком Блаженком; душе њихове које су отишле к Теби са истинском вером у Тебе и с тврдом надом у Твоје човекољубље и милост, прими у Твоје Небеско Царство. Клањам се пред светом вољом Твојом, којом су узети од мене и молим Те не ускрати им милости и љубави Твоје. Јер, Господе, Ти као Судија целога света, грехе и нечистоћу отаца кажњаваш у деци, унуцима и праунуцима чак до трећег и четвртог колена: али и милујеш оце ради молитава и доброчинстава чеда његових, унука и праунука. Са скрушењем и умилењем срца молим Те, милостиви Судијо, не кажњавај мукама вечним преминуле, незаборавне за мене слуге Твоје, оца мога Миленка и мајку Блаженку, но опрости им сва сагрешења њихова, вољна и невољна, учињена речју или делом, у знању и незнању, и по милосрђу и човекољубљу Твојему, ради молитава Пречисте Богородице и свих светих, помилуј их и од вечних мука избави Ти, милосрдни Оче отаца и чеда! Даруј ми у све дане живота мојега да се до последњег даха свога не престанем сећати преминулога оца мога и мајке у својим молитвама молећи се Теби, праведни Судијо, да их настаниш у местима светлим, у местима пријатним, у местима мирним, са свима светима, одакле су протерани свака болест, туга и уздисање. Милостиви Господе! Прими сада за слуге Твоје Миленка и Блаженку ову топлу молитву моју и подари им награду Твоју за труд и бригу за васпитање моје у вери и хришћанском благочашћу јер су ме научили да пре свега гледам Тебе, својега Господа, и да се усрдно молим Теби, у Тебе јединога да се уздам у невољама, у скорбима, у болестима, и да држим заповести Твоје; зарад њиховог усрдног старања за мој духовни напредак, зарад њиховог топлог приношења молитава за мене пред Тобом и зарад свих њихових дарова измољених од Тебе за мене, узврати им Својом милошћу, Својим небеским благом и радостима у вечном Царству Твојем. Јер си Ти Бог милостив и дарежљив и човекољубив, Ти си мир и радост, верним слугама Твојим, и Теби славу узносимо са Оцем и Светим Духом и сада и увек и у векове векова. Амин.

 

 

 

 

Завещание матери

Сын мой! С тобою я скоро расстанусь.
Пришел мой черед, ухожу.
Туда, где неведомы грусть и усталость,
Где Богу возносят хвалу.
Где нету тревоги, болезни, печали;
Уже на пороге стою.
Послушай, мой сын, что тебе завещаю,
Исполни же просьбу мою:

Одень меня просто, без долгого сбора,
И гробик попроще найди,
Чтеца призови, и пусть после канона
По мне прочитает псалмы.
Богатых поминок с застольем не надо,
Как принято делать везде.
Лишь гордости это греховной в усладу,
Но нет покоя в душе.

Свези меня в церковь без светского пенья,
Запомни, что я говорю:
Пускай хоть недолго – до погребенья –
Побуду лицом к алтарю
Поставь на могилу мне крест деревянный,
От всех избавляет он бед.
А мрамор, гранит – словно груз окаянный –
Усопшему в тягость и вред.

Вином поминать меня, сын мой, не станешь!
Про это прошу не забыть.
Ведь этим лишь душу мою ты поранишь,
А лучше – и вовсе не пить!
В годину по мне закажи ты обедню,
Поставь у Распятья свечу,
Подай, сколько можешь по милости, бедным –
Все это тебе по плечу.

А если вдруг сердце забьется тревогой,
Ко мне на могилку приди.
И преподобного Серафима
Правило тихо прочти...
Господь Милосердный пошлет утешенье,
От бед – в покаянии дверь,
Проси у Него и у ближних прощенья,
Молись, надейся и верь.

 

 слова протоиерея В. Мордасова

 

[ Лепота живота ] 04 Октобар, 2013 13:48
 
 
 
Ој Главо Богословна, којој се клања свет,
Ој Главо пуна рана, и на њој трнов сплет.

Ој чело с кога је теко, у муци крвав зној,
Ја Те се сећам сада, ох прими поздрав мој.

Ти с` подно мука пуно, на Крсту распет жив,
Небеска моја круно, и ја сам томе крив.

И ја се кајем горко, кајем се душом свом,
Смилуј се, Христе Спасе, смилуј се греху мом.

Не скрени ока Твога, не одбиј вапај мој,
На сина немоћнога, не излиј укор Свој.

Из Твојих Светих уста, Ти си ми утеху дао
А то је мене дигло, јер већ сам био пао.
 
Ја немам куда ни коме, ја немам други пут,
Под Твојим Крстом само, ту ми је један пут.

Ох, камо моје среће, да могу живот свој,
Захвалан дати за Те, Пастиру верни мој.

И хвала теби, хвала, што за нас испи жуч,
Јер Твоја смрт је дала, људима рајски кључ.

И дај да се увек сећам, смртнога часа тог,
При сваком кораку своме, целога века свог.

И кад ми буде мрети, и вид ми затре мрак,
С висина Твојих Светих, пош`љи ми један зрак.

И муке кад ме стигну, Твој ми укажи Лик,
И с болом Твојим Спасе, кликнуће покајник.

Неће ми дрхтат` рука, самртни бришући зној,
Ако се сетим мука, што ј` подн`о Господ мој.

Увек ћу гледат Тебе, и Твој ћу чути глас,
Ох, срећан коме дајеш, овакав смртни час.

 
[ Лепота живота ] 28 Септембар, 2013 14:57

 

Слика са интернета

 

Слепи Вартимеј

Очајничка нада је такође један од путева на коме можемо сусрести Бога. Постоји за то више примера у јеванђељима и житијима Светих. У јеванђељу св. Марка, у глави 10. читамо причу о слепоме Вартимеју, који сеђаше код капија Јерихона, крај пута и прошаше. Јеванђелска прича о његовом исцељењу пружа нам неке чињенице пресудне за разумевање молитве. Ми се сувише често чудимо што нам молитва не бива услишена. Мислимо да треба само да принесемо молитву, да би Бог постао обавезан да на њу одговори. У ствари, ако помно испитамо своје молитве за мољење, и своје потребе, видећемо да се често не молимо за оно што нам је неопходно но за оно што нам је сувишно. Лакоћа са којом одустајемо од своје молитве када нисмо услишени, показује да чак и када се молимо за нешто без чега не би требало да можемо живети, немамо ни стрпљења ни упорности да у искању истрајемо. Када не успемо да одмах измолимо, више волимо да живимо без тога што нам је потребно, него да се за то очајнички боримо. Један црквени Отац каже да је молитва као - стрела. Стрела је увек способна да полети, да достигне своју мету, да продре кроз отпор вештаства (материје), али само ако је избачена из доброга лука снажном мишицом. Средиште мете погађа само ако је стрелчев нишан непомичан и прецизан. А оно што често недостаје нашој молитви јесте та снага духа, свест о озбиљности наше ситуације.

Вартимеј је слеп. Ми не знамо да ли су му се очи помрачивале полако, је ли драги познати свет из његовог погледа ишчезавао мало-помало или је тако слеп и рођен. Али, оно што јасно видимо, јесте одрастао човек који седи крај прашњавог пута, просећи. Колико само пута у своме, можда, тридесетогодишњем животу мора да је покушавао да задобије вид? Колико често мора да је посећивао учитеље, свештенике, видаре, и молио за молитве и помоћ од било кога ко би му их могао пружити?! Колико често мора да се понадао, надом која се ослања на људе, разум и искуство, али и на веру у милост и састрадање, понадао у доброту и братску љубав? Колико често мора да се та нада подигла у његовој души да би, онда, неиспуњена, пропала?! И сада га затичемо крај пута код градских капија, уморног од живота, како више и не тражи да прогледа, него већ само покушава да преживи милосрђем пролазника. Не милосрђем горљивим које негује, него милосрђем хладним које без састрадања удељује новац добацујући га безимено гладном просјаку, а да га притом чак и не погледа. Пролазник је такође слеп као и просјак покрај пута, а његово слепило је можда чак и веће зато што је то - слепило срца и савести, он више нема никаквог удела у људском братству. Али, ова прича одвија се у Христово време. Слепи просјак мора да је чуо за овога учитеља, који се прво био појавио у Галилеји и сада путује кроз читаву Свету Земљу, творећи чуда. За човека за којег се говори да исцељује слепе, да је подарио вид слепорођеноме.

Како ово далеко присуство исцељујућег Бога мора да је оживело Вартимејеву веру и наду, али и његово очајање; наду - зато што је све могуће Богу, очајање зато што ништа није могуће човеку! Ако би му Бог дошао, он би могао бити излечен. Али како би слепац пронашао тог неухватљивог чудотворца у Галилеји или Јудеји, када се он непрестано селио из места у место и често појављивао само да готово у трену ишчезне? Тај начин на који се Бог приближава и, побуђује и последњу наду и још дубље очајање, није само Вартимејева истина. То је такође и наша сопствена ситуација. Божије присуство је као мач који одељује светлост од таме, али који нас тако често баца натраг у таму тиме што нас заслепљује. И баш зато што је Бог ту, баш зато што је вечни живот могућ, очајно је важно да не вегетирамо у животу који пролази.

Једнога дана Вартимеј, седећи крај пута, зачује да неко људство пролази поред њега. Његов извежбани страх разазнаје нешто нарочито у ходу тих људи, у њиховом разговору, и атмосфери уопште. То није бучна гомила или караван, та скупина има неко своје средиште. Вартимеј пита народ у пролазу: „Ко је то?“ Они одговарају: „Исус из Назарета.“ У томе тренутку свеколико надање и очајање његовог живота достижу врхунац. Он је, у исто време, у најдубљој тами и најблиставијој светлости. Могао би бити исцељен, јер поред њега пролази Бог. Али, морао би да уграби настали тренутак, који ће минути у магновењу. Исус ће му бити на дохвату само неколико корака. Пре тога, биће исувише далеко, заокупљен разговором са другима. Након тога, отићи ће од њега далеко, заувек. Вартимеј вапајем извија своју очајничку наду: „Исусе, сине Давидов, помилуј ме!“ То је већ, само по себи - исповедање вере. Слепи човек мора да се томе домислио у месецима који су сусрету претходили, чувши све приче о исцељењима која је учинио Господ. За Вартимеја Исус није тек неки лутајући пророк. Исус је син Давидов. Вартимеј Га тако назива, тако Му се и моли. Но, сви гласови око слепога заграјаше, наређујући му да ућути. Како се само усуђује да постави један тако безначајан захтев Учитељу, који говори о небесним стварима?! Али Вартимеј зна да је читав његов живот, сва радост и све очајање његовог живота - у његовом слепилу и могућности да оно буде излечено. Тако он виче к Исусу а људи га, уколико гласније виче, љутитије ућуткују. Напокон, зато што се моли усрдно за једину животно му важну ствар, Господ га чује и исцељује га и отвара пред њим нов живот.

Ово је уистину тешка поука. Како бисмо озбиљни морали бити у мољењу, ако хоћемо да се удостојимо величине сопствене судбине и Бога, Који у Своме смирењу жели да нас слуша! Очај, глад за Богом, животна неопходност за нас онога што иштемо, све су то услови да се стрела наше молитве сигурно вине својој мети, изметнута из напетог лука снажном мишицом и поузданим оком.

Постоји нешто нарочито у овој причи, на којој бих волео да се још мало задржим. Док се Вартимејева молитва пробија до Господа, одасвуд је окружује метеж. Овај сусрет Господа и Вартимеја догодио се у двострукоме метежу. У унутрашњем метежу Вартимејевих осећања - наде, страха, очајања, узрујаности, и у метежу гласова изван њега, који му наређују да ућути, због тога што је Господ заузет стварима достојним Његова достојанства и светости. Вартимеј није једини који среће Господа усред метежа. Читав наш живот јесте један непрекидан метеж. Низање ситуација, које изискује наше присуство, наша осећања, наше мисли, срце и вољу, у хармонији, у трвењу, и све тако. И усред тога метежа наша се душа окреће ка Господу, вапије Му и тражи у Њему починак. Колико само често помислимо да би било тако лако молити се, када не би било ничега што би нас у томе спречавало, и колико нам често управо метеж помаже да се молимо!

Молитва у метежу

Али, како можемо да се молимо у стању узнемирености? Волео бих да наведем неколико примера и покажем да је то могуће. Ту узнемиреност могао бих готово да назовем предношћу, зато што нам попут неке храпаве стене помаже да се уз њу горе успужемо, када већ нисмо кадри да летимо.

Прва прича је узета из Житија светих. Неки безимени подвижник сусреће другог подвижника, молитвеника, у планинама. Они започињу разговор у коме гост, који је очаран молитвеним духом свога сапутника, пита: „Оче, ко те научи да се молиш без престанка?“ А његов домаћин, који увиђа да је човек духовно искусан, одговара: „Ја то никоме не бих рекао, али теби ћу рећи истину - то су били демони“. Гост онда рече: „Мислим да те разумем, оче, али да ли би могао да ми то подробније разложиш, тако да те не схватим погрешно“. Овај му исприча следећу причу:

„Када бејах млад, бејах неписмен и живљах у малом селу у равници. Једнога дана уђох у цркву и зачух ђакона где чита посланицу апостола Павла, који на том месту заповеда да се молимо без престанка. Када чух те речи, огреја ме нека радост и доживех просветљење. По завршетку службе, оставих своје село у великој радости и повукох се у планине, да бих проводио живот искључиво у молитви... То стање потраја у мени неколико часова. Онда поче да се спушта ноћ, постаде хладније а до слуха ми почеше допирати чудни шумови, кораци и урлици. Око мене засветлуцаше неке страшне очи. Зверови излажаху из својих јазбина, да лове плен који им је као храну Бог назбачио. Ја се препадох, и уколико сенке постајаху дубље, мој страх биваше све већи и већи. Читаву ноћ проведох у ужаснутости корака, прасака, сенки, ужарених очију, од свести о својој беспомоћности, знајући да немам камо да се окренем за помоћ. Тада почех да вапијем Богу само оним речима, које ми долажаху на ум: „Исусе, сине Давидов, помилуј ме, иако сам грешан!“ Тако прође прва ноћ. Ујутро моји страхови ишчезоше, али бејах огладнео. Храну потражих по грмовима и ливадама, но тешко могах да утолим глад. А када сунце опет зађе, осетих да се ужаси ноћи враћају... Почех у вапијању да изгрцавам Богу свој страх и своју наду... Тако прођоше дани и затим месеци. Навикох се на језивости природе, али док бих се молио, из трена у трен искрсавала би нова искушења и невоље. Демони и страсти почеше да ме спопадају са свих страна, и пошто престаше да ме плаше ноћне звери, силе таме бешњаху против моје душе. И ја још више него раније, вапијах Господу речима: „Господе, Исусе Христе, помилуј ме!“ Ова борба трајала је годинама. Једнога дана нађох се на измаку снага. У својој агонији и јаду почех без престанка да вапијем Богу, али одговора не беше. Бог ми изгледаше неумољив, и пошто се искрзана нит надања у мојој души већ прекиде, препустих се Господу, говорећи: „Ти ћутиш, не бринеш због овога што ми се дешава, али Ти си још увек мој Бог и мој Господар, и ја ћу пре умрети на овоме месту него што ћу одустати од свог искања!“ А онда, изненада, Господ ми се јави и на мене и све око мене спусти се - мир. Дотад ми се чинило да је сав свет у тами, а сада га гледах где се купа у божанственој светлости, блистајући благодаћу Божијег присуства, која одржава све створено. Тада, у бујици љубави и благодарности, ускликнух Богу једину молитву која је изражавала све у мени: „Господе, Исусе Христе, помилуј ме грешног!“ И отада, у радости, и страдању, искушењу и борењу или у часу када ме походи мир, ове речи ми свакад избијају из срца. Оне су песма моје радости, мој вапај Богу, молитва моја и моје покајање.“

Овај пример непознатог подвижника показује нам како страдање, очајање и неспокој изнедравају из нас ове речи молитве. Тај очајнички вапај, рођен из наде која је јача од очаја, храни се очајањем и надилази га.

 

Митрополит Антоније (Блум)

Из ПРАВОСЛАВНОГ МИСИОНАРА

година 31.

свеска 184.

број 6/88

страна 259.

Светосавље

 

 

[ Лепота живота ] 13 Септембар, 2013 18:56

 

 

 

 

Једно добро дело

У овом саставу ћу укратко препричати једно добро дело, у коме се сазнаје како су велики и лоши момци замало нашкодили детету.

Било је рано пролеће обасјано сунчевим зрацима. Тата и ја смо били на кеју. Видели смо неке велике дечаке како се подсмевају једном дечаку. Били су безобразни толико много да је дечак плакао из свег гласа. На сву срећу пре него што су стигли да га ударе и повреде стигао је човек и отерао их. Врло лепо од њега, и вратио дечака кући. Тај човек био је стар и пунији, имао је пријатељски израз на лицу. Мој тата је рекао да никада не прилазим таквим дечацима јер су они јаки, а то искоришћавају за зле намере.

Када следећи пут видим овакве силеџије клонићу их се или избегавати такве момке. На свету има различитих људи, али бити увек опрезан је најбоља одбрана од њих. И сви треба да се понашају као овај човек. Надам се да има многих као он. То је био врло поучан дан.

Сара Антић, III3

 

 

 

Доброта

Сви људи мисле да баш они имају највише доброте у себи. То није истина. На нашој планети има има мало људи који имају праву доброту. Много људи се понаша добро само пред другима. Колико људи оде у цркве и моли се због страха, а што је још горе због свог угледа. То такви људи називају доброта. Нека деца некоме позајме нешто па то причају на сав глас. То раде и старији људи само што они уцењују и причају за њих да су никакви пријатељи ако не могу да им помогну. Права доброта долази из срца. Доброта је кад некоме нешто позајмиш и после га не уцењујеш ако он теби нешто не може да позајми. Кад с неким поделиш ужину после не треба да га оговараш да је он циција. Ако ти неко затражи помоћ ти му помози и то немој памтити као да си Бог зна шта урадио. Јер, ако причаш како си добар то онда није доброта. Ако неко дође са рупом на одећи немој то да причаш свима, већ се прави да ништа ниси приметио. Кад те неко замоли нешто немој чекати двапут да ти каже већ ако је у твојој моћи помози му. Некад неко погреши, али то не значи да треба да му се смејемо, јер смо ми ту можда погрешили.

У животу треба што више да делимо доброте, јер ако је не будемо делили онда је не можемо ни добити а ни тражити. Кад изгубимо не треба да будемо љубоморни на победнике, већ да им честитамо и схватимо у чему смо погрешили. Не треба да изазивамо свађу и тучу јер тиме сами себи чинимо грех.

Јер, живот иде на дуге стазе и маратоне, па ако не поштујемо доброту, нашли смо се у грдним мукама. Колико дамо доброте толико ћемо је и добити. После не треба да се чудимо (ако не поштујемо доброту) кад нас игноришу. То би било од мене све о доброти. Хвала што сте ме саслушали.

Даница Уљаревић, IV2

 

 

 

Вредности

Доброта, искреност, поштење и марљивост. Сви тежимо да иџ имамо, али ретко ко их стварно поседује. Са њима се не рађамо већ их стичемо кроз живот. Својим поступцима показујемо људима ко смо и какви смо. Због наших вредности можемо бити поштовани, а у њиховом недостатку и омаловажавани.

Када упознамо човека прво видимо његов, мање битан, физички изглед. Кроз касније дружење упознајемо његове мане и врлине, као и оно најбитније, вредности. Искрен човек ће нам скренути пажњу на наше мане, док ће нам неискрена особа говорити да смо савршени. Савршенство не постоји. Поштовање код људи стичемо трудом, али чак и кад мислимо да смо савршени, увек ће се наћи нека мана коју треба исправити.

Доброта је широк појам, али њена основна карактеристике је несебичност, брига за друге и добродушност. Уз њих се осећамо сигурно, знамо да нећемо бити преварени, а и сами постајемо бољи људи. Народна изрека „с ким си, такав си“ је веома поучна. Ако смо са лошим особама, полако губимо вредности, и те особе нам постају узор.

Марљивост је такође јако битна вредност. Ако желимо да нешто постанемо морамо се трудити. Ништа не долази само од себе. Вредни људи су увек били награђивани, а награда је обично била срећа. Они мање вредни су на крају оплакивали своју судбину.

Питали су се да ли је могло бити другачије, а наравно да је могло, само да су били марљивији.

О вредности су нас много учили. Много је писано о томе. Ипак, неку људи „јуре“ за новцем и осталим материјалним богаствима. Такви људи заборављају шта значи прави живот без сувишних брига. Али те бриге се лакше преброде уз праве пријатеље, а њих једино можемо стећи ако зрачимо добротом и ако се наши пријатељи уз нас осећају лепо. Неки људи кажу да у данашњем времену моралне вредности нису толико битне, а неки да су чак и прецењене. Али, ако се осврнемо за собом и погледамо колико нам је уз мало труда живот лакши, вредности су веома, ако не и најбитније ствари у њему.

Мила Реџић, VI3

 

Награђени радови

 

 

 

[ Лепота живота ] 09 Септембар, 2013 20:46

 

 

 

 

Од тренутка поласка у школу на њу се устремила другарица, дете богатих родитеља. Свему што је облачила или радила, она је налазила ману и разлог да је дира и пецка. Још је и публику за то тражила, па су јој се знале и неке друге девојчице придружити, али никад у толикој мери да на томе и устрајавају. А нападнуто дете је на све ћутало, не упуштајући се ни у какве свађе или расправе. Међутим, то њено ћутање је, за памет детета наклоњеног (из неког дечјег разлога) напастима, значило да је у предности, те се још више стаде шепурити својом обести.

Вређана девојчица о свему овоме није говорила никоме, па ни својим родитељима, али мати неким случајем сазна за ово насиље. Али шта урадити поводом тога, јер је реч о деци, а не одраслим људима? Коме се пожалити? Учитељици, психологу, родитељима дотичне девојчице склоне малтретирању или... коме? И у том размишљању нађе да би за почетак ваљало да разговара са својом ћерком.

На њена питања о томе да ли се та девојчица понаша недолично, те да ли је вређа и понижава, можда исмејава, дете је смирено потврдило. Али на питање мајке да ли јој то смета, она је одрично рекла:

- Не!

- Како не?! – зачуђено примети мајка.

- Ја не мислим да се мењам због ње, јер мислим да је она јадна.

Тако је мајка збринула са себе бригу, а овај девојчурак је сад велики порастао.

 

 

 

Приликом доласка на овај свет, на порођају је било доста компликација. Касније је утврђена преосетљивост црева на глутен и речено је да дете болује од целијакије. Међутим, његова мајка је од тренутка кад је за то сазнала реаговала тако што је гледала да о свему искрено прича са својим дететом. И дечак је слушао своју мајку. И где год би се појавио изазивао је дивљење својом смиреношћу. Када је долазио у госте, ако би били позвани на ручак, он би онако малецан обавестио домаћина шта сме а шта не сме да једе. Исто је било и кад је улазио у продавницу: знао је који слаткиши јесу за њега а који нису. И никад се није жалио нити са завишћу гледао на оно што није за њега. Међутим, све оно што јесте било за њега заправо је била здрава храна; друга деца су се хранила нездраво, без обзира што су, за разлику од њега, могла да једу хлеб и житарице. Он није јео хлеб, али је сво поврће из супе улазило у његов тањир. Због свега, његов отац га је једном приликом одвео у продавницу играчака, рекавши му да изабере шта год жели, не питајући за цену. Он је ушао, пронашао кантицу са лопатом (омиљене играчке деце на мору) и, узевши, рече:

- Тата, изабрао сам!

- Али, сине, од толико играчака...?! Погледај још! – примети отац, чудећи му се.

- Ако ми нећеш купити ово, немој ми купити ништа! – одлучно рече малишан.

Имао је само четири године тада.

Кренуо је и у школу, а омиљени предмет му је веронаука. Наравно, он је одмалена знао за себе рећи да ће бити свештеник. Приче о Богу биле су најпривлачније његовој душици. Када би мајка дошла по њега, он би је молио да је вози путем покрај цркве. На њено питање: „Зашто?“, одговарао је:

- Да се прекрстим и Богу помолим.

И премда не сме да једе хлеб – он се причешћује.

Учитељица је била њиме очарана. Међутим, деца ко деца, видевши да он себи доноси ужину у ташни (јер није могао да се храни у кухињи са осталима), почели су да му је краду.

Њега је то много растужило, али је знао да за то мора неком рећи, како се не би наставило. И рекао је учитељици:

- Учитељице, мени су украли ужину. То није лепо, јер бих и ја волео да могу да једем заједно са њима, али не могу, па морам да носим храну у торби. Није лепо од мојих другара што краду, па их ви замолите да то не чине.

Наравно, учитељица, дубоко дирнута и једва суздржавајући сузе, рече да ће урадити све да до тога више не би дошло.

Одмах након тога сазван је родитељски састанак, где је она обавестила све родитеље о немилом догађају, како би се заједно потрудили да деца одрастају у пријатељству и међусобном поштовању.

 

 

 

Почиње школска година и син богатог трговца се жали оцу:

- Тата, треба ми мобилни!

- Због чега?

- Па сва деца у школи имају мобилни, зар само ја да будем изузетак?

- Кад си у школи, онда си у школи и нема ко ни да те зове, ни ти да кога зовеш. Тамо си да учиш, а не да телефонираш. Уколико се и деси нешто, код директора постоји телефон па ће ми јавити.

- Али, тата, сви ће ме исмејавати.

- Сине, навикавај се да се носиш са ситуацијама, јер ће у животу бити и тежих ствари од тога.

Овако је једном текао разговор између оца и сина. Данас је син човек који се с осмехом сећа ове родитељске поуке.

 

 

 

[ Лепота живота ] 20 Август, 2013 01:20
 
If a picture paints a thousand words,
then why can't I paint you?
The words would never show,
to you I've come to know . . .
If a face could launch a thousand ships,
then where am I to go?
There's no one home but you,
you're all thats left me to . . .
And when my love for life
is running dry,
You come and pour
yourself on me . . .
If a man could be two places at one time,
I'd be with you,
tomorrow and today,
beside you all the way . . .
If the world should stop revolving,
Spinning slowly down to die,
I'd spend the end with you
and when the world was through . . .
Then one by one
the stars would all go out . . .
Then you and I
would simply fly away!
 
[ Лепота живота ] 07 Август, 2013 15:07
 
 
[ Лепота живота ] 25 Јул, 2013 23:15

 

Манастир Витовница

 

Ових дана сам са сестром у Христу Александром посетила манастир Витовницу, где смо се поклониле гробу блаженопочившег оца Тадеја Витовничког. Пошто нам је ово била друга посета у периоду од месец дана, приметиле смо позитивне промене у односу на прошли пут. На старчевом гробу шаренило се цвеће, двориште је било очишћено.

Упознале смо новопостављеног игумана оца Пимена, који је постављен да обнови ову светињу, коју је затекао у не баш добром стању. До сада су тамо живела само два стара монаха, где се литургија ретко служила (због болести оца Лазара, који није више у могућности да служи), осим кад им дође неки свештеник са стране. То је један од разлога, због кога је све мање људи долазило у манастир. Благодат и љубав која се осети крај старчевог гроба не може се речима описати, тако да се у току разговора са оцем Пименом и текућим проблемима овог манастира, у срцима нашим родила жеља да помогнемо колико можемо. Добили смо благослов да ову причу поделимо најпре са нама блиским људима у Христу, а свако нека по својој савести, могућности и жељи поступи.

Недостају основна средства за живот и хигијену, на које ћу сада ставити акценат, док не крену већ обнове конака, цркве, које још нису почеле, јер чекају процену.

Кућна хемија: сапуни, шампони, детерџенти, вим, средства за чишћење тоалета, прозора, жице за чишћење, сунђери, „магичне“ крпе... и уопште све што би једно домаћинство требало да поседује за одржавање хигијене...

Канцеларијски прибор: маказе, блокчићи, папири за писање имена за помињање, хемијске (плаве, црвене), селотејп, гумице, оловке, резачи...

Кухињски прибор:

- пластичне чаше, као и у случају празника, слава, кад дође доста људи, немају довољно тањира (имају само 50), па онда на то рачунати толико: виљушака, кашика, ножева, кашичица.

И за крај ове наведене потребне ствари црвеним словима су оне, које наравно не треба куповати у већем броју и ако неко сматра да може да финансира, било би добро да позове оца и види, да случајно неко већ није финансирао, да се не би десило да добије 5 бојлера на пример.

- Мали бојлер за кухињу

- Мердевине

- Грађевинска колица

- Канте за смеће, за све просторије, којих има 32, од тога су два купатила (тако да две могу бити затворене, а друге могу бити и отворене).

Иначе су оца сачекали и дугови када је дошао: за свеће, за струју... који су далеко премашивали износ укупних прихода манастира.

Отац је поручио да су сви добродошли кад год су у прилици да дођу у манастир, да је литургија празником и недељом у 9h. За сада јутарњих и вечерњих служби нема (нажалост, јер нема ко да каже амин).

За неки дан ће се знати и динарски и девизни број рачуна.

Телефон манастира Витовница:

+ 381 12 348 530

игуман манастира - јеромонах Пимен

 

Напомена:

У међувремену су манастиру достављени бојлер и ручна колица, а уведен је и интернет, па можете погледати страницу на фејсбуку:

https://www.facebook.com/vitovnica

 

 

Гробић Преподобног Тадеја Витовничког

 

[ Лепота живота ] 02 Јул, 2013 17:46
 
[ Лепота живота ] 27 Јун, 2013 19:36

... или Како Албанци поштују српске светиње

 


Има разних чуда. Али то је било некакво посебно чудо. Десило се у косовском манастиру Зочиште.
 
Код нас би тај манастир назвали просто Козмо-Дамјановски, али се у Србији манастири традиционално називају једном речју, по правилу по месту где се налазе, премда назив овог манастира још треба и умети да се изговори. Нама је то успело тек другог дана боравка у њему.
 
Прво што нам је настојатељ архимандрит Стефан рекао било је то да главну светињу обитељи представљају мошти светих бесребреника Козме и Дамјана. Код нас их називају „безмездним врачима“, а српски то звучи изражајније „бесплатни лекари“ (нагласци су померени: „безмездни“ – то су они који не узимају „мзду“ што ми схватамо као мито, а код Срба су управо бесплатни). Те мошти се јако поштују, долазе им не само са Косова, него и из Србије, што за Србе сада представља немали подвиг. Штавише, мошти поштују и Албанци, како каже о. Стефан. Треба знати да је манастир смештен у албанском окружењу. У селу крај манастира уздиже се џамија. Иза зидина тачно по распореду допире глас мујезина. Манастир као да се налази у позадини непријатеља.

„Како то Албанци!? Па они су муслимани!“ – питао сам се. Отац Стефан се кротко осмехнуо и раширио руке, као да каже: „па ипак...“ „Па шта они чине?“ „Долазе, моле се, доводе болеснике, поготово децу...“.

Што више ми је отац Стефан објашњавао, тим су ми прилике постајале несхватљивије – „Па како се они моле у православној цркви?“ – „Ћутке, по своме. Ми не слушамо“. – „И они целивају мошти?“ – „То је њихова ствар. Ми специјално за њих стављамо простирку на под. Они лежу под мошти. Леже и добијају помоћ“. Све то ми се чинило некако невероватним. Нисам могао да замислим сличну слику код нас у Русији, да, на пример, моштима Сергија Радоњешког долазе муслимани.

„Па онда, чује ли Христос њихове молитве?“ – „Многи се исцељују...“

Наравно да сам потпуно веровао оцу Стефану, али ми је, признајем, синуло како би тако нешто требало видети лично, сопственим очима. Осетио сам да ако некоме у Русији испричам како Албанци долазе у православне манастире да се исцељују, можда ми не поверују, исувише је све то невероватно.

Козма и Дамјан даривали су ми такво чудо. После трпезе, када смо већ паковали кофере, спремајући се за одлазак, зачуо сам гласан дечји крик. Пошто је у нашој групи било петоро деце, прва помисао је била: да се није нешто десило? Али сам у омањем манастирском дворишту видео сцену која ме је запањила: тата и мама водили су манастирском стазом своје дете од пет-шест година, које је на сав глас очајнички вриштало, као да га неко коље. Уста су му била тако широко отворена да је изгледало како заузимају већи део лица. При томе је сам себе ударао длановима по образима или почињао да се гребе по лицу и телу. На њему су се већ видели трагови тих огреботина, чак до крви. Призор је био језив!

У сусрет им је кренуо монах који ништа није питао, већ их је повео за собом у цркву. Имао сам осећање као да их већ познаје. „Ко су то?“ – упитах га. „Албанци, дошли су код Козме и Дамјана“. – „Знате их?“ – „Не, никада их код нас нисам видео, вероватно су издалека...“ – одговори ми.
 
У цркви је монах некако смирено и навикнуто узео сукнену простирку и простро на под испод моштију. Родитељи су спустили дете тако да му глава буде тачно испод моштију. Током првих минута дечакова вриска се само појачала. Храм су испунили урлици. Било ми је жао да гледам јадну мајку како, нагнута над својим дететом, ничим не може да му помогне. Отац је стајао нешто по страни, стиснувши шаком шаку на трбуху. Повремено је бацао погледе час на сина, час на иконе.

У храму није било никога осим албанске породице, монаха и мене. Остали наши ходочасници, премда су и чули урлик, нису се решили да уђу у цркву.


Урлици су постепено почели да се стишавају и прелазе у јецаје.

У том тренутку сам у џепу подрасника случајно напипао свој фотоапарат „идиот“ и пало ми је на памет: „Сада имам јединствену могућност да снимим стварно чудо. Па нек потом неко проба да не поверује“. Извукао сам фотоапарат и направио неколико снимака. Треба рећи да је отац породице некако спокојно реаговао на то.

Све то потрајало је десетак-петнаестак минута. Дете се сасвим смирило, полежало још неко време под моштима. Да га мама није подигла, вероватно би ту и заспао. Монах је сложио простирку. Обратио сам пажњу на то да током те сцене населник обитељи готово ни реч није рекао. Све је чинио ћутке, не гледајући родитеље. Неколико пута је чучнуо крај детета и гледао га, али се при томе није крстио.

Када се дечак готово сасвим смирио, пришао сам оцу и упитао га на српском: „Како се зовете?“ Представио се: „Фадиљ“. И он је мене упитао: „Ви сте Словенац?“ Изгледа да ме је одавао меки изговор, а такође сам био исувише светлокос за Србина. Изгледа да је за њега појава Руса на Косову била нереалнија од појаве Словенца. Рекох му да сам ја руски свештеник из Русије, али је тиме моја залиха српских фраза била исцрпљена. Упитао сам га зна ли још који језик? Испоставило се да зна немачки. Пронашавши заједнички језик, пуновредније смо поразговарали. Он је испричао да је пореклом са Косова, али сада живи и ради у Немачкој у сервисној станици. На Косово долази једном-двапут годишње. Има двоје деце. Са млађим су искрсли несхватљиви проблеми. Лекари не могу да помогну. И он је специјално дошао овамо у манастир. Нисам издржао а да га не упитам: „Али ви сте „муслим“?“ – „Да-да, ја сам муслиман“. Застао је и замислио се као да тражи објашњење за мене (а можда и за себе самог) чињеници да је муслиман дошао у православни манастир. После паузе изустио је речи које, ради веће документалности, желим да наведем на немачком: „Kraft ist hier!“ („Сила је овде!“). Поновио је те речи трипут, сваки пут некако чвршће, убеђеније, при томе енергично показујући кажипрстом на под храма. Такве речи чути од Албанца код моштију хришћанских светитеља – много вреди. Мислиман исповеда силу наше вере. Преостало ми је само да узвратим „jawohl“ („наравно“, „управо тако“).

„А како се ваш син зове?“ – „Бесмир“ (бес – злодух). Ех, кад би тај Албанац знао шта то име за Руса значи!

Породица се враћала манастирским вратницама у другом расположењу. Природно, у овом случају захвалност се излила на мене. Албанац је почео да ми стиска руку: „Данке, данке“. Упитао сам како се на албанском каже „захваљујем“? „Фалендерим!“ – то је била прва реч на албанском језику коју сам у животу чуо. На опроштају смо се сликали за успомену крај вратница обитељи.



Када смо се растали, помислио сам какво сам се чудо удостојио да видим (па чак и сликам)! Чудо не само у исцељењу детета, него је оно главно и веће чудо у томе што сам видео како Албанци долазе у српске светиње по помоћ, у оне светиње које су сами рушили, оним Србима које су сами протеривали. Јер, управо тај манастир су пре неких десет година Албанци срушили, монахе протерали, саборну цркву минирали и дигли у ваздух. И ево их сада како сами долазе у њега по помоћ и исцељење. Шта је то друго до духовна победа Срба! Чини ми се да тај Албанац више никада неће дићи руку на српске светиње.

Морам рећи да се та сцена у храму одиграла не само у присуству моштију, него и пред иконом Богородице Августовска Победа. Ето вам и још једне победе за Србију нове иконе у августу месецу.

После тог чуда у Зочишту некако сам постао мирнији за судбину Косова. Пре или касније она сила, за коју ми је тај Албанац рекао, обавезно ће победити...


о. Генадиј Беловолов
 
http://www.srpska.ru/article.php?nid=19646
 
Преузето са сајта: Манастир Зочиште
 

 
 
[ Лепота живота ] 10 Јун, 2013 19:34

 

Слика: Carolyn Blish

 

 

 

Јуче нам је била Софија. Најпре смо биле у Цркви, где се причестила и она и њена нова сестрица. Она ју је водила и пазила, а на путу кући се повела прича о томе:

- Каже Милица да је вино било кисело – насмејано примети кума.

Али Софија се умеша:

- Ја сам пазила да прогута и да се лепо понаша.

- Тако треба, љубави! – похвалих је радосно.

Онда је отишла кући на ручак, а нешто касније је дошла код нас.

Како се ближи школски распуст, отпоче причу:

- Имаћу само једну четворку.

- Из чега? – упитах је.

- Из предмета „Свет око нас“.

- Добро, биће боље други пут – рекох.

Али онда се сетила да смо скоро ловили миша у кући. Наш комшија иза куће је пекар и не користи отрове, већ мачке (не користи га ни ветеринар испред куће, чак није хтео ни коров да шприца да не би отровао нашег пса, који им се много свиђа), па кад их ове разјуре, они се размиле, а код нас је још увек све у изградњи па долута понеки. Не волимо ни ми отрове, ни лепак, али лепак за мишеве користимо понекад. Најбоље се, и најбрже, лове на орас под шерпом, па кад се ухвати само га изнесеш – или пустиш мачку да га лови.

Софија се, дакле, сетила, па ме упита шта је било са њим и да ли се уловио на лепак.

- Није, био је много паметан – одговорих јој ја.

- Како? – чудећи се, упита.

- Лепо. Није му хтео ни близу. Дође, омириши, али не прилази.

- Па где је био.

- Овде код мене. Гледала сам га како се игра, цуња, скаче. Баш је био мален, али много паметан.

- И како си га ухватила?

- Ушао је у штампач, ми га затворили, изнели напоље и пустили.

- Нисте га убили?!

- Не, ми не волимо да убијамо животиње без потребе.

Ту ме погледа, мало поћута, па закључи:

- Ни мрава не треба убити, јер и он има своје место у свету.

- Тако је, љубави! – изјавих ја, љубећи је, мудрицу.

Што се мене тиче, ово је био примењени час из предмета „Свет око нас“, који обећава, или најављује, већу оцену.

 

 

 

 

[ Лепота живота ] 03 Јун, 2013 14:52
 
 
[ Лепота живота ] 20 Мај, 2013 14:58
 
 
[ Лепота живота ] 07 Мај, 2013 22:30
 
Гост у емисији др Раде Рајић