[ Лепота живота ] 14 Август, 2009 20:30

слика са нета

 

- А да ја теби испричам једну причу? - пита ме вечерас кумица.
- Причу? Може! - прихватам ја.
- Ево, само да затворим врата, да нас нико не чује...
И кад затвори врата, отпоче са причом:
- Био једном један филм и у њему је био један рат. И рат је умро. И било је ту и поштење, али се оно нашло на гробљу. И ту је био један деда који је направио велику округлу кућу и живео је у њој један дан. И онда је тај деда оградио гробље да више нико не може да уђе у то. И то је крај.
- А шта би са поштењем?
- Па и оно је остало на гробљу...

* * *

Ово је прича девојчице од 5 година.

 

[ Лепота живота ] 26 Јун, 2009 22:04

Пре него што видео клип крене, размислите: колико нам је, заиста, потребно да будемо срећни? Ако је ваш одговор: "Мало!", онда се поставља питање како то да са вишком наша срећа не расте, већ, напротив, смањује се. Није ли зато што тада расте наше тело, док нам се дух смањује, а тамо где је глад, онамо је дух велик. Ако не верујете, погледајте! И пустите сузе да теку, јер оне Истини служе.

 

[ Лепота живота ] 22 Мај, 2009 08:25

Не могу!

Наш најчешће употребљавани израз и кад му приличи и кад не приличи. А након овог видео клипа спознаћемо колика је његова стварна вредност. Али, пре него што га укључите, дужна сам да вас обавестим да је видео изузетно потресан и да они са слабијим стомаком припазе. Он није одуран, већ само несвакидашњи. 

Наравоученије није потребно наглашавати - сами ћете написати.

 


 

[ Лепота живота ] 19 Мај, 2009 20:03
 
[ Лепота живота ] 18 Март, 2009 17:59

(истинита прича)

Син пита свога оца једног дана:

- Тата, да ли хоћеш да трчиш са мном маратон?

Отац је био срчани болесник, али је ипак одговорио Да.

И трчали су маратон. Заједно.

Трчали су и друге маратоне, јер је отац увек одговорао са Да, кад га је син питао.

Једног дана је син питао оца шта мисли о томе да учествују у Ајронмену.

Отац је одговорио Да.

(Ironman – годишње првенство света, које се одржава октобра месеца у Америци, на Хавајима; то је најтежи триатлон на свету: учесници најпре пливају 3,86 километара, затим 180, 2 километара возе бицикл, а на послетку је маратон од 43, 19 километара.)

Отац и син су завршили трку заједно. Ово је видео те трке.

Посланица Филибљанима 4;13.

"Све могу у Христу Исусу који ми моћ даје."

[ Лепота живота ] 02 Март, 2009 00:01

Forgiveness - Christine Peloquin

Полако идући, кораком испратисмо дан испред нас, уживајући у озрачју које је остајало за њим. Са друге стране, вече што нас је пратило чинило се као да је посебно послато у сусрет свима који му се радују и који га ишчекују. А оно нас је носило све до саме унутрашњости светога храма, где се повукло пред пламеном свећа, тражећи места по ћошковима и допуштајући појцима да га обоје бојама анђеоских гласова.

Света је било прилично, слава Богу, али највише деце и младих, што пре свега треба захвалити новом свештенику и новопостављеном старешини храма Светог Николаја, који је целе недеље обилазио верни народ, позивајући га да дође на молитву за Васкршњи пост. То и плакате, али и сама проповед свештеникова, све заједно уродило је плодом и верни народ се одазвао.

Вечерње богослужење, а потом и молитва за пост, учинили су од сваког присутног да се осећа као део целине у овом духовном сабрању.

Али то није било све! Када је Вечерња служба завршила и молитва коленопреклона очитана, свештеник је одржао беседу о ПРАШТАЊУ. Затим, је као њен наставак по окончању проповеди, уследио и пригодан програм деце из гимназије, као и основаца.

Било их је предивно слушати, како читају одломке великих и оних који Бога у себи прославише. Такође нас подсетише на речи Достојевског, које он изговара кроз уста старца Зосиме: «Свако је пред свима крив за све...».

"По чему сам ја крив пред другима?" - увређено и надмено протестује наш разум, наше "спољашње" сазнање. Што се тиче "морала" сви ће се, по свој прилици, сагласити са тим да човек без сумње мора бити у свом животу пред неким и због нечега крив. Међутим, заговорници таквог "морала" нас умирују тврдњом да је то нешто штоје сасвим "нормално" за људски живот.

Оставимо разум његовој надменој пометености, оставимо и морал његовим објашњењима и оправдањима. Послушајмо савест, тамо унутра, дубоко, дубоко у нама, где нам тихи, али и строги и беспоштедни глас говори: крив си! У чему је та моја кривица? Не, она није ни у једној појединачној увреди и свађи коју сам имао са ближњима, јер је то нешто што је у људском животу заиста неизбежно. Та кривица није ни у мојим површним препиркама са другима, нити у мојим безначајним љутњама. Не, то је једна сасвим другачија кривица, кривица које ненадно почињем да постајем свестан, схватајући да се ради о самољубљу које је захватило саме темеље мога живота, које у потпуности и прожима тај мој живот, због кога сам се отуђио и удаљио од "другога", од "других", почевши да сваког "другог" и све "друге'' доживљавам искључиво као средство. Чак и онда када неког волим та је љубав изнутра затрована и осакаћена мојом егоцентричношћу: као да и у љубави желим да волим само себе. Савест и једино савест може човеку да са беспоштедном јасношћу покаже свет као свет у коме се свако бори против свакога, као свет у коме важе искључиво правила "напада" и "одбране", као арену за милосрдне борбе за животни опстанак. Ми стално мислимо да су други ти који чине неправду, мрзе и проливају крв. Друге државе, други народи, друге владе. Али, погледајмо мало у себе и схватићемо да је управо у нама главни извор тог отуђења и тих деоба, те борбе свих са свима на коју трошимо читав свој живот и на коју се своди читав наш живот. И тек када то осетимо у себи, када то схватимо постајемо способни да унутарњим слухом чујемо истину речи Ф. М. Достојевског: "Свако је пред свима крив за све", као и истину речи св. Серафима Саровског који каже: "Смири се и око тебе ће се спасти хиљаде...".

Мала и велика деца Једне недељиве Мајке Цркве, која нас Духом Светим порађа за вечни живот. Једни стајаше поред кивота са делом моштију Светог Кнеза Лазара а други пред иконом Светог Николаја. Од куда год - благодат беше са свима!

Када се и овај пригодан програм о предстојећем посту завршио, свештеник је још једном иступио пред верни народ и позвао га да целива прво Престону икону Светог Николаја, коме је храм посвећен, затим и мошти Светог Кнеза Лазара, коме се храм прави. А ту, поред моштију, дочекивали су наши свештеници и миропомазивали присутне, а потом су сваком пружали руку, говорећи: «Опрости, брате!», «Опрости, сестро!», а миропомазани би одговарао: «Бог, оче, нека прашта!».

Јер недеља то је – Недеља Праштања!

Овај предиван обичај, кога смо свесно или несвесно загубили, у тој мери је одушевио, пре свега, нашу децу, који су, излазећи из храма, хитали једно другом, грлећи се, љубећи и тражећи опроштај.

Гледати их било је више него дирљиво. Заиста је био у праву предивни Старац Порфирије, грчки монах, који је рекао још седамдесетих година, једном нашем данашњем владици, да ће доћи време када ће Христос ићи по Србији и тражити своје. А како Господа може да прими само чисто и невино срце, стога није ни чудо да ће Своје најпре да тражи и налази у нашој деци.

Свима њима, али и нама који имамо итекако да учимо од њих, нека је срећан и Богом благословен почетак Васкршњег поста!

[ Лепота живота ] 04 Јануар, 2009 18:32

(слика са нет-а)

Један брачни пар из Лознице живео је, што би рекли, нормално, у једном нормалном стану, са своје двоје мале деце. Одлазили су у цркву, код духовника у манастир Студеницу, а били су и запослени и са својим платама успевали су да подмире све обавезе те понешто и да си приуште. Углавном, нису се жалили; заправо, били су задовољни. А онда се догоди дан и жена поново затрудни.

Долазак трећег детета озбиљно поремети брачни пар и они никако нису могли нити да му се довољно начуде нити места да му нађу. Не налазећи другог решења и уплашени због неизвесности и немања довољно прихода за још једног члана, они се одлуче да изврше абортус. Али пре него што оду у болницу, реше да потраже благослов духовника и да му изнесу све чињенице због којих они нису у стању да изроде дете.

Када их је духовник саслушао, дубоко узнемирен и потресен, на све њихове изговоре им је рекао:

- Ако убијете дете, на очи да ми не излазите! Ја вам саветујем да га родите, а Господ ће се и о њему побринути.

Збуњени старчевим `неразумевањем` ситуације, брачни пар оде из манастира, али се не усуди отићи у болницу, већ још једном седоше за сто да се договоре. И, дао Бог, реше се да задрже дете. Кад, да видиш чуда!

Чим је ова одлука пала, уследи телефонски позив: био је то супругов шеф, који му је нудио да пређе на боље и више плаћено место, а уз све је ишао и нови већи стан.

Радост је била невиђена и брачни пар се није могао Богу назахваљивати на превеликој милости. Грешне мисли су остале иза њих, а они кренуше у сусрет новинама, за које су држали да их је Сам Господ послао.

Након одређеног времена, када се дете већ родило и заједница заживела у новом саставу, отац породице седе један дан да се прерачуна.

И док је сређивао њихове месечне рачуне, изнађе он, на своје и супругино радосно чуђење, да заједница троши далеко више пара, него што његова плата покрива, али исто тако и да њима ништа не фали, већ и претекне. Одакле је долазио вишак, било је излишно да размишљају, па се и не потрудише, већ обоје заблагодарише Богу.

Ето, браћо и сестре, тај брачни пар исприча ово мом пријатељу и брату у Христу Господу, а ја га упитах и добих дозволу да исто пренесем и вама. Богу нека је слава и хвала, који сити и облачи или, како каже Свети Апостол Павле, у својој другој посланици Коринћанима: «... ко је много скупио, није му претекло; и ко је мало скупио, није му недостало.» (8;15)

[ Лепота живота ] 28 Децембар, 2008 18:09

(слика са нет-а)

Кад су упитали једно дете како му се зове мајка, оно је одговорило: »Моја се мама зове мајчица!»

Кад год је одлазила на родитељски састанак, готово увек би се враћала са речима:

- Хоћеш ли си те већ једном умирити?!

Чак се једном, вративши се помало снуждена због синовљевог немирлука, још са врата пожалила његовом млађем брату, који ју је питао:

- И? Какав је...?

- Ништа не ваља овај твој брат...

- Што? Јел опет ђип`о?

 (Даље)

[ Лепота живота ] 21 Децембар, 2008 22:19

(Том Сојер, илустрација - преузето са нет-а)

Сећате ли се овог несташка, оно, ако не из књиге Марк Твена, бар из истоименог филма? Како је, живећи код тетке Поли са Мери и Сидом, константно упадао у невоље, дружећи се са Хаклбери Фином? Има ли неког да га не познаје? Ако и постоји, њега уопште није тешко описати ни представити. Јер, како каже Марк Твен, довољно је загледати се у себе – некад.

 (Даље)

[ Лепота живота ] 07 Децембар, 2008 00:03

«Веран пријатељ је силан заштитник и онај ко га је нашао – нашао је благо.»

Када је ушао у моју собу, прво што сам приметила на њему били су завоји на његовим ногама. А у разговору који је потом уследио, сазнала сам да се скоро вратио са ратишта. У то време, овако нешто није било ни ново ни чудно, па сам, логично, потрчала да повежем конце. Кад, међутим... Но, кренимо редом.

 (Даље)

[ Лепота живота ] 27 Новембар, 2008 01:17

... једанаестогодишњег дечака:

Дубоко свестан да му је крај близу, овај предивни дечко је имао само једну жељу: да помогне бескућним и изгладнелим...

[ Лепота живота ] 26 Новембар, 2008 00:19

- Део други -

Читајући неке шале, наишла сам и на једну која каже: «Моји родитељи су хероји; морали су то бити, кад су мене оваквог родили!». Смештена у шалама, изазивала је смех. Међутим, данас се ње сећам на један сасвим другачији начин.

Није мајка свака жена која роди. Довољно је да погледамо неке наслове у новинама, где пише «Мајка монструм...». Бити мајка је нешто узвишено, неописиво и дар је непроцењив. Мајка на земљи је биће најсличније Богу. Господ рађа – мајка рађа, Господ трпи – мајка трпи, Господ прашта – мајка прашта. Која год жена пожели да буде Мајка у правом смислу, мора се угледати на Њега. И овај други део ће бити тек покушај, да о Мајци прозборим које слово.

Прва Мајка

Сећање на њу датира још из детињства. Врло рано је остала удовица са двоје мале деце, од које је једно, старије (девојчица), имало Даунов синдром. Ја сам, по годинама, била између ње и њеног млађег брата. Живели смо у стамбеним зградама а, будући деца, време смо проводили под кошем, који је био безмало једнако удаљен од наших улаза. Свакога дана, када је то време дозвољавало, мајка је излазила са децом у двориште. Брат је тражио другаре, а девојчица је већ ишла за својим мислима. Но често смо је сретали, јер је тражила наше друштво.

Била нам је занимљива тако необична. Често нас је псовала, грдила, пљувала, али нисмо јој то замерали. Ако се неко и жалио, брзо смо га смиривали, јер нам је било јасно да тако нешто не би радила, да је знала шта ради. Мислим да смо на тај начин и сами помагали њеној мајци, да се и она негде на клупи са другим женама растерети, јер никада није дошла да због било чега интервенише; бар не да се ја сећам. Тако је малена цурица постала популарна и била једина којој смо дозвољавали да нас критикује.

Наравно, није дуго поживела. Међутим, она је помогла својој мајци да буде Мајка, јер се ње мајка није одрекла. И не само то. О, да сте само могли да видите њеног брата, како је он био пажљив са њом! Од малена се и сам учио стрпљењу и братској љубави и послушности према родитељки. Због њих се и Небеса радују. Јер, кад се и сама загледам у своје детињство, не могу а да не будем радосна што сам познавала једну овакву девојчицу и њену породицу, Мајку најпре. И мој живот је обогаћен њиховим постојањем.

Друга Мајка

Једне године позвали су ме брат и снаја да одемо у посету у манастир Радовашницу. Поред светиње са којом сам се први пут срела, наишла сам и на још једну Мајку, која несумњиво заслужује да се нађе у овој теми.

Она и муж са синчићем стигли су пре нас. И све време док смо били тамо, ја нисам могла да одвојим ни поглед ни мисли од ове Жене. У рукама је држала дете, које је било, веровали или не, смеса костију и меса која се померала. Не знам колико је био стар, да ли две године, три, не верујем више, али није говорио, тек неке неразговетне звуке је испуштао, за које је само Мајка имала слуха и разумевања. А жена беше неописиво весела, радосна; она је горела, пламтела таквом љубављу према свом болном синчићу, да се то речима исказати не може. Мени су сузе ишле на очи, гледајући је. Питала сам се: «Да ли мајка може овако да воли?» Долазило ми је да јој приђем, да је дотакнем, да видим да ли је стварна. А онда сам схватила: «Како да не буде, кад је анђела држала у рукама, који ће, кад буде требало, доћи да понесе њу!»

Из манастира сам отишла препуна утисака, али верујем да је тако била Божија воља...

Трећа Мајка

На њу сам наишла читајући чланак:

„Ми дуго нисмо могли да имамо деце, па смо се најзад одлучили за усвајање. Процедура је била компликована и дуготрајна, али сада коначно имамо своје детенце. Пошто је оно рођено са озбиљном срчаном маном, ја сада путујем да регулишем све што је потребно око операције. Болница је чувена по таквим захватима, доктор је велики стручњак и ми се надамо да ће са једном, евентуално две операције наше дете потпуно оздравити и бити као сва остала деца. Јесте да ће нас то све пуно коштати, али срећни смо што има начина да се наше дете опорави и настави да живи пуним животом, а не да целог века буде инвалид.“

Друга жена ће на то: „Али госпођо, разумела бих да сте Ви родили такво дете, па да се трудите око њега. Али када сте већ могли да бирате, зашто нисте узели здраво дете, свима су потребни родитељи?“

„Па управо зато! Такво дете нико не би узео, а држава нема пара да сирочад шаље на операцију. Оно би целог живота остало инвалид, а помислите само како би то тежак живот био – и без родитеља и без здравља!“ – заврши жена надахнуто и озареног лица.

* * *

Размишљајући како да завршим ову тему, наједном ми, из ко зна које фиоке, искрсну сећање на жену коју је непознати мушкарац силовао. Била је удана но њен муж ју је све време храбрио и тешио, не дозвољавајући да падне у очај. Кривца нису ухватили, али жена остаде бременита. Али муж не да није хтео да побаци, већ је чврсто стао уз њу приволевши је да роди.

Ето колика може да буде снага Љубави! А херојство се у њој огледа...

[ Лепота живота ] 25 Новембар, 2008 00:12

- Део први –

За сусрет са болницом човек никада није спреман. Нарочито ако је млад. А тога лета, када сам се обрела у Звечанској болници, била сам млада и нисам била спремна, али су околности захтевале наше упознавање. Но како сам одувек била авантуристичког духа и вазда отворена за свет око и унутар себе, то је овај период остао јасно урезан у моје памћење, јер сам одатле понела неколике приче и мени једно надасве пријатно познанство, које је прерасло у дивно пријатељство. Можда у догледно време проговорим нешто и о томе, али сада бих хтела писати о нечем другом: о мајкама које су тако други звали, а оне себе како кад. Поред тога што су  - све три - биле из околине Београда, заједничко им је било и још нешто... (Даље)

[ Лепота живота ] 21 Октобар, 2008 16:01