[ Лепота живота ] 24 Септембар, 2009 19:06

(слика са нета)

 

Мој брат од тетке испричао ми је следеће:

Када је био дечак, имао је другара са којим је размењивао играчке, а кад су одрасли и свако кренуо својим путем, брат је за новог пријатеља - будући да се обојица баве рачунарима - потражио оца свог друга из детињства. И дружба је права! А онда се деси да човек добије шлог и заврши у болници и то, како брат каже, у време кад му је дао наш документарац о жигу звери, обећавши му ускоро и онај други, Дигитални анђео. Међутим, тај је остао на чекању док човек не дође кући - што из болнице, што са рехабилитације.


После навршеног времена уследио је телефонски позив: човек је стигао кући, па да му се јави, и између осталог саопшти му да је добио филм од једне докторке; пошто је погледао неколико сцена, жели да провери да ли је у питању исти онај који му је брат обећао. Јесте, филм је био тај, и следи прича.

 

Ова докторка из Сремске Каменице, (где је човек лежао), има мужа, неурохирурга, са којим је изродила сина. А тај њихов син је пре неку годину доживео тешку саобраћајку, тако да је пао у кому, за коју су све прогнозе говориле да не постоји шанса за његов опоравак.


Два доктора родитеља и сви доктори, а наде ни трун!


У међувремену, док се водила битка између вере и невере, дочује докторка за манастир Ремету и оде да донесе за сина свето уље. Вративши се са светињом у болницу, она намаза свог непомичног сина, не толико са вером да ће му штогод помоћи, колико јој би жао да, премда и без наде на оздрављење, дете не добије ране од лежања. Кад га помаза, она изађе из болнице, седе у ауто и крене кући. Међутим, негде на пола пута зазвони јој мобилни и она се јави: зову је из болнице да се моментално врати, јер се нешто чудно дешава. Кад је стигла, а оно њен син помера руку и ногу...


Данас, њен син, сада човек, живи сасвим нормално, као да се никад ништа није догодило! А све ово је овом човеку испричала сама докторка, за коју се овај изненадио видећи је хришћанком.



И присетих се овде речи Светог Јустина Ћелијског, који каже: «Христов Богочовечански подвиг спасења је тако безгранично огроман, да је наша вера увек мала, увек премала, да га обухвати и схвати, зато се често с апостолима молимо: "Господе, увећај пам веру" (Лк. 17,5), а каткад очајнички вапијемо: "Верујем, Господе, помози моме неверју" (Мк. 9,24). На свима ступњевима наша је вера увек: "по чињењу превелике силе Божје" (Еф. 1,19).» (Авва Јустин Ћелијски, „Тумачење Посланице Ефесцима светог апостола Павла“)

 

Слава нека је Богу и Пресветој Богомајци и свима светима. Амин.
 
[ Лепота живота ] 21 Септембар, 2009 19:45
Чудотворна икона "Достојно јест" 
 
 
„Ону ноћ не могаше цар спавати, и заповеди те му
донесоше књигу од знаменитих догађаја...“
(Књига о Јестири 6,1)

 

Пред сам крај Великогоспојинског поста, у само предвечерје Празника по коме је пост и добио назив, бавила сам се мишљу којим бих садржајем могла да га обележим али уједно и да украсим блог. Одједном ми је на ум дошла помисао о схимонахињи Макарији, руској подвижници ХХ века, чије сам предивно житије, заједно са житијем блаженог старца јеросхимонаха Теофила, прочитала на самом почетку мог упознавања са Православљем, у књизи назива „Сила се Божија у немоћи показује“. Још као малој девојчици, њој се поче јављати Владичица наша, Богородица, која је до њене саме кончине често пута посећиваше и молитве њене услишаваше. Заиста, од свега другог, ово њено сведочанство о томе учини ми се као Богом дано и ја, не оклевајући, одмах заседох за рачунар да означени део из књиге "О Царици Небеској" прекуцам, а потом и са другима поделим.
Док су се реченице смењивале на екрану, моје се мисли некако највише задржаше на следећем делу: „По сведочењу матушке Макарије, Царица Небеска посећује болеснике, страдалнике и све који ишту њену помоћ. Она често обилази наше градове и села. „Идем да обиђем куће: неке ћу записати за смрт, а које оставим живеће тише“.“ Не беше то без разлога, јер, ето, од 16. августа - недеља је била и сам почетак поста – и у нашем дому лежи једна старица, која је несрећним случајем пала са лестви и завршила на подрумским степеницама. Будући да је успела некако да дође у кућу, уз малу помоћ куме и свога штапа, сматрали смо да нису сломљене ни ноге ни кукови, због чега нам је помало и лакнуло. Међутим, и поред тога, али и због крварења неких посекотина на ногама, одвезли смо је у амбуланту, одакле је послата у Сремску Митровицу на снимање.
По повратку, који је био прилично брз, (што је код свих нас изазвало додатну радост), и званично добисмо потврду након четири снимања да прелома у ногама и куковима нема. Зашто четири? Хм, за неке ствари је било потребно и прстом да се покаже. Једино што нисмо знали и колико је прстију потребно; то дознасмо касније.
Елем, старица, заправо моја бака, коју је брат донео на рукама, јер због болова није могла да хода, вратила се са неколико фластера, снимцима ногу и налогом да је након неколико дана посети медицинско особље из нашег Дома здравља, како би јој превили посекотине.
Сестре нису биле лење те дођоше и дан раније од предвиђеног, но код баке почеше да се јављају све јачи болови, и то у пределу кичме и грудног коша. Саветовани њима, позвасмо и бакиног лекара, иначе татиног пријатеља, који дође да је обиђе после завршене смене. Након кратког прегледа, његова је дијагноза гласила да је све то последица пада и да је право чудо да је уопште остала жива. Погледао је и снимке и питао је ко их је прегледао у Сремској Митровици. Кад му је брат одговорио, доктор се зачудио:
- Како?! Па он није ортопед!
Али, свеједно, и он потврди да на снимцима нема прелома. Затим преписа баки инекције против болова и нешто за смирење да прима ујутро и увече наредних неколико дана. Сестра која је долазила с вечери била је дивна, за разлику од брата чија је била јутарња смена. Присуствујући једног јутра давању терапије, ја му се пожалих да је баки све лошије и да је бол, и поред инекција, неиздржива, на шта ми он узврати да то мора тако, јер бака има сломљену ногу?!? Сад је био ред на мене да се зачудим.
- Како то мислиш: има сломљену ногу?! Па на нози нема ни гипс и хода на обе...
- Не знам – каже он. – Тако ми пише у налогу.
Срећом, те вечери дође сестра и видевши баку у боловима, она прва изрази сумњу да би се, ипак, по свим сиптомима, могло радити о неком прелому – могуће ребара. Саветовала нас је да пријавимо доктору и да затражимо снимање.
А то беше ноћ уочи Празника, када сам ја, нешто касније, отворила житије схимонањиње Макарије и почела да га прекуцавам.
Ујутру пораних како бих стигла на Празнично богослужење и Свето Причешће, али кад погледах баку, а она се ваља у кревету од страшних болова. Кум, који дође по мене, а коме је ноћ пре умрла рођена бака у Републици Српској и који је пошао да јој упали свећу и молитву принесе, оста уз мене да ми помогне. Позвасмо и мајку, а тати јависмо да позове лекара у нову кућну посету.
У храм смо стигли са закашњењем, али је било важно да стигнемо и да молитву са браћом и сестрама Богу упутимо, верујући Христовим речима да „где су два или три сабрани у име Моје онде сам Ја међу њима“ (Мт.18,20).
Превише потресеној није ми успевало да се саберем, те сам морала мисли да смирујем. Вера је била на испиту, али ко би сузе задржао? Сетила сам се да смо бака и ја заједно започеле пост, али да је она, због пада и ниског притиска, била приморана да га прекине. О томе, и жалости која ме је опхрвала због тога, размишљала сам и док сам се исповедала, једнако Бога молећи да нам опрости и да дође и баку нашу удостоји Светих дарова – на оздрављење, исцелење и спасење. После исповести је моја узнемиреност доста утихнула, али не сасвим. А онда приступисмо Светом Причешћу.
Била сам последња у реду и кад стигох пред Свети Путир; свештеник ме прозва и принесе Пресвето Тело и Крв Господа Исуса Христа. Но кад отворих уста, догоди се да се Свето Причешће некако раздвоји, тако да један део остаде неубачен. Опази то и свештеник те рече:
- Јелена, отвори још једном уста да узмеш и остало.
У том тренутку помислих да ето, даде Бог, да примим и бакин део, јер се причестих два пута!
Заблагодаривши Богу и Пресветој Богомајци у трену осетих да ме свака узнемиреност напусти а наместо ње осетих мир који поврати веру да ће бити боље.
Кум и ја изађосмо из храма. Стигавши кући, нађосмо баку како спава, а мајку и оца како спремају рибу за роштиљ. У 13.30 часова тата је требао да иде по доктора својим колима.
За време док га чекасмо, као уосталом и ручак, окадих кућу и помолих се Богу и Богомајчици. Но у том се и бака пробуди и болови са њом. Гледајући је како се превија, наједном се присетих речи из житија схимонахиње Макарије, и помолих се Богомајчици да сиђе уз плаве лествице и да нас недостојне удостоји посете и помоћи. Било је негде око 11 часова кад се молих и након неких двадесетак минута - тата таман почео да пече рибу, како би и доктора могао да позове на ручак - кад на врата улази баш он, бакин лекар. На питање откуд он сад, пре назначеног времена, доктор рече:
- Одједном настаде нека празнина, нигде никог и ја дођох!
Пресвета Владичице, чула си, помислих ја у себи и заблагодарих Јој у души, при том Је молећи да ми допусти да ја причам са лекаром, што ми иначе уопште није била навика.
Доктор је ушао и погледао баку из висине, остајући и даље при својој тврдњи да је то све последица пада. Чак и поред тога што је она и сада, као и првог пута, показивала прстом где је тачно боли. Већ је хтео да пође, додајући да се терапија са инекцијама настави, али се ту ја умешах, будући да сви остали климаху главом и ћутаху.
- Зар она не треба да снима стомак? Кичму?
- Чујте – поче доктор да објашњава – да она има проблема са стомаком, била би крвава мокраћа.
- Добро, то разумем... крварења стварно нема... Али шта је са кичмом?
- Па она је снимала и нема ништа сломљено... Ево, дајте снимке да погледамо још једном.
Ту се намах присетих оног брата, који је рекао да у налогу пише да јој се дају инекције због сломљене ноге, али оћутах. Не волим да драмим, а и то је сад било најмање битно од свега. Стога указах на оно важније:
- Не, она није снимала кичму, само ноге.
Доктор погледа снимке као да их први пут види и додаде:
- Да, кичма није снимана. Па ништа... Ево ја сам ту санитетом, донећемо носила и одвешћемо баку да сними кичму.
И ту заблагодарих Пресветој Владичици, која је добре мисли ставила у срце овог лекара, који је и сам био дете Божије, те га њима призвала на начин који је у мојој души будио радост и славослов Сину Њеном Распетом и Васкрслом. Сам доктор, и шофер који га је довезао, пренели су баку до санитета, одвели на снимање, а потом је вратили кући. Тата је који минут касније донео снимке, где се видело да бака има сломљено ребро; напрсло заправо. Доктор је послао завој за сестру да баку довече превије око ребара, да то мало учврсти, рекавши да ће бол потрајати неких месец дана и да ће морати мало да потрпи, док не срасте. Како је терапија са инекцијама била при крају, добила је да пије лекове против болова.
Сазнање о напрслом ребру је унеколико донело олакшање, јер коначно дознасмо откуда болови. Но најбитније је од свега било то што кичма није падом повређена, мада јесте од година и живота, јер бака је 1925-то годиште. С инекцијама се завршило, па је бака остала на тродон таблетама. Но болови још увек беху јаки а најгоре од свега је било то што се није могла наместити. А онда је Владичица испунила бакину жељу и послала јој свештеника да је причести. Од тренутка кад се причестила, мојој баки је почело да бива боље и то већ идућег дана, када је почела полако да устаје и да шета, што до тад није могла; само кад је морала до тоалета, који је био на три метра од ње, а она је ишла спорије од пужа, вукући ноге једну за другом.
На крају не могу а да се овде не сетим речи Цара и псалмопојца Давида, који каже: „Зато нека ти се моли сваки светац, кад се можеш наћи...“ (Пс.32,6). Заиста, молитвама Светог Николаја, у чије име осветисмо темеље куће и наше Крсне Славе, и свемоћном заштитом и Покровом Пресвете Богомајке би учињено ово свечудесно оздрављење рабе Божије Милице.

 

Слава нека је Господу у Светима Његовим!


Пресвета Богородице спаси нас!

 

 

Срећан нам и Богом благословен Празник Рођења

Пресвете Богородице, Мала Госпојина!

[ Лепота живота ] 20 Септембар, 2009 18:56

Свети Јован Шангајски 

 

"Диван је Бог у светима Својим"


Пре него што почнем описивати ово ванредно чудо Светитеља, за које чух од брата у Христу који лично познаје очевидца и онога пред чијим се очима чудо и десило, и који је то сам овом испричао на духовну радост и наук, хтела бих још на почетку навести неколико речи из самог свечевог житија, ради бољег упознавања са њим.
Између осталог, за њега се говорило да је дечији анђео чувар.

«И ђаци Богословије почели су да примећују да отац Јован мало једе, и то само једном дневно, да је увек насмејан, да се никад не љути, и да никада не спава. Од дана када је примио монашки постриг па до смрти Свети Јован никада није спавао у кревету. Често су га ђаци, долазивши у његову келију, налазили како на коленима спава испред иконе Пресвете Богородице, уморан од метанија (земних поклона). Често је звао ђаке код себе и тада би им давао пакете које је као помоћ добијао, али их никада није отварао, већ је све давао деци и радовао би се њиховом одушевљењу.
Ноћу би обилазио спаваоне и покривао децу, намештао им јастуке и покриваче и осењивао знаком крста. Другим речима, отац Јован је деци био отац и мајка, и анђео чувар.
У Битољу су га сви волели, јер се одмах прочуо као добротвор. Посебно је поштовао светог Наума Охридског, јер је имао моћ исцељења душевно оболелих. Са иконом светог Наума обилазио је болнице и молио се за здравље болесника и још од тада потичу сведочанства о његовим чудотворним исцелитељским моћима. «

А сад да се вратим причи с почетка.
Брат Петар и његова супруга, који живе и раде у иностранству, очекивали су принову, свог првенца. Весеље огромно, као што то бива. А кад плод оживе у утроби, те ноћи Петар усни чудан сан: у сну му се јави неки светитељ, сав у светлости, који рече да се зове Свети Јован Шангајски, и каза му да, кад се дете роди, оде у Руску цркву и потражи оца Алексеја, да га доведе и да крсте дете; чак рече и које име да му дају. Петар се прену из сна, зачуђен, али брзо заборави на све.
А онда жена доби превремене болове - сад, да ли се то зове спонтани побачај, нисам сигурна, опростите на незнању, углавном се прерано породи - и како је дете било недоношче, морали су га ставити у инкубатор. И Петар се напрасно присети свог сна и одмах пожури у Руски храм да провери његову истинитост.
Кад је ушао у храм, затекао је неку жену како уређује цркву и аранжира цвеће. Он је упита да ли ту служи отац Алексеј, на шта му жена одговори: "Да, сачекајте, сад ћу га позвати...". Тешко је рећи шта је човек у том тренутку помислио, јер ни он сам не може, ни дан-данас, да опише кроз шта је тада пролазио.
Кад је отац Алексеј изашао, Петар му све исприча: и о сну и о прерано рођеном детету, а отац Алексеј, кад чу за Светог Јована Шангајског, одмах понесе све неопходно за крштење, јер Свети Јован беше, за земнога живота, његов духовни отац!
Будући да је дете било у инкубатору, болничко особље се бунило против било чијег уласка, али је доктор, ипак, дао сагласност да се обави Света Тајна Крштења.
У току ноћи, јављено им је из болнице да је дете преминуло...
На такву вест човек никада не може да буде спреман, али родитељи, шта ће-куд ће, схвате да је најбоље да дете, кад је већ дао Бог крштено, сахране, како то и доликује хришћанима. И Петар оде у болницу да затражи дететово тело, али му особље каже да, услед довољне неразвијености и чега све не, они не практикују да пуштају ту децу да се сахрањују, већ их све стављају у један спремник, малтене контејнер. Оца је ова вест страшно погодила и не налазећи начина да свога вољеног али прерано изгубљеног сина добије, он упита доктора да ли би могао да барем тамо где већ лежи, изврши опело. И доктор пристане.
Поново је позван отац Алексеј и тек што је почео да поје, кад наједном - соба се сва испуни миомирисом и светлошћу и пред њима се појави Свети Јован Шангајски. Они га упиташе који је разлог свему овоме, а Светац им одговори да је то због све ове некрштене дечице која ту леже и о којима једино Господ премишља, и да је било потребно да се ово место освети. У том свод над њима нестаде, раствори се, и видеше небо изнад себе, сво у светлости, а из светлости се указа једна рука, која позва душе дечије да пођу за њом.

Свети оче Јоване, моли Бога за сву нашу дечицу, па најпосле и за нас који слабо или никако не бринемо ни о себи а камоли о њиховом спасењу, а све нека буде Божија воља, не моја. Амин. Боже дај.

Остало ми је само да напоменем, како прича овај брат у Христу, да је брат Петар, по превеликој милости Божијој, након свог рано преминулог првенца, био дариван са четворицом синова. Бог да их све поживи и сједини у Царству Небеском. Амин. Боже дај.


"Слава на висини Богу и на земљи мир, међу људима добра воља."
 
 
 
МОЛИТВА СВЕТОМ ЈОВАНУ ШАНГАЈСКОМ
 
О Светитељу, оче наш Јоване, Пастиру добри и тајновидче душа људских. Сада се крај Престола Божијег за нас молиш јер си и сам после смрти рекао: “Мада сам умро - ја сам жив“.
Умоли Свештедрога Бога  да нам дарује опроштење грехова, да се смело пренемо духом и чамотињу овог света стресемо са себе и да Богу завапимо да нам да смирења и Богонадахнућа, Богосазнања и духа побожности на свим путевима живота нашег.
Јер си милостиви хранитељ сиротиње и искусни путоводитељ на земљи био па нам и сада буди вођа као Мојсеј и у смутњама црквеним свеобухватно уразумење Христово.
Услиши уздисање смућене младежи нашега поколења изложене бурама свезлог беснила и стреси тегобу чамотиње са пастира који изнемогавају од насртаја духа овога света и који се муче у укочености и празнини.
Да ти са сузама вапијемо, о топли молитвениче, посети нас сироте,  који се давимо у мноштву страсти и чекамо твоје очинско настављење да се озаримо звездом невечерњом  у којој ти обитаваш и молиш се за чеда своја расута по свој васелени, али која се макар и слабом љубављу, ипак ка светлости отимају, где светлост, Христос Бог наш обитава, Коме припада част и сила сад и увек и у векове векова. Амин.
 
 
[ Лепота живота ] 14 Август, 2009 20:30

слика са нета

 

- А да ја теби испричам једну причу? - пита ме вечерас кумица.
- Причу? Може! - прихватам ја.
- Ево, само да затворим врата, да нас нико не чује...
И кад затвори врата, отпоче са причом:
- Био једном један филм и у њему је био један рат. И рат је умро. И било је ту и поштење, али се оно нашло на гробљу. И ту је био један деда који је направио велику округлу кућу и живео је у њој један дан. И онда је тај деда оградио гробље да више нико не може да уђе у то. И то је крај.
- А шта би са поштењем?
- Па и оно је остало на гробљу...

* * *

Ово је прича девојчице од 5 година.

 

[ Лепота живота ] 26 Јун, 2009 22:04

Пре него што видео клип крене, размислите: колико нам је, заиста, потребно да будемо срећни? Ако је ваш одговор: "Мало!", онда се поставља питање како то да са вишком наша срећа не расте, већ, напротив, смањује се. Није ли зато што тада расте наше тело, док нам се дух смањује, а тамо где је глад, онамо је дух велик. Ако не верујете, погледајте! И пустите сузе да теку, јер оне Истини служе.

 

[ Лепота живота ] 22 Мај, 2009 08:25

Не могу!

Наш најчешће употребљавани израз и кад му приличи и кад не приличи. А након овог видео клипа спознаћемо колика је његова стварна вредност. Али, пре него што га укључите, дужна сам да вас обавестим да је видео изузетно потресан и да они са слабијим стомаком припазе. Он није одуран, већ само несвакидашњи. 

Наравоученије није потребно наглашавати - сами ћете написати.

 


 

[ Лепота живота ] 19 Мај, 2009 20:03
 
[ Лепота живота ] 18 Март, 2009 17:59

(истинита прича)

Син пита свога оца једног дана:

- Тата, да ли хоћеш да трчиш са мном маратон?

Отац је био срчани болесник, али је ипак одговорио Да.

И трчали су маратон. Заједно.

Трчали су и друге маратоне, јер је отац увек одговорао са Да, кад га је син питао.

Једног дана је син питао оца шта мисли о томе да учествују у Ајронмену.

Отац је одговорио Да.

(Ironman – годишње првенство света, које се одржава октобра месеца у Америци, на Хавајима; то је најтежи триатлон на свету: учесници најпре пливају 3,86 километара, затим 180, 2 километара возе бицикл, а на послетку је маратон од 43, 19 километара.)

Отац и син су завршили трку заједно. Ово је видео те трке.

Посланица Филибљанима 4;13.

"Све могу у Христу Исусу који ми моћ даје."

[ Лепота живота ] 02 Март, 2009 00:01

Forgiveness - Christine Peloquin

Полако идући, кораком испратисмо дан испред нас, уживајући у озрачју које је остајало за њим. Са друге стране, вече што нас је пратило чинило се као да је посебно послато у сусрет свима који му се радују и који га ишчекују. А оно нас је носило све до саме унутрашњости светога храма, где се повукло пред пламеном свећа, тражећи места по ћошковима и допуштајући појцима да га обоје бојама анђеоских гласова.

Света је било прилично, слава Богу, али највише деце и младих, што пре свега треба захвалити новом свештенику и новопостављеном старешини храма Светог Николаја, који је целе недеље обилазио верни народ, позивајући га да дође на молитву за Васкршњи пост. То и плакате, али и сама проповед свештеникова, све заједно уродило је плодом и верни народ се одазвао.

Вечерње богослужење, а потом и молитва за пост, учинили су од сваког присутног да се осећа као део целине у овом духовном сабрању.

Али то није било све! Када је Вечерња служба завршила и молитва коленопреклона очитана, свештеник је одржао беседу о ПРАШТАЊУ. Затим, је као њен наставак по окончању проповеди, уследио и пригодан програм деце из гимназије, као и основаца.

Било их је предивно слушати, како читају одломке великих и оних који Бога у себи прославише. Такође нас подсетише на речи Достојевског, које он изговара кроз уста старца Зосиме: «Свако је пред свима крив за све...».

"По чему сам ја крив пред другима?" - увређено и надмено протестује наш разум, наше "спољашње" сазнање. Што се тиче "морала" сви ће се, по свој прилици, сагласити са тим да човек без сумње мора бити у свом животу пред неким и због нечега крив. Међутим, заговорници таквог "морала" нас умирују тврдњом да је то нешто штоје сасвим "нормално" за људски живот.

Оставимо разум његовој надменој пометености, оставимо и морал његовим објашњењима и оправдањима. Послушајмо савест, тамо унутра, дубоко, дубоко у нама, где нам тихи, али и строги и беспоштедни глас говори: крив си! У чему је та моја кривица? Не, она није ни у једној појединачној увреди и свађи коју сам имао са ближњима, јер је то нешто што је у људском животу заиста неизбежно. Та кривица није ни у мојим површним препиркама са другима, нити у мојим безначајним љутњама. Не, то је једна сасвим другачија кривица, кривица које ненадно почињем да постајем свестан, схватајући да се ради о самољубљу које је захватило саме темеље мога живота, које у потпуности и прожима тај мој живот, због кога сам се отуђио и удаљио од "другога", од "других", почевши да сваког "другог" и све "друге'' доживљавам искључиво као средство. Чак и онда када неког волим та је љубав изнутра затрована и осакаћена мојом егоцентричношћу: као да и у љубави желим да волим само себе. Савест и једино савест може човеку да са беспоштедном јасношћу покаже свет као свет у коме се свако бори против свакога, као свет у коме важе искључиво правила "напада" и "одбране", као арену за милосрдне борбе за животни опстанак. Ми стално мислимо да су други ти који чине неправду, мрзе и проливају крв. Друге државе, други народи, друге владе. Али, погледајмо мало у себе и схватићемо да је управо у нама главни извор тог отуђења и тих деоба, те борбе свих са свима на коју трошимо читав свој живот и на коју се своди читав наш живот. И тек када то осетимо у себи, када то схватимо постајемо способни да унутарњим слухом чујемо истину речи Ф. М. Достојевског: "Свако је пред свима крив за све", као и истину речи св. Серафима Саровског који каже: "Смири се и око тебе ће се спасти хиљаде...".

Мала и велика деца Једне недељиве Мајке Цркве, која нас Духом Светим порађа за вечни живот. Једни стајаше поред кивота са делом моштију Светог Кнеза Лазара а други пред иконом Светог Николаја. Од куда год - благодат беше са свима!

Када се и овај пригодан програм о предстојећем посту завршио, свештеник је још једном иступио пред верни народ и позвао га да целива прво Престону икону Светог Николаја, коме је храм посвећен, затим и мошти Светог Кнеза Лазара, коме се храм прави. А ту, поред моштију, дочекивали су наши свештеници и миропомазивали присутне, а потом су сваком пружали руку, говорећи: «Опрости, брате!», «Опрости, сестро!», а миропомазани би одговарао: «Бог, оче, нека прашта!».

Јер недеља то је – Недеља Праштања!

Овај предиван обичај, кога смо свесно или несвесно загубили, у тој мери је одушевио, пре свега, нашу децу, који су, излазећи из храма, хитали једно другом, грлећи се, љубећи и тражећи опроштај.

Гледати их било је више него дирљиво. Заиста је био у праву предивни Старац Порфирије, грчки монах, који је рекао још седамдесетих година, једном нашем данашњем владици, да ће доћи време када ће Христос ићи по Србији и тражити своје. А како Господа може да прими само чисто и невино срце, стога није ни чудо да ће Своје најпре да тражи и налази у нашој деци.

Свима њима, али и нама који имамо итекако да учимо од њих, нека је срећан и Богом благословен почетак Васкршњег поста!

[ Лепота живота ] 04 Јануар, 2009 18:32

(слика са нет-а)

Један брачни пар из Лознице живео је, што би рекли, нормално, у једном нормалном стану, са своје двоје мале деце. Одлазили су у цркву, код духовника у манастир Студеницу, а били су и запослени и са својим платама успевали су да подмире све обавезе те понешто и да си приуште. Углавном, нису се жалили; заправо, били су задовољни. А онда се догоди дан и жена поново затрудни.

Долазак трећег детета озбиљно поремети брачни пар и они никако нису могли нити да му се довољно начуде нити места да му нађу. Не налазећи другог решења и уплашени због неизвесности и немања довољно прихода за још једног члана, они се одлуче да изврше абортус. Али пре него што оду у болницу, реше да потраже благослов духовника и да му изнесу све чињенице због којих они нису у стању да изроде дете.

Када их је духовник саслушао, дубоко узнемирен и потресен, на све њихове изговоре им је рекао:

- Ако убијете дете, на очи да ми не излазите! Ја вам саветујем да га родите, а Господ ће се и о њему побринути.

Збуњени старчевим `неразумевањем` ситуације, брачни пар оде из манастира, али се не усуди отићи у болницу, већ још једном седоше за сто да се договоре. И, дао Бог, реше се да задрже дете. Кад, да видиш чуда!

Чим је ова одлука пала, уследи телефонски позив: био је то супругов шеф, који му је нудио да пређе на боље и више плаћено место, а уз све је ишао и нови већи стан.

Радост је била невиђена и брачни пар се није могао Богу назахваљивати на превеликој милости. Грешне мисли су остале иза њих, а они кренуше у сусрет новинама, за које су држали да их је Сам Господ послао.

Након одређеног времена, када се дете већ родило и заједница заживела у новом саставу, отац породице седе један дан да се прерачуна.

И док је сређивао њихове месечне рачуне, изнађе он, на своје и супругино радосно чуђење, да заједница троши далеко више пара, него што његова плата покрива, али исто тако и да њима ништа не фали, већ и претекне. Одакле је долазио вишак, било је излишно да размишљају, па се и не потрудише, већ обоје заблагодарише Богу.

Ето, браћо и сестре, тај брачни пар исприча ово мом пријатељу и брату у Христу Господу, а ја га упитах и добих дозволу да исто пренесем и вама. Богу нека је слава и хвала, који сити и облачи или, како каже Свети Апостол Павле, у својој другој посланици Коринћанима: «... ко је много скупио, није му претекло; и ко је мало скупио, није му недостало.» (8;15)

[ Лепота живота ] 28 Децембар, 2008 18:09

(слика са нет-а)

Кад су упитали једно дете како му се зове мајка, оно је одговорило: »Моја се мама зове мајчица!»

Кад год је одлазила на родитељски састанак, готово увек би се враћала са речима:

- Хоћеш ли си те већ једном умирити?!

Чак се једном, вративши се помало снуждена због синовљевог немирлука, још са врата пожалила његовом млађем брату, који ју је питао:

- И? Какав је...?

- Ништа не ваља овај твој брат...

- Што? Јел опет ђип`о?

 (Даље)

[ Лепота живота ] 21 Децембар, 2008 22:19

(Том Сојер, илустрација - преузето са нет-а)

Сећате ли се овог несташка, оно, ако не из књиге Марк Твена, бар из истоименог филма? Како је, живећи код тетке Поли са Мери и Сидом, константно упадао у невоље, дружећи се са Хаклбери Фином? Има ли неког да га не познаје? Ако и постоји, њега уопште није тешко описати ни представити. Јер, како каже Марк Твен, довољно је загледати се у себе – некад.

 (Даље)

[ Лепота живота ] 07 Децембар, 2008 00:03

«Веран пријатељ је силан заштитник и онај ко га је нашао – нашао је благо.»

Када је ушао у моју собу, прво што сам приметила на њему били су завоји на његовим ногама. А у разговору који је потом уследио, сазнала сам да се скоро вратио са ратишта. У то време, овако нешто није било ни ново ни чудно, па сам, логично, потрчала да повежем конце. Кад, међутим... Но, кренимо редом.

 (Даље)

[ Лепота живота ] 27 Новембар, 2008 01:17

... једанаестогодишњег дечака:

Дубоко свестан да му је крај близу, овај предивни дечко је имао само једну жељу: да помогне бескућним и изгладнелим...

[ Лепота живота ] 26 Новембар, 2008 00:19

- Део други -

Читајући неке шале, наишла сам и на једну која каже: «Моји родитељи су хероји; морали су то бити, кад су мене оваквог родили!». Смештена у шалама, изазивала је смех. Међутим, данас се ње сећам на један сасвим другачији начин.

Није мајка свака жена која роди. Довољно је да погледамо неке наслове у новинама, где пише «Мајка монструм...». Бити мајка је нешто узвишено, неописиво и дар је непроцењив. Мајка на земљи је биће најсличније Богу. Господ рађа – мајка рађа, Господ трпи – мајка трпи, Господ прашта – мајка прашта. Која год жена пожели да буде Мајка у правом смислу, мора се угледати на Њега. И овај други део ће бити тек покушај, да о Мајци прозборим које слово.

Прва Мајка

Сећање на њу датира још из детињства. Врло рано је остала удовица са двоје мале деце, од које је једно, старије (девојчица), имало Даунов синдром. Ја сам, по годинама, била између ње и њеног млађег брата. Живели смо у стамбеним зградама а, будући деца, време смо проводили под кошем, који је био безмало једнако удаљен од наших улаза. Свакога дана, када је то време дозвољавало, мајка је излазила са децом у двориште. Брат је тражио другаре, а девојчица је већ ишла за својим мислима. Но често смо је сретали, јер је тражила наше друштво.

Била нам је занимљива тако необична. Често нас је псовала, грдила, пљувала, али нисмо јој то замерали. Ако се неко и жалио, брзо смо га смиривали, јер нам је било јасно да тако нешто не би радила, да је знала шта ради. Мислим да смо на тај начин и сами помагали њеној мајци, да се и она негде на клупи са другим женама растерети, јер никада није дошла да због било чега интервенише; бар не да се ја сећам. Тако је малена цурица постала популарна и била једина којој смо дозвољавали да нас критикује.

Наравно, није дуго поживела. Међутим, она је помогла својој мајци да буде Мајка, јер се ње мајка није одрекла. И не само то. О, да сте само могли да видите њеног брата, како је он био пажљив са њом! Од малена се и сам учио стрпљењу и братској љубави и послушности према родитељки. Због њих се и Небеса радују. Јер, кад се и сама загледам у своје детињство, не могу а да не будем радосна што сам познавала једну овакву девојчицу и њену породицу, Мајку најпре. И мој живот је обогаћен њиховим постојањем.

Друга Мајка

Једне године позвали су ме брат и снаја да одемо у посету у манастир Радовашницу. Поред светиње са којом сам се први пут срела, наишла сам и на још једну Мајку, која несумњиво заслужује да се нађе у овој теми.

Она и муж са синчићем стигли су пре нас. И све време док смо били тамо, ја нисам могла да одвојим ни поглед ни мисли од ове Жене. У рукама је држала дете, које је било, веровали или не, смеса костију и меса која се померала. Не знам колико је био стар, да ли две године, три, не верујем више, али није говорио, тек неке неразговетне звуке је испуштао, за које је само Мајка имала слуха и разумевања. А жена беше неописиво весела, радосна; она је горела, пламтела таквом љубављу према свом болном синчићу, да се то речима исказати не може. Мени су сузе ишле на очи, гледајући је. Питала сам се: «Да ли мајка може овако да воли?» Долазило ми је да јој приђем, да је дотакнем, да видим да ли је стварна. А онда сам схватила: «Како да не буде, кад је анђела држала у рукама, који ће, кад буде требало, доћи да понесе њу!»

Из манастира сам отишла препуна утисака, али верујем да је тако била Божија воља...

Трећа Мајка

На њу сам наишла читајући чланак:

„Ми дуго нисмо могли да имамо деце, па смо се најзад одлучили за усвајање. Процедура је била компликована и дуготрајна, али сада коначно имамо своје детенце. Пошто је оно рођено са озбиљном срчаном маном, ја сада путујем да регулишем све што је потребно око операције. Болница је чувена по таквим захватима, доктор је велики стручњак и ми се надамо да ће са једном, евентуално две операције наше дете потпуно оздравити и бити као сва остала деца. Јесте да ће нас то све пуно коштати, али срећни смо што има начина да се наше дете опорави и настави да живи пуним животом, а не да целог века буде инвалид.“

Друга жена ће на то: „Али госпођо, разумела бих да сте Ви родили такво дете, па да се трудите око њега. Али када сте већ могли да бирате, зашто нисте узели здраво дете, свима су потребни родитељи?“

„Па управо зато! Такво дете нико не би узео, а држава нема пара да сирочад шаље на операцију. Оно би целог живота остало инвалид, а помислите само како би то тежак живот био – и без родитеља и без здравља!“ – заврши жена надахнуто и озареног лица.

* * *

Размишљајући како да завршим ову тему, наједном ми, из ко зна које фиоке, искрсну сећање на жену коју је непознати мушкарац силовао. Била је удана но њен муж ју је све време храбрио и тешио, не дозвољавајући да падне у очај. Кривца нису ухватили, али жена остаде бременита. Али муж не да није хтео да побаци, већ је чврсто стао уз њу приволевши је да роди.

Ето колика може да буде снага Љубави! А херојство се у њој огледа...