[ Лепота живота ] 14 Октобар, 2015 23:05

 

Слика са интернета

 

Међутим, ма колико мислила о томе, унутрашњи осећај ме није у довољној мери испуњавао. Ако је и био знак, изгледао ми је сувише бледо, али далеко од тога да сам сад о себи мислила како сам достојна чуда. Само сам, признајем, прижељкивала да то чудо, рецимо, наликује оном које се пројавило приликом упокојења мога оца, кад се молих Светом Николају да ми макар и променом времена да наду да ћемо се отац и ја поново срести у Царству небесном. И тог летњег дана, последњег у месецу августу, десило се заиста нешто чудесно. У тренутку кад је почињало опело пред капелом на гробљу, тачно над нама се нашао један малецни облак, који поче да просипа по нама ситни дажд, док је свуд око њега било сунчано, а у даљини је затутњао гром и све нас поче да бије изузетно хладан ветар, који као да се спустио са снежних планина. Људи су се чудом чудили какво би то време било и притом су трљали руке не би ли се загрејали. Чак је једна жена, док се враћасмо са гробља, приметила:

- Господе, какво чудно време!

А ја јој одговорих:

- Ја се молих за такво.

–Али зашто, Јелена? – упита она у чуђењу.

Тад јој рекох за моју молитву, на славу Божију, услед чега се њено лице развесели.

Дакле, то чудо не можете да пренебрегнете, јер постоје на стотине сведока.

Или као што се десило са мојом пријатељицом, којој је у току порођаја повређена слезина па је од куће враћена у болницу да лежи, а њен муж нам послао поруку да се молимо пред њену хитну операцију од које јој је живот зависио; притом треба рећи да је од порођаја до те операције у два или три месеца већ била неколико пута отварана и да је ова требало да буде и последња. И почесмо да се молимо свако у свом граду; сви оптерећени бригом и мислима молисмо се за мајку троје мале деце. И још нисам честито ни кренула са молитвом, кад неко као руком скиде тај терет бриге са мојих плећа и у трену осетих олакшање и Божју милост. Али, да би чудо било чудо потребно је да буде „у устима два или три сведока“ (2 Кор 13,1). Следећег тренутка је позвонио телефон и једна сестра ми јавља да је исто доживела. У том се јавља још једна сестра – и њој се десило исто. И слава Богу, Који је Једини Лекар душа наших и тела, мајка за коју се молисмо поче да се опоравља.

Таквом једном чуду сам се и овога пута надала, за које нећу знати само ја, већ да и оно има своје сведоке.

И такво чудо се и десило, дао Бог.

 

За споменар бележи причалица.

Претходни - Почетни - Следећи

 

[ Лепота живота ] 14 Октобар, 2015 01:21

 

Аутор слике: Сергеј Титов

 

Наши родитељи су се упокојили. Мајци се ближила двогодишњица од уснућа, оцу се навршило пет година. Међутим, ја им се често обраћам за помоћ, верујући да „Није Бог Бог мртвих, него живих“ (Мт. 22,32). Тако сам, нешто пред венчање, седела и размишљала: „Боже, да ли се наши родитељи слажу и благосиљају ли брак? Кад бисмо бар неким знаком били утешени, Свемилостиви Боже.“

А недељу пред њихову свадбу венчао се кумин млађи брат. Снајка је, отишавши једном приликом код куме на кафу, видела огрлицу са којом је свекрва даривала своју снајку. Тако је и мени синуло да би то био ред и са моје стране.

Наравно, обратила сам се брату за савет и он је рекао да би било најбоље да се обратимо златару, који је, иначе, био његов добар пријатељ. Још је додао:

- Он ће знати најбоље шта је вредно, а такође зна да њу не може преварити. Сем тога познате су му и њене мере, укус...

Да, снајка је заљубљеник у злато у оноликој мери колико ми нисмо. Али далеко од тога да је среброљубива - само познаје и цени вредност. Неким људима је то део карактера и они спадају у оне којима је Господ поверио богатство на старање, не на богаћење. Они се богатством служе, а не служе му. У том смислу је и она окренута. А ради као продавачица и приликом продаје са њом настају невероватне анегдоте: људи долазе код ње да им узме паре и то добровољно, а опет, она све ради како би фирма радила и радници имали посла и на време добијали плату. У шали воли да каже како би волела да ради у циркусу, на шта јој одговорих:

- Немогуће! Ти јеси циркус!

Они, који су имали прилике да је упознају, и сами то говоре.

И тако смо позвали златара и обратили смо му се за помоћ: да нам у оквиру одређене своте новца пронађе неколико огрлица како бисмо изабрали једну за даривање младе.

– Нема проблема, само понесите картицу – рекао је златар шаљиво и да дођемо у суботу.

Али, из неког разлога, брат је код њега отишао у петак и вратио се носећи огрлицу у рукама. Отворих кутију... Оно што угледах, премда и лаик, допало ми се на први поглед. Штавише, брат и ја смо једну сличну даривали мајци за рођендан.

„Да ли би то могао бити неки знак?“, помислих.

 

За споменар бележи причалица.

 

Почетна - Следећа

 

[ Лепота живота ] 12 Октобар, 2015 01:56

 

Слика са интернета

 

Јесен дође и мој брат се, дао Бог, ожени. Свештеник је у томе узео приличног учешћа. Наиме, већ му дојадивши да чека њега и снајку пред олтаром, почетком године је дао брату у руке Црквени календар, рекавши му да означи датум. Међутим, брат и снајка никако да изнађу који им је најповољнији. Чак су у ову ујдурму уплели и мене, али прижељкивани датум никако се није дао издвојити.

Потрајало је то, па је свештеник једном приликом у цркви, онако пред масом људи, прозвао брата, упитавши:

- Где је мој календар?

Тог тренутка је био мук у храму, тако да су сви окупљени могли да чују.

Али само су ретки знали о чему је реч. Брат се насмејао, а прота је додао:

- Ја немам други, а ти пожури, јер ми треба...

После је то брат прокоментарисао:

- Он баш чека да буде пуно света и да ме за свашта прозива.

Наравно, то је све било у шали и тих анегдота је било поприличан број са обе стране.

Онда је прота кренуо да сређује нешто по храму, па се за помоћ обраћао брату. Брат се због тих послова почео изговарати на календар, а прота му је толерисао по дан-два за сваки послић, па се дана и накупило. Е, али то није одговарало снајки, па је рекла да ће, ако тако наставе, обојицу тужити код владике, јер услед тих преговарања трпи њено девојаштво.

И ко зна колико би то потрајало да брат, најзад, да би се оправдао, није сву кривицу пребацио на кума – као да је он кривац што се њих двоје не венчавају. На то је кум приметио:

- Је л` тако? Онда ћемо другачије.

И након литургије о Преображењу, само што је свештеник изашао из олтара, кад му приђе кум и упита:

- Је л` имаш ти, оче, други календар?

Тако њих двојица заказаше младенцима дан венчања, који је пао тачно пред Малу Госпојину.

Приликом обављања Свете тајне брака једно питање је свештеник посебно нагласио, упућујући га брату:

- Да ли те је неко наговорио на овај брак?

Он је одговорио:

- Не.

На то је свештеник додао:

- Јеси ли сигуран?

Наравно, сви смо се насмејали примедби.

Ово би био кратак приказ свега оног што је претходило самој свадби, као и детаљу са саме свадбе. Међутим, између овога десило се и нешто чудесно, што нас је све у кући задивило.

 

За споменар бележи причалица.

 

- наставак -

 

[ Лепота живота ] 04 Октобар, 2015 18:43

Сећате ли се ових момака?

А ево и њиховог првог концерта пред објављивање цд-а.

 

 

[ Лепота живота ] 02 Октобар, 2015 00:03
 
 
 
[ Лепота живота ] 13 Септембар, 2015 20:58

 

 

Шипово. Грађански рат и незван стиже до ових крајева. Муслимани се полако склањају: остављају куће, стоку... Сви ко један долазе код Србина и моле га да им, у њиховом одсуству, припази на кућу, стоку; дају му у пуном поверењу кључеве. Међутим, он им објашњава да то не може да уради из истог разлога из којег би и они невољно морали да одбију. Сви климају главом у знак разумевања.

- Једино што могу да вам кажем са сигурношћу јесте да ништа од оног што припада вама ни ја, нити ико из моје куће нећемо дирати.

Муслимани му захвалише и на толико.

Ово је прича о деди наше куме. Он је проживео већ Други светски рат, бранио Српство, али нико не зна где је био, сем да није био у партизанима. Сумњали су да је био у четницима. Кад је дошао комунизам, нудили су му посао са великом платом и положај, али кад је чуо да се мора одрећи Крсне славе – одбио је.

Црква, пост, вера и молитва Богу – са тим се није трговало.

Као што рекох, његова деца не знају готово ништа о времену проведеном у рату. Код лекара није ишао па су тек у каснијим годинама његовог живота сазнали да носи ожиљак од метка.

За једну причу из Другог светског рата сазнали су да ли од њега или од неког ко је преживео и био сведок, не знам тачно, али заиста је вредна дивљења.

Бежећи од усташа, а у цичу зиму, једна мајка, која је ишла пред њим, хтеде да остави болесно дете како би лакше могла бежати. Он је узео то дете и вратио га мајци, рекавши:

- Видим ли да си га још једном испустила лично ћу те убити!

Тек у осамдесетим годинама свог живота кум је почео да побољева. Имао је снаге, али му се нешто дешавало са памћењем. И тек тада, као да се почеше отварати неке забрављене фиоке, и он поче да прича о рату, о четницима, краљу Пери... Иако је све то причање изгледало неповезано, за њега се чинило толико живим да су имали осећај као да то време управо сад преживљава. Места која је набрајао, чак описивао до детаља – на њих је деловало запањујуће. Догађаје од јуче није знао, али прошлост је била жива.

Слушали су укућани и упијали - колико се могло - и углавном су сви мислили да је у питању сенилност или Алцхајмер. Међутим, пре извесног времена су га водили на детаљан преглед кад је почео да мокри крв и тад су установили да дека има неколико тумора. Не знам да ли је ово исправно, али лично сам мишљења да је све ово бекство у заборав заправо било бежање од бола, нека врста блокаде, јер се он никад ни на шта није жалио. Ни јаукнуо.

У свом том забораву једно сећање остало је недодирнуто. Овај Србин, који не зна ни кад му се упокојила жена, ни да ли ју је имао, ко су му деца, унучићи, није заборавио Бога. Ујутру кад устаје и увече кад леже, каже стара кума - његова ћерка, обавезно се прекрсти и помоли.

 

За блог и причољупце причу забележила причалица.

 

* * *

 

„Избриши, Господе, сва сећања моја осим једног.

Једно једино сећање не избриши но појачај у мени. Не избриши но појачај у свести мојој сећање на ону славу, што имадох кад бејах сав с Тобом и сав у Теби, пре времена и времених обмана.

Кад и ја бејах хармонично тројичан у светом јединству као што си Ти од вечности у вечност.

Кад и у мени беше душе у пријатељству са свешћу и животом.

Кад и моја душа беше девичанска утроба, и моја свест мудрост у девичанству, и мој живот духовна сила и светост.

Кад и ја бејах сав светлост, и кад таме у мени не беше.

Кад и ја бејах блаженство и мир, и муке од неравнотеже кад у мени не би.

Кад и ја знадох Тебе као што Ти знаш мене, и кад не бејах помешан са тамом.

Кад и ја не имадох граница, нити комшија, нити деобе на ја и ти.

Ово сећање не избриши, Родитељу мој, но појачај...

Заиста, немило ми је свако друштво сем Твога, и свако сећање сем сећања на Тебе.

Милостиви Родитељу мој, избриши сва сећања моја сем једног јединог.“

 

„Молитве на језеру“ Светог Владике Николаја

 

 

[ Лепота живота ] 03 Септембар, 2015 16:22

 

 

- Види, пријатељу, да ти ја нешто искрено кажем, а ти немој да ми замериш! – рекао је једном приликом прота нововернику. – Боље ти је да не славиш Славу уопште, него да је славиш како јој не приличи. Веруј ми - боље је! Зашто да, славећи је како не треба, губиш душу и ти и твоја породица, па у то још да увучеш и мене? Немој! Нас двојица ћемо и даље наставити да будемо добри као и до сада; то ништа неће променити. А ти кад будеш одлучио да славиш Славу како јој приличи, ти ме позови и ја ћу радосног срца доћи у вашу кућу.

Наш прота има обичај да нам понекад исприча са чиме се све он среће у сусрету са Србима, и заиста смо се осведочили да му није уопште лако. Ево, за ову прилику, предочићу још два случаја.

 

Звони телефон код свештеника.

- Попе, ми треба да дајемо четрдесетодневни помен мајци, али бих ја хтео да ми то одложимо за време кад буде боља финансијска ситуација - прича човек с друге стране.

- Знате, то се не може одложити - одговара прота. - А и уопште Вам није потребно много: само жито и вино, мени не морате ништа дати. Погачу купите.

- Али нема ни жито ко да скува! Знате, моја жена је прехлађена - наставља човек с причом.

- Скувајте Ви! - додаје прота сасвим озбиљно. - Не видим проблем...

- Ја!? Па ја у животу нисам ни јаје испекао, а не да кувам жито...

 

Гради се храм, скупља се материјал, новчана помоћ и долази човек са понудом: ако је за изградњу Православног храма, он, као успешан предузетник у Хрватској, жели да помогне. Даје сву грађу по јефтинијој цени, како би то ишло за подушје његовом оцу. Он је Хрват и католик, а његов отац је био – православни Србин. Да се врати Православљу нема ни говора. Посао иде одлично, ситуиран, вечера пребогата...

 

Али премда ово писаније започех причом о поимању вере неких одраслих Срба, за крај ћу испричати причу о чудесној вери Српчета, али онако како је она изашла из уста још једног одраслог, који каже:

„Ја се нисам женио и немам деце. Мој рођени брат има ћерку и ту братаницу волим као да је моје рођено дете. Нема шта не бих учинио за њу!

Једне године за Славу окупимо се ми, а ја волим и да попијем и да ланем. И то баш гадно, чак толико да се дрзнем, више и не примећујући (навика ли је?), у све што је свето. И те године, чим се дохватих флаше, крене из мене да сукља ватра и дим. А крај мене је на Слави седела моја мала братаница и, у тренутку кад почех да псујем светињу, то моје дете љутито скочи са столице, стаде пред мене и са свом одважношћу подиже своју малу ручицу (хтела је да ме ошамари, но није) и замахну њоме, претећи ми и говорећи: „Чико, не псуј! Ово је Божије!“ Мислим да никад у животу нисам осетио већи срам и постиђеност. Истог часа сам се отрезнио и од тог дана више и не пијем и не псујем.“

Праведни гнев Божији исказан кроз уста детета као батина враћа заблуделу овцу у тор. Ово је само један пример, али има их још и умножавају се са часовима веронауке. Све више је деце која своје родитеље, баке, деке и рођаке доводе као покајнике у храм.

 

За блог и причољупце забележила причалица.

 

 

[ Лепота живота ] 01 Септембар, 2015 20:29

 
 
 


Јелена Стојановић

 

Делиградска 13, 26 300 Вршац

тел: 064/958-53-51, 013/282-5-206
e-mail: jelenaz.stojanovic@gmail.com

Поштовани,
Обраћам Вам се са молбом да ми помогнете!

Пре шест година, када сам била на четвртој години студија, тачније 18. 04. 2008. године, у саобраћајној несрећи повредила сам кичму у нивоу врата ( C6-C7 ), дијагностикована ми је квадриплегија и од тада везана сам за инвалидска колица.

Рођена сам у Вршцу, 23. 06. 1985. године. Свом граду и шаховском клубу „Бора Костић“ даровала сам многобројне медаље, пошто сам петнаест година активно тренирала и играла шах. Такође, била сам и члан женске екипе, која је по први пут у историји поменутог клуба, освојивши прво место на нивоу Војводине, стекла право учешћа у Првој шаховској лиги Србије. Због вишемесечног боравка у болници након саобраћајне несреће пропустила сам да се такмичим заједно са екипом у Првој лиги, пропустила сам и многе друге догађаје проводивши савим другачије дане од оних на које сам навикла и била приморана да се суочим са потпуно новом стварношћу. И поред свега тога, наставила сам студије, да бих септембра 2011. године дипломирала на Филозофском факултету у Београду, на Одељењу за историју уметности. Неколико месеци касније, априла 2012. године, отпочела сам једногодишњу стручну праксу у Градском музеју у Вршцу, коју сам успешно завршила маја 2013. године положивши кустоски испит у Музеју Војводине у Новом Саду и стекавши звање: кустос историчар уметности, али нисам успела да се запослим.

Као што нисам одустала од студија, тако нисам одустала ни од свог опоравка, али уз сав могући напор да побољшам своје стање свакодневним вежбањем у кућним условима свих ових година, резултати су минимални, а пошто у Србији не постоји напредно третирање оваквих повреда, одлучила сам да наду за побољшање свог стања потражим ван наших граница. Вођена тиме, тек недавно, сазнала сам за Project walk у Орланду ( Флорида ), послала сам им своје налазе и добила одговор да би њихов програм веома захтевних вежби на специјалним справама могао знатно да ми побољша стање. Разуме се да је овакав програм прилично и скуп; сат времена њиховог третмана кошта 100 долара, што би на месечном нивоу значило око 6 000 долара, а да би се дошло до неког побољшања потребно је кoнтинуирано вежбати месецима. Већ сам резервисала термин у овом рехабилитационом центру за 20. октобар, али с обзиром на то да сам незапослена, да ме издржавају родитељи, отац пензионер и мајка домаћица и да потичем из бројне породице ( имам два брата и две сестре ), нисам у могућности да се сама финансирам, нити да то преузме моја породица, тако да Вам се овим путем обраћам са молбом за помоћ, ако сте и колико сте у могићности да ми помогнете. У сваком случају бићу Вам бескрајно захвална!

Прилажем Вам документацију која ће Вам приближити историју мојих болничких дана и која ће Вам посведочити о свим последицама које ми је донела саобраћајна несрећа. Такође, можете контактирати Project walk u Orlandu: Liza Riedel , tel: 407- 571- 9974; fax: 407- 571- 9979; e-mail: liza@projectwalkorlando.org; 330 Harbour Isle Way, #1090, Longwood, FL 32750, како бисте се обавестили о веродостојности мог одласка тамо, а више о самом рехабилитационом центру можете сазнати на www.projectwalkorlando.org.

Ако сте у могућности да ми помогнете, то можете учинити уплатом на следећe жиро рачунe:

Динарски жиро рачун:

BANCA INTESA
Jelena Stojanovic
160-5800100361650-25

Жиро рачун за уплате из иностранства:

BCITITMM
Intesa Sanpaolo spa
Milan
Italy
Account With Institution:
DBDBRSBG
Banca Intesa ad Beograd
Milentija Popovica 7b, 11070 Novi Beograd
Republic of Serbia
IBAN RS35160583020023764249
JELENA STOJANOVIC
DELIGRADSKA 13
26300 VRSAC
REPUBLIC OF SERBIA

INSTRUCTION FOR CUSTOMER TRANSFERS IN USD
BCITUS33
Banca Intesa spa
1 William St.
New York 10004
USA
Account With Institution:
DBDBRSBG
Banca Intesa ad Beograd
Milentija Popovica 7b, 11070 Novi Beograd
Republic of Serbia
IBAN RS35160583020023764249
JELENA STOJANOVIC
DELIGRADSKA 13
26300 VRSAC
REPUBLIC OF SERBIA

Хвала Вам на времену које сте издвојили за мене и унапред хвала ако сте вољни да ми помогнете!


У Вршцу, 5. 08.2014.
Јелена Стојановић

 

[ Лепота живота ] 28 Август, 2015 20:14

 

(Слика са интернета)

 

Мој добар пријатељ са Цетиња има око 60-так година, лијепу породицу – жену и двоје дјеце, има своју приватну фирму, коју је стекао значајним трудом и употребом сопственог високог образовања ( „у своје перо“ био је најбољи ђак и најбољи студент генерација у којима се образовао). Побожан је човјек, весео, комуникативан, спреман за дружење, вољан да са најближима подијели бригу и радост. Потиче из патријархалне фамилије, са доста браће и сестара, а тек што има кумстава и братимљења... Укратко, таквог је човјека лијепо имати у друштву.

Него, поменух његов приватни посао, зато што га он значајно обиљежава. Стално путује, доста времена проводи по састанцима, пословним сусретима, и све су то теме врло озбиљне... Иза сваког од тих путовања и састанака стоје озбиљне теме, нове, врло конкретне обавезе, и до сада, Богу хвала, доста успјешно завршеног посла. Па ипак, увјек је присутан, и на покајању, и на весељу, све стиже и свакоме се јави, и то не само формално, реда ради, онако да би обавио посао… Напротив, то је увјек са великом пажњом и са бираним ријечима са којима искрено дијели пријатељеву емоцију. Често о томе причам са њим, и питам га  – како је могуће да све стиже, да ништа важно не пропусти, а да опет има времена за своју породицу и за свакодневне обавезе? Он договара да то све ради уз Божију помоћ, и да се, с анђелима, све може стићи.

Иако другима проповједам о Божијој љубави и сигурној Божијој пажњи, иако о томе свакодневно говорим себи и ђацима Богословије – када гледам мог пријатеља запитам се: „Ма гдје то Господ, када и како дијели толику помоћ? Каква је то протекција, и какви су то  повољни услови, по којима Бог обасипа овога човјека, када ми остали стижемо упола мање, па и то што стижемо обављамо видно неспокојни и често нервозни?“

Поред свега овога чиме сам описао његову хиперактивност и увјек ведро расположење, има још једна невјероватна ствар. Кад год смо негдје на путу, или се дуже задржимо ван Цетиња, пријатељ окреће телефон и јавља, брижним гласом, гдје се налази, колико остаје вани, и кад ће се, ако Бог да, вратити. На задиркивање друштва да не мора баш тако детаљно да извјештава супругу о свом кретању, овај човек каже да се он то не јавља жени, него о свом кретању извјештава мајку! Јавља се жени која га је родила, старици од 90 и више година!

На наше чуђење зашто се тако редовно и тако детаљно јавља мајци у тим годинама живота, он каже да то ради од када зна за себе, и да то не ради само он, већ старицу свакога дана, у договорено вријеме, зову сва њена дјеца! Сестре (удате, живе ван Цетиња) зову преко дана, а синови (мој пријатељ и његов брат) увече, у исто вријеме и неизоставно! Старица живи сама, већ десет година је удовица, а дјеца су јој по бијелом свијету (љекари, инжењери…) сви имају своје приватне животе, пуно обавеза и, знате већ, свакодневних тема које нас удаљавају једне од других. Да, једне од других, али ову дјецу од своје мајке – не.

Некада, у нашој општој вреви и трци, у позама и геговима, које заузимамо пред свијетом, ова комуникација са мајком изгледа нестварно и повод је за добронамјерну шалу на пријатељев рачун, али он нам одговара још добронамјернијим осмјехом, учећи нас да ова пажња према родитељу јесте извор његовог расположења, његове среће и да је то начин којим он добија Божију помоћ, испуњавајући Његову пету заповјест која гласи: „Поштуј оца свога и матер, да ти добро буде и да дуго поживиш на земљи.“

Никакав план ни роковник, никаква стимулативна средства овога свијета, не могу човјека да одрже у снази и пажњи, да му дају снаге да успије у свом послу, колико љубав и захвалност према другима. А ово поштовање родитеља, љубав према старој и немоћној мајци, љубав упркос свему, извор је сваког добра и поштовања које можемо очекивати од других. Мој пријатељ и његова љубав према родитељу изгледају као придошлице из неких прастарих, давно прошлих времена, али такви понекад изгледају и његови поступци према нама, његовим пријатељима. Не од овог свијета, не од овог времена – а тако потребни и овом свијету и овом времену.

 

Протојереј-ставрофор Гојко Перовић

Извор

 

***

 

Данас је у нашем граду један од храмова обележио свој Празник и славу. Међу свим дешавањима која су се десила, а било их је заиста много, једно се издвојило. Док су делили славске колаче и кољиво окупљеном народу, мени је пришао дека, иначе редован члан цркве. Он иде полако и са штапом, има дуге седе бркове и огромну празну кућу. Пре двадесет година избегао је из села у околини Тузле. Сва четворица његових синова су далеко од њега, заједно са унуцима и праунуцима. Нека деца и не говоре српски језик. Али на дедином лицу сија радост, иако је тужан, јер је, како у збиљој шали каже, сам самцијат и плаши се да ће заборавити причати. Нико му не долази, чак га и деца посећују ретко. Како је кућа била превелика за њега самог, прешао је у стан, где му је боље, иако има 17 степеница за прећи. Забринуо га је случај његовог вршњака из комшилука, који је такође био сам, па се и упокојио а да се за то сазнало тек три дана касније. Међутим, најжалије му је за другом, имењаком, скоро уснулим, а са којим је обилазио манастире. За њега је то био извор радости, тако да је и стан нашао са прозорима окренутим ка цркви; у случају и да не може да дође, макар да је гледа.

Провела сам неко време у лепом разговору са деда Стојаном, захвална на мрвицама које је са мном поделио о себи самом, а које су у мени будиле радозналост. Колико би тек благо имао поделити кад би било више оних који би желели да чују о ономе што у себи носи? Савети и искуство старијих - оно што уме да оптерећује бунтовну младост, која се у најчешћем броју случајева ослања на снагу а не на мудрост - јесте оно што, са њиховим одласком, највише недостаје и тишти.

Зато учимо док имамо од кога. Поштујмо и ценимо. И не заборавимо на време које су наши родитељи откинули од себе и безрезервно га посветили нама.

 

За споменар забележила причалица.

 

[ Лепота живота ] 21 Август, 2015 01:32

 

(слика са интернета)

 

За време прошлогодишње поплаве код нас је смештај потражила једна породица са села, али углавном жене. Међу њима су биле: прабака, бака, снајка (носећа, друго дете пред порођајем) и цуретак од две годинице. Мушкарци су остали у селу.

Морам напоменути да село, Богу хвала, није било потопљено. Прескочила бих све оно негативно што су људи од власти доживели и само бих нагласила да су они управо вестима били плашени, док је стање на терену приказивало много мирнију слику. За једну трудницу је све ово било посебно стресно. Срећом, Богу хвала, дете се родило здраво и – на Светац. Занимљиво је, како нам је та трудна жена причала, да се с њене стране баш учестало рађају на свеце. И она је, ето, рођена на Празник.

Овај мали женски човечуљак није рођен на црвено слово, али већ при првом сусрету се видело да се с њом мора поставити озбиљно. Јер њу ниси могао да превариш чоколадом или поклонима. Не, она је, премда мала, показивала чврст карактер. И говорила је само колико је она хтела, и о чему је хтела, као и с ким је хтела. То уопште није умањивало њену дечју љупкост. Напротив. Тај њен карактер имао је итекако шарма и тражио је поштовање. Кад причате са њом, ви знате да вас пажљиво слуша, мери и узима за себе оно што нађе да њој треба. Тако смо јој и прилазили и она се код нас одмах одомаћила, што је, како рекоше њена мајка и баке, уистину чудо. Поготово јер нас уопште није познавала.

Са њом је наша кућа живнула и њено присуство је на нас деловало лековито. Онако како је Старац Тадеј говорио: Пустите децу међу одрасле и све бриге ће истом нестати. Да, тако је лековито присуство деце. Не желећи да било кога уверавам, на све ово ћу само додати причу коју је мајка овог човечуљка испричала, а која сама сведочи о истинитости реченог.

Пре него што ће доћи у село, њих троје (после је снајка затруднела други пут) живели су у граду, где су радили. Били су у стану, а међу комшијама су имали и нешто старију жену, која је пила лекове за депресију. Они су се посећивали, градећи добре комшијске односе. Али воља Божија је била да су морали да се врате у село. Почела је селидба и поздрављање са комшилуком. Кад су дошли до ове комшинице, она их замоли да јој оставе неке снимке на којима је девојчица. Родитељима се ово учини чудним, али нису мислили ништа страшно. Да се не би увредили или секирали због њеног чудног захтева, жена им појасни своју молбу.

- Видите, откад сте ви дошли са вашим дететом, ја сам престала да пијем лекове. Само њено присуство, њена ведрина, веселост, оштроумност, умилност – на мене делују лековито. И то је разлог зашто вас молим за снимке, јер кад год будем осетила потребу за пилулом, ја ћу рађе посегнути за снимцима на којима се она безбрижно смеје.

Заиста, како и да се не лече људи, кад је Сам Христос рекао: „Пустите децу к Мени и не браните им!“ Деца, која су најближа Христу, тако сведоче о Његовој присустности која је извор излечења људи.

А они, који убијају децу, убијају своје здравље и  бришу себе из Књиге живота.

 

За блог и причољупце причу је забележила причалица.

Мама, немој!

Тата, буди мушкарац!

 

[ Лепота живота ] 20 Август, 2015 04:02

 

(слика са интернета)

 

Ко год крене путем да мења свет мењајући самога себе, тај ће несумњиво схватити мисао Светог Серафима Саровског, који каже: „Смири се, и хиљаде ће се око тебе смирити.“ Џаба је викати: „Знање је моћ!“, јер је једина и неприкосновена сила свих светова – Љубав! Ко год је волео, зна како Љубав размекшава и најхладнија срца. И она је Знање, Богопознање, које није од овога света, јер га ми, ма како се трудили својим малецним умом, сами собом и сами од себе не можемо докучити. Јер, како рече Псалмопојац: „Твојом светлошћу видимо светлост!“

Комшија, о којем ће овде бити речи, не да није био црквен, већ је био пуст, запуштен, свађалица, прек, а на којем год послу да је радио не би остајао дуго. Језик му је увек ишао испред памети.

Али није он био у својој неваспитаности злобан, само неотесан. За најтеже и најпрљавије послове могао си га увек позвати и ослонити се на њега. Умео је да се, дан пре изливања плоче на кући, посвађа са другом и то баш гадно, додуше речју, а онда би то преспавао и сутра дошао на испомоћ као да ништа није било. О каквом се другу радило довољно је рећи да је код њих улазио у кућу сам и узимао да једе, што му се толерисало. А остао је без мајке, која га је напустила, оставивши га са оцем, па се овај разболео, умро и он је морао да брине сам о себи. Боље од овога ваљда није умео. И, за дивно чудо, његов карактер је био познат свима, тако да се, кад се појавио сутрадан на моби, нико није зачудио. Већ је то постало нешто нормално. А биће да је и њему, таквом, то њихово прихватање њега ваљда значило. Ако и није био добар себи, на његов другарски учинак се нико није могао пожалити. Али је имао нешто што је другаре често терало да се шале на његов рачун.

Наиме, ваљда препуштен сам себи и често гладан и жељан мамине кухиње, чији укус краси свако детињство и које је, по одрастању, тешко надмашити, он је имао незамислив апетит. Што купе за њих четворицу, то он може појести сам и још да остане места. Таквог човека замислити да пости било је тешко! А у својој простоти био је на неки начин духовит и то му је стајало. Тако, што би му дошло на ум, он би с тим одмах на друм! Кад је, једном приликом, дошла код нашег кума нека гошћа и ови је пустили да уђе обувена, а за њом се појавио и он, но њему рекоше да се изује, он рече без пардона, прстом уперивши у њу: „А како она сме?“ Мене то у трену подсети на оно дечје бунтовништво: кад виде и познају неправду, па се с правом побуне. Само, од одраслих ипак прижељкујеш неку умереност. Код њега је није било, јер језик није имао одмерености којој си се могао надати. Или ми нисмо били вични да гледамо где треба?

Често препричавана анегдота је и она кад је његов рођак отишао у војску, па отуда послао писмо кући. Нико од укућана није умео да га прочита. Јер је рођак био недописмењен, да се тако изразим. У том тренутку, кад је писмо стигло, појавио се на вратима и овај наш комшија, рекавши:

- Ма шта ви ту мог братића срамотите, дајте да ја прочитам!

Затим узе писмо, погледа одовуд-одонуд, те и сам, нашавши се у небраном грожђу, врати писмо, коментаришући:

- Нека вам га он сам прочита кад се врати.

Елем, кум и ја смо одлазили редовно у цркву кад нас он једном приликом заустави у путу, распитујући се о нашим одласцима. Нама се учинило да је то онако – реда ради. Помисао о посту за њега је тад личила на немогућу мисију. Искрено, нама на још немогућнију. Међутим, недуго потом је изразио жељу да једне недеље крене са нама у храм. Ми га, наравно, поведосмо. Али следеће недеље,  па и недеље после, није долазио. Тек једног дана дође код мене да му дам житије Светог Саве да прочита!? Без иједне речи приде пружих му књигу, а он рече: „Ово житије сам почео да читам још у војсци, али га никад нисам прочитао до краја, па бих сад желео то да учиним.“

Ту нису чуда са њим престајала, већ су уследила нова и нова. Недуго затим обратио се (мом) куму да му овај препоручи неке православне видео прилоге на интернету да их погледа. Кад је и то учињено, он поново дође код кума и, у свој својој простоти, изјави:

- Сви народи: и Турци, и Кинези, ови, они, имају своју традицију и корене, само се ми Срби правимо блесави и измишљамо нешто безвезе, а имамо Православље!

Након тога кренуо је чешће да посећује храм. И, уследио је – пост.

Муке његове! Не могу сад да се сетим који пост је био у питању, мислим баш Васкршњи, кад се постило на води. У то време радио је на царини: утовар-истовар, преглед робе и томе слично. Значи, шлепери углавном. И баш тог првог дана поста, који је био, дакле, на води, стигоше неки шлепери да ли са белом техником, или неком другом, углавном масивном и тешком робом. И све је требало да се истовари и поново утовари. То је посао који захтева снагу, а пост на води баш не помаже.

- Па где ме сад нађоше кад је пост?! – негодовао је он у себи због искушења.

У свакој другој прилици, па и сад, размислио би о пљескавици. Огромној. И двоумио се он шта му је чинити. Момак само што није кренуо да купи доручак и упита га шта да му донесе.

Ломио се, ломио, да би најзад превалио:

- Донеси ми две киле хлеба и теглу пекмеза!

Тако је језик први пут устукнуо пред разумом, дајући места карактеру да се, уз Божију помоћ, мења.

Од тог првог поста прошле су године. Пости и даље, по правилу, али дани поста на уљу за њега, мученика, су као да је Божић.

Сад више не долази сам у храм; ту су и деца са њим.

 

За блог и причољупце причу је забележила причалица.

 

[ Лепота живота ] 07 Август, 2015 14:46
 
[ Лепота живота ] 05 Август, 2015 00:48

 

Слика са интернета

 

ИСТИНИТЕ ПРИЧЕ ИЗ ЖИВОТА или савремена чуда у Цркви

20-годишња схимонахиња

Догодило се то 28. априла 2005. године. Олгу је у Средњоуралски женски манастир довела мајка, јер је девојка имала рак мозга, а из Онколошког центра у Јекатеринбургу су је отпустили рекавши да је безнадежан случај. Тада није могла самостално ни да стоји, већ ју је мајка придржавала с леђа. А бака јој је већ шила одело за погреб, али шивење због нечега није ишло. Жена није престајала да се чуди – зашто јој не иде тако једноставан крој? И тек после годину дана свима је постало јасно да се одећа није дала сашити јер је била сувишна. Оној, којој су наменили то одело, суђено је било да у вечност оде у Великој схими, због чега јој је и подарена та чудесна година живота.

Када је Олга дошла у манастир, одвели су је оцу Сергију, духовнику и градитељу манастира, и он јој је рекао: „Ако хоћеш да живиш, остани у нашем манастиру.“ Она му је поверовала и остала је. Болест је до тада била праћена страшним главобољама, и Олга практично није могла ни да једе. Али, већ од првих дана живота у манастиру она је почела не само да једе, већ и самостално да се креће. Касније је причала сестрама да јој је, кад се школовала на Магнитогорском универзитету и кад су јој саопштили страшну дијагнозу, прва помисао била: „Значи, отићи ћу у манастир.“ Зашто, ни сама није знала и веома се томе чудила. Кад су је одвели оцу Сергију, и кад јој је он предложио да остане у манастиру, она се сетила те своје помисли и одмах се сложила са њим.

Касније се код Олге појавила другачија жеља: ако се потпуно излечи, остаће у манастиру до краја живота. У својим усрдним молитвама она је сада за то молила Богородицу, и дала Јој завет. Чак је и тај манастир, који је био девојчино прибежиште у њеним тужним данима, био посвећен Богородици. Док је причала о томе оцу Сергију, добила је одговор: „Девојко, мораш да схватиш колико си озбиљне ствари рекла Богородици. То је завет, и њега треба испунити.“

А онда се десило чудо излечења. Девојка са страшном дијагнозом, коју су лекари отписали и послали кући да умре, у манастиру се у потпуности исцелила.

Недавно је она прешла праг ове обитељи с тумором мозга, који јој је затворио лево око и изашао на чело, од чега је кврга била страшна. Сада се чело изравнало, а око се отварало. Олга је била оличење смирења и кроткости. Нико је никад није чуо да ропће или да подиже глас на неког. Често бива да болесни човек губи власт над собом због бола који трпи, и због тога зна да повреди друге људе. Али Олга никад, ма колико јој тешко било, није повисила глас ни на кога, и за све време које је проживела у манастиру ни са ким се ниједном није посвађала.

Када се Олга најзад излечила, колегинице и другарице су почеле да јој говоре да је још увек млада и лепа, да прво треба да заврши школу и да оснује породицу, а касније може поново да се врати у манастир. Девојка је почела да прихвата те помисли, а онда је отишла код оца Сергија и све му признала. Он ју је подсетио да је дала завет и да је то врло озбиљно. „Хајде само да се помолимо Богородици“, предложи духовник, „да видимо шта Она каже, којим путем треба да идеш.“ И тако су се заједно помолили, а после неког времена тумор је почео да расте невероватном брзином, готово видно. Али, управо у то време Олга је зачуђујуће брзо почела духовно да узраста. Она је свој крст узела без роптања. Схватила је да јој је болест Богом дана ради спасења. И ако би се вратила у свет, вероватно би се десило нешто од чега би страдала њена душа. Прихвативши болест, она је без роптања понела свој крст.

На монашењу је добила име Јевдокија. Тада је још могла да се креће, па је монашење било у цркви. Она је, као што је обичај, легла на тепих говорећи Исусову молитву, али су је, пошто јој је било тешко да се креће, са обе стране придржавале мати Варвара и њена заменица, такође Варвара. Није прошло много времена, и Јевдокија је почела да благодари за тај крст, за Богом дану болест. То је било толико чудесно!

„Ја сам тако благодарна Богу“, признаје монахиња Нина, „што сам имала прилику да то видим сопственим очима. Дошла сам код ње у келију. Било је то уочи пострига у Велику схиму. Постригли су је у Велику схиму уочи Благовести, кад је већ било јасно да ће ускоро отићи Богу, јер се болест врло брзо развијала. Управо је њена благодарност за болест натерала оца Сергија да замоли владику да постриже у Велику схиму двадесетогодишњу монахињу. И ево, пре тог догађаја, ја сам дошла код ње у келију. Много људи је ишло код ње, да се не би досађивали, и да мало буду с њом. Неретко су ишли и да би им тих неколико минута проведених с њом у келији, из које је допирала јака светлост, улило снагу. То је било чудесно! Тако сам ја дошла код ње да је питам како се осећа. У тим тренуцима је имала јаке главобоље, па су јој давали инфузију. Причешћивала се сваки дан, и живела је од причешћа до причешћа. Али, кад би бол био неиздржив, она би сама молила да јој дају инфузију. Сећам се, то је било увече. На моје питање како се осећа, она је одговорила: „Како сам срећна!“ Учинило ми се да нисам добро чула, па сам се нагнула према њој питајући је: „Шта си рекла?“ И поново чујем одговор: „Како сам срећна!“ Било је у томе толико радости! Сећам се, причале смо тада о вечности, али потпуно спокојно. Она се није бојала смрти. Ја сам сведок. Када је дошао отац Сергије, она је прекрстила руке, и обратила му се речима: „Баћушка, благословите да умрем.“ А он се осмехну и одговори јој: „Па, схимонахињо Ана, ако сви умру, ко ће се онда молити? Да ми још мало поживимо!“ После неког времена она опет смирено замоли: „Баћушка, благословите да умрем. Хоћу тамо!“ И показује прстом горе. Кревет је у келији био двоспратни, па је баћушка опет покушао да се нашали: „Где тамо, тамо је Ириница наша!“ А она ће њему: „Не, нећу ја на спрат, хоћу код Богородице, хоћу код Бога!“ И све је то било тако тихо, тако радосно! Као да човек моли да иде код својих најрођенијих, код оних које толико воли, који му толико недостају, тако да више нема снаге да буде далеко од њих... Ја сам тако гледала њих двоје и мислила да ли је могуће да се ово мени дешава! То није у неким књигама, већ овде, поред мене, сада. И још сам видела да је могуће да тело, намучено и болесно, умире пред твојим очима, а душа се радује! То је могуће и кад човек има само двадесет година! Када благодари Богу за крст који му је Он дао, и кроз ту благодарност се излива благодат и срце се радује. После се испоставило да је она добила благослов од оца Сергија, и обоје су се помолили Пресветој Богородици, и биће онако како Пречиста одреди...“

Схимонахиња Ана се мирно представила Господу 21. априла 2006. године у току Страсне седмице, на Велики петак, управо у онај час када је Господ висио на Крсту, али Га је душа већ била напустила. Сахранили су је на Васкрс, са речима пасхалне радости, и отац Сергије је клицао: „Христос воскресе! Схимонахињо Ана, Христос воскресе!“ И сви који су били на њеној сахрани осећали су такву радост, такву светлост!

Монах Давид је долазио у манастир мало пре њеног упокојења, и када је са оцем Сергијем отишао код ње у келију, био је потресен силом која се „у немоћи показује“, силом те двадесетогодишње девојке. Он ју је дуго и озбиљно гледао, и онда га је она (тада још увек није била схимница, само монахиња) питала: „Зашто ме тако озбиљно гледате?“ Као одговор је чула: „Само размишљам како да ти помогнем.“ А она је монаху одговорила: „Али, ја сам добро!“ Тада је он истрчао у ходник и тамо се расплакао. Онда је рекао: „Питаћу на Светој гори да се моле за њу.“

Када је Ана отишла у вечност, звали су са Свете горе и рекли да је тројици стараца на Светој гори било откривено да је њена душа прошла без митарстава. И да је веома светла и да се налази код Престола Божијег. И још су честитали манастиру што је таква душа одатле отишла у вечност.

За то кратко време које јој је Господ одредио схимонахиња Ана је испила и чашу туге и чашу милости Божије, које је са благодарношћу примила од Бога.

 

За блог и причољупце текст са руског превела је Г. С.

Извор

 

[ Лепота живота ] 26 Јул, 2015 13:51

 

 

На месту где се налази наша кућа негда се налазила циглана. Кућа излази на улицу, али је простор иза куће у долини. У тој „рупи“, нисмо сами; има ту још комшија, а те долине су биле баште које су излазиле на другу улицу. Међутим, од свих саграђених кућа, само смо ми били власници целокупног плаца, што ће рећи да је наша својина био и шљивик и башта. Пре извесног времена, комшијама који нису били власници башта, иста је одузимана и та земља је продата, тако да су сад целом дужином која је излазила на другу улицу никле куће. Нови власници, који су се ту доселили и почели градњу, углавном су били избегли Срби.

А међу пристиглим комшијама био је и мајстор зидар, са женом и двојицом синова. Поред плаца за кућу, остало им је и нешто мало баште, а вредна домаћица се одмах прихватила посла и мотике. И ускоро поче да ниче кромпир.

Морам напоменути да је тај новонастали простор између нас заправо слепа улица, а друм баш и није повелик. У међувремену, нама су стизали камиони са земљом, јер смо решили да „издигнемо“ шљивик и тако поравнамо и изједначимо плац. Наравно, камион је могао да прође, али, под тежином земље и простором на кнап за маневрисање, он је мало „клизнуо“ и загазио у комшиничину башту, прегазивши неке редове кромпира.

Жени, која је избегла из ратом захваћеног подручја, која је тек кренула да се кући и којој је сваки грам кромпира био важан, ово је личило готово на смак света. Она је истрчала у двориште и почела да виче на мог брата и камионџију, тражећи да јој се штета плати. Брат није уопште мислио да бежи од своје одговорности и, гледајући да је мало умири, он рече да слободно израчуна колико штета кошта – биће јој плаћено. Међутим, и поред тога, жена, којој се ваљда све накупило, није престајала да виче, гунђа, претећи чак и мужем. Брат је упорно говорио да му је жао и да са његове стране неће бити никаквих проблема, али узалуд.

Најпосле, у свој тој гужви стиже и њен супруг. Она, видећи свог заштитника, пожури да му се пожали. Међутим, на њено изненађење, али и свих присутних, десило се следеће: муж не да није викнуо на мог брата, већ се обрати жени, говорећи:

- Да ли си ти, жено, нормална?! Какав те кромпир спопао? Шта вичеш и грдиш човека, кад ти је рекао да ће ти платити? А и не треба да ти плати, јер, сети се где си: ми овде зидамо нову кућу, треба нам струја, вода, било каква комшијска помоћ, а ти си у нашој беди решила да нас посвађаш са комшијама због пола џака кромпира.

Жена је овде у моменту посрамљено ућутала, нашавши да је муж боље говорио.

Цео догађај сад се препричава као анегдота, а сам је почетак једног доброг, Богу хвала, комшијског односа. Мој брат и комшиница су отада одлични другари, који се повремено подсете „цене“ кромпира, где комшиница махне руком уз осмех, постиђеност и неизоставно:

- Ах, мани...!

 

За блог и причољупце причу је забележила причалица.

 

[ Лепота живота ] 17 Јул, 2015 13:26

 

 

Владика Атанасије Ракита је, на једном предавању, окупљенима испричао следећу причу за коју је и сам, како рече, сазнао по чувењу.

Наиме, на Свету Гору дође неки западњак и поче се дивити духовном благу похрањеном у православним књигама. У једном тренутку примети с жалом:

- Каква би то туга била кад би све ове књиге изгореле у пожару! Какав би то губитак био!

А ту је био и један светогорски монах, који, чувши ово, примети смерно:

- Па и не би био неки трагичан губитак.

Ту западњак разрогачи очи од чуђења, па упита:

- Како не би...?!

- Лепо - појасни монах - јер је Православље једнако живо и данас као на самом почетку и све то записано живи опитно, тако да и кад би све књиге страдале у пожару ми бисмо опет могли то све да испишемо.

 

По чувењу је, за блог и причољупце, и причалица записала причу.