Вози тенк назад!

 
Сељак из Грузије.
Дирљива сцена из филма "Отец солдата".
Овоме је Господ поучавао јеврејски народ у време ратова.
Погледајте!
Разумећете и без превода.
 

Паси јагањце моје

 

 

Драга моја децо,

У данашњем писму желим да вам опишем тужан догађај, који се догодио једном малишану ваших година.

Једно дете, без знања својих родитеља, испуњено сновима о животу, упутило се из свога села на далек пут у непознато. Замишљало је да би тамо могло пронаћи своју срећу. Досадили су му његова кућа, школа, настава, књиге и учитељи. Излазећи из села, препешачило је много километара. На једном делу се пут разделио; била је то раскрсница. Где  је водио један пут, а где други? Дете то није могло знати, јер нису постојали путокази који би показивали правац, а и оно се први пут сусрело са тим путевима. Након много размишљања и двоумљења, дете је изабрало један од два пута, који му се учинио бољим. Почело је да шета њиме, прошавши поприличан број километара. Али у томе ходању затекла га је ноћ. Дете се обрело у некој шуми. Било је само. Престрашило се. Ускоро су се чули шакали и вукови како заурлавају. Пошто је било само и немоћно, упало је међу чопор вукова, и, као што и сами појмите, вукови су растргли дете. Тек понека кост и крвава одећа остали су иза њега, и по томе су несрећни родитељи разумели да је онај, кога су вукови растргли, био њихов син.

Несрећно дете, несрећни родитељи!

Ово, драга моја децо, што се догодило овом малишану - или још и горе - може да се деси сваком детету које се не пази у своме животу. Зато што, осим вукова који једу људе, постоје, такође, у друштву људи лоши и искварени, који могу да учине многа зла једном детету и младој особи. Штета коју они проузрокују је неупоредиво већа. Дивље звери прождиру тело, али искварени људи и неверници својим идејама и примерима убијају душевност детета и уништавају све оно лепо у његовом срцу. Зато је потребна пажња, којим путем да дете крене.

Чули сте, децо моја, за хероја старог доба, кога су звали Херакле. Херакле је, као младић, изашао да прошета изван свога места становања, па се обрео на једној раскрсници. Ту је он стајао и размишљао којим путем треба да пође како би се прославио. Док је тако размишљао, дошле су му у сусрет две жене, свака из супротног правца. Како су се само оне разликовале! Једна је била горда и умишљена, обучена у свилу. Друга је била скромно обучена. Прва, чим је угледала замишљеног Херакла, приближила му се и пријатељски га потапшала по леђима, говорећи:

- Херакло, немој се бринути! Уколико желиш да живиш добро и да имаш много новца, да те се боје и плаше људи, и да имаш све што пожелиш без рада и умарања, пођи за мном, прати мој пут, и бићеш срећан.

Након ње, приступила му је и друга жена. Смерно се обратила Хераклу, говорећи:

- Дете моје, добро знам твоје родитеље и претке. Потичеш из славне и поштоване породице. Пази, немој је обешчастити! Нећу ти причати лажи и лепе речи да бих те преварила. Све што ћу ти рећи биће истина.

Дете моје, све добро што постоји на овоме свету, стиче се трудом и знојем. Уколико желиш да земља има велики принос, треба да је обрађујеш, повадиш камење, искорениш кукољ, изореш, посејеш и тек на крају да жањеш принос. Уколико си чобан и желиш да напредујеш, мораш се будити рано и водити овце на зелене ливаде и свеже изворе, а ноћу да их чуваш од вукова, лопова и дивљих звери. Желиш ли да научиш слова, и ту ћеш се уморити. Желиш ли да те воли твоја породица, треба да чиниш добро целој својој породици. Желиш ли да те воли друштво, треба да чиниш добро целом друштву. Сва добра даје Бог људима који се труде и труде…

Херакле је саслушао обе жене и дубоко се замислио. Пре него што ће оне отићи, упитао их је:

- Како вас зову?

Прва је одговорила:

- Мене моји пријатељи зову Срећа, а моји непријатељи ме зову Несрећа.

Потом је одговорила и друга жена:

- Мене и моји пријатељи и непријатељи зову Врлина.

Херакле, као што знате, није послушао гордељиву жену, већ Врлину. Радио је, уморио се, а својим добродетељима је доброчинствовао целој Грчкој. Тако је постао вољен од свих.

Драга моја децо, и пред вама се налазе два пута. Један пут се чини на почетку лакши и угоднији, али на крају пута сте у опасности да вас ноћ затекне у мрачној шуми и да вам се догоди исто што и детету из прве приче. Уверавам вас, да су се многа деца, која су изгубила пут, преварила, упропастила се, и за њима сада плачу рођаци и пријатељи. Живи су, али плачу за њима као да су мртви. „Више бих волела да је умро наш Георгије, него да је урадио то што је урадио. Ожалостио нас је и осрамотио све...

Други пут није лак. Тежак је и стрмовит. Али оног који се упути њиме, ходајући стрпљиво, њега ће пут извести на светлост, на врх, где је све лепо. Знајте, да су она деца, која су следила овај пут, на крају била награђена.

Један је пут - пут греха а други је пут врлине.

А уколико желиш, као мали хришћанин, да видиш шта говори о ова два пута наш Христос, отвори Нови завет, Еванђеље по Матеју глава 7, стихови 13-14. Прочитајте ту причу много пута и научите напамет та два стиха. Два пута постоје у животу. Један је пут Христос, Који је рекао: „Уђите на уска врата, јер су широка врата и широк пут што воде у пропаст, и много их има који њиме иду. Јер су уска врата и тесан пут што воде у живот, и мало их је који га налазе”, а други је пут лукавог.

Децо моја, молим Христа да вам помогне да изаберете пут врлине, пут Христов. И будите сигурни да, ходајући по томе путу, насупрот свем труду и зноју, у дубини своје душе ћете осећати радост анђелску, јер ходате оним путем којим је ходао Спаситељ као и милиони мученика и хероја наше вере, који се удостојише победоносног венца.

С љубављу,

ваш духовни отац

Епископ Августинос Кандиотис

Превод са грчког А. М.

 

 

Српски авион

Погледајте емисију „Снага народа је снага расејања“, заједничку емисију радија „Снага народа“ и Теславизије, где је гост Милана Миленковића и Зорана Пилота био Градимир Цветковић (пилот) и где се причало о прављењу српског авиона (лаке летелице). Погледајте и послушајте јер је и душекорисно. Зашто? Зато јер је стање у коме се налазимо ужасно из разлога што је Србија, као држава, слаба. Кад то схватимо и кренемо сви заједно да је јачамо све ће бити боље и у држави и око нас. Истина је да се налазимо у тешкој ситуацији, али нема тога што је Богу немогуће. Ми смо на прагу уласка у НАТО, од њих већ купујемо и оружје и питање је дана кад ћемо, не само кренути да ратујемо за њих, већ ћемо пристати на тиранску свест.

Ова емисија ће вас, сигурна сам, надахнути, јер то није друга србија са телевизије, која вас убија у појам. Ово је други дух – дух живота, Србија каква јесте!

Апостол Америке

 
 

Бескућник и богаташ

 

 

Хладно зимско јутро, велика кола са затамљеним стаклима застала су поред младића бескућника који се грeјао поред контејнера. Из кола је изашао богаташ у крзненој бунди са огромном крзненом капом и шалом од најбоље свиле. Извадио је из џепа неколико новчаница и пружио бескућнику. Међутим, кад се враћао у кола, он је прокоментарисао свом шоферу:

- Јадно дeте, ко зна шта је он Богу згрешио те га овако кажњава.

Још није ни затворио врата чуо је глас дечака који говори:

- Не кажњава мене Бог, Он ме више чува него Вас.

То је мало насмејало богаташа, па упита:

- А како то, јадниче?

- Видите како: док ноћу спавам испод моста на хладној земљи, Бог ме чува да не промрзнем и разболим се.

Иако сам покривен новинама сан ми је пријатан.

Док купим храну из контејнера, Бог ме чува да не узмем нешто покварено.

Док шетам ноћу улицом, Бог ме чува да ме нико не нападне.

Шаље ми увек добре људе на пут кад су ми највише потребни, дао ми је слободу да могу ићи куда желим.

А Ви, господине добри, увек морате носити ту велику бунду и опет се лако прехладите. Једете у најбољим ресторанима и опет поједете нешто лоше.

Ноћу и у своје двориште не можете изаћи без пратње а кад бисте се појавили на улици одмах би Вас опљачкали и ко зна шта урадили. Вама ни најмекши душек не може обезбедити миран сан. А посао и журба за новцем ускратили су и то мало слободе што Вам је остало.

Сад реците Ви мени кога Бог више чува?

Кад је то чуо богаташ скину своју бунду и пружи је бескућнику. Међутим тада је он врати и са смешком одговори:

- Нека, Вама је више потребна, мене греје нешто друго.

 

Срећан и Богом благословен почетак Божићног поста!

 

Как славно, что ты моя МАМА

 

Я слышу

Поющую птицу,

Я вижу,

Как тропкой лесной,

Где летнее

Солнце искрится,

Шагаешь ты

Рядом со мной...

 

А тропка

То влево, то вправо

Петляет,

Роняя росу...

Как славно,

Что ты — моя мама,

Как радостно

В теплом лесу!

 

 

Реч Љубав је најдужа молитва

 

Слика са интернета

 

Љубав ме чини Богом, а Тебе, Боже, човеком. Где је један, ту нема љубави. Где је двоје уједињено, ту је само призрак љубави. Где је троје уједињено, ту је љубав. Теби је име Љубав зато што Ти је име Јединствено Тројство.

Да си један, Ти не би био ни љубав ни мржња.

Да си двојство, Ти би био наизменичност љубави и мржње. Али Ти си тројство, зато си љубав, и у Теби нема таме ни наизменичности.

Љубав не зна за време и простор. Она је ван времена и ван простора. За њу је један дан као хиљада година, и хиљада година као један дан.

Кад сам спојен с Тобом љубављу, онда не постоји небо и земља – постоји само Бог. Нити постоји онда ја и ти – постоји само Бог.

Љубав има три ипостаси: девичанство, познање и светост. Без девичанства љубав није милост но земаљска себичност и страст. Без познања љубав није мудрост но лудост. Без светости љубав није моћ но слабост. Кад се уједине страст, лудост и слабост, онда постаје пакао који ђаво назива својом љубављу.

Кад је душа моја пречиста девојка, и свест моја јасновидна мудрост, и дух мој животворна свест, онда сам ја љубав која се поклапа с Твојом љубављу. Кроз љубав ја видим Тебе као себе, и Ти видиш мене као Себе.

Кроз љубав ја не гледам себе но само Тебе. Кроз љубав Ти не гледаш Себе но само мене.

Љубав се жртвује и не осећа жртву као давање но као добијање.

Децо земаљска: реч Љубав је најдужа молитва.

Постоји ли земаљска љубав, питају ме суседи. Онолико исто колико и земаљски Бог! Земаљска љубав гори и сагори. Небесна љубав гори и не сагорева. Земаљска љубав, као и све земаљско, само је сан и гатка љубави. Колико идоли личе на Бога, толико земаљска љубав личи на Љубав. Колико дим личи на пламен, толико ваша љубав личи на божанску љубав.

Кад размените златник у грошеве, ви не називате грошеве златником но грошевима. Зашто онда љубав божанску, уситњену и самлевену у пепео временом и простором, називате љубављу, а не пепелом?

Господе, удостој ме љубави којом Ти живиш и живот дајеш.

Удостој ме љубави Твоје, Господе, и бићу слободан од свих закона.

Усели љубав Твоју у мене, и љубав ће ме уселити у Тебе.

 

Свети Владика Николај

„Молитве на језеру“

 

 

Светитељева бака

 

 

Поново се сетио његове драге, напаћене мајке и погрбљене, тужне баке. Овога пута, сетио се како су сваке вечери мајка и бака навлачиле завесе на прозоре дечје собе, да их Турци споља не би видели, због чега би могли да се разбесне и да их нападну. Тада би припремили свећу коју су стављали испред икона Пресвете Тројице и Светих Архангела и започели да се моле: Благосиљај душо моја Господа и све што је у мени свето име Његово (Пс. 103;1). Након побожног изговарања православне молитве, дошло би време за њихове личне молитве. У помрчини су се могли наслутити њихови неми уздаси и сузе, док су погледе упирали према небу, према Господу и према Мајци неба и земље, Пресветој Богородици: „Блажена Богородице, Господарице и Краљице, молим Ти се за мог мужа, за моју децу, за добро здравље и ни за шта више“, чуо би Нектарије речи своје мајке.

Тада би његова бака додала: „И за Анастасија, малишана којег волим», ословљавајући га његовим крштеним именом, «који је благословен и понаша се као ангео. Молим Ти се, Пресвета Богородице, јер би желео да научи слова да би читао Еванђеље и Псалме, а ми ни довољно хране не можемо да му приуштимо!“

Колико је волео своју баку! Сећао се како је стрпљиво чекао да се ујутро пробуди, будући да је тешко устајала, да изађе из своје собе у скромној, изношеној, старој спаваћици и да јој се онда баци у наручје. Њено лице је услед старости почело да се мења а њена ретка коса била је бела и увек скривена испод мараме. Ипак, најживље се сећао њених очију, јер су светлуцале нечим другачијим, нечим чудесним, иако је било тешко открити шта је то. Он би се склупчао уз њу, загледао се у њене очи и осећао њену материнску топлину и љубав.

- Дођи, бако – обично би јој рекао – хајде да заједно говоримо 50. псалам: Помилуј ме, Боже, по великој милости Својој...“

- Да, драги мој – одговорила би и никада се од тога није заморила нити га је удаљила од себе.

Тада би заједно започели да изговарају молитву. Када би стигли до стиха који каже Научићу безаконике путевима Твојим и безбожници ће се обратити к Теби (ст. 15), осећао би да кроз њега пролази електрицитет. Ставио би длан на уста своје нане и рекао: „Знам наставак, бако, ја ћу га довршити“, а затим би усрдно изговорио псалам до краја.

На жалост, његова драга бака, та драга душа, више није била међу живима. Била је негде у рају, на месту које је Створитељ за њу припремио.

Тада се сетио времена када му није било више од тринаест годинa.

Увек се сећао и читавог живота није заборавио речи једног старог свештеника из Цркве Свете Текле, који је уједно био и његов први исповедник у Константинопољу:

Ако си сигуран да осећаш призив и да желиш да се заветујеш речи Господњој и Православљу, ако искрено верујеш да тамо треба да усмериш своју енергију јер ћеш само тамо у таквом служењу наћи задовољство у потреби да служиш Богу, онда нека твоје кораке управља твоја вера. То ће се претворити у сигурност која ти је потребна када корачаш путевима божанског промислa.

Из књиге „Свети Нектарије Егински: Земаљски анђео – небески човек“

 

 

Заборављена дужност

 

Слика је преузета са интернета

 

Неки Арапин држао је у заробљеништву белог официра. Једног дана почео је веома грубо да разговара са својим заробљеником и назвао га је „хришћанским псом“.

Бели човек се пожалио:

- Зашто ме псујеш? Иако сам твој заробљеник, и даље сам човек исто као и ти. Нисам хришћански пас.

- Не! Ниси човек. Има око шест месеци како си мој заробљеник, али се ниједном ниси Богу помолио.

Заиста, колико људи заборавља да изврши ову своју свету дужност – молитву. Ускраћују „Хвала“ за свако добро које им добри Бог даје, заборављајући да Му принесу и своје захтеве и молбе. Негирају на овај начин, толико непромишљено, своју повезаност и свету везу коју, као створења, имају са Творцем свега.

Пита ли се ико од њих: какав ли сам ја то Хришћанин?

 

Са грчког превела А. М.

 

 

Митровданске крушке

Као и прошле године, и ове (2015.), такође, бербићемо, дао Бог, крушке два пута. Ово је снимљено за Митровдан. Тог дана су на стаблима још били листови, додуше златни, али дан-два након Празника остало је голо грање. А како рекоше да нам после Аранђеловдана следи захлађење, то би берба могла ускоро да почне.

Не захлади ли, зриће јоште.

 

 

 

Из „сведока“ у Живот

 

Слика са интернета

 

За време школских празника, а потом и након завршене школе, волела сам да одлазим код рођака у Бачку. Дружећи се са њиховом децом, двема девојчицама, упознала сам и њихову комшиницу, која је по годинама била вршњакиња старије цурице.

Већ при првом сусрету ми је прирасла за срце. Била је, видело се то по њеном осмеху, добра душа, која се није штедела у давању. Посебно ме је радовала њена креативност. Мени се одувек свиђало да видим дечју собу како се молује дечјим стваралаштвом. Код ње су управо били такви зидови у соби: осликавала их је она, али и њени другари, било бојицама, било текстовима. Док су други имали укоричене споменаре, њен је био зидни.

А онда су девојчице порасле. Моје рођаке су се удале, као и многе друге девојке из њиховог комшилука. Комшиница није. Њу је та фаза заобишла и осетила се изолованом од друштва. И у тој усамљености пришли су јој Јеховини сведоци. За кратко време се одрекла свих, чак и својих родитеља. Отишла је и даље па се запослила у једној од република бивше Југе.

Моја старија рођака, која је била блискија са њом, покушавала је да јој приђе и, будући без длаке на језику, говорила јој је да се мане секташења и да се крсти у Православној Цркви. Међутим, то никако није допирало до њене свести; штавише, каже моја рођака, у њеном гласу се препознавала одбојност а на лицу јој се могао видети израз презира и беса.

Прошле су неколике године. Једног дана комшиница се вратила. Њена појава изазвала је шок у очима моје рођаке. Личила је на авет која једва да је могла стојати на ногама. Дошла је код ње и рекла јој:

- Изашла сам из секте. Ти си била једина која ми је рекла истину, као што си увек то чинила.

Моја рођака јој се силно обрадовала, а још и више кад је чула и ово:

- Желим да се крстим у Православној Цркви и ти да ми будеш кума.

Наравно, рођака је пристала пуног срца.

Заказали су крштење у храму. У међувремену су наставиле да се друже. Почеле су и да излазе, да обилазе позната места у граду, радње... Али, то није пролазило у миру којем су се надале. Наиме, припадници секте су је пресретали и страшили где год би не само наишли на њу, већ су је и сачекивали. Њена телесна слабост је, услед страха, још више била доведена у питање. Али требало је најпре њен дух ојачати и вратити је правој вери.

Стигао је и дан крштења. Комшиница, иако млада, једва је могла стојати на ногама приликом овог светог чина. Чак се у једном тренутку пожалила мојој рођаци на немоћ. На то јој је кума одговорила:

- Буди без бриге. Слободно се ослони на мене.

И залутала овчица се вратила своме стаду и истинском пастиру. Након тога њен опоравак у сваком смислу био је очигледан.

Недуго затим се и удала.

У браку је добила сина.

А Богу, који је Једини познавалац наших срца, нека је слава и хвала.

Амин.

 

За блог и причољупце записала причалица.

 

Ценовник

 

Слика са интернета

 

Колико се плаћа претплата за цвркут птица?

Колика је цена ваздуха у новим динарима?

Да ли се хлад дрвећа плаћа на сат или на метар?

Да ли је цена сунца иста и лети и зими?

Да ли цвеће посебно наплаћује гледање, а посебно мирисање?

Колико времена треба да се сагради планина средње величине?

Да ли је река јефтинија на извору или на ушћу?

 

Извините, колико сте платили што сте се родили?

 

Шта је бесплатно?

 

Само оно што је највеће, најлепше и најважније.

 

Душко Радовић

 

Наследници

 
 
 
 

Сељак и грађанин

 

Слика са интернета

 

Пре неки дан био нам је у кући мајстор и, одскора, пријатељ куће, који се одазвао нашем позиву да у соби поправи паркет. Већ сам имала прилике да разговарам са њим и заволела сам његове приче везане са струку којом се бавио. Био је столар и ишао је на рад по целој бившој Југославији; улазио је у станове многих, познатих и непознатих, и сви ти сусрети прерастали су у приче. За једног причољупца – дар с неба. Али на крају свих тих прича, човек поносно признаде:

- Добијао сам стан у граду, али не знам шта је то било у мени – нигде нисам могао да се скрасим, нити где другде да живим сем овде. А како ја, тако и мој старији син, који се из града вратио у село.

Причали смо и о војсци; његов старији син је био последња генерација која је служила редован војни рок. Међутим, његов други син, две године млађи од брата, тражио је да те исте године пријаве и њега како би и он служио војску. Мајка се била нешто успротивила, али отац је стаде уразумљивати:

- Жено, не мислиш добро. Боље је да иде. Никад ти не знаш кад ти туђа чизма може проћи државом, па да ти дођу на праг а син ти не зна руковати оружјем. Како ће бранити и тебе и себе? Нека иде, после неће моћи.

На то је и мајка дала своју сагласност.

Мало је рећи колико ми је ова трезвеност пријала, а коју непријатељ жели - и свим силама се труди - да искорени из нас. Но, ја сам дубоко уверена да им то неће поћи за руком, пре свега јер су Срби православни војска Христова, а сваки рат је рат Божји за душе. Ако је ова генерација мало и отупела, доћи ће друга, која ће се све бројнијим искушењима оштрити. Сиромаштво, глад и беда ће у своје време изнети људе посебног кова, који ће поново исписивати странице српске историје што песмама, што бојевим победама. А пре тога се наш народ мора вратити Богу и земљи од које је створен, да се са њом саживи, да је упозна, како би га она штитила и хранила у дане ослобођења.

Присетисмо се ту у разговору и косидбе. Најпре напоменух како је један други сељак на радију упоредио каратисту и косца, рекавши да каратиста има снагу, али нема издржљивост косца. А то је управо одлика српског сељака, коју треба повратити. Не само то, већ и сељачку мудрост и довитљивост.

На то ми је човек, надовезујући се, испричао следећу, усудила бих се рећи, поучну причу.

У једном граду сретну се сељак и грађанин, кад кроз причу сељак изнесе опкладу:

- Да се кладимо да нећеш моћи три сата косити овде на паркингу – кобајаги! Само да замахујеш, ништа више.

Грађанин, пун себе, пристаде.

И поче он да млати лево-десно, витла рукама сат-сат и по; сав се зајапурио, али не предаје се јоште.

А посматрала је то једна бака с прозора, па ће му рећи:

- Синко, наоштри косу...!

На то је грађанин, очито љут и увређен, погледа попреко, говорећи:

- Шта причаш, бабо? Шта да оштрим? Зар си слепа па не видиш да је то све кобајаги?

Али добра старица се није дала увредити, већ му мајчински узврати:

- Е мој синко! Зар ти мислиш да косац увек оштри косу јер је тупа? Не, дете моје, већ тако стане да се мало одува.

 

За блог и причољупце записала причалица.