[ Лепота живота ] 07 Октобар, 2012 18:24

 

 

 

 

Наши су кумови одавно предали молбу социјалној служби за старатељство. Прилично су се начекали да би, најзад, пре неки дан добили девојчицу од две године.

Истина је да је то било и због немања посла, али је још већа истина да су обоје добрих душа, а кумина мајка је, још док је трајао рат, радећи на аутобуској станици доводила прогнане породице у своју кућу, који нису имали никог свог у Србији. И не само то, већ је стара кума и сама узела да се стара о дечаку и уз помоћ рођене деце га извела на пут. (Дечак, сад момак, и поред тога што има мајку, родбину, кућу и пунолетан је, и даље је са њима.)

Оно што је кумове највише бринуло била су деца: да ли ће прихватити добијену девојчицу? Но кумић ју је одмах узео у наручје, али је Софији било мало чудно. Остављајући их да се мало упознају, кума сачека да девојчица заспи, па потом приступи Софији, не би ли јој објаснила улазак туђег детета у њихов дом.

- Сине, ти имаш маму и тату који те воле, а њу нема ко да воли – биле су речи, којима је кума закључила њена ни дуга, ни опширна образложења.

А Софија, која ако је и имала неке недоумице, сем дечјих, како чу ово, узврати:

- Мама, ми ћемо да је волимо!

Након тога је преузела на себе део одговорности, те сада воза девојчицу у колицима и пази на њено понашање у друштву.

Ако се деци приђе из правог угла и да им се простора да и сами промишљају, при том их одгајајући у друштву оних који и мисле, и говоре, и чине на добро своје и својих ближњих, тада ће и деца следити пример, којим се узраста у Човека.

 

 

 

[ Лепота живота ] 25 Септембар, 2012 20:08
 
 
[ Лепота живота ] 30 Август, 2012 12:30
 
(кликни на слику и погледај видео)
 
[ Лепота живота ] 06 Август, 2012 20:23

 

 

 

 

Како је стала на праг, погледом ме је потражила, а онда је целу просторију прешла раширених руку – идући мени у загрљај.

- Кумо! – смешила се, грлећи ме. Кад је пољубих, она ме погледа, питајући: - Хоћеш ли и данас плакати?

- Хоћу, љубави – одговорих јој, Богу благодарна на овом детету. – Данас се поздрављам са мојом вољеном баком.

- Онда ћу ја бити са тобом – рече одлучно.

- А и ти си дошла да се поздравиш са старом кумом, зар не?

Она погледа на сандук са земним остацима моје баке, нимало уплашена и климну главом.

- Кад дође свештеник, певаћемо заједно, је л` важи?

- Аха! – потврди она.

Затим је стала крај мене - злато кумино - не одвајајући се, и свако би ме мало загледала да неће која суза кренути; а кад би суза пошла, грлила ме је и тешила. То исто је радила и претходно вече, на дан кад нам је јављено да је бака уснула, где је дошла, као ономад кад ми се отац упокојио, да ми исприча утешну причу.

- Кумо, мене је један дечак, са којим сам била пре тога добра, ударио, и мене је заболело и почела сам да плачем, а онда ми је пришла једна другарица и овако је ухватила образе прстима (показивала је тај чин на своме лицу) и развукла их, тражећи да се насмешим.

Сам Господ ју је послао да ме теши, али њен осмех на лицу осмехивао се моме срцу, где није било неутешне земне туге, већ духовне радости: моја се бака, мој херој без ордена, која је цео свој живот ставила на жртву другима, представила у Господу на сам Празник Светог Пророка Илије - као и дан посвећен Светом Николају, нашој Крсној слави (четвртак), дочекавши, најпре, да се удостоји Свете Тајне Причести. И севши на кочије, мирно предаде дух свој Господу.

Кад је дошао свештеник, Софија је и даље стајала крај мене и нас две заједно појасмо „вјечнаја памјат“. А када је свештеник замолио да у просторији остане само родбина, десило се нешто чудесно – нешто што ме је подсетило на речи из Светога Писма. Истина, неки људи изађоше, али то махом беху људи нецрквени, док неки осташе, иако нам нису телесни род. И присетих се речи: „И одговори им говорећи: Ко је мати моја или браћа моја? И погледавши на народ који сеђаше рече: Ево мати моја и браћа моја. Јер ко изврши вољу Божју, онај је брат мој и сестра моја и мати моја.“ (Мк. 3:33-35)

У том пресабирању, моје ће кумче:

- Ја сам кума. Је л` да изађем?

- Не, љубави – одговорих јој. – Кум је најпречи род – духовни.

- Онда остајем! – рече са осмехом, грлећи ме радосно.

Кад се молитвено поздрависмо са уснулом баком, која је, због врућине - и сахране која се имала обавити сутрадан, морала да буде пребачена на хладније место, моје је кумче и даље остало уз мене, правећи ми друштво и не дајући тузи места на моме лицу. Кад је дошао њен брат, још једно једнако вредно кумино злато, мада нешто старије, али исте душевне лепоте, она се и пред њим испрсила, дајући му до знања да је преузела бригу о мени. Он је ишао неким другим пословима, али је и сам, кад год би нашао времена, дошао да нас обиђе.

А ја сам у тим тренуцима, измешаних осећања радости духовне и туге (али оне услед прекинутих успомена), размишљала, (гледајући ово двоје деце), о оној причи, где је један истраживач, трагајући међу децом за одговорима о томе шта је љубав, наишао на бисер којим је украсио своје истраживање. Наиме, победник је био четворогодишњи дечак, чији је комшија постао удовац. Видевши да старац плаче, дечак је ушао у двориште, попео му се у крило и једноставно је тамо седео. Када га је мајка упитала шта је рекао комшији, дечак је одговорио: „Ништа. Само сам му помагао плакати.“

Све до тада, мени је ово била прелепа прича. Али од овог тренутка, прича је оживела; и не само то, већ сам и сама постала део ње. Но, моја прича је била још чудеснија, јер су у њу почела да се усељавају, заједно са кумићима, и друга деца. Моје је крило било премало да их све смести, али је душа, ипак, све и једном ручицом била обгрљена и утешена. А на сам дан сахране, поред Софије, тетку је дошла да теши Милица – дете, истог имена моје уснуле баке! То дете нисам видела годинама, али њој то није сметало да ми не само приђе, већ да ме заједно са Софијом теши и грли, без икаквог устезања, бришући ми сузе.

Сматрам да је велика грешка бранити деци да долазе на сахране. Деца немају страх од смрти, већ им тај страх, у своме незнању, ми преносимо. А смрти се бојимо услед наше огреховљености и непокајања. Но да смо бар једном прочитали Свето Писмо и поуку Светог Апостола Павла, знали бисмо да „је мени живот Христос, а смрт добитак“. (Фил. 1:21)

 

 

 

Нека је слава Господу на дивним утешитељима, који су ме обавезали да наставим започето, а што је настало трудом моје вољене баке: причати приче деци на радост.

 

Помјани, Господе, уснулу слушкињу Твоју Милицу, а баку моју,

и подари јој Царство Небесно.

Амин.

 

06. 08. лета Господњег 2012.

 

 

 

 

[ Лепота живота ] 28 Јул, 2012 21:25
 
 
[ Лепота живота ] 21 Јул, 2012 17:25

 

 

 

 

- Кумо, ја сам дошла да се играмо – рече Софија, након неуспелог покушаја да ме уплаши.

- Чега, љубави, да се играмо? – упитах је, па је и пољубих.

- Да ми пишеш слова по леђима...

Ово је, иначе, игра, коју смо почеле играти од тренутка кад је Софија научила сва слова. Био је то један од начина да се кроз игру научено утврди. Њој се то јако допало, па је игру пренела и другарицама. Међутим, кад је дошао распуст, кренусмо и са другим играма образовног карактера, између осталог и набрајања речи на одређено слово.

- Али то је већ игра коју си прерасла – рекох јој. – Сад је време не да пишемо слова, већ речи.

- А где је папир и оловка? – упита она спремно и без противљења.

- Као и увек на месту – послужи се...

Пронашавши папир и оловку, она седе за сто. Али, тек што је села, окрену се према мени, питајући:

- Кумо, смем ли да напишем нешто о теби?

Признајем, мало ме је затекла питањем, али јој брзо одговорих:

- Наравно. Пиши о чему год желиш, мила.

Она је писала и ево шта је написала:

 

 

 

За то је добила пољубац, а кума – Кумин-дан.

Питам се: зар то не би био леп обичај кад би, дао Бог, заживео?

 

 

 

 

[ Лепота живота ] 16 Јул, 2012 20:38

 

 

 

 

На половини школске године одржано је такмичење у трчању. Идући на Литургију, моје кумче, као ђак-првак, похвали ми се да је најбржа у школи. Честитах јој, а кад стигосмо у храм, на вратима нас дочека свештеник, обраћајући се Софији:

- Ево најбрже девојчице у школи!

Она се нађе у чуду, не знајући кад је отац и од кога ту вест чуо. Али своју зачуђеност сакри осмехом, па се сви зарадовасмо.

На Литургији је стајала поред мене и пратила прилично мирно. У једном тренутку јој шапнух да слободно отвори уста и пева. Мало се постидела, премда наслутих да би хтела, али се није усуђивала. Чак је оћутала и Оче наш, а знала је  молитву.

По завршетку Литургије, кад кренусмо кући, још једном кренусмо с причом о њеној дипломи за освојено прво место у трчању. Тада искористих прилику да јој приђем изокола.

- Видиш, љубави, мила Бога ти је дала брзе ноге, не да бежиш, већ да будеш прва и да је победом славиш. Зато буди захвална на том дару и не бој се, и не стиди, да у Цркви певаш.

Након тога, моје кумче, по уласку у храм, иде право за певницу, где са другом децом поје у славу Бога.

 

 

 

[ Лепота живота ] 14 Април, 2012 20:17

 

 

 

 

Најзнаменитије поклоничко путовање, описано у књизи „Путовање игумана Данила“, датирано је 1107. године: „Ја, недостојни игуман Данил, најгори од свих монаха, обузет многим гресима, недостојан у сваком погледу, успео сам да видим Свети град Јерусалим и Земљу Обећану.“

Краљ Јерусалима, Бодуен Први, или, како су га Руси звали, Балдвин, дозволио је Данилу да постави свећњак на гроб Господњи, као уздарје од читаве земље руске. Сведочио је игуман о чуду Небескога Огња. Сваке године, од првих векова хришћанске ере, силази он пред Пасху у храм Васкресења Господњег.

И сваке године поклоник, једном у години, може да дочара слику сличну оној коју описује Данил: „Двери гробне све три су запечаћене печатом царским... Римокатолици у великом олтару почеше да се моле на свој начин. И, како су почели читати шесту паримију... њихов епископ приђе дверима гробним и ништа не виде. Тада сви људи завапише у сузама: „Кирие елеисон!“ - што значи „Господи помилуј!“ И тада мину десети час... изненада се јави невелика хрпа облака са истока и застаде над непокривеним врхом цркве, поче киша над гробом... Тада изненадно засја Свети Сјај у светом гробу и са гроба се појави јарко блистање.

Дошао је епископ са четири ђакона, отворио двери гробне... ушао у гроб, запалио прву краљевску свећу од Сјаја Светога... Од те свеће ми запалисмо наше свеће. Свети Сјај није прост као земаљски огањ, већ диван, светли друкчије, његов пламен је црвен.“

Ко је био игуман Данил?

У билини о победама руским над половцима под Лубном, каже се, да се, уз рањеног богатира, на бојном пољу налази његов отац, поклоник из Јерусалима Данило. Битка се догодила у августу 1107. године. То време се слаже са повратком игумана Данила. (Напомена: Отаџбином игумана Данила сматра се Черниковштина. У свом путовању, он упоређује вијугаву реку Јордан са черниговском Сновјом. И његов син у билини помиње као бојно поље, не кијевске храмове, већ черниговску цркву.)

Друга билина описује нешто ранију епизоду. Шездесетогодишњи богатир Данило се обраћа кнезу: „Дозволи ми да скинем `аљине богатирске и да оденем ризу поклоника“ и оставља уместо себе сина да „појача одбрану Кијева“.

„Путовање“ сведочи: пре одеће путујућег песника, (коју одева богатир када одлучи да се смири богоугодним делима), носио је, не ризу, већ ратну опрему са шлемом. У својих шездесет година, он и даље „брзо“ скаче по стенама, мери дубину горњег тока, реке ронећи до шест метара, и даљину одређује војничком мером – летом стреле доброг стрелца.

Данило је својеручно премерио све светиње у Јерусалиму и те размере показују нам игумана као плећатог човека са дугачким рукама. Распон његових руку, преведено на савремену меру, износи два метра...

... Данил је посведочио за Русе: Небески Огањ силази на гроб Господњи само после молитве православног патријарха, потврђујући истинитост само наше вере.

 

„Западни пут у апокалипсу“, Јуриј Воробјовски

 

 

 

Уз овај одломак, (а да се то већ вековима понавља искључиво код Православних,) погледати и ономад постављени текст о Чуду Небеског Огња, уз видео овогодишњег његовог силазка у Гробу Господњем, у Јерусалиму.

 

 


 

 

Поред овог, препоручујем и следеће видео-прилоге о чудима Божјим вере Православне, пројављених у току овог Васкршњег поста.

 

 

 

 

Христос Воскресе!

Воистину воскресе!

 

[ Лепота живота ] 11 Април, 2012 15:51
 
 
 
 
[ Лепота живота ] 09 Децембар, 2011 16:54
 
[ Лепота живота ] 06 Октобар, 2011 21:31

 

 

 

 

 

 

 

In the stillness among the vast lands

I dream of Mother praying for me

She looks afar and gives precious milk to the heavens

As offering for my well-being

My Mother, so far away.

Stars twinkle above the grasslands while

In my dream I see Mother's caring face

As she prays to the heavens to wish me godspeed My Mother, so far away.

 

In my dream I see Home basking in golden sunbeam

While Mother softly sings an enchanting melody

There in the grasslands lies my everlasting home

My dearest Mother, wait for my return.

My dearest Mother, wait for my return.

 

 

 

Због чега је овај дивни монголски дечак, Uudam, изабрао баш ову песму за своју аудицију у емисији "Ја имам таленат", а у Кини, о томе ће рећи видео прилог у којем је забележено његово представљање и наступ. Најтоплије препоручујем!

 

 

 

[ Лепота живота ] 30 Август, 2011 18:38
 
 
 
 
 
 
 
Thank you for being my Dad
 
 
 
Music & Lyrics by Jon Barker


A son rarely tells his Father 
how he really feels,

A handshake or a pat on the back 
is all that he reveals,

I'd like to right that wrong,

Here in this little song.

Thank you for shaping my life,

Thank you for teaching me all you can,

You are no ordinary man,

You make me everything I am.

Thank you for taking the time,

Thank you for showing me the way,

And thank you for being there
When I need you,

Thank you for every single day.

Now I've been blessed with a son of my own,

Got my own bedtime stories to tell,

If I can raise him half as well
 as you raised me,

Guess I'll be doing pretty well.

Thank you for your guiding hand, 

Thank you for making my dreams come true,

You're an extraordinary man,

And I hope you're as proud of me

As I am proud of you.

Thank you for giving me life,

Thank you for showing me good from bad.

I guess I'm only really trying to say,

Thank you for being my Dad.

Even though the years drift away, 

I never took the time just to say,

'I love you, and I always have,

And thank you for being my Dad.'

'Thank you for being my Dad.'
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 Данас је година од упокојења мога вољеног оца Миленка.
Бог да ти душу прости, родитељу мили, и подари
Царство Небесно.
Амин.
 
 
 
 
 
[ Лепота живота ] 13 Август, 2011 17:34
Sung-bong Choi
 
Како знати за кога гласати? Да ли је и то таленат, питање је са којим се вреди позабавити...
 
Сунг-бонг Чои је 22-годишњи младић, који је рано остао без родитеља, те је одведен у сиротиште, одакле је, због сталног малтретирања, побегао са својих 5 година. Отада, он живи на улици, продајући жваке и пића, спавајући по јавним клозетима и на степеништима. За себе каже да не уме да пева, али кад пева, осећа да је попут других нормалних људи. Кликните на горњи линк и погледајте дечака који ће на ваша лица натерати сузе, те ћете и сами, попут водитељке, пожелети да га загрлите...
 
 
[ Лепота живота ] 05 Август, 2011 16:14

 

 

 

Пре неки дан дође моје кумче код мене веома озбиљна у лицу.
- Љубави, јеси ли сама дошла? Без другарице? – упитах је не бих ли дознала разлог томе.

- Она није моја другарица! – поче да негодује оштро. – Она мени никад, до краја живота, неће бити другарица. Другарица се тако не понаша. Она је безобразна...

- Па шта је било? – упитах је.

- Она се са мном игра само кад нема никога, а чим нека од њених другарица дође, она се покупи и оде и не јави се и тако увек. А и говори ми ружне речи па ме буде срамота пред мојим другарима и другарицама. Она мене понижава. Безобразна је, безобразна...

- Да, то није у реду да се тако понаша према другарици. Али умете се вас две и лепо играти...

- Па умемо... Али је она љубоморна што ја имам а она нема. Па шта ја могу...? Мени је мама сашила дивну хаљину за свадбу, знаш како је лепа, а она хоће да се играмо са њом. Па то не може! Ја сам рекла да се можемо играти са неким другим стварима, а она хоће баш са њом. Па моја би се мама љутила, јер то није у реду. А да видиш како је лепа, као из бајке!

- Чула сам, а надам се да ћу је и видети. И у праву си, има ствари које јесу за игру и оне које нису.

- И знаш шта она још мени каже? – рече, згражавајући се. – Да је моја мама дебела! Како је није срамота! Па то је моја мама и шта њу брига зашто је моја мама дебела, могла је да буде и мршава, па шта онда?! Ја ћу ускоро да напуним седам година и нико!, нико нема права да вређа моју маму!

Ту је чак и прстић свој подигла да нагласи свој став.

- Тако је, луче кумино! – похвалих је, осетивши наједном како ме нека милина облива због ових њених речи, знајући како су обе на порођају имале компликација.

Затим, мало направивши паузу, додаде:

- Ја имам једну јако добру другарицу, културну, која се увек јави својој мами где год да иде, јер је лепо васпитана. Ако иде напоље, у продавницу, ако иде код другарице, она се увек јави мами да не брине. А ова каже да то тако баш и не треба и да она некад и оде да њена мама не зна. То није лепо, јер њена мама брине. Па зар није тако?

- Увек се треба јавити мами да не брине и та твоја другарица заиста лепо поштује своје родитеље, што је похвално!

- И шта она мени има да брани да ја седим код мог кума у крилу на њеном рођендану? Па он је мој кум! Ја могу и да му се јавим, и да седим, јер је он мене крстио! Па то је Божије! Нико мени не може бранити да ја будем са кумом и мој ће кум мени донети барбику и кућицу за лутке.

Ово ми је шапнула, премда смо биле саме у соби, а о чему сам ја њеног кума накнадно обавестила, будући да њему није било познато ово њено маштарење.

- Јесте, љубави, то је твој кум – потврдих још једном, додајући – али не треба твоја главица да се умара са таквим мислима, јер кад тако радимо, онда ни ми нисмо бољи. А и постаћемо ружни. Знаш како је Пепељуга била лепа, зато што није мислила никоме зло, а да су ружне биле њене посестриме.

- Па да – рече она помирљиво. – Мени је ње жао и ја сам рекла мами, пошто они немају новца и њена ће мама да се породи, да јој ми сашијемо исту овакву хаљину да има као ја.

- Е тако треба! – дочеках одушевљено, љубећи је. – Баш си ме овим обрадовала, јер тако се праве принцезе понашају.

Овде је њен почетни тон почео да поприма другу нијансу, ону која доноси осмех и тера бриге са дечјег милог лица, те нас две, након наравоученијег, настависмо дружење уз игру.

 

 

 

[ Лепота живота ] 24 Мај, 2011 19:08

 

 

 

 

Спадам у оне који верују да деца знају шта је добро и да се не рађају, како неки знају да кажу – зла. Навике и наш однос према њима доприносе томе да се она, са годинама, отисну на неке странпутице, које немају везе са путевима достојним човека. Зато је јако важно да од тренутка зачећа буду усмеравана правим стазама. Ако се тако ради одмалена, велика је шанса да ће од детета постати човек, а човек уз човека - и друштво и свет биће лепше место за живљење. Дечја душа је предиван пупољак, који захтева и бригу и пажњу одраслих, како би она процветала и плод донела у своје време. Мање им треба замерати, а више их слушати, како бисмо спознали таленте које носе у себи, и помагати им да своје несигурне ножице учврсте сигурним ходом кроз искушења на која сви наилазимо. Истина, они морају сами проћи те кораке, али је важно да, ако и падну, увек има неко да их прихвати и подигне. Наравно, то не подразумева мажење и уљуљкивање у обманама, већ и критику како би научили да су одговорни и за успехе, као и за поразе, и да су успеси и радост других већ награда сама по себи, док су неуспеси блато које никако не сме да буде каљужно, него лековито, понекад, чак, и подстрек који нам треба да узрастемо више као људи.

Све ово горе речено заправо је мали увод у причу о једном храбром дечаку и најдражем извињењу.

Заврши се летњи распуст, деца кренуше у школу, а мој кумић – са навршених осам година, у други разред. Кад се септембар поче удаљавати од сунца, саветујући исто и октобру, ноћи почеше да захладњују, а хладне кише само што се нису сручиле. У то време, доби мој кумић на играње један дотрајали мобилни. И, наравно, покупи бројеве од све родбине, најближег комшилука, другара и другарица из школе, те кумов, а кумин међу првима. Једно вече, око осам сати, стиже мени порука. Погледам, пише кумић, поздравља ме и ја му радосно отпоздрављам. У том стиже и нови његов одговор: отварам, читам и не могу да верујем да то он пише! Не личи на њега да ми тако ни говори, а камоли да пише куми. И сад стојим збуњена, не знајући шта да мислим. А мислим, можда је неко посудио његов мобилни, или га је он сам изгубио, па неко тера шегу са људима са његове листе.

Зовем први број да се распитам о ситуацији, али на том броју нико не зна шта да ми одговори. Њега не зовем, јер не знам у чијим је рукама мобилни.

Није прошло 20 минута, кад ево мог кумића: у пиџами, без чарапа, само у папучама, и без јакне – а напољу хладно! Још са врата, поче дете да објашњава шта је било, па, дошавши до мене, поче да плаче. А ја, видећи га овако голог, прво га почех трљати - да се згреје, и умиривати, тражећи да ми полако исприча шта има. И ту ми он појасни да није он писао поруке, већ његов ујак, који је у његов мобилни унео број неке девојке истог имена као мог и, док се са њом дописивао некултурним жаргоном, он је промашио њен број, па је поруку послао мени.

Наравно, чувши његово извињење у туђе име, ја и сама пустих сузу, али тајно, и пољубих га и захвалих на извињењу које ме дирну у срце. Кад се мало смирио, ја га још једном похвалих због искрености и храбрости и, пожелевши му лаку и мирну ноћ, пустих га да брзо оде кући.

Мало је рећи како сам била обрадована, али још и не стигох да се том мишљу позабавим, кад стиже кума - његова мајка. И она плаче са врата, јер ју је, каже, срамота и много јој је жао што ми је њен син то писао.

- Није он – рекох јој, док је и саму теших, бранећи га - а и не треба да жалиш и тужиш, већ да се радујеш. И ја са тобом, јер твој син, а кумић мој, велико дело вечерас учини: он дође да се извини куми!

На то кума додаде:

- Јој, како сам била љута кад ми је рекао...! А одмах је дошао да ми каже шта је ујак урадио, и почео је да плаче, а онда и ја са њим. И хтедох сама доћи да се извиним, али он није дао, већ је лично желео да дође!...

- Ето! Још више, кумо драга, разлога да се радујемо у Христу! Слава Богу кад је тако! Немој ми се на дете љутити, не љутим се ни ја, далеко било. Но ми је мио, јер је на себе туђу грешку узео да исправи. Радуј се, мајко!

Најзад се осмехнувши - што и чеках - ја је испратих, давши јој у руке неке поздраве за јунака, које заборавих њему да уручим.

Овај подвиг је само један од многих који красе кумино злато, а који се из дана у дан, на славу Божју, умножавају. И тешко је одабрати који од њих је више заслужан да се спомене, али и није ми намера да их премеравам, јер су ионако у сваком појединачном присутни и сви други. Сем тога, ово се и не пише да бисмо се ми имали чиме другим хвалити - до једино Богом, већ се само жели указати да су нам деца дата добра и да је на нама у добру да их утврдимо и на славу Бога и људског рода рађамо и васпитавамо.

Али и да се сами присетимо, уколико је потребно, пута заборављеног...