[ Лепота живота ] 06 Новембар, 2016 19:59

У ОМИЉУ
(умиљата љепота)

У 4. вјеку Свети Јован Златоусти благовјести - Младићи, не бјежите од тјелесне љепоте дјевојака али ако вас не привуче њихова унутрашњост онда брзо заборавите и на њихову спољашност- додајем, брзо заборавите, макар у питању била и најљепша жена која се на овом свјету родила. Жене које нису толико физички лијепе мање су надмене и пријемчивије су за комуникацију. Примјер за то је грбава Јула (која касније постаје монахиња) из књижевног дјела ,,Касијана`` Светог Владике Николаја Велимировића. Права подјела жена није овоземаљска на лијепе и ружне већ она еванђелска на мудре и луде дјевојке. У будућем вијеку неће постојати термин ружно, ружни ће бити само они у паклу који су се од Бога одвојили, без обзира како су плотски (тјелесно) изгледали на земљи. Тјелесно лијепи неће бити привилеговани на суду Богочовјека - човјеку од кога ће се тада тражити друге вриједности, умножени таланти из земнога живота. Што се тиче избора брачника на то утичу многи фактори. Оно што је сигурно да спољашња љепота није ни једини али ни најважнији услов за одабир супружника. Она је слична богаству и са њим се креће у пару. Богаташ може бити и ружан али дјевојка или жена поред њега у огромном броју случајева мора бити богатством опчињена ,,љепотица``. Ко не зна да управља богаством постаје шкрт и немилосрдан а ко не зна да носи спољну љепоту постаје сурови и саможиви нарцис. Богаство и љепота на крају за такве постају терет који их невидљиво притискује (,,најтеже је гледати свјет очима бивше љепотице`` И. Андрић). Због одсуства смирења код такве врсте људи јавља се уобразиља да са висине гледају на оне који су мање лијепи као на ниже и мање вриједније од себе. У браку се догађа слична појава гдје ,,лијепи`` понижава и потчињава себи мање лијепог супружника, због чега између мужа и жене избија рат (,, Лијепа жена рат у кући`` норвешка пословица). У Старом завјету Исак добија Ревеку коју ће изабрати слуга послат од његов оца Авраама, гдје ће он уз молитву и преко захватања воде заручити Ревеку за сина Господара својега. Треба обратити пажњу да приликом сусрета Исака и Ревеке у Библији стоји ,....И она му поста жена и омиље му,, (1.Мој.24,67).,,Омиље му`` јер му је Бог дарова,,,омиље му`` и ако је раније никад није видео,познавао нити је лично учествовао у њеном одабиру и заруци,  ,,омиље му`` зато је и завоље и завоље је јер му је омиљела. У Библији још стоји ,,И одведе је Исак у шатор Саре матере своје....И Исак се утјеши за матером својом`` (1.Мој. 24,67) и омиљеше једно другом. Отуда у нашем језику дивни изрази љубави између два пола ,, омиљена`` ,,мила``; ,,омиљен`` , ,,мио``; ,,омилео је срцу моме`` ,,омилела је срцу моме``.....Кад те Бог обдари супругом радуј се и не удубљуј се очима тражећи савршенство њеног спољашњег изгледа јер ти то неће ништа помоћи.,,Ако је жена Богу лијепа нека буде и теби лијепа``, писао је Св. Јован Златоуст. Ако ти је омиљела, нека то буде за свагда јер права љубав не испитије, не провјерава оно што је прионило за срце и истински јој припада. Управо тај израз ,,Омиље`` пуно говори без обзира да ли је особа тјелесно мање или више згодна, важно је да је она омиљела срцу а омиљети значи да вам је та личност постала блиска, сродна и умиљата што је добра основа за почетак љубави.

презвитер Родољуб Сучец

 

у.п.: Наши преци, који нису били себични и саможиви, већ су промишљали о опстанку српског рода, саветовали су младиће у доба Турака да се жене ружњикавијим девојкама, како не би падали у немилост код турских похотних великаша. За разлику од њих, ми смо данас разбијено друштво појединаца - како приметише мудрији. 

 

 

[ Лепота живота ] 14 Септембар, 2016 13:57

 Књижевност као Тројански коњ

Циклус "Моћ књиге". Чланак 2

 

Да се не бисмо изгубили у џунгли

У пубертету треба читати о путовањима, о пиратима и о авантурама. Фенимор Купер, Жил Верн, Стивенсон... Запажа се известан ненадокнадив губитак тамо где дете у пубертету не чита после поноћи, не машта над књигом, не замишља себе као једног од јунака. Касније, кад га изнутра неукротиво опали сила пробуђеног пола, кад почне да чезне и да тугује, можда неће успети да узме у руке песмарицу или озбиљну књигу о животу у којем нема тако много догађаја, али зато има много суза и грешака. И како човек да не полуди у периоду сазревања без паметног шапата лепе књиге? И у зрелом узрасту, ако није навикао да чита неће га привући философија, религија и историја. Једноставно ће остати неразвијен. И само зато што нема навику ћутљивог разговора с аутором који се сакрио у словима – навику која се зове читање.


Наша епоха која стрмоглаво јури у провалију и успут губи вековима стечене навике треба да зна у шта ће израсти човек који није навикао да чита. И шта представља друштво које се састоји од људи који не читају. Кад помислим на ово у мени се појављује слика некада напредног града који је данас изгубљен у џунгли. Сетите се цртаног филма „Могли“ или играног филма Ф. Кополе „Апокалипса данас“. У првом случају мајмунски народ скаче по рушевинама храмова и двораца по којима се вију лијане. У другом – луди бели вођа суди становницима џунгле на рушевинама древне цивилизације. А некада је и на једном и на другом месту врио живот: чула се музика, људи су слушали савете мудрих. Сад се све завршило. И шта му је дошло на смену? Ново варварство на напуклом камењу прошлости коју нико не разуме. Ово се већ дешавало у историји и ко се може заклети да више не може да се деси? Може. Већ данас газимо по напуклом камењу нејасне прошлости које неће почети да разговара с нама док се не спријатељимо с књигом.

24 слова и Реч

Шта год човек да чита, он чита Јеванђеље. Нека ова мисао не изгледа дрска, ни наивна. Уосталом, она је истовремено и дрска и наивна, зато што је истинита. Христос је у Јовановом Откровењу назвао Себе Алфом и Омегом, Почетком и Крајем. Алфа и омега су прво и последње слово грчког алфабета. И шта рећи о томе да Се Реч Оца и Премудрост Божија добровољно потпуно сместила у оквире алфабета и да Се као камен оквиром, ограничила првим и последњим словом! Између алфе и омеге, укључујући и њих саме, има само 24 слова. И све богатство спољшњег света, као и богатство унутрашњег, људског света, може бити кодирано помоћу најразличитијих комбинација 24 мала знака. Не само то – и Сам Господ, Који Се једном оваплотио од Дјеве, поново Се оваплоћује, али сад већ у писменима, може бити записан. Сад можемо да схватимо да све оно што је записано људским словима није далеко од Бога. Свуда где постоје алфе и омеге, бете и гаме, свуда где постоји текст – треба да буде и Христос.

Заправо, људи су се на почетку тако и односили према писмености. Писменост није смишљена за јутарње новине, већ за бележење Откровења. Или здесна налево као код Семита, или слева надесно, као код нас, или у стубићима, као што је на Истоку – писменост увек иде одозго надоле, а никад одоздо нагоре. Она не расте нагоре као Вавилонска кула, већ се спушта као киша на ливаду.

Један мој познаник, физичар по образовању, завршио је курс на основу којег може да предаје веронауку. Али и даље ради као наставник физике. Питају га: „Зашто не предајете закон Божији?“ Одговара: „Како да не предајем! Предајем.“ – „Па ви предајте физику!“ – „А чији је то закон? Зар није Божији?“

Физика је несумњиво закон Божији. И хемија, и биологија, и географија. Као епиграм сваке књиге о природи могу да послуже речи: „Погледајте птице небеске“ (Мт. 6: 26), или „Погледајте љиљане како расту“ (Мт. 6: 28). Зашто уџбеници астрономије не би имали као натпис псалам: „Кад погледам небеса Твоја, дело прста Твојих, месец и звезде што си их поставио; шта је човек те га се опомињеш, или син човечји, те га полазиш?“ (Пс. 8: 3-4).

Исто стоје ствари и с музиком, и с математиком. Тако стоје ствари и са књижевношћу и историјом. И бајка о златном кључићу је иста она прича о блудном сину, само уобличена језиком бајки. Прича о блудном сину је и Луисов „Кружни пут ходочасника“. У ову причу уопште ризикује да се смести сва наша књижевност, где постоји и губљење себе и тежња ка повратку изгубљене среће. А и како да се у ову причу не смести добра половина књижевности, ако у њу може да се смести цео живот појединца и читавог човечанства?

Много, али не много тога

Има људи који не знају да беру печурке. Једноставно их не виде. Искусан берач печурка иде за неумешним новајлијом и његова кошарица је пуна док је новајлијина празна. Исто тако је и са књижевношћу. Прочитати књигу је исто што и отићи у шуму. А схватити књигу значи вратити се кући с печуркама: с кошарицом накупљеног смисла. Ко, на пример, није читао Гогољеве „Мртве душе“? Али да ли су многи од оних који су их прочитали схватили да су имали посла управо с мртвим душама? Односно, с душама које су по дару Творца бесмртне, али умиру својом засебном смрћу ако се одвоје од Бога и ако живе ван Његове замисли о њима. Или „Ревизор“ истог овог Гогоља. Поред свих нијанси фабуле, поред историјских услова настанка комедије – то је апокалиптичко виђење. Хлестаков је ништаван, али је подигнут на нечувену висину (за врло кратко време) због страха људи испрљаних греховима. Такав је механизам поклоњења Антихристу и сваке привремене победе грандиозних превара. А прави Ревизор постоји и близу је, на вратима. „Ревизор“ је књига која говори о Христу и Антихристу много тачније и више него истоимена трилогија Мерешковског од хиљаду страница.

Да бисмо се из шуме враћали с печуркама, а не просто ишли у шуму треба да читамо „много, али не много тога“. Тако су говорили стари: „не много тога, већ много“. Управо тако ме је један пријатељ у младости учио да читам. Сам је три пута годишње читао исте ове „Мртве душе“ и „Браћу Карамазове“. Ефекат је био делотворнији него да је прочитао целу „Британску енциклопедију“. Тамо би се ум расплинуо по целој Васељени, а овде се изоштрио и прекалио не оптерећујући се чињеницама, већ растући у суштини. Много, али не много тога. То се у потпуности односи и на Јеванђеље и Псалтир.

Вајлдов парадокс

То што је богословље у књижевности попут фила за пирог, фила без којег пирог није пирог, већ само векна хлеба, не треба да нас збуњује. То није пропаганда и није пакост коју су смислили клерикалци. То је просто живот душе у јеванђељским интуицијама. Напокон, то је чудо стваралаштва. Стваралаштва које је од благодати Светог Духа. Писци нису служили у Цркви. Они су могли да споре, па чак и да ратују с њом. Али су у својим најбољим делима излазили у нове слојеве бића, где је Божије ступало у своја права, а људско се потчињавало.

Прочитајте без предрасуда бајке К. Чуковског. О томе како Ајболит лети на орлу (!) – који је симбол јеванђелисте Јована – код нилских коњића у Африку. О томе како је крокодил прогутао Сунце. О Теодори којој су се супротстављале бездушне ствари. Свуда ћете осетити алузију на духовну проблематику. Није важно да ли је то шифрирана свесна алузија или је плод стваралачког несвесног. На овај или онај начин свуда је присутна јеванђељска парадигма. А пошто је тако, смело цитирајте Чуковског тамо где људи желе да врше насиље над светом, и да угуше сунце, и где мале бубашвабе плаше велике животиње.

Или Оскар Вајлд. Он је сам у животу био далек од хришћанског морала, али је ипак био танкоћутан за савест и за Божије дотицање савести. И пише „Доријана Греја“. Пише о томе како трули душа која је продата за лепоту тела и телесне насладе. Па то је учење апостола Павла. Он пише о спољашњем и унутрашњем човеку, о њиховим антагонистичким односима, о борби. Али чим се људима обратимо речима о борби спољашњег трулежног човека и унутрашњег нетрулежног, почеће да шиште против нас и натераће нас да ћутимо. Наружиће нас рекавши да смо ретроградни и да мрзимо земаљску љубав. Наоружаће се против нас читавим арсеналом зарђалих копаља и хелебарди, које су наследили од безбожног хуманизма. Али ми нећемо тако поступити. Позваћемо упомоћ песника естетике, несрећног лепотана Оскара. С њим сигурно нећете спорити. Зар његов саркофаг на Пјер-Лашезу нису изљубиле усне милиона поклоница? Зар он није био жртва лицемерја и хомофобије? Међутим, он говори о истим стварима о којима говори апостол Павле, само заодевајући смисао у одежду уметничког текста, а не проповеди. Па, слажете се с њим? А пошто се слажете с њим, слажете се и с Павлом. А пошто се слажете с Павлом, слажете се и с Исусом, Који је разапет за наше грехове. Тако се књижевност претвара у доброг Тројанског коња, уносећи специјалце јеванђељских идеја на територију озлојеђеног града који је непријатељски расположен према Небу. И шта ту додати осим баналног: „Треба учити. Читати и размишљати.“

Протојереј Андреј Ткачов
Са руског Марина Тодић
Православие.ру
 
Чланак 1
 
 
[ Лепота живота ] 09 Септембар, 2016 08:17
Портал „Православие.ру“ представља циклус чланака протојереја Андреја Ткачова „Моћ књиге“, посвећен улози књиге у цивилизацији, њеном утицају на људске судбине и књижевности као „локомотиви живота“.

За јунаком

Један мој познаник је у време нежне и осетљиве младости почитао трилогију Т. Драјзера. Управо ону у којој се говори о „финансијерима“, „титанима“ и „стоицима“. Пажљиво ју је прочитао. Гануле су га размере, позавидео је дубини страсти и начинима њиховог задовољења. Уплашиле су га тешкоће, али је позавидео смелости за превладавање тешкоћа. Наравно, пожелео је да се угледа на неидеалног лика који је идеално приказан на страницама – и временом је постао бизнисмен. Књига се, да тако кажем, оваплотила у читаоцу. Немојте мислити да је читао само Драјзера. Читао је много тога и његова знања нису била ограничена. Али је Драјзерова трилогија – трес! – учинила с његовим срцем исто оно што је сир учинио са Лисицом код И. Крилова.

Лисица мирис сира осети чак у утроби.

И угледа га, а он јој срце зароби.

Срце је заробљено. Зауставио се пређашњи ток живота. И срце које је једном заробљено „мирисом сира“ вероватно ће целог живота тражити оваплоћење својих снова из времена прве љубави. И наћи ће нешто, и у нешто ће се разочарати, и нечим ће се утешити (и то мора бити). Али ће то бити кретање воза за локомотивом, чак за машинистом, где ће улогу воза одиграти живот, а улогу машинисте – велика књига прочитана у младости с љубављу.

Други мој познаник је прочитао Ф. Достојевског. Пре него Драјзера. (Овде је важно шта човек пре прочита.) И није прочитао целог Достојевског, него само „Браћу Карамазове“. И није му се све тамо свидело. Али је прецизан убод у срце као потезом мушкете на њега оставила глава о руском иноку у првом делу романа. И то да треба пострадати; и то да треба благословити творевину, да треба доћи до љубави покајањем; и то да ће из тишине и непознатих крајева доћи свенародни помоћници, као што су раније долазили... У принципу и у целини ова глава га је натерала да плаче, да трчи код другова с отвореном књигом, да убеђује, да се свађа и да спори. Једни другови су ступали у спор, други су се смејали, а трећи једноставно нису отварали врата. Али нека другова. Не ради се о њима, већ о томе што је једна глава из једног романа временом довела (непредвидиво, што се каже – „потпуно случајно“) светског младића у манастир. Јер ако постоји појава као што је „руски инок“ и ако у њој могу бити решена сва питања руске и светске историје, човек не може бити поштен до краја ако плаче над романом, а не мења живот. Поштен човек обавезно мора да се ожени ако се нешто деси. И ако си већ заплакао над редовима који су ти се преко ока увукли у душу и обасјали је светлошћу, треба нешто да радиш. Треба чак да постанеш овај „руски инок“. А како другачије?

Своја мера

 Никако другачије. И на овај или онај начин књиге формирају човека. Или њихово одсуство. Човека обликују слова и странице, као што руке грнчара обликују глину. Тачније, не слова и странице, већ смисао, који у њима живи и кроз њих дише. Постоје и други путеви. Постоји Аврам који је разговарао с Богом и није читао књиге, зато што му није била дарована писменост. Постоји Антоније Велики, који је упитао философе: „Шта је прво – књиге ии ум?“ „Ум, - одговарали су философи. – Јер из ума настају књиге.“ „Онда, - рекао је Антоније, - ономе ко је очистио ум није потребан пергамент.“ Философи су заћутали, заћутимо и ми на неко време.

Поћутимо, па наставимо. Антоније је био у праву. Ради се само о људској мери. Један је дубок студенац, као што је био Антоније. О њему ће писати књиге и он ће постати узрок појаве велике литературе. Али да ли има много људи као што је Антоније? Опет ћемо поћутати. Такви су малобројни у историји, не само у једној епохи. Не сме се норма великих људи наметати малима као обавеза. Мали ће се под нормом великих повити и сломити, пашће у очајање и побуниће се. Не само да неће достићи светост, већ ће ризиковати да се лише и елементарне људскости. Малима је потребна књига. Добра. Правилна. И не само једна. Нека Аврам није читао књиге. Зато је Мојсије на фараоновом двору већ читао, а ниједна од ових књига није била божанског порекла. А касније је и писао, и диктирао, и заповедио је да се Књига Закона држи пред очима у све дане. Зато што сви имају различиту меру. И ако се спремите да идете у позориште (само у проверено, јер се у позориштима свашта даје), а неко вам с прекором каже да свети Серафим или Сергије нису ишли у позориште, будите мирни. Одговорите да се не мерите са свецима; да су оци у пустињи јели чврсту храну, а ми у граду и млечну једва можемо да сваримо. Реците да још увек не идемо у планину, него тек учимо да се одржавамо на ногама. За нас је морална храна разређена естетиком много кориснија од понекад претешке аскетике. За извесно време, наравно. Не заувек. Иста таква је и књижевност.

Пројекат „Робинзон“

Књижевност рађа читаве земље. Шта је, на пример, САД, ако не оваплоћење „Робинзона Крусоа“? Човек далек од светости и опседнут жељом за зарадом доспева на пусто острво. Мучи се, плаче, а онда се смирава. Постаје свестан да се све десило по дејство Промисла. Треба да се скући. На располагању има читав сандук алата из старог живота. Ту су и секира, и пушка, и суви барут, чак и зрна за семе. Робинзонова цивилизација се као кап семена искрцала на острво у њему једном. И почео је да крчи шуму, да копа земљу, да сеје семе, да шије одећу, да убија дивљач... Да чита Библију. Пре тога није био побожан, а на острву је неминовно постао. Код протестаната нема монаштва, па је Робинзон постао анахорета и против своје воље. А онда и проповедник. У хришћанској историји су управо монаси били најуспешнији проповедници и „културни посленици“. Такав је нужно био и протестант Робинзон. Он се сам каје, моли се и чита Свето Писмо, а онда проналази и локалну паству коју представља Петко.

Наизглед невина фантазија. Међутим, како је велика моћ идеја! Зар бели колонисти који су пресецали Атлантик бродом „Мејфлауер“ нису у нову земљу доносили и сву своју цивилизацију? Јесу. Ова цивилизација је била материјализована у Библији, и у оруђима рада, и у представама о животу, које су заједно с људима (у њиховим главама и сандуцима) пресецале Атлантик. А зар се бегунци и досељеници нису осећали као нови људи на новој земљи, као на известан начин нови колективни Адам или нови Израиљ? Јесу, осећали су се. Они су у историји кренули из почетка, свесно су чинили све како би је поново започели. А зар локални Индијанци у њиховим очима нису били дивљаци попут Петка или Филистимљана, које је требало или обратити у хришћанску веру или искоренити? Били су. Управо по оваквом мисаоном стандарду се развијала колонизација Нове Енглеске. И то уопште не значи да су Дефоову књигу колонисти сматрали својим бизнис-планом. То значи да књижевност предосећа кораке светске историје, да у честарима ума крчи мисаони пут пре него што овим путем крену ноге туђиноватеља или се отисну бродови с онима који траже авантуру и (или) верску слободу.


Протојереј Андреј Ткачов
Са руског Марина Тодић
Православие.ру
[ Лепота живота ] 23 Август, 2016 10:24
 
Молитва је јача од смрти
 
Изузетан руски документарац
 
 
[ Лепота живота ] 19 Август, 2016 21:47

 

Нестеров М. Видение отроку Варфоломею

Време је поласка у школу. Родитељи (мајка је верник, а отац атеиста) разговарају о деци (двојици дечака) како ће их поделити спрам верске и наставе грађанског васпитања. Договор је био да старијег упишу на веронауку а млађег на грађанско.

Како се договорише - тако и учинише.

Кад отпоче школска година, деца кренуше сваки на своје родитељско послање. Али да видиш чуда! Овај млађи син не хтеде да иде на грађанско, већ поче тајно да похађа веронауку. И тако је он одлазио неко време, без знања родитеља. А онда се деси следеће: после неког од часова веронауке врати се дете кући, уђе и спусти торбу, те изађе пред родитеље и рече:

- Имам нешто да вам кажем... Ја више не идем на грађанско, већ на часове веронауке. Вероучитељ нам је рекао да не треба родитеље лагати и скривати пред њима истину, већ да треба бити искрен и рећи како јесте. И зато вам сад искрено кажем да ја желим и даље да идем на варонауку...

Ово је истинита прича. Дечак је наставио да иде на веронауку.

Родитељи често превиђају то да су деца најпре Божија и да Бог тражи не наше, већ нас.

Благо онима који чују и одазову се!

За споменар записала причалица.

 

 

[ Лепота живота ] 12 Август, 2016 23:22
 
Песма о Светој Ангелини Бранковић, деспотици српској. Поју монахиње манастира Беркасово, Фрушка Гора.
 
[ Лепота живота ] 09 Август, 2016 18:34

 

Слика са интернета

 

Био ми је у посети брат, па ми је испричао нову анегдоту из живота свог сина, о којем сам већ писала на блогу, најављујући га као вилозофа. Овог пута је, од стране школског друга, био упитан за савет.

- Ја сам се заљубио - поверио му се друг. - Шта да радим?

Филип га погледа, па рече:

- Ја никад нисам био заљубљен, па не знам како то изгледа. Међутим, саветовао бих ти да останеш што нормалнији.

Можда овај савет теткиног вилозофа и није лош...

За споменар забележила причалица.

 

[ Лепота живота ] 25 Јун, 2016 23:08
 
[ Лепота живота ] 17 Јун, 2016 22:46

 

 

Крај је школске године и деца славе малу матуру (четврти разред). У продавницу обуће улази мајка са ћерком; жена тражи од продавачице балетанке за девојчицу, које би требало да обује за прославу.

- Ма какве балетанке, девојчице купују ципеле на платформу, то се сад тражи!... - убеђује је продавачица.

- Не знам колико да је тражено ја желим да моме детету купим балетанке - то је за њу! - одговара мајка самоуверено.

И продавачица, схвативши да јој је убеђивање узалудно, оде да удовољи жељи муштерије.

Матура је била и прошла и девојчица се вратила кући. Захвална, она прилази мајци, говорећи:

- Добро је, мама, што си ми купила балетанке; све моје другарице морале су да се изују и седе.

 

Причу према истинитом догађају за наравоученије записала причалица.

 

[ Лепота живота ] 13 Мај, 2016 01:04
 
 
[ Лепота живота ] 09 Мај, 2016 23:38
 
[ Лепота живота ] 02 Мај, 2016 20:10

 

 

Када је почетком века почела да се гради црква Лазарица у нашем граду, а изливена је била тек прва плоча, окуписмо се нас неколико на Видовдан. Како није било ниједног зида на храму, посматрали смо свет око нас. Једва се чула служба од звукова аутомобила, трактора, вике и галаме. На крају литургије прота је одржао пригодну беседу у којој се обратио нама присутнима, рекавши како је на нама да бранимо Србију и отето Косово. У том тренутку погледах чудну војску: старци, неколико жена са малом децом и инвалиди. „Зар је то војска?“, помислих. Али како време одмиче све више се уверавам да то и није далеко од истине. Али у ком смислу? У оном једином: да само Давид може ићи против Голијата, јер се сила Божија у немоћи познаје.

Телесна снага је често слуга гордости. Ми, тренутно, живимо у таквом времену где нам је гордељивост мера. Међутим, Господ се гордима супроти. Он тражи оне који желе да узрастају у духу. А Срби су само онда јаки кад треба да испуне Божју вољу. Зато је толико искушења у које западамо, јер се уздамо у себе а не у Бога. Но, и поред тога, Господ нас не оставља. И, ако се добро загледамо, видећемо да се пројављује у најнеобичнијим примерима.

На Велики Четвртак дошла нам је родбина из Бачке у посету. Међу њима су дечак Давид и девојчица Софија. Обоје иду на веронауку.

Софија, која има седам година, испричала ми је причу о васкрслом Лазару да сам се одушевила са колико пажње и детаља.

О Давиду сам писала и пре. Сада је осми разред. Он је дете при чијем доласку на овај свет беше много компликација, али је преживео захваљујући молитвама Преподобног Тадеја Витовничког. Међутим, као последица остала је неподношљивост на глутен (целијакија). Хлеб, који сви ми употребљавамо, за њега је забрањена храна.

Но, радост сусрета беше увеличана тиме што су деца била врло причљива. Обоје играју у КУД „Абрашевић“, имају исту вероучитељицу и наставницу енглеског. Софија је први разред и највише воли енглески језик (научила је већ и латиницу), а Давид је одликаш који не воли језике и математику, иако из математике има четворку. Хемија, географија, физика, веронаука – омиљени су му предмети. А из техничког иде у Ниш на такмичење. Дакле, било је много тема за причање, па ипак он сам је некако издвојио једну о којој је желео са мном да прича; било је то Православље. Чак и пре него што ће доћи код нас у посету мојима су рекли како Давид стално пита за мене, јер је о мени слушао преко његове мајке. А то наше разговарање није било нимало дечије. Нисам имала представу колико је ово дете зрело за своје године.

На почетку разговора, почео је да поставља нека питања у којима се баш нисам снашла, да би ми на то његова мајка рекла овако:

- Не обраћај пажњу. Сви његови наставници долазе неприпремљени на час!

Ово нас је све насмејало, а мајка, да би појаснила какав је њен син, исприча нам његову најновију догодовштину.

Имали су час географије, мислим, и наставник им је показивао неку стену за коју је тврдио да је стара око 500 000 година. Давид је одмах реаговао.

– Како знате да је толико стара?

– Имаш податак на интернету, па погледај – узврати стручно наставник.

– На интернету?! Какав Вам је то доказ? Ја желим праве чињенице! – изјави Давид без колебања.

И без обзира који предмет да је у питању, кад се појави нејасноћа, он храбро иступа да тражи појашњење.

Али није само школско градиво предмет његовог интересовања, већ и дневне политичке и друштвене теме. Уочила сам и да га избори занимају, али се у школи догодило још нешто што ми је сам испричао.

Имали су контролни из једног предмета (можда баш математике) и наставник им је поделио задатке исписане латиницом. Добивши свој лист, он је рекао наставнику да не жели да га пише. На питање наставника због чега, Давид је рекао:

- По Уставу Републике Србије ви сте дужни да пишете ћирилицом, а како је контролни на латиници то ја не желим да га пишем!

По давању оваквог објашњења наставник га је послао моментално код директорице. Али директорица га је добро знала и, како Давид каже, обожава га, те чим га је угледала, упита:

- Давиде, шта је сад било?

Он јој исприча случај, након чега је наставник морао да контролни испише ћирилицом како би га и Давид урадио.

Занемела сам пред његовом храброшћу и слободом, где он, очигледно, Права детета тумачи на правилан начин и не стиди се да их употреби на добро многих. Јер овим иступањем он показује како се брани народ, држава, Устав! Многи одрасли могу да му позавиде. Али он је дете које се не храни пшеничним хлебом, попут нас, већ небесним, оним јединим који је извор вечном Животу. То показује и доказује да Свето причешће није обичан хлеб и вино, већ заиста Тело и Крв Христова: „...који једе од овог хлеба живеће вавек; и хлеб који ћу ја дати тело је моје, које ћу дати за живот света.“ (Јн. 6,51).

Примери из Светог писма не застаревају. Све записано говори о нама исто онако као и о онима пре нас и после нас. Зар ово није прича о Давиду и Голијату?

У Старом завету ниједно име није без значења. Ми то превиђамо. А требало би да поступамо по примеру Александра Великог, који је, чувши за кукавичлук једног свог имењака, рекао овом следеће:

- Пријатељу, или мењај име или понашање!

(Након издаје Вука на Косову ником од потомака није се давало његово име у наследство.)

Вреди размишљања, зар не?

Христос васкрсе!

За блог и причољупце, свима нама на наравоученије, записала причалица.

 

[ Лепота живота ] 24 Април, 2016 15:09

 

 

Једне године путовао сам ноћним возом из Скопља у Косовску Митровицу. У возу сам се први пут упознао са Ристом Ковачевићем, вишим саветником ложионице у Мостару. Скоро целу ноћ провели смо у разговору, управо он је причао, а ја сам слушао. Тврдио је, да све што је постигао добро у животу, постигао је молитвом.

- Сви говоре да верују у Бога, али мало ко се моли Богу. А вера без молитве не вреди ништа - рече Ристо.

И тада ми исприча много, много, од чега сам ја забележио неколико значајнијих догађаја.

- Имам двајестину дрвета кајсија око куће. Године 1936. ни у кога у Мостару не роде кајсије, осим у мене. Једна була добијала је понекад до 60. 000 динара за кајсије из свог воћњака, а те године није добила ни динар. Ми извозимо кајсије за приморје и друге крајеве. Сав се Мостар чудио како то да само Ристине кајсије те године роде. Те дође поп, мој познаник и упита ме: „Да нијеси заљевао?“ „А ђе ћу заљевати, Божији човече? А да ти истину речем, попе, јесам вала заљевао, али не водом, него ево овако: неколико пута устајао сам у зору, ужижао кадионицу и кадио по воћу молећи се Богу. То је једино што сам ја чинио више неголи други Мостарци. Па бива, ето, Бог видео па дао“.

 

Свети Владика Николај

 

 

Обавите своју хришћанску дужност и:

Гласајте за повратак Светог Саве

 

[ Лепота живота ] 20 Април, 2016 13:48

 

 

За ову причу чух од мог кума, а тиче се његове сестричине, девојке која је одмалена показивала чврст карактер и истрајност у оном што нађе за добро.

Негде по завршетку школовања изашла је са друштвом у неки кафић. У једном тренутку пришао јој је један момак, рекавши јој:

- Хајде да се нас двоје забављамо!

Девојка га је погледала и на његов предлог је овако одговорила:

- Дечко, мени је време да се удајем и рађам децу а не да се „забављам“!

Момак је устукнуо и посрамљено отишао од стола.

А ова мудра девојка се недуго потом удала и у браку занела.

 

На наук и добро свима који мудрости теже забележила причалица.

 

[ Лепота живота ] 31 Март, 2016 15:10

 

Слика са интернета

 

– Ви сте у браку много година. Која је тајна успешног брака?

– Ја не престајем да се дивим својој жени. Ако је код твог суседа трава зеленија, то значи да ти свој травњак не заливаш редовно. Ја стално говорим својој жени: „Ти си прелепа. Ти си жеља мог срца. Ти си дивна.“ Зашто ово радим? Као прво, то помаже њој да се расцветава, јер тако жена изображава љубав свога мужа. Као друго, то помаже мом срцу да остане заљубљено у њу. Сила и живот су у власти језика. Кажите жени да изгледа много млађе од својих година. Она ће одговорити: „То је стога што ме муж воли.“ Запамтите, жена је одраз љубави њеног мужа.

Са руског, за блог и причољупце, у слободном преводу превела причалица.