Шипово. Грађански рат и незван стиже до ових крајева. Муслимани се полако склањају: остављају куће, стоку... Сви ко један долазе код Србина и моле га да им, у њиховом одсуству, припази на кућу, стоку; дају му у пуном поверењу кључеве. Међутим, он им објашњава да то не може да уради из истог разлога из којег би и они невољно морали да одбију. Сви климају главом у знак разумевања.

- Једино што могу да вам кажем са сигурношћу јесте да ништа од оног што припада вама ни ја, нити ико из моје куће нећемо дирати.

Муслимани му захвалише и на толико.

Ово је прича о деди наше куме. Он је проживео већ Други светски рат, бранио Српство, али нико не зна где је био, сем да није био у партизанима. Сумњали су да је био у четницима. Кад је дошао комунизам, нудили су му посао са великом платом и положај, али кад је чуо да се мора одрећи Крсне славе – одбио је.

Црква, пост, вера и молитва Богу – са тим се није трговало.

Као што рекох, његова деца не знају готово ништа о времену проведеном у рату. Код лекара није ишао па су тек у каснијим годинама његовог живота сазнали да носи ожиљак од метка.

За једну причу из Другог светског рата сазнали су да ли од њега или од неког ко је преживео и био сведок, не знам тачно, али заиста је вредна дивљења.

Бежећи од усташа, а у цичу зиму, једна мајка, која је ишла пред њим, хтеде да остави болесно дете како би лакше могла бежати. Он је узео то дете и вратио га мајци, рекавши:

- Видим ли да си га још једном испустила лично ћу те убити!

Тек у осамдесетим годинама свог живота кум је почео да побољева. Имао је снаге, али му се нешто дешавало са памћењем. И тек тада, као да се почеше отварати неке забрављене фиоке, и он поче да прича о рату, о четницима, краљу Пери... Иако је све то причање изгледало неповезано, за њега се чинило толико живим да су имали осећај као да то време управо сад преживљава. Места која је набрајао, чак описивао до детаља – на њих је деловало запањујуће. Догађаје од јуче није знао, али прошлост је била жива.

Слушали су укућани и упијали - колико се могло - и углавном су сви мислили да је у питању сенилност или Алцхајмер. Међутим, пре извесног времена су га водили на детаљан преглед кад је почео да мокри крв и тад су установили да дека има неколико тумора. Не знам да ли је ово исправно, али лично сам мишљења да је све ово бекство у заборав заправо било бежање од бола, нека врста блокаде, јер се он никад ни на шта није жалио. Ни јаукнуо.

У свом том забораву једно сећање остало је недодирнуто. Овај Србин, који не зна ни кад му се упокојила жена, ни да ли ју је имао, ко су му деца, унучићи, није заборавио Бога. Ујутру кад устаје и увече кад леже, каже стара кума - његова ћерка, обавезно се прекрсти и помоли.

 

За блог и причољупце причу забележила причалица.

 

* * *

 

„Избриши, Господе, сва сећања моја осим једног.

Једно једино сећање не избриши но појачај у мени. Не избриши но појачај у свести мојој сећање на ону славу, што имадох кад бејах сав с Тобом и сав у Теби, пре времена и времених обмана.

Кад и ја бејах хармонично тројичан у светом јединству као што си Ти од вечности у вечност.

Кад и у мени беше душе у пријатељству са свешћу и животом.

Кад и моја душа беше девичанска утроба, и моја свест мудрост у девичанству, и мој живот духовна сила и светост.

Кад и ја бејах сав светлост, и кад таме у мени не беше.

Кад и ја бејах блаженство и мир, и муке од неравнотеже кад у мени не би.

Кад и ја знадох Тебе као што Ти знаш мене, и кад не бејах помешан са тамом.

Кад и ја не имадох граница, нити комшија, нити деобе на ја и ти.

Ово сећање не избриши, Родитељу мој, но појачај...

Заиста, немило ми је свако друштво сем Твога, и свако сећање сем сећања на Тебе.

Милостиви Родитељу мој, избриши сва сећања моја сем једног јединог.“

 

„Молитве на језеру“ Светог Владике Николаја