[ Лепота живота ] 13 Мај, 2016 01:04
 
 
[ Лепота живота ] 09 Мај, 2016 23:38
 
[ Лепота живота ] 02 Мај, 2016 20:10

 

 

Када је почетком века почела да се гради црква Лазарица у нашем граду, а изливена је била тек прва плоча, окуписмо се нас неколико на Видовдан. Како није било ниједног зида на храму, посматрали смо свет око нас. Једва се чула служба од звукова аутомобила, трактора, вике и галаме. На крају литургије прота је одржао пригодну беседу у којој се обратио нама присутнима, рекавши како је на нама да бранимо Србију и отето Косово. У том тренутку погледах чудну војску: старци, неколико жена са малом децом и инвалиди. „Зар је то војска?“, помислих. Али како време одмиче све више се уверавам да то и није далеко од истине. Али у ком смислу? У оном једином: да само Давид може ићи против Голијата, јер се сила Божија у немоћи познаје.

Телесна снага је често слуга гордости. Ми, тренутно, живимо у таквом времену где нам је гордељивост мера. Међутим, Господ се гордима супроти. Он тражи оне који желе да узрастају у духу. А Срби су само онда јаки кад треба да испуне Божју вољу. Зато је толико искушења у које западамо, јер се уздамо у себе а не у Бога. Но, и поред тога, Господ нас не оставља. И, ако се добро загледамо, видећемо да се пројављује у најнеобичнијим примерима.

На Велики Четвртак дошла нам је родбина из Бачке у посету. Међу њима су дечак Давид и девојчица Софија. Обоје иду на веронауку.

Софија, која има седам година, испричала ми је причу о васкрслом Лазару да сам се одушевила са колико пажње и детаља.

О Давиду сам писала и пре. Сада је осми разред. Он је дете при чијем доласку на овај свет беше много компликација, али је преживео захваљујући молитвама Преподобног Тадеја Витовничког. Међутим, као последица остала је неподношљивост на глутен (целијакија). Хлеб, који сви ми употребљавамо, за њега је забрањена храна.

Но, радост сусрета беше увеличана тиме што су деца била врло причљива. Обоје играју у КУД „Абрашевић“, имају исту вероучитељицу и наставницу енглеског. Софија је први разред и највише воли енглески језик (научила је већ и латиницу), а Давид је одликаш који не воли језике и математику, иако из математике има четворку. Хемија, географија, физика, веронаука – омиљени су му предмети. А из техничког иде у Ниш на такмичење. Дакле, било је много тема за причање, па ипак он сам је некако издвојио једну о којој је желео са мном да прича; било је то Православље. Чак и пре него што ће доћи код нас у посету мојима су рекли како Давид стално пита за мене, јер је о мени слушао преко његове мајке. А то наше разговарање није било нимало дечије. Нисам имала представу колико је ово дете зрело за своје године.

На почетку разговора, почео је да поставља нека питања у којима се баш нисам снашла, да би ми на то његова мајка рекла овако:

- Не обраћај пажњу. Сви његови наставници долазе неприпремљени на час!

Ово нас је све насмејало, а мајка, да би појаснила какав је њен син, исприча нам његову најновију догодовштину.

Имали су час географије, мислим, и наставник им је показивао неку стену за коју је тврдио да је стара око 500 000 година. Давид је одмах реаговао.

– Како знате да је толико стара?

– Имаш податак на интернету, па погледај – узврати стручно наставник.

– На интернету?! Какав Вам је то доказ? Ја желим праве чињенице! – изјави Давид без колебања.

И без обзира који предмет да је у питању, кад се појави нејасноћа, он храбро иступа да тражи појашњење.

Али није само школско градиво предмет његовог интересовања, већ и дневне политичке и друштвене теме. Уочила сам и да га избори занимају, али се у школи догодило још нешто што ми је сам испричао.

Имали су контролни из једног предмета (можда баш математике) и наставник им је поделио задатке исписане латиницом. Добивши свој лист, он је рекао наставнику да не жели да га пише. На питање наставника због чега, Давид је рекао:

- По Уставу Републике Србије ви сте дужни да пишете ћирилицом, а како је контролни на латиници то ја не желим да га пишем!

По давању оваквог објашњења наставник га је послао моментално код директорице. Али директорица га је добро знала и, како Давид каже, обожава га, те чим га је угледала, упита:

- Давиде, шта је сад било?

Он јој исприча случај, након чега је наставник морао да контролни испише ћирилицом како би га и Давид урадио.

Занемела сам пред његовом храброшћу и слободом, где он, очигледно, Права детета тумачи на правилан начин и не стиди се да их употреби на добро многих. Јер овим иступањем он показује како се брани народ, држава, Устав! Многи одрасли могу да му позавиде. Али он је дете које се не храни пшеничним хлебом, попут нас, већ небесним, оним јединим који је извор вечном Животу. То показује и доказује да Свето причешће није обичан хлеб и вино, већ заиста Тело и Крв Христова: „...који једе од овог хлеба живеће вавек; и хлеб који ћу ја дати тело је моје, које ћу дати за живот света.“ (Јн. 6,51).

Примери из Светог писма не застаревају. Све записано говори о нама исто онако као и о онима пре нас и после нас. Зар ово није прича о Давиду и Голијату?

У Старом завету ниједно име није без значења. Ми то превиђамо. А требало би да поступамо по примеру Александра Великог, који је, чувши за кукавичлук једног свог имењака, рекао овом следеће:

- Пријатељу, или мењај име или понашање!

(Након издаје Вука на Косову ником од потомака није се давало његово име у наследство.)

Вреди размишљања, зар не?

Христос васкрсе!

За блог и причољупце, свима нама на наравоученије, записала причалица.

 

[ Лепота живота ] 24 Април, 2016 15:09

 

 

Једне године путовао сам ноћним возом из Скопља у Косовску Митровицу. У возу сам се први пут упознао са Ристом Ковачевићем, вишим саветником ложионице у Мостару. Скоро целу ноћ провели смо у разговору, управо он је причао, а ја сам слушао. Тврдио је, да све што је постигао добро у животу, постигао је молитвом.

- Сви говоре да верују у Бога, али мало ко се моли Богу. А вера без молитве не вреди ништа - рече Ристо.

И тада ми исприча много, много, од чега сам ја забележио неколико значајнијих догађаја.

- Имам двајестину дрвета кајсија око куће. Године 1936. ни у кога у Мостару не роде кајсије, осим у мене. Једна була добијала је понекад до 60. 000 динара за кајсије из свог воћњака, а те године није добила ни динар. Ми извозимо кајсије за приморје и друге крајеве. Сав се Мостар чудио како то да само Ристине кајсије те године роде. Те дође поп, мој познаник и упита ме: „Да нијеси заљевао?“ „А ђе ћу заљевати, Божији човече? А да ти истину речем, попе, јесам вала заљевао, али не водом, него ево овако: неколико пута устајао сам у зору, ужижао кадионицу и кадио по воћу молећи се Богу. То је једино што сам ја чинио више неголи други Мостарци. Па бива, ето, Бог видео па дао“.

 

Свети Владика Николај

 

 

Обавите своју хришћанску дужност и:

Гласајте за повратак Светог Саве

 

[ Лепота живота ] 20 Април, 2016 13:48

 

 

За ову причу чух од мог кума, а тиче се његове сестричине, девојке која је одмалена показивала чврст карактер и истрајност у оном што нађе за добро.

Негде по завршетку школовања изашла је са друштвом у неки кафић. У једном тренутку пришао јој је један момак, рекавши јој:

- Хајде да се нас двоје забављамо!

Девојка га је погледала и на његов предлог је овако одговорила:

- Дечко, мени је време да се удајем и рађам децу а не да се „забављам“!

Момак је устукнуо и посрамљено отишао од стола.

А ова мудра девојка се недуго потом удала и у браку занела.

 

На наук и добро свима који мудрости теже забележила причалица.

 

[ Лепота живота ] 31 Март, 2016 15:10

 

Слика са интернета

 

– Ви сте у браку много година. Која је тајна успешног брака?

– Ја не престајем да се дивим својој жени. Ако је код твог суседа трава зеленија, то значи да ти свој травњак не заливаш редовно. Ја стално говорим својој жени: „Ти си прелепа. Ти си жеља мог срца. Ти си дивна.“ Зашто ово радим? Као прво, то помаже њој да се расцветава, јер тако жена изображава љубав свога мужа. Као друго, то помаже мом срцу да остане заљубљено у њу. Сила и живот су у власти језика. Кажите жени да изгледа много млађе од својих година. Она ће одговорити: „То је стога што ме муж воли.“ Запамтите, жена је одраз љубави њеног мужа.

Са руског, за блог и причољупце, у слободном преводу превела причалица.

 

[ Лепота живота ] 13 Март, 2016 20:52

 

 

Истинско праштање је немогуће без исповедања пуноће вере и истинско праштање је немогуће без живота по вери, без одбацивање сваке лажи и свакога зла. Што човек дубље живи духовним животом, а то значи што више сазнаје како је страшан грех и тим јаче он потребује праштање од Бога и од другог човека. И утолико је спремнији да опрости.

Драги пријатељи! Ми нисмо са вама просто браћа и сестре у Христу, ми смо браћа и сестре по несрећи греха, блиски једни другима том везом која нас обједињује као грешнике. Као што се каже „сва Црква је Црква оних који се кају и пропадају”. Испунимо се састрадањем једни према другима и молимо Бога да нам свима опрости. Свака немоћ другога открива и моје сопствено несвето лице и моју беспомоћност и крхкост. И наше покајање и наше ревновање за правду Христову, помаже нам да схватимо: чак и ако човек погреши једном или двапут, или седам пута седамдесет седам пута - није тачно да ће он увек грешити. Опростимо један другом. Ад - то је прошлост која испуњава садашњост, уништавајући је тамо где нема праштања.

Ми смо призвани да схватимо две ствари. Прво - да је праштање немогуће тамо где нема признавања греха и друго - праштање је немогуће ако оно не исходи од Бога.

Одрицање греха чини праштање у крајњој мери излишним. Ми живимо у свету, где се све чини да се избрише у масовној свести и сам појам греха и пониште Заповести Божије и морални закон. Ако више не постоји морални закон, то не постоји ни грех и неразумљиво је о каквом праштању може бити реч.

Не треба да будемо обманути и тиме да се врло често у наше лукаво време одрицањем греха врши чак признавање греха. Ми сви без изузетака, у овој или оној мери, нарушавамо заповести Божије. У Светом Писму је речено: „нема човека који није сагрешио” (3 Цар. 8,46). И уколико сви тако поступају, грех није страшан и он већ као да није грех. Савремени човек често иште помирење да не би био захваћен непријатним, негативним осећањима и да не би себи компликовао живот. Ово значи „праштати не праштајући”, обмањивати и себе и друге. Страшније од свега као и увек је равнодушност, правити се као да је све у реду, жеља да се не види човек, да се он заборави, мислити да се опростило окретањем од човека и затварањем срца. Но, горчина која остаје може прерасти у мржњу. Као што је у покајању опасније од свега самооправдање, тако је и овде. Наша душа - психа палог човека је тако испуњена самооправдањем или како се сада говори „има толико механизама одбране”, да је наше праштање као камелеон. Оно може примати боју сваког окружења и мимикрирати у псеудо - праштање, чак и до потпуног губитка својег лица. Ово може присуствовати у нашим личним односима једних са другим и у нашим оценама догађаја и лица у којима се открива савремена Апокалипса.

Да би опростили човеку који нас је увредио, треба почети од малога - осмелити се да се погледа у оно што се догодило. А надаље, постарати се да се увиди све у стварном светлу и реалној димензији, ни у коме случају не чинећи од муве слона, да се огањ непријатности и презрења не би преметнуо на све људе и све вредности.

Драгоценије од свега је учинити први корак ка другоме, и тај корак ће бити чврст ако ми пођемо потирући сваки грех. Тако и ступимо у Велики пост, и тако идимо читавог живота, као што кажу свети оци: макар и пузећи, али туда.

Ми знамо да је немогуће решити било који озбиљан проблем без љубави и постоји само једно средство против мржње - љубав. Само на томе путу происходи постепено рађање љубави, као преображај гусенице у лептира. Пост и молитва - су два крила. То је потпуна промена (таква је тајна покајања), то је умирање за себе, но оно даје крила! Праштање је чудо. Оно се твори Богом из ничега. Ми увек говоримо да се за недељу праштања треба унапред припремити. Но, праштање није резултат припреме, ма каква она била. Праштање се не може саздати. Оно се добија изнад смрти, изнад мере, изнад очекивања. Оно пониче из ничега. Оно је благодат. Овде је тачка нашег личног додира са Богом. И са Крстом, јер „где се умножио грех, тамо изобилује благодат”. И ова благодат нас преображава и чини другачијим. И само примивши од овог живота сувишком, ја могу штедро давати другоме. На самоме делу, како се молити за оне који нас убијају, ако праштање не исходи од Бога? То је Божији дар, а не наше достигнуће. Зато се наше помирење, једних са другима, утврђује у Светој Тајни исповести - Тајни покајања и у току Великог поста оно треба да буде нарочито дубоким.

Ето висине праштања - обретања Господа и један другог у Њему. Помирење које има за циљ само земаљско, на крају крајева, своди се на тајну антихриста, на причу о виноградарима у којој се каже: Ово је наследник. Ходите да га убијемо и да присвојимо наследство његово" (Мт. 21, 38). Њих већ не интересује Христос него само вредности које је Он оставио.

Говорити да треба окренути леви образ када нас ударе по десном - је најчистији идеализам, маштарија, уколико верношћу правди Христовој, не отворимо себе љубави Христовој, мученог због осуђивања свих неправди света и ако не примимо благодат Бога који је већи од срца нашег, како каже Св. Јован Богослов (1 Јн. 3, 20).

Протојереј Александар Шаргунов

Праштајте!

Богом срећан и благословен нам Васкршњи пост!

 

[ Лепота живота ] 24 Фебруар, 2016 02:24

Седмогодишњи Евгениј Лебедев је на фантастичан начин извео стихове песме „Ја не волим“, по многима једног од највећих руских уметника Владимира Висоцког. Кад погледате видео, биће вам јасније зашто је заслужио овације свих присутних. Неки су плакали, а неки су истрчали на бину да га поздраве. 

У другом видеу можете погледати цео његов наступ, као и реакције жирија.

 

Преузето



[ Лепота живота ] 11 Фебруар, 2016 00:25

Јеванђеље, та блага вест Господња, и анђеоски пој пастирима на рођењу Богомладенца где се каже: "Радујте се!...", што доказује да Бог није Бог страха већ Љубави, и "вести" како новинске, тако и телевизијске, у којима је само страх, блуд, убиства, и све оно што човека заводи и одводи у очај и депресију. Две вести, од којих је само једна истинска и радосна.

Послушај, брате и сестро, седи и предахни на источнику Животодавном!

[ Лепота живота ] 09 Фебруар, 2016 20:59

Изванредно предавање препуно бисерја!

Збор зборила господа хришћанска - Отац др Милош Весин: „Да ли се љубав безусловно добија или је треба заслужити?“

У до сада незапамћено испуњеној дворани Задужбине Илије М. Коларца, 10. новембра 2015. године, протојереј-ставрофор др Милош Весин одржао је предавање на тему "Да ли се љубав безусловно добија или је треба заслужити?". Предавање у целини емитујемо благодарећи Милошу Јевтићу.

[ Лепота живота ] 05 Фебруар, 2016 09:29

Сви ви који желите да се вратите на село, што је здраво размишљање, крените што пре, док још има живих бака и дека од којих ћете примити потребно знање. Они који остају у граду нека не запуштају своју здраву сељачку традицију. Све ово нам је свима заједно потребно да преживимо.

Будите слободни и храбри, рече Господ. И још: множите се и рађајте и наследите земљу.

[ Лепота живота ] 24 Јануар, 2016 09:32
 
Холивудски глумац Џонатан Џексон, добитник пет Еми награда, у интервјуу датом Пемптоусији током своје недавне посете Манастиру Ватопеду на Светој Гори, говори о томе како је постао православац...
 
 
[ Лепота живота ] 20 Јануар, 2016 22:07
 
 
 
 
Стручњаци за антирелигијску пропаганду донедавно су тврдили да се богојављенска вода годинама не квари зато што свештеници кришом у њу стављају сребрне полуге, новчиће и крстове. Као одговор на то неки духовити црквени људи смислили су загонетку која гласи: „Колико јона сребра садржи литар богојављенске воде ако се чин освећења врши у рупи избушеној у леду на средини Волге, и то на месту где је река широка један километар, дубока седам метара, брзина протока пет километара на сат, а да је притом крст којим сеоски свештеник освећује воду направљен од дрвета зато што је та црква сиромашна?”

 
 
[ Лепота живота ] 20 Јануар, 2016 20:00
 
[ Лепота живота ] 19 Јануар, 2016 14:16

 

 

Господ нам увек говори језиком љубави а притом никога не сили на Љубав. Многи свети оци и духоносни старци, по питању Страшног суда, говорили су да он уопште неће сличити нашем овоземаљском поимању суђења, нити ће трајати дуже од тренутка. Све ће се догодити готово у секунди, како је речено у Светом писму: поделиће се јарци и овце. Ко год је на земљи узрастао у Љубави, тај ће радосно поћи Христу у сусрет, а сваки који се од Христа скривао и стидео Га се, неће моћи да му се приближи; као по оној народној: „Ко се сунца крије, боље да га није.“. Дакле, не Господ, него ми сами можемо себе удаљити од Љубави која никад не умире. Тако имате људе којима, ма колико пружали руку, они не само да је неће прихватити, већ ће је и ујести. Без обзира што нас исто сунце греје, некоме топлота, светлост и животодавност пријају, док други на све то окрећу леђа. Зато се и каже да је највећа мука у паклу та што нико ником неће видети лице – сви ће бити окренути леђима.

Господ је имао љубави и према Јуди. За све време, док је боравио на земљи и био са Јудом, Он му је указивао на то да зна за његове намере и ниједном Га није прекорео. А у ноћи издајства није Га издао само Јуда, већ су се и други ученици разбежали; Петар Га се одрекао чак три пута. Али је Господ примио Петрово покајање, које је, неизоставно, желео и од Јуде. Али овај, и поред свих чуда која је заједно са другима чинио у име Христово, није, услед гордељивости, веровао да је Љубав Божје име. И уместо да изабере Живот, он радије себе одводи у вечну таму.

Како он, тако и многи други; како јуче – тако и данас. Колико милиона људи одлазе у Јерусалим за време Васкрса и поред очигледног чуда које се дешава не могу да поверују у Христа, нити да појме разлог његовог оваплоћења, распећа и васкрсења, нити да раздвоје заблуду од Истине. Једном приликом чух неког да рече како је мислио да је Истина неприкосновена и кад неком кажеш очигледну Истину, он неизоставно неће изразити сумњу у то. А онда је од једног пушача узео кутију цигарета на којој је писало да пушење угрожава здравље. Тек тада је разумео да не желе сви да служе Истини. Разлога има сигурно више него самих људи, али не желим сад улазити у детаље већ ми је наум да приповедим о догађају који се збио о Богојављењу 2013. године у мом граду.

То је била година уснућа моје мајке, али то се десило у октобру. Међутим, Господ је дао, слава Му и милост, да мајка, пре него што се упокоји, буде и сама сведок чуда које потврђује да је Православље вера Љубави. Она је имала веру, али је бунило понекад шта бива са другим људима и верама. Но, ево како је Господ и ову колебљиву овчицу увео у тор.

Дакле, на Богојављење 2013. године, два свештеника – православни и гркокатолички, са исте водоводне мреже су пунили тог јутра бурад са водом, која ће, након службе, бити освештана и подељена верницима. Ми смо из храма донели флашу са богојављенском водицом и њоме већ попрскали и кућу, кад негде после ручка стиже мамина другарица, иначе гркокатолкиња. Између нас је заиста дугогодишње пријатељство и поштовање. А жена је дошла да нам покаже њихову водицу, те још упита да нам попрска мало кућу. Мајка је за тренутак остала без речи, док сам ја рекла: „Не!“. Она није инсистирала, већ је понудила мајци да помирише њихову освештану воду. Вода је смрдела! Свима верницима гркокатоличке цркве (која је у унији са папом) је смрдела и сви су тражили разлоге због чега им вода смрди. Хлор је био највећи кривац, на шта сам ја узвратила да то не може бити разлог, будући да је вода у нашем бурету из истог водовода као и њихова. Жена је ућутала, а потом прешла и на друге теме.

Кад је отишла, упитах мајку:

- Да ли сад разумеш, мама? Иста је вода, али је друга вера.

Да, мајка је разумела.

Још само да Срби, који, уместо своје храмовне славе, прослављају гркокатоличку, појме и разумеју оно што нам је остало од светих отаца: „Туђе нећемо, своје чувајмо.“.

Бог се јави!

Ваистину се јави!