[ Лепота живота ] 12 Март, 2013 19:58
 
 
[ Лепота живота ] 06 Март, 2013 18:39

Осим што говори о јединству вере и медицине, документарни филм „Бог има задњу реч", садржи и сведочанства о чудесним исцелењима пацијената, које је савремена медицина, немоћна да их излечи, прогласила неизлечивим. Износе их лекари који су их лечили, потврђујући да је, као и у свему другом, Бог Тај који има задњу реч.

 

 

[ Лепота живота ] 04 Март, 2013 19:10

Погледајте ову децу - нашу будућност. И немојте задржавати сузе. Пустите их нека теку...

 

 

- Је л` имаш неку поруку за све твоје вршњаке који те гледају тамо у Београду, Нишу, Новом Саду, у Суботици...? Шта би ти њима рекао?

- Ја бих им рекао да се чувају свачега што није за њих и да буду живи и здрави... Да буду срећни и... не знам више шта. Све им желим најбоље.

- Да редовно посећују цркве, да се моле Богу за даљи живот и да им све потече у миру и покајању.

- Ако мора да се деси неки рат, ја бих морао да идем. Али ја се надам да то неће да се деси и да ћу да живим мирно на Косову и Метохији.

 

 

[ Лепота живота ] 20 Јануар, 2013 16:54

Пре више од деценије, по повратку из Грчке, моја снајка је донела и прегршт дивних прича, које је превела и дала мени да их поделим са причољупцима. Међу њима је била и ова: "Наши стари родитељи". Зашто је помињем? Зато што ми једна сестрица посла пре неки дан адресу са филмом и молбом да га погледам, што ја и учиних, а филм, гле чуда, започиње баш овом причом!

Најтоплије вам га препоручујем!

 

 

[ Лепота живота ] 15 Новембар, 2012 00:53
 
 
 
 
[ Лепота живота ] 12 Новембар, 2012 17:46

 

Мошти Светог Нектарија Егинског, слика са нета

 

 

 

Ево како је мене Свети Нектарије Егински привео вери:

2006 године, за световно поимање живота, за мене се могло рећи да сам једна млада и успешна женска особа. Радим у београдској фирми, 25 година старости, плата 1200 еура просек, самостална, одвојила се од родитеља, плаћам стан, издржавам се, успешна у послу којим се бавим. Али празна и незадовољна.Такав је био живот без Бога. Како сам осећала незадовољство и празнину мислила сам да је у питању посао, па сам пожелела промену, и у том тренутку се у мом животу појавила особа Н.Н. са неким идејама али без новца. Видевши у томе могућност да се извучем из посла којим сам се бавила (трговачки путник-комерцијала), а и да помогнем особи Н.Н. да успе у томе што ради, поднесем захтев за дозвољен минус у банци који је одобрен у висини плате, и скоро целу плату још (између осталог и новац који је одвојен за режијске трошкове) ја позајмим тој особи уз договор са њом и још једном особом да ми се за месец дана то врати. По нашим тадашњим договорима то је све било могуће (иако не да није било могуће него је само човек помраченог ума могао да то види онако како сам то ја тада видела). Од тог тренутка - што би народ рекао, кола су кренула низ брдо! На послу кренули проблеми, продату робу у висини од преко 3 милиона динара нисам могла да наплатим (а правило у фирми је да све што комерцијалиста не наплати одбија му се од плате). То је значило да радим један дужи период без надокнаде! Власница стана у ком сам становала долази и обавештава ме да јој се млађи син оженио и да морам у року од месец дана да напустим стан, јер они немају где да живе! То је значило да треба да исплатим све заостале режијске трошкове, да окречим стан, да нађем нови и по правилу за њега дам бар 3 – 6 месечних кирија унапред, а на плату не смем ни да помислим а камо ли да питам! Покушавам да се снађем за новац али како то обично бива нико нема нити може да ми помогне! Родитељи немају одакле па не смем ни да их питам иако би се вероватно снашли, али не! Могу ја то сама, па ја сам самостална и на крају крајева одвојила сам се од њих! Време је пролазило, нови стан нисам ни тражила јер немам са чим да га платим, али очекивала сам повратак позајмљених пара, па ћу онда лако за стан и трошкове, и кад имаш паре лако ћеш наћи и нови стан! Ни сањала нисам да тај новац никада нећу видети! Управо то се десило-ћорсокак! Особа Н.Н. се није јављала а када сам успела да дођем до ње једино што је говорила је: “Ја немам никакве паре и ти то мени ниси позајмила него поклонила“! Као да ме неко ударио маљем у главу, све се вртело око мене! Падала сам у искушење да нађем неког да ту особу премлати, али Богу хвала нисам! Једна другарица ме примила у свој „стан“ од 20 квадрата, у ком није било места за једну а камоли за две особе, једна соба и купатило (до краја живота ћу јој бити захвална на томе). Упала сам у очај, за мене је то била безизлазна ситуација, било ми је јако лоше и психички и физички! Где год се окренеш затворена врата. Престала сам да излазим из тог стана, на терен и на посао више нисам могла, одрађивала сам телефоном! Најгоре помисли су ми пролазиле кроз главу! Некако се, како сам тумбала те своје ствари, у мојим рукама нашла књига коју сам добила од једне другарице, и да бих побегла од свега и вероватно и од саме себе почела сам да је читам! Књига се звала „Свети Нектарије Егински, Земаљски Анђео-Небески Човек“. Од кад сам је узела у руке нисам више могла да је оставим, сузе нисам могла да зауставим, читајући је преживљавала сам сваки тренутак његовог живота! Нисам јела, нисам пила, само сам је читала, плакала и вероватно од психофизичке исцрпљености спавала! Будила сам се са чврсто стегнутом књигом на грудима, и присећајући се онога што сам прочитала поново сам плакала и плакала, и тада сам почела да молим Светог Нектарија да ми помогне, јер ја више немам начин да се ишчупам из те ситуације, и не знам како да живим даље! Настављала сам да је читам, да плачем и да Га молим да и мени помогне! На телефон се нисам јављала та два дана док сам читала, нисам имала снаге ни за шта, само погледам ко је и смањим звоно да га не слушам! Пар сати по завршетку читања књиге, зазвонио је телефон, био је то власник фирме у којој сам радила! Морала сам да се јавим, мислећи да је сада већ све готово и да зове да види како ћу да отплатим то што нисам наплатила. Јавила сам се. Са друге стране сам чула весео глас власника фирме који ме пита како сам успела да наплатим, шта се десило, то је чудо говорио је он! И ја сам знала да је то чудо, али ЧУДО СВЕТОГ НЕКТАРИЈА ЕГИНСКОГ, он ми је помогао! Истог тренутка сам то знала! Власник ме звао да ме то пита и да ми каже да ће да ми пусти плату на текући рачун и почео је да прича о послу, више га нисам чула, рекла сам да сам код купца и да ћу га позвати касније! Опет нисам могла да зауставим сузе, помешала се радост, срећа, захвалност и туга и све! Тада сам схватила да је онда када сам остала сама, потпуно сама у јако тешкој ситуацији једино Господ био ту и његов угодник СВЕТИ НЕКТАРИЈЕ ЕГИНСКИ! Као да је спала тама и мрак са мојих очију и постала сам свесна да једину помоћ, једину наду, једину радост, једину љубав човек може наћи у Цркви Божијој, у Богу и његовим светитељима. Тада сам почела да поново идем у Цркву (ишла сам као дете када ме бака водила, учила да постим и да се причешћујем) у коју дуго дуго нисам ишла! Све се јако брзо решило, нашла сам убрзо нови стан, вратила дугове, исплатила минус у банци и почела коначно нормално да живим! Такав је живот уз Бога! Обећала сам тада Светом Нектарију да ћу свима и увек причати како ми је помогао, како ме је увео у Свету Цркву и омогућио да спашавам своју душу, и ако Бог да да ћу некада отићи на Егину да се поклоним његовим Светим моштима! Од тога дана више не осећам ону празнину коју сам осећала када сам имала сву овоземаљску славу, тј. све оно што, нажалост, данашњи млади људи желе новац, успех и моћ! Свети Нектарије Егински је велики, велики светитељ за мене и знам да за све за што му се човек из срца помоли и завапи да ће помоћи и услишити, увек је ту близу и бди над нама, чека да му завапимо! Сaмо Господ зна колико је људи као и мене спасао очаја, туге, болести и чак и смрти и привео Цркви Божијој! СВЕТИ НЕКТАРИЈЕ ЕГИНСКИ МОЛИ БОГА ЗА НАС ГРЕШНЕ! 

 

Постављено са допуштењем сестрице у Христу, која је и исписала ову исповест

 

 

 

 

[ Лепота живота ] 07 Октобар, 2012 18:24

 

 

 

 

Наши су кумови одавно предали молбу социјалној служби за старатељство. Прилично су се начекали да би, најзад, пре неки дан добили девојчицу од две године.

Истина је да је то било и због немања посла, али је још већа истина да су обоје добрих душа, а кумина мајка је, још док је трајао рат, радећи на аутобуској станици доводила прогнане породице у своју кућу, који нису имали никог свог у Србији. И не само то, већ је стара кума и сама узела да се стара о дечаку и уз помоћ рођене деце га извела на пут. (Дечак, сад момак, и поред тога што има мајку, родбину, кућу и пунолетан је, и даље је са њима.)

Оно што је кумове највише бринуло била су деца: да ли ће прихватити добијену девојчицу? Но кумић ју је одмах узео у наручје, али је Софији било мало чудно. Остављајући их да се мало упознају, кума сачека да девојчица заспи, па потом приступи Софији, не би ли јој објаснила улазак туђег детета у њихов дом.

- Сине, ти имаш маму и тату који те воле, а њу нема ко да воли – биле су речи, којима је кума закључила њена ни дуга, ни опширна образложења.

А Софија, која ако је и имала неке недоумице, сем дечјих, како чу ово, узврати:

- Мама, ми ћемо да је волимо!

Након тога је преузела на себе део одговорности, те сада воза девојчицу у колицима и пази на њено понашање у друштву.

Ако се деци приђе из правог угла и да им се простора да и сами промишљају, при том их одгајајући у друштву оних који и мисле, и говоре, и чине на добро своје и својих ближњих, тада ће и деца следити пример, којим се узраста у Човека.

 

 

 

[ Лепота живота ] 25 Септембар, 2012 20:08
 
 
[ Лепота живота ] 30 Август, 2012 12:30
 
(кликни на слику и погледај видео)
 
[ Лепота живота ] 06 Август, 2012 20:23

 

 

 

 

Како је стала на праг, погледом ме је потражила, а онда је целу просторију прешла раширених руку – идући мени у загрљај.

- Кумо! – смешила се, грлећи ме. Кад је пољубих, она ме погледа, питајући: - Хоћеш ли и данас плакати?

- Хоћу, љубави – одговорих јој, Богу благодарна на овом детету. – Данас се поздрављам са мојом вољеном баком.

- Онда ћу ја бити са тобом – рече одлучно.

- А и ти си дошла да се поздравиш са старом кумом, зар не?

Она погледа на сандук са земним остацима моје баке, нимало уплашена и климну главом.

- Кад дође свештеник, певаћемо заједно, је л` важи?

- Аха! – потврди она.

Затим је стала крај мене - злато кумино - не одвајајући се, и свако би ме мало загледала да неће која суза кренути; а кад би суза пошла, грлила ме је и тешила. То исто је радила и претходно вече, на дан кад нам је јављено да је бака уснула, где је дошла, као ономад кад ми се отац упокојио, да ми исприча утешну причу.

- Кумо, мене је један дечак, са којим сам била пре тога добра, ударио, и мене је заболело и почела сам да плачем, а онда ми је пришла једна другарица и овако је ухватила образе прстима (показивала је тај чин на своме лицу) и развукла их, тражећи да се насмешим.

Сам Господ ју је послао да ме теши, али њен осмех на лицу осмехивао се моме срцу, где није било неутешне земне туге, већ духовне радости: моја се бака, мој херој без ордена, која је цео свој живот ставила на жртву другима, представила у Господу на сам Празник Светог Пророка Илије - као и дан посвећен Светом Николају, нашој Крсној слави (четвртак), дочекавши, најпре, да се удостоји Свете Тајне Причести. И севши на кочије, мирно предаде дух свој Господу.

Кад је дошао свештеник, Софија је и даље стајала крај мене и нас две заједно појасмо „вјечнаја памјат“. А када је свештеник замолио да у просторији остане само родбина, десило се нешто чудесно – нешто што ме је подсетило на речи из Светога Писма. Истина, неки људи изађоше, али то махом беху људи нецрквени, док неки осташе, иако нам нису телесни род. И присетих се речи: „И одговори им говорећи: Ко је мати моја или браћа моја? И погледавши на народ који сеђаше рече: Ево мати моја и браћа моја. Јер ко изврши вољу Божју, онај је брат мој и сестра моја и мати моја.“ (Мк. 3:33-35)

У том пресабирању, моје ће кумче:

- Ја сам кума. Је л` да изађем?

- Не, љубави – одговорих јој. – Кум је најпречи род – духовни.

- Онда остајем! – рече са осмехом, грлећи ме радосно.

Кад се молитвено поздрависмо са уснулом баком, која је, због врућине - и сахране која се имала обавити сутрадан, морала да буде пребачена на хладније место, моје је кумче и даље остало уз мене, правећи ми друштво и не дајући тузи места на моме лицу. Кад је дошао њен брат, још једно једнако вредно кумино злато, мада нешто старије, али исте душевне лепоте, она се и пред њим испрсила, дајући му до знања да је преузела бригу о мени. Он је ишао неким другим пословима, али је и сам, кад год би нашао времена, дошао да нас обиђе.

А ја сам у тим тренуцима, измешаних осећања радости духовне и туге (али оне услед прекинутих успомена), размишљала, (гледајући ово двоје деце), о оној причи, где је један истраживач, трагајући међу децом за одговорима о томе шта је љубав, наишао на бисер којим је украсио своје истраживање. Наиме, победник је био четворогодишњи дечак, чији је комшија постао удовац. Видевши да старац плаче, дечак је ушао у двориште, попео му се у крило и једноставно је тамо седео. Када га је мајка упитала шта је рекао комшији, дечак је одговорио: „Ништа. Само сам му помагао плакати.“

Све до тада, мени је ово била прелепа прича. Али од овог тренутка, прича је оживела; и не само то, већ сам и сама постала део ње. Но, моја прича је била још чудеснија, јер су у њу почела да се усељавају, заједно са кумићима, и друга деца. Моје је крило било премало да их све смести, али је душа, ипак, све и једном ручицом била обгрљена и утешена. А на сам дан сахране, поред Софије, тетку је дошла да теши Милица – дете, истог имена моје уснуле баке! То дете нисам видела годинама, али њој то није сметало да ми не само приђе, већ да ме заједно са Софијом теши и грли, без икаквог устезања, бришући ми сузе.

Сматрам да је велика грешка бранити деци да долазе на сахране. Деца немају страх од смрти, већ им тај страх, у своме незнању, ми преносимо. А смрти се бојимо услед наше огреховљености и непокајања. Но да смо бар једном прочитали Свето Писмо и поуку Светог Апостола Павла, знали бисмо да „је мени живот Христос, а смрт добитак“. (Фил. 1:21)

 

 

 

Нека је слава Господу на дивним утешитељима, који су ме обавезали да наставим започето, а што је настало трудом моје вољене баке: причати приче деци на радост.

 

Помјани, Господе, уснулу слушкињу Твоју Милицу, а баку моју,

и подари јој Царство Небесно.

Амин.

 

06. 08. лета Господњег 2012.

 

 

 

 

[ Лепота живота ] 28 Јул, 2012 21:25
 
 
[ Лепота живота ] 21 Јул, 2012 17:25

 

 

 

 

- Кумо, ја сам дошла да се играмо – рече Софија, након неуспелог покушаја да ме уплаши.

- Чега, љубави, да се играмо? – упитах је, па је и пољубих.

- Да ми пишеш слова по леђима...

Ово је, иначе, игра, коју смо почеле играти од тренутка кад је Софија научила сва слова. Био је то један од начина да се кроз игру научено утврди. Њој се то јако допало, па је игру пренела и другарицама. Међутим, кад је дошао распуст, кренусмо и са другим играма образовног карактера, између осталог и набрајања речи на одређено слово.

- Али то је већ игра коју си прерасла – рекох јој. – Сад је време не да пишемо слова, већ речи.

- А где је папир и оловка? – упита она спремно и без противљења.

- Као и увек на месту – послужи се...

Пронашавши папир и оловку, она седе за сто. Али, тек што је села, окрену се према мени, питајући:

- Кумо, смем ли да напишем нешто о теби?

Признајем, мало ме је затекла питањем, али јој брзо одговорих:

- Наравно. Пиши о чему год желиш, мила.

Она је писала и ево шта је написала:

 

 

 

За то је добила пољубац, а кума – Кумин-дан.

Питам се: зар то не би био леп обичај кад би, дао Бог, заживео?

 

 

 

 

[ Лепота живота ] 16 Јул, 2012 20:38

 

 

 

 

На половини школске године одржано је такмичење у трчању. Идући на Литургију, моје кумче, као ђак-првак, похвали ми се да је најбржа у школи. Честитах јој, а кад стигосмо у храм, на вратима нас дочека свештеник, обраћајући се Софији:

- Ево најбрже девојчице у школи!

Она се нађе у чуду, не знајући кад је отац и од кога ту вест чуо. Али своју зачуђеност сакри осмехом, па се сви зарадовасмо.

На Литургији је стајала поред мене и пратила прилично мирно. У једном тренутку јој шапнух да слободно отвори уста и пева. Мало се постидела, премда наслутих да би хтела, али се није усуђивала. Чак је оћутала и Оче наш, а знала је  молитву.

По завршетку Литургије, кад кренусмо кући, још једном кренусмо с причом о њеној дипломи за освојено прво место у трчању. Тада искористих прилику да јој приђем изокола.

- Видиш, љубави, мила Бога ти је дала брзе ноге, не да бежиш, већ да будеш прва и да је победом славиш. Зато буди захвална на том дару и не бој се, и не стиди, да у Цркви певаш.

Након тога, моје кумче, по уласку у храм, иде право за певницу, где са другом децом поје у славу Бога.

 

 

 

[ Лепота живота ] 14 Април, 2012 20:17

 

 

 

 

Најзнаменитије поклоничко путовање, описано у књизи „Путовање игумана Данила“, датирано је 1107. године: „Ја, недостојни игуман Данил, најгори од свих монаха, обузет многим гресима, недостојан у сваком погледу, успео сам да видим Свети град Јерусалим и Земљу Обећану.“

Краљ Јерусалима, Бодуен Први, или, како су га Руси звали, Балдвин, дозволио је Данилу да постави свећњак на гроб Господњи, као уздарје од читаве земље руске. Сведочио је игуман о чуду Небескога Огња. Сваке године, од првих векова хришћанске ере, силази он пред Пасху у храм Васкресења Господњег.

И сваке године поклоник, једном у години, може да дочара слику сличну оној коју описује Данил: „Двери гробне све три су запечаћене печатом царским... Римокатолици у великом олтару почеше да се моле на свој начин. И, како су почели читати шесту паримију... њихов епископ приђе дверима гробним и ништа не виде. Тада сви људи завапише у сузама: „Кирие елеисон!“ - што значи „Господи помилуј!“ И тада мину десети час... изненада се јави невелика хрпа облака са истока и застаде над непокривеним врхом цркве, поче киша над гробом... Тада изненадно засја Свети Сјај у светом гробу и са гроба се појави јарко блистање.

Дошао је епископ са четири ђакона, отворио двери гробне... ушао у гроб, запалио прву краљевску свећу од Сјаја Светога... Од те свеће ми запалисмо наше свеће. Свети Сјај није прост као земаљски огањ, већ диван, светли друкчије, његов пламен је црвен.“

Ко је био игуман Данил?

У билини о победама руским над половцима под Лубном, каже се, да се, уз рањеног богатира, на бојном пољу налази његов отац, поклоник из Јерусалима Данило. Битка се догодила у августу 1107. године. То време се слаже са повратком игумана Данила. (Напомена: Отаџбином игумана Данила сматра се Черниковштина. У свом путовању, он упоређује вијугаву реку Јордан са черниговском Сновјом. И његов син у билини помиње као бојно поље, не кијевске храмове, већ черниговску цркву.)

Друга билина описује нешто ранију епизоду. Шездесетогодишњи богатир Данило се обраћа кнезу: „Дозволи ми да скинем `аљине богатирске и да оденем ризу поклоника“ и оставља уместо себе сина да „појача одбрану Кијева“.

„Путовање“ сведочи: пре одеће путујућег песника, (коју одева богатир када одлучи да се смири богоугодним делима), носио је, не ризу, већ ратну опрему са шлемом. У својих шездесет година, он и даље „брзо“ скаче по стенама, мери дубину горњег тока, реке ронећи до шест метара, и даљину одређује војничком мером – летом стреле доброг стрелца.

Данило је својеручно премерио све светиње у Јерусалиму и те размере показују нам игумана као плећатог човека са дугачким рукама. Распон његових руку, преведено на савремену меру, износи два метра...

... Данил је посведочио за Русе: Небески Огањ силази на гроб Господњи само после молитве православног патријарха, потврђујући истинитост само наше вере.

 

„Западни пут у апокалипсу“, Јуриј Воробјовски

 

 

 

Уз овај одломак, (а да се то већ вековима понавља искључиво код Православних,) погледати и ономад постављени текст о Чуду Небеског Огња, уз видео овогодишњег његовог силазка у Гробу Господњем, у Јерусалиму.

 

 


 

 

Поред овог, препоручујем и следеће видео-прилоге о чудима Божјим вере Православне, пројављених у току овог Васкршњег поста.

 

 

 

 

Христос Воскресе!

Воистину воскресе!

 

[ Лепота живота ] 11 Април, 2012 15:51