[ Лепота живота ] 10 Новембар, 2015 09:21

 

Слика са интернета

 

Колико се плаћа претплата за цвркут птица?

Колика је цена ваздуха у новим динарима?

Да ли се хлад дрвећа плаћа на сат или на метар?

Да ли је цена сунца иста и лети и зими?

Да ли цвеће посебно наплаћује гледање, а посебно мирисање?

Колико времена треба да се сагради планина средње величине?

Да ли је река јефтинија на извору или на ушћу?

 

Извините, колико сте платили што сте се родили?

 

Шта је бесплатно?

 

Само оно што је највеће, најлепше и најважније.

 

Душко Радовић

 

[ Лепота живота ] 09 Новембар, 2015 21:30
 
 
 
 
[ Лепота живота ] 09 Новембар, 2015 01:32

 

Слика са интернета

 

Пре неки дан био нам је у кући мајстор и, одскора, пријатељ куће, који се одазвао нашем позиву да у соби поправи паркет. Већ сам имала прилике да разговарам са њим и заволела сам његове приче везане са струку којом се бавио. Био је столар и ишао је на рад по целој бившој Југославији; улазио је у станове многих, познатих и непознатих, и сви ти сусрети прерастали су у приче. За једног причољупца – дар с неба. Али на крају свих тих прича, човек поносно признаде:

- Добијао сам стан у граду, али не знам шта је то било у мени – нигде нисам могао да се скрасим, нити где другде да живим сем овде. А како ја, тако и мој старији син, који се из града вратио у село.

Причали смо и о војсци; његов старији син је био последња генерација која је служила редован војни рок. Међутим, његов други син, две године млађи од брата, тражио је да те исте године пријаве и њега како би и он служио војску. Мајка се била нешто успротивила, али отац је стаде уразумљивати:

- Жено, не мислиш добро. Боље је да иде. Никад ти не знаш кад ти туђа чизма може проћи државом, па да ти дођу на праг а син ти не зна руковати оружјем. Како ће бранити и тебе и себе? Нека иде, после неће моћи.

На то је и мајка дала своју сагласност.

Мало је рећи колико ми је ова трезвеност пријала, а коју непријатељ жели - и свим силама се труди - да искорени из нас. Но, ја сам дубоко уверена да им то неће поћи за руком, пре свега јер су Срби православни војска Христова, а сваки рат је рат Божји за душе. Ако је ова генерација мало и отупела, доћи ће друга, која ће се све бројнијим искушењима оштрити. Сиромаштво, глад и беда ће у своје време изнети људе посебног кова, који ће поново исписивати странице српске историје што песмама, што бојевим победама. А пре тога се наш народ мора вратити Богу и земљи од које је створен, да се са њом саживи, да је упозна, како би га она штитила и хранила у дане ослобођења.

Присетисмо се ту у разговору и косидбе. Најпре напоменух како је један други сељак на радију упоредио каратисту и косца, рекавши да каратиста има снагу, али нема издржљивост косца. А то је управо одлика српског сељака, коју треба повратити. Не само то, већ и сељачку мудрост и довитљивост.

На то ми је човек, надовезујући се, испричао следећу, усудила бих се рећи, поучну причу.

У једном граду сретну се сељак и грађанин, кад кроз причу сељак изнесе опкладу:

- Да се кладимо да нећеш моћи три сата косити овде на паркингу – кобајаги! Само да замахујеш, ништа више.

Грађанин, пун себе, пристаде.

И поче он да млати лево-десно, витла рукама сат-сат и по; сав се зајапурио, али не предаје се јоште.

А посматрала је то једна бака с прозора, па ће му рећи:

- Синко, наоштри косу...!

На то је грађанин, очито љут и увређен, погледа попреко, говорећи:

- Шта причаш, бабо? Шта да оштрим? Зар си слепа па не видиш да је то све кобајаги?

Али добра старица се није дала увредити, већ му мајчински узврати:

- Е мој синко! Зар ти мислиш да косац увек оштри косу јер је тупа? Не, дете моје, већ тако стане да се мало одува.

 

За блог и причољупце записала причалица.

 

[ Лепота живота ] 01 Новембар, 2015 12:36

Ако имаш - остави, ако немаш - узми.

 

 

[ Лепота живота ] 31 Октобар, 2015 10:07

Била сам безбожница и јако и страшно сам хулила на Бога и прогањала Свету Цркву. Водила сам греховни живот и била сасвим мртва у духу, помрачена ђаволском прелешћу. Али милосрђе Божије није дало да погине Његова творевина, Господ ме је призвао ка покајању...


Разболела сам се од рака 1962. године, боловала три године. Нисам лежала, него сам радила и лечила се код лекара. Гајила сам наду да ћу имати од њих неке користи, али је није било: последњих шест месеци сам сасвим изнемогла, чак нисам могла пити ни воду, било ми је мука, и одвели су ме болницу; била сам веома активна, па су ради мене позвали из Москве главног професора и одлучили да идем на операцију. Године 1965, 19. фебруара у 11 часова су ме оперисали, приликом операције су установили: злоћудни тумор, са распадом црева. За време операције сам умрла. Када су ми разрезали стомак, моја душа је стајала између два лекара, и ја сам са ужасом посматрала своју болест. Сав желудац је био у чворовима рака, а исто тако и танка црева. Стајала сам и мислила: зашто нас је две, ја стојим и ја лежим. Онда су лекари извадили моју утробу на сто и рекли: тамо где би требало да буде дванаестопалачно црево, тамо је само тецност, може се рећи сасвим иструлело, и - избацили око литру и по гноја. Када су уклонили све труло, лекари су рекли: она нема с чим да живи, нема ништа код ње здраво, све је труло, то јест иструлило од рака.


Све то сам посматрала и мислила: зашто нас је две, ја лежим, и ја стојим. Онда су лекари поставили копче на стомаку. Ову операцију ми је радио професор Израиљ Исајевич Неимак, у присуству десет лекара. Онда су лекари рекли да је треба дати младим лекарима да раде као праксу. Онда су моје тело одвезли у мртвачницу, и ја сам ишла за њима и све се чудила, зашто нас је две, онда су ме оставили у мртвачници и лежала сам гола. Онда су ме плахтом прекрили до груди, одмах је ушао мој брат са мојим сином Андрејем. Син ми је притрчао и пољубио ме у чело, и плакао, говорећи: «Мамице, зашто си ти умрла, ја сам још мали, како ћу ја без тебе да живим, ја немам тату». Ја сам га загрлила и пољубила, али он није обраћао никакву пажњу на мене. Све сам видела, и како је мој брат плакао. А онда сам се нашла код куће, где је дошла свекрва првога мог законитог мужа; тамо је била и моја рођена сестра. С првим мужем ја нисам хтела да живим јер је он веровао у Бога. У мојој кући су одмах почели да деле моје ствари. Живела сам богато, али сво то богатство сам стекла неправдом и блудом. Моја сестра је почела да бира најбоље ствари, а свекрва је замолила да остави бар нешто за мога малишана, али сестра јој ништа није хтела дати, почела је свашта да виче на моју свекрву, и да јој говори да «дечак није од твог сина, и ти му ниси рођена мајка». Када је сестра викала овде сам ја видела зле духове, и они су записивали у своје хартије сваку ружну реч и радовали се. Онда су сестра и свекрва отишле и закључале кућу, сестра је однела огроман завежљај својој кући.


У четири сата, ја грешна Клаудија, сам полетела у вис и веома сам се зачудила, како могу да летим; нашла сам се изанд Барнаула, а затим је и Баранаул нестао, а онда је постало тамно. Тама се дуго продужила, на путу су ми показивали она места, где и када сам ја била од моје младости. На чему сам летела, не знам, или на ваздуху, или на облаку; не могу да објасним. Када сам долетела до прве поднебесне, дан је био облачан, онда је постало веома светло, неисказано светло, да чак нисам могла да гледам. Положили су ме на црни трг, иако сам се и за све време летења налазила у лежећем положају, на чему сам лежала не знам, нешто као на плочи, али мекој, црне боје. Уместо улице је стајала алеја, у доњем делу грмови не високи и мени непознати, гране на њима веома танке, а листићи заоштрени на оба краја. Даље се видело огромно дрвеће, на којима су били веома лепи листови разних боја, између њих своје нове куће, али у њима нисам никога видела, у тој долини је била веома лепа трава, и мислила сам: где сам то ја и где сам дошла, у село или у град, не виде се ни предузећа, ни фабрике, нема ни људи, и ко ли овде живи. А онда сам видела да не тако далеко од мене иде Жена, веома лепа и висока, на Њој веома дуга одећа и огртач од броката на Њој, иза Ње је ишао младић; и видим како младић силно плаче, и нешто као да моли од Ње, а Она не обраће никакву пажњу на њега, и ја сам помислила: каква је то мајка, дечак моли, а Она неће ништа да му да. Када се Она приближила мени, младић је пао до њених ногу, и опет нешто од Ње моли, али ја ништа нисам могла да схватим. Хтела сам да је питам: где сам ја? Али изненада ми је Она пришла и рекла: «Господе, куда ће она?» Стајала је са сложеним рукама на грудима, с очима упртим у Небо. Тада сам се ја силно тргла, схвативши, да сам умрла, а душа се налази на Небу, а тело на земљи, и одмах сам схватила, да ја имам много грехова и да ћу морати за њих много да одговарам, и почела сам горко да плачем. Окренула сам главу, да бих могла да видим Господа, али никога нисам видела, а глас Господа чујем. Рекао је: «Врати је назад на земљу, она није дошла у време. Добродетељи њеног оца и непрестане молитве су Ме умилостивиле.» Тек тада сам схватила да је та Жена -Царица Небеска, а младић - мој Анђео - чувар, који је ишао за Њом и плакао, и умољавао Је. А Господ је наставио да говори: «Доста је било њеног богохулства и богохулног и смрадног живота. Хтео сам да је избришем са лица земље без покајања, али отац њен Ме је умољавао ». Господ је рекао: «Треба јој показати њена места, која је она заслужила», и за трен сам се нашла у аду, и почеле су да пузе по мени страшне и огњене змије, са дугачким језицима, а из језика њихових излази ватра, и свакакве друге гадости; смрад тамо је неиздржив, а ове змије су се увукле у мене и почели су да пузе по мени црви дебели, дебљи од палца, дужине четврт метра и с реповима, а на њиховим реповима игле назубљене, и пузали су ми у предњи и задњи отвор, у уши, у очи и у уста, и у ноздрве, увукли се у мене. Болови неиздрживи, и ја вичем не својим гласом, али милости и помоћи нама тамо ни од кога; онда се појавила умрла од абортуса жена, она је стала да моли милости од Господа, и Он јој је одговорио: «Како си ти живела, Мене ниси призивала, децу си убијала у утроби својој и људе си саветовала: не треба правити милостињу. Вама су деца сувишна, а код Мене нема сувишних, и Ја дајем све и свима, и код Мене има свега за Моју творевину». Онда ми је рекао Господ: «Дао сам ти болест, да би се покајала, а ти си до краја хулила на Мене; ти Мене ниси призивала, сада Ја тебе овде не признајем». Завртела се земља заједно са мном, и ја сам полетела, оданде је кренуо смрад и земља се поравнала; био је звук, а онда сам видела своју Цркву коју сам грдила, онда су се отворила врата и изашао је свештеник сав у белом, блистајући зракама, стајао је са сагнутом главом. Тада ме је питао Господ: «Ко је ово?» Рекла сам да је то наш свештеник, а глас ми је говорио: «А ти си говорила, да је он джабалебарош, али не једе он залуд хлеб, него је он трудбеник, он је истински пастир, а није најамник. Тако да знаш, како год био он мали по чину, он служи Мени, Господу, и ако свештеник не прочита над тобом молитву разрешења, тада ти Ја нећу опростити грехе». Онда сам почела да га молим: «Господе, пусти ме на земљу, ја имам дечака. Господ ми је одговорио: «Ја знам да ти имаш дечака, теби је жао њега». А ја кажем: веома жао! «Тако, ето ,теби је једног детета жао, а вас код мене нема броја и Мени је свих вас хиљаду пута више жао, али какав сте ви неправедни пут изабрали себи у животу ! Зашто сте ви стремили да скупите себи велико богатство, зашто чините сваку неправду; видиш, како разносе твоју имовину, коме је отишло све твоје после живота. Имовину су твоју разнели, дете одвели у дом за сирочиће, а твоја прљава душа је дошла овде; служите идолу и жртве му правите, у биоскоп идете и носите новац сатани, а у Цркву Божију не идете. Ја чекам, када ћете се ви пробудити од греховног сна и покајати се». Онда је Господ рекао: «Спасавајте сами ваше душе, и молите се, јер је век мизерни настао, ускоро ћу доћи да судим свету, молите се». Питала сам: Господе како да се ја молим, ја не знам молитве. Господ ми је рекао: «није она молитва вредна, коју читају и науче је, него је она молитва вредна, коју ми од чистога срца узносите из дубине душе; реците: Господе, опрости ми, Господе, помози ми! - и чисто срдачно са сузама у очима вашим. Ето таква молитва и такво мољење ваше биће Мени угодни и пријатни». Тако ми је рекао Господ. Онда се појавила Мајка Божија, и ја сам се опет нашла на оном тргу, али нисам лежала, него сам стајала.


Онда је Царица Небеска рекла Господу: «На чему да је спустим, она има кратку косу?» И чујем глас Господа: «Дај јој плетеницу боје њене косе у десну руку». Када је Царица Небеска пошла по плетеницу, тада сам видела да је она пришла великим вратима или дверима, чија је израда у виду испреплетених линија, као врата олтара, али неописиве красоте и светлост је излазила из њих, није могуће гледати и не може се описати. Пришла им је Царица Небеска, и она су се сама отворила испред Ње, и Она је ушла унутар неког дворца или врта, а ја сам остала на своме месту, и крај мене је остао Анђео, али он ми није показао своје лице. У мени се појавила жеља да питам Господа да ми покаже рај, и рекла сам: Господе, кажу да је овде и рај? Господ је ћутао. Кад је дошла Царица Небеска, Господ јој је рекао: «Подигни је и покажи јој рај»: Царица Небеска је прешла изнад мене својом руком и рекла ми је: «За грешнике ево какав је рај», и Она је подигла, као покривач, завесу, и ја сам на левој страни видела да стоје црни обгорели људи, као скелети, неизмерног броја, и од њих излази злосмрадни воњ.


Када се сада сетим тога, опет осећем онај неиздрживи смрад, и бојим се, да се опет не нађем тамо.Они сви стењу и осушена су им грла, моле да пију, да им неко да бар капљу воде. Мени је било страшно, и чула сам како говоре: душа ова је дошла из земног раја, од ње долази пријатан мирис, човек на земљи има право и има време, да задобије Рај небески, а ако се не потрудиш на земљи ради Господа и спасења своје душе, тад нећеш моћи да избегнеш удео овог места.


Царица Небеска је показала на ове црне и злосмрадне људе и рекла: «Код вас у земаљском рају драгоцена је милостиња, чак и она вода; дајите милостињу колико год можете, од чистога срца, како вам је рекао Господ у Јеванђељу: «Ако неко само чашу хладне воде да у име Моје, добиће награду од Господа». А код вас не само да је воде много, него и свега другога довољно, и стога се треба трудити да се даје милостиња онима којима је потребно, - и још говори: посебно та вода,од које једном капи овде се може наситити небројено количина мучених људи. Ове благодати код вас су читава мора и реке које се неће исцрпети никада.». И изненада у једном трену сам се нашла у ђаволском месту, где је још горе него на првом месту.


Тамо је била тама и огањ, мени су притрчали зли духови с хартијама и показивали сва моја лоша дела, и говорили: «Ето, ми смо они којима си ти служила на земљи». И ја сам сама читала своја дела, она су била написама крупним словима, и ја сам се ужаснула својих дела. Злим духовима излеће огањ из уста, они су почели да ме ударају по глави, и улазиле су у мене огњене искре. Почела сам да вичем од неиздрживе боли, али, о, само сам чула слабашно стењање, као пијукање, они су говорили: «Пити, пити»; а када их је осветлио огањ , тада сам их видела све,страшно су били мршави, истегнутих вратова, очију исколачених, и говоре ми: «Ето и ти си дошла нама, другарице, сада ћеш живети с нама, ти и ми смо живели на земљи и никога нисмо волели, ни служитеље Божије, ни бедне, а само смо блудничили и гордили се, Бога хулили, слушали богоодступнике, а православне пастире вређали, и нисмо се никада кајали; а неки су грешили исто као и ми, али они су се чистосрдачно раскајали, ишли су у цркве, и странике примали, убогим давали, и свима којима је требало помагали, и добра дела творили, они се налазе тамо, на врху».


Ја сам се јако уплашила и затрепетала од ужаса, мени је изгледало, да се целу вечност налазим тамо, и постало ми је веома тешко, а они су наставили: «Ти ћеш с нама да живиш, и да се мучиш вечно, као и ми».

Онда се појавила Мајка Божија и постало је светло, зли духови су сви попадали, а све душе су се обратиле Божијој Мајци: «Царице Небеска, немој нас оставити овде». Једни су говорили: «Ја колико само страдам». Други: «А ја колико само страдам». А трећи говоре: «А ја колико страдам, водице нема ни капи». А врућина неиздржива, и они сами проливају горке сузе. И Мајка Божија је веома плакала и огворила им: «На земљи сте живели, тада Мене нисте призивали и нисте молили за помоћ, и нисте се кајали Сину Моме и Богу вашему, и Ја вам сада не могу помоћи. Ја не могу преступити Вољу Сина Мога, а Син не може преступити вољу Оца Свога Небескога и зато ја не могу да вам помогнем и за вас нема заступника. Ја ћу помиловати само оне и оне који страдају у аду, за које се Црква моли и рођаци се моле за своје рођене, и они се моле , који су чинили добра дела, и заслуживали милост живећи на земљи.».


Када сам била у аду, тада су ми давали да једем свакакве црве, живе и угинуле, и који се распадају, и смрадне, а ја сам викала и говорила, како ја не могу то да једем, а мени су тада говорили: «Ниси постила, када си живела на земљи, зар си ти јела месо? Ниси ти месо јела, него црве; пост ниси вршила, зато ћеш јести црве овде», а уместо млека давали су ми свакакве гмизавце, гадости и свакакве жабе. Онда смо почели да се подижемо, а који су остали у аду, почели су силно да вичу: «Не остављај нас, Мајко Божија!» - и онда је настала тамо опет тама, а ја сам стајала на истом тргу. Када ми је Царица Небеска све показала, Она је исто онако сложила руке на груди и подигла очи на Небо и рекла: «Како Ја да поступим с њом и куда с ном?» А глас Господа је рекао: «Спусти је на земљу за њену косу» - и истог трена су се однекуд појавила колица, али без точкова а крећу се она, има их бројем дванаест комада. Царица Небеска ми је рекла: «Стани десном ногом и иди испред мене, и тако све до краја иди десном ногом, а леву примичи»: Тако сам и ишла, десном сам корачала, а леву привлачила, а Царица Небеска је ишла поред мене. И када смо дошли до последњих колица тамо је била провалија, којој нема краја. Царица Небеска ми је рекла: «Спусти десну ногу, а онда леву». Ја јој кажем: бојим се, пашћу, а Она одговара: «А нама то и треба». - Тако ћу се разбити? «Не нећеш се разбити!» Дала ми је плетеницу у десну руку дебљим крајем, а танки је узела себи, плетеница је била уплетена у три пређе, а онда је Царица Небеска ударила, и ја сам полетела на земљу. И видим ја, како по земљи јуре аутомобили, и људи иду на посао, видим, да летимо на плац нове пијаце, али се не приземљујем, а тихо сам полетела к хладњачи, где је лежало моје тело, и ја сам се тренутно зауставила на земљи, али шта радити, и кренула сам у болницу, пришла хладњачи која је била затворена. Зашла сам у њу, и гледам, лежи моје мртво тело, глава мало виси, и рука исто виси, а један бок је био притиснут мртвацима; а како је душа ушла у тело, ја не знам, само сам осетила хладноћу, и некако ослободила притиснут бок и јако савила колена, савила их до лактова. Тада су донели мртвог мушкарца на носилима којем је воз одсекао обе ноге. Ја сам отворила очи и померила се, они су уплашени побегли, и видела сам да лежим на боку, а ставили су ме као и све на леђа, и када су ме они видели како сам се ја савила, то им је било страшно, да су побегли. Онда су дошли санитарни радници и два лекара, рекли су да ме брзо превезу у болницу; и одмах су се скупили лекари и рекли: треба загрејати мозак лампицама. То је било 23 фебруара у четири сата ујутро 1965. године. На моме телу је било 8 шавова, три шава на грудима, а остали на рукама и на ногама, све су се то лекари вежбали на мени. Када су ми загрејали главу, отворила сам очи, после два сата сам проговорила. Труп мој је био полузамрзнут, постепено се опорављао, а исто се опорављао и мозак. Хранили су ме вештачки, а двадесетог дана су ми дали доручак: палачинке са павлаком и кафу, и ја сам одмах рекла да то нећу да једем, а од мене је у страху сестра побегла и сви у оделу су обратили пажњу на мене; истог часа је дошао лекар код мене и питао: «Зашто ви нећете да једете? Треба да једете!» Ја сам му одговорила: данас је петак, и ја мрсно јело нећу да једем; и предложила сам лекару да седне и да ме саслуша: рећићу вам где сам била и шта сам видела. Онај ко не пости посним данима и не поштује среду и петак, и уопште све постове нарушава, тада му уместо меса дају да једе црве, а уместо млека - свакакве жабе и шкорпије, и свакакве гмизајуће гадости, то све нераскајане пред свештеником грешнике чека у аду. Зато ја мрсну храну у ове дане нећу да једем.


 
Клаудијина смртовница

Лекар при мојој причи час црвени, час бледи, а болесници су све са пажњом слушали. Затим се скупило много лекара и присутних је било много лица, и ја сам с њима разговарала, причала им, шта сам видела и слушала, а главно, да мене ништа не боли. После тога је долазило код мене много народа, и ја сам им показивала своје ране и о свему сам им говорила. А онда је милиција почела да тера од мене народ, и мене су пребацили у градску болницу, и тамо сам се сасвим опоравила.


Молила сам лекаре, да они брже залече моје ране, лекари су рекли: сутра. Али лекарима је ово било веома интересантно, како сам ја могла оживети, када су црева моја била пола трула, а исто је и сва унутрашњост била изранављена, а после операције су сву унутрашњост како било убацили и зашили. Следећег дана су ме ставили на операцони сто. Када је главни лекар Аљабајева Валентина Васиљевна скинула копче и отворила стомак, рекла је: «Зашто су резали човека? Код ње је све савршено здраво». Ја сам замолила да ми не затварају очи, а исто по мојој молби нисам била успавана и рекла сам да ме ништа не боли. Лекари су поново извадили сву моју унутрашњост на сто, а ја гледам у плафон, и видим, шта је у мени, и шта раде лекари, као кроз огледало. Питала сам лекарку, шта је са мном, каква је код мене болест. Лекарка је рекла: «Код вас је све здраво, а унутрашњост, дечија, чиста». Тада су убрзо дотрчали лекари, који су ми радили прву операцију, и ја сам их посматрала, затим су они рекли: «Где је у њој болест? Сва унутрашњост је била сасвим трула, а постала сасвим здрава». Међутим, лекари су питали: «Да ли те боли, Клава?» Одговорила сам: не! Чудили су се, а потом су се уверили, да ја потпуно здраво одговарам,продужили су с операцијом. Сви лекари су се приближили близу мане и у ужасу охали, задивљено говорећи: «Где је болест, од које је боловала?» Лекари који су ме испитивали говорили су: «Ето, Клава, сада ћеш да оздравиш и можеш се удати». А ја им говорим: брже радите и без шале.Болесници су се дошаптавали, а лекари трчали по оделу ван себе и у ужасу хватали се за главу, ломећи руке и били бледи као мртваци. Ја сам им рекла: то је Господ јавио своју милост на мени, да би ја живела и говорила другима, а вама је то за уразумљење, да је над нама Сила Свевишњега. Онда сам рекла професору Израиљу Исјевичу: како сте ви могли погрешити? Он је одговорио: «Код тебе није било ништа здравог». Тада сам га питала: како ви сада мислите? А професор ми је одговорио: «Тебе је Свевишњи препородио!» Онда сам му рекла: ако ти у то верујеш, крсти се и венчај се ( Црквено ); он је био сав црвен од недоумице шта се то десило. Ја сам све чула и видела, како су слагали моју унутрашњост и постављали шавове; а кад су ставили и последњи шав, лекар Валентина Васиљевна, која ми је урадила другу операцију,изашла је у ходник, пала на столицу и заплакала. Питали су је: «Клава умрла?» - «Не, није умрла, ја сам поражена тиме, да се код ње појавила таква сила, да она није чак ни једном застењала, зар то није опет чудо? То јој јавно Бог помаже.» Још је говорила не плашећи се, да , када сам ја лежала овде у градској болници, под личним надзором Валентине Васиљевне, то не једном је професор, онај, који ми је радио прву операцију 19. фебруара, покушавао да наговори Валентину Васиљевну да ме некин начином умртви, али она категорично није била сагласна, и у прво време је и дан и ноћ није одлазила од мене, сама ме хранила и појила, бојећи се, да ме не отрују. При другој операцији је било присутно много лекара из разних болница, између којих је био и директор медицинског института, који је рекао: : «Јединствен случај у историји света». Када сам изашла из болнице, одмах сам позвала оног свештеника, којега сам грдила и подсмехивала му се као нераднику, али у ствари је он био велики служитељ олтара Господњег, ја сам му све испричала и исповедила се и причестила се Светим Тајнама. Свештеник је одслужио молебан у мојој кући и освештао је. До тада је у дому била једна нечистоћа, пијанства и туче, не може се ни набројати шта све нисам радила. Другога дана мога покајања отишла сам у рејонски комитет и вратила им партијску књижицу, јер ранија Клаудија, безбожница и активна атеисткиња, више није постојала, јер је она умрла. Сада имама четрдесет година, уз помоћ Царице Небеске и по милости Свевишњега Бога идем у Цркву и трудим се да живим хришћанским животом, да идем по предузећима и да причам све , шта је са мном било, и Господ ми у свему помаже. Ја све примам, и свакоме причам, ко се интересује за мој случај. А сада саветујем свима, ко неће да добије све те муке, о којим сам вам споменула: покајте се у свим својим делима и познајте Бога.


Записао свештеник Виктор по речима Клаудије Устјужанине.

Клаудијин син је данас свештеник у граду Александрову, у Владимирској епархији

Превод с руског: Наташа Убовиц

Преузето

Сведочанство протојереја Андреја, сина Клаудије

 

[ Лепота живота ] 16 Октобар, 2015 00:38

 

Слика са интернета

 

Огрлицу смо склонили да је снајка не би видела, наравно. Међутим, размишљајући који би дан био најприкладнији за даривање – субота, као дан пре или недеља на сам дан свадбе – одлучих се за суботу. На братово питање: „Због чега?“, одговорих му: „Знаш каква је она... Има да се расплаче и ако јој дам у недељу размазаће сву шминку... Само нам још треба да уплаши свештеника.“ Брат се насмејао, сложивши се са мном.

А у суботу је било момачко и девојачко вече – уједно. У једном тренутку дадох брату знак да доведе своју вереницу код мене у собу.

Немајући ни најмању представу због чега је зовем, она је ишла занета неком песмом и готово поскакујући. Али у тренутку кад јој пружих плишану бордо кутију, њен осмех и песму замени плач и њеним лицем потекоше најкрупније сузе које сам икад видела. И само што је отворила кутију, она јецајући примети:

- Знала сам! Тачно сам знала!

Али то што је она знала, ја ни слутила нисам. Јер сам била уверена да није могла знати шта ће добити и да ли ће ишта добити. То је после и признала, рекавши:

- Па нисте ми ни рекли да ћете ми нешто купити!

Дакле, шта је то онда знала, копкало ме је. И још не стигавши ни да је питам, снајка крену са причом:

- Једном приликом смо твоја мама и ја свратиле у златарску радњу и између осталог гледале смо и ту исту огрлицу која се мени много допала. А онда је, неколико дана касније, она поново свратила у златару, овог пута сама, и замолила је златара да јој извади огрлицу како би је поново погледала. Том приликом му је рекла да би желела да је купи – мени.

Занемела сам. А онда ми је то и брат потврдио.

- Да. Тачно је. Кад сам дошао код њега, рекао је да у обзир долази само ова огрлица, која јесте мало скупља од наведеног износа, али да њена вредност није у новцу већ у нечем другом.

И затим је потврдио снајкину причу.

Међутим, да чудо буде још и веће, то се десило пре две године; за све то време огрлица је стајала у радњи, а моја се мајка у међувремену разболела и упокојила. И не само то. Споменух већ и свадбу млађег куминог брата. Кад су отишли у златару да изаберу огрлицу, он им је изнео две, које су, по раду, биле исте, али једна је била од жутог а друга од белог злата. Изабрали су ову другу. Она од жутог злата остала је да чека још недељу дана како би красила врат супруге мога брата.

Стављајући је, снајка, и даље сузних очију, рече:

- Ово је благослов моје свекрве.

Тада јој рекох чему се молих, тако да зна да је благослов родитељски.

А слава нека је Богу, Пресветој Богомајчици и Светом Николају са свима светима. Амин.

 

+ + +

 

Остале су још две анегдоте са свадбе.

Повео се неки разговор о женидби једног свата, на шта је прота рекао:

- Ја сам ту.

Затим смо га упитали да и њима да календар, а он је на то узвратио:

- Календар дајем кад је чорба већ пред запршком.

 

Друга је везана за снајку.

Само што је обављен чин венчања, пришла је проти са питањем:

- Оче, могу ли ја да понесем круну кући? Обећавам да је нећу скидати са главе! Видите како ми лепо стоји!

Прота се насмејао, рекавши:

- Ово ме нико до сад није питао.

Али такав случај се једном и рађа.

 

За споменар забележила причалица Јелена Јергић.

Помени, Господе, у Царству Твоме родитеље наше. Амин.

ПретходнаПочетна

 

[ Лепота живота ] 14 Октобар, 2015 23:05

 

Слика са интернета

 

Међутим, ма колико мислила о томе, унутрашњи осећај ме није у довољној мери испуњавао. Ако је и био знак, изгледао ми је сувише бледо, али далеко од тога да сам сад о себи мислила како сам достојна чуда. Само сам, признајем, прижељкивала да то чудо, рецимо, наликује оном које се пројавило приликом упокојења мога оца, кад се молих Светом Николају да ми макар и променом времена да наду да ћемо се отац и ја поново срести у Царству небесном. И тог летњег дана, последњег у месецу августу, десило се заиста нешто чудесно. У тренутку кад је почињало опело пред капелом на гробљу, тачно над нама се нашао један малецни облак, који поче да просипа по нама ситни дажд, док је свуд око њега било сунчано, а у даљини је затутњао гром и све нас поче да бије изузетно хладан ветар, који као да се спустио са снежних планина. Људи су се чудом чудили какво би то време било и притом су трљали руке не би ли се загрејали. Чак је једна жена, док се враћасмо са гробља, приметила:

- Господе, какво чудно време!

А ја јој одговорих:

- Ја се молих за такво.

–Али зашто, Јелена? – упита она у чуђењу.

Тад јој рекох за моју молитву, на славу Божију, услед чега се њено лице развесели.

Дакле, то чудо не можете да пренебрегнете, јер постоје на стотине сведока.

Или као што се десило са мојом пријатељицом, којој је у току порођаја повређена слезина па је од куће враћена у болницу да лежи, а њен муж нам послао поруку да се молимо пред њену хитну операцију од које јој је живот зависио; притом треба рећи да је од порођаја до те операције у два или три месеца већ била неколико пута отварана и да је ова требало да буде и последња. И почесмо да се молимо свако у свом граду; сви оптерећени бригом и мислима молисмо се за мајку троје мале деце. И још нисам честито ни кренула са молитвом, кад неко као руком скиде тај терет бриге са мојих плећа и у трену осетих олакшање и Божју милост. Али, да би чудо било чудо потребно је да буде „у устима два или три сведока“ (2 Кор 13,1). Следећег тренутка је позвонио телефон и једна сестра ми јавља да је исто доживела. У том се јавља још једна сестра – и њој се десило исто. И слава Богу, Који је Једини Лекар душа наших и тела, мајка за коју се молисмо поче да се опоравља.

Таквом једном чуду сам се и овога пута надала, за које нећу знати само ја, већ да и оно има своје сведоке.

И такво чудо се и десило, дао Бог.

 

За споменар бележи причалица.

Претходни - Почетни - Следећи

 

[ Лепота живота ] 14 Октобар, 2015 01:21

 

Аутор слике: Сергеј Титов

 

Наши родитељи су се упокојили. Мајци се ближила двогодишњица од уснућа, оцу се навршило пет година. Међутим, ја им се често обраћам за помоћ, верујући да „Није Бог Бог мртвих, него живих“ (Мт. 22,32). Тако сам, нешто пред венчање, седела и размишљала: „Боже, да ли се наши родитељи слажу и благосиљају ли брак? Кад бисмо бар неким знаком били утешени, Свемилостиви Боже.“

А недељу пред њихову свадбу венчао се кумин млађи брат. Снајка је, отишавши једном приликом код куме на кафу, видела огрлицу са којом је свекрва даривала своју снајку. Тако је и мени синуло да би то био ред и са моје стране.

Наравно, обратила сам се брату за савет и он је рекао да би било најбоље да се обратимо златару, који је, иначе, био његов добар пријатељ. Још је додао:

- Он ће знати најбоље шта је вредно, а такође зна да њу не може преварити. Сем тога познате су му и њене мере, укус...

Да, снајка је заљубљеник у злато у оноликој мери колико ми нисмо. Али далеко од тога да је среброљубива - само познаје и цени вредност. Неким људима је то део карактера и они спадају у оне којима је Господ поверио богатство на старање, не на богаћење. Они се богатством служе, а не служе му. У том смислу је и она окренута. А ради као продавачица и приликом продаје са њом настају невероватне анегдоте: људи долазе код ње да им узме паре и то добровољно, а опет, она све ради како би фирма радила и радници имали посла и на време добијали плату. У шали воли да каже како би волела да ради у циркусу, на шта јој одговорих:

- Немогуће! Ти јеси циркус!

Они, који су имали прилике да је упознају, и сами то говоре.

И тако смо позвали златара и обратили смо му се за помоћ: да нам у оквиру одређене своте новца пронађе неколико огрлица како бисмо изабрали једну за даривање младе.

– Нема проблема, само понесите картицу – рекао је златар шаљиво и да дођемо у суботу.

Али, из неког разлога, брат је код њега отишао у петак и вратио се носећи огрлицу у рукама. Отворих кутију... Оно што угледах, премда и лаик, допало ми се на први поглед. Штавише, брат и ја смо једну сличну даривали мајци за рођендан.

„Да ли би то могао бити неки знак?“, помислих.

 

За споменар бележи причалица.

 

Почетна - Следећа

 

[ Лепота живота ] 12 Октобар, 2015 01:56

 

Слика са интернета

 

Јесен дође и мој брат се, дао Бог, ожени. Свештеник је у томе узео приличног учешћа. Наиме, већ му дојадивши да чека њега и снајку пред олтаром, почетком године је дао брату у руке Црквени календар, рекавши му да означи датум. Међутим, брат и снајка никако да изнађу који им је најповољнији. Чак су у ову ујдурму уплели и мене, али прижељкивани датум никако се није дао издвојити.

Потрајало је то, па је свештеник једном приликом у цркви, онако пред масом људи, прозвао брата, упитавши:

- Где је мој календар?

Тог тренутка је био мук у храму, тако да су сви окупљени могли да чују.

Али само су ретки знали о чему је реч. Брат се насмејао, а прота је додао:

- Ја немам други, а ти пожури, јер ми треба...

После је то брат прокоментарисао:

- Он баш чека да буде пуно света и да ме за свашта прозива.

Наравно, то је све било у шали и тих анегдота је било поприличан број са обе стране.

Онда је прота кренуо да сређује нешто по храму, па се за помоћ обраћао брату. Брат се због тих послова почео изговарати на календар, а прота му је толерисао по дан-два за сваки послић, па се дана и накупило. Е, али то није одговарало снајки, па је рекла да ће, ако тако наставе, обојицу тужити код владике, јер услед тих преговарања трпи њено девојаштво.

И ко зна колико би то потрајало да брат, најзад, да би се оправдао, није сву кривицу пребацио на кума – као да је он кривац што се њих двоје не венчавају. На то је кум приметио:

- Је л` тако? Онда ћемо другачије.

И након литургије о Преображењу, само што је свештеник изашао из олтара, кад му приђе кум и упита:

- Је л` имаш ти, оче, други календар?

Тако њих двојица заказаше младенцима дан венчања, који је пао тачно пред Малу Госпојину.

Приликом обављања Свете тајне брака једно питање је свештеник посебно нагласио, упућујући га брату:

- Да ли те је неко наговорио на овај брак?

Он је одговорио:

- Не.

На то је свештеник додао:

- Јеси ли сигуран?

Наравно, сви смо се насмејали примедби.

Ово би био кратак приказ свега оног што је претходило самој свадби, као и детаљу са саме свадбе. Међутим, између овога десило се и нешто чудесно, што нас је све у кући задивило.

 

За споменар бележи причалица.

 

- наставак -

 

[ Лепота живота ] 04 Октобар, 2015 18:43

Сећате ли се ових момака?

А ево и њиховог првог концерта пред објављивање цд-а.

 

 

[ Лепота живота ] 02 Октобар, 2015 00:03
 
 
 
[ Лепота живота ] 13 Септембар, 2015 20:58

 

 

Шипово. Грађански рат и незван стиже до ових крајева. Муслимани се полако склањају: остављају куће, стоку... Сви ко један долазе код Србина и моле га да им, у њиховом одсуству, припази на кућу, стоку; дају му у пуном поверењу кључеве. Међутим, он им објашњава да то не може да уради из истог разлога из којег би и они невољно морали да одбију. Сви климају главом у знак разумевања.

- Једино што могу да вам кажем са сигурношћу јесте да ништа од оног што припада вама ни ја, нити ико из моје куће нећемо дирати.

Муслимани му захвалише и на толико.

Ово је прича о деди наше куме. Он је проживео већ Други светски рат, бранио Српство, али нико не зна где је био, сем да није био у партизанима. Сумњали су да је био у четницима. Кад је дошао комунизам, нудили су му посао са великом платом и положај, али кад је чуо да се мора одрећи Крсне славе – одбио је.

Црква, пост, вера и молитва Богу – са тим се није трговало.

Као што рекох, његова деца не знају готово ништа о времену проведеном у рату. Код лекара није ишао па су тек у каснијим годинама његовог живота сазнали да носи ожиљак од метка.

За једну причу из Другог светског рата сазнали су да ли од њега или од неког ко је преживео и био сведок, не знам тачно, али заиста је вредна дивљења.

Бежећи од усташа, а у цичу зиму, једна мајка, која је ишла пред њим, хтеде да остави болесно дете како би лакше могла бежати. Он је узео то дете и вратио га мајци, рекавши:

- Видим ли да си га још једном испустила лично ћу те убити!

Тек у осамдесетим годинама свог живота кум је почео да побољева. Имао је снаге, али му се нешто дешавало са памћењем. И тек тада, као да се почеше отварати неке забрављене фиоке, и он поче да прича о рату, о четницима, краљу Пери... Иако је све то причање изгледало неповезано, за њега се чинило толико живим да су имали осећај као да то време управо сад преживљава. Места која је набрајао, чак описивао до детаља – на њих је деловало запањујуће. Догађаје од јуче није знао, али прошлост је била жива.

Слушали су укућани и упијали - колико се могло - и углавном су сви мислили да је у питању сенилност или Алцхајмер. Међутим, пре извесног времена су га водили на детаљан преглед кад је почео да мокри крв и тад су установили да дека има неколико тумора. Не знам да ли је ово исправно, али лично сам мишљења да је све ово бекство у заборав заправо било бежање од бола, нека врста блокаде, јер се он никад ни на шта није жалио. Ни јаукнуо.

У свом том забораву једно сећање остало је недодирнуто. Овај Србин, који не зна ни кад му се упокојила жена, ни да ли ју је имао, ко су му деца, унучићи, није заборавио Бога. Ујутру кад устаје и увече кад леже, каже стара кума - његова ћерка, обавезно се прекрсти и помоли.

 

За блог и причољупце причу забележила причалица.

 

* * *

 

„Избриши, Господе, сва сећања моја осим једног.

Једно једино сећање не избриши но појачај у мени. Не избриши но појачај у свести мојој сећање на ону славу, што имадох кад бејах сав с Тобом и сав у Теби, пре времена и времених обмана.

Кад и ја бејах хармонично тројичан у светом јединству као што си Ти од вечности у вечност.

Кад и у мени беше душе у пријатељству са свешћу и животом.

Кад и моја душа беше девичанска утроба, и моја свест мудрост у девичанству, и мој живот духовна сила и светост.

Кад и ја бејах сав светлост, и кад таме у мени не беше.

Кад и ја бејах блаженство и мир, и муке од неравнотеже кад у мени не би.

Кад и ја знадох Тебе као што Ти знаш мене, и кад не бејах помешан са тамом.

Кад и ја не имадох граница, нити комшија, нити деобе на ја и ти.

Ово сећање не избриши, Родитељу мој, но појачај...

Заиста, немило ми је свако друштво сем Твога, и свако сећање сем сећања на Тебе.

Милостиви Родитељу мој, избриши сва сећања моја сем једног јединог.“

 

„Молитве на језеру“ Светог Владике Николаја

 

 

[ Лепота живота ] 03 Септембар, 2015 16:22

 

 

- Види, пријатељу, да ти ја нешто искрено кажем, а ти немој да ми замериш! – рекао је једном приликом прота нововернику. – Боље ти је да не славиш Славу уопште, него да је славиш како јој не приличи. Веруј ми - боље је! Зашто да, славећи је како не треба, губиш душу и ти и твоја породица, па у то још да увучеш и мене? Немој! Нас двојица ћемо и даље наставити да будемо добри као и до сада; то ништа неће променити. А ти кад будеш одлучио да славиш Славу како јој приличи, ти ме позови и ја ћу радосног срца доћи у вашу кућу.

Наш прота има обичај да нам понекад исприча са чиме се све он среће у сусрету са Србима, и заиста смо се осведочили да му није уопште лако. Ево, за ову прилику, предочићу још два случаја.

 

Звони телефон код свештеника.

- Попе, ми треба да дајемо четрдесетодневни помен мајци, али бих ја хтео да ми то одложимо за време кад буде боља финансијска ситуација - прича човек с друге стране.

- Знате, то се не може одложити - одговара прота. - А и уопште Вам није потребно много: само жито и вино, мени не морате ништа дати. Погачу купите.

- Али нема ни жито ко да скува! Знате, моја жена је прехлађена - наставља човек с причом.

- Скувајте Ви! - додаје прота сасвим озбиљно. - Не видим проблем...

- Ја!? Па ја у животу нисам ни јаје испекао, а не да кувам жито...

 

Гради се храм, скупља се материјал, новчана помоћ и долази човек са понудом: ако је за изградњу Православног храма, он, као успешан предузетник у Хрватској, жели да помогне. Даје сву грађу по јефтинијој цени, како би то ишло за подушје његовом оцу. Он је Хрват и католик, а његов отац је био – православни Србин. Да се врати Православљу нема ни говора. Посао иде одлично, ситуиран, вечера пребогата...

 

Али премда ово писаније започех причом о поимању вере неких одраслих Срба, за крај ћу испричати причу о чудесној вери Српчета, али онако како је она изашла из уста још једног одраслог, који каже:

„Ја се нисам женио и немам деце. Мој рођени брат има ћерку и ту братаницу волим као да је моје рођено дете. Нема шта не бих учинио за њу!

Једне године за Славу окупимо се ми, а ја волим и да попијем и да ланем. И то баш гадно, чак толико да се дрзнем, више и не примећујући (навика ли је?), у све што је свето. И те године, чим се дохватих флаше, крене из мене да сукља ватра и дим. А крај мене је на Слави седела моја мала братаница и, у тренутку кад почех да псујем светињу, то моје дете љутито скочи са столице, стаде пред мене и са свом одважношћу подиже своју малу ручицу (хтела је да ме ошамари, но није) и замахну њоме, претећи ми и говорећи: „Чико, не псуј! Ово је Божије!“ Мислим да никад у животу нисам осетио већи срам и постиђеност. Истог часа сам се отрезнио и од тог дана више и не пијем и не псујем.“

Праведни гнев Божији исказан кроз уста детета као батина враћа заблуделу овцу у тор. Ово је само један пример, али има их још и умножавају се са часовима веронауке. Све више је деце која своје родитеље, баке, деке и рођаке доводе као покајнике у храм.

 

За блог и причољупце забележила причалица.

 

 

[ Лепота живота ] 01 Септембар, 2015 20:29

 
 
 


Јелена Стојановић

 

Делиградска 13, 26 300 Вршац

тел: 064/958-53-51, 013/282-5-206
e-mail: jelenaz.stojanovic@gmail.com

Поштовани,
Обраћам Вам се са молбом да ми помогнете!

Пре шест година, када сам била на четвртој години студија, тачније 18. 04. 2008. године, у саобраћајној несрећи повредила сам кичму у нивоу врата ( C6-C7 ), дијагностикована ми је квадриплегија и од тада везана сам за инвалидска колица.

Рођена сам у Вршцу, 23. 06. 1985. године. Свом граду и шаховском клубу „Бора Костић“ даровала сам многобројне медаље, пошто сам петнаест година активно тренирала и играла шах. Такође, била сам и члан женске екипе, која је по први пут у историји поменутог клуба, освојивши прво место на нивоу Војводине, стекла право учешћа у Првој шаховској лиги Србије. Због вишемесечног боравка у болници након саобраћајне несреће пропустила сам да се такмичим заједно са екипом у Првој лиги, пропустила сам и многе друге догађаје проводивши савим другачије дане од оних на које сам навикла и била приморана да се суочим са потпуно новом стварношћу. И поред свега тога, наставила сам студије, да бих септембра 2011. године дипломирала на Филозофском факултету у Београду, на Одељењу за историју уметности. Неколико месеци касније, априла 2012. године, отпочела сам једногодишњу стручну праксу у Градском музеју у Вршцу, коју сам успешно завршила маја 2013. године положивши кустоски испит у Музеју Војводине у Новом Саду и стекавши звање: кустос историчар уметности, али нисам успела да се запослим.

Као што нисам одустала од студија, тако нисам одустала ни од свог опоравка, али уз сав могући напор да побољшам своје стање свакодневним вежбањем у кућним условима свих ових година, резултати су минимални, а пошто у Србији не постоји напредно третирање оваквих повреда, одлучила сам да наду за побољшање свог стања потражим ван наших граница. Вођена тиме, тек недавно, сазнала сам за Project walk у Орланду ( Флорида ), послала сам им своје налазе и добила одговор да би њихов програм веома захтевних вежби на специјалним справама могао знатно да ми побољша стање. Разуме се да је овакав програм прилично и скуп; сат времена њиховог третмана кошта 100 долара, што би на месечном нивоу значило око 6 000 долара, а да би се дошло до неког побољшања потребно је кoнтинуирано вежбати месецима. Већ сам резервисала термин у овом рехабилитационом центру за 20. октобар, али с обзиром на то да сам незапослена, да ме издржавају родитељи, отац пензионер и мајка домаћица и да потичем из бројне породице ( имам два брата и две сестре ), нисам у могућности да се сама финансирам, нити да то преузме моја породица, тако да Вам се овим путем обраћам са молбом за помоћ, ако сте и колико сте у могићности да ми помогнете. У сваком случају бићу Вам бескрајно захвална!

Прилажем Вам документацију која ће Вам приближити историју мојих болничких дана и која ће Вам посведочити о свим последицама које ми је донела саобраћајна несрећа. Такође, можете контактирати Project walk u Orlandu: Liza Riedel , tel: 407- 571- 9974; fax: 407- 571- 9979; e-mail: liza@projectwalkorlando.org; 330 Harbour Isle Way, #1090, Longwood, FL 32750, како бисте се обавестили о веродостојности мог одласка тамо, а више о самом рехабилитационом центру можете сазнати на www.projectwalkorlando.org.

Ако сте у могућности да ми помогнете, то можете учинити уплатом на следећe жиро рачунe:

Динарски жиро рачун:

BANCA INTESA
Jelena Stojanovic
160-5800100361650-25

Жиро рачун за уплате из иностранства:

BCITITMM
Intesa Sanpaolo spa
Milan
Italy
Account With Institution:
DBDBRSBG
Banca Intesa ad Beograd
Milentija Popovica 7b, 11070 Novi Beograd
Republic of Serbia
IBAN RS35160583020023764249
JELENA STOJANOVIC
DELIGRADSKA 13
26300 VRSAC
REPUBLIC OF SERBIA

INSTRUCTION FOR CUSTOMER TRANSFERS IN USD
BCITUS33
Banca Intesa spa
1 William St.
New York 10004
USA
Account With Institution:
DBDBRSBG
Banca Intesa ad Beograd
Milentija Popovica 7b, 11070 Novi Beograd
Republic of Serbia
IBAN RS35160583020023764249
JELENA STOJANOVIC
DELIGRADSKA 13
26300 VRSAC
REPUBLIC OF SERBIA

Хвала Вам на времену које сте издвојили за мене и унапред хвала ако сте вољни да ми помогнете!


У Вршцу, 5. 08.2014.
Јелена Стојановић

 

[ Лепота живота ] 28 Август, 2015 20:14

 

(Слика са интернета)

 

Мој добар пријатељ са Цетиња има око 60-так година, лијепу породицу – жену и двоје дјеце, има своју приватну фирму, коју је стекао значајним трудом и употребом сопственог високог образовања ( „у своје перо“ био је најбољи ђак и најбољи студент генерација у којима се образовао). Побожан је човјек, весео, комуникативан, спреман за дружење, вољан да са најближима подијели бригу и радост. Потиче из патријархалне фамилије, са доста браће и сестара, а тек што има кумстава и братимљења... Укратко, таквог је човјека лијепо имати у друштву.

Него, поменух његов приватни посао, зато што га он значајно обиљежава. Стално путује, доста времена проводи по састанцима, пословним сусретима, и све су то теме врло озбиљне... Иза сваког од тих путовања и састанака стоје озбиљне теме, нове, врло конкретне обавезе, и до сада, Богу хвала, доста успјешно завршеног посла. Па ипак, увјек је присутан, и на покајању, и на весељу, све стиже и свакоме се јави, и то не само формално, реда ради, онако да би обавио посао… Напротив, то је увјек са великом пажњом и са бираним ријечима са којима искрено дијели пријатељеву емоцију. Често о томе причам са њим, и питам га  – како је могуће да све стиже, да ништа важно не пропусти, а да опет има времена за своју породицу и за свакодневне обавезе? Он договара да то све ради уз Божију помоћ, и да се, с анђелима, све може стићи.

Иако другима проповједам о Божијој љубави и сигурној Божијој пажњи, иако о томе свакодневно говорим себи и ђацима Богословије – када гледам мог пријатеља запитам се: „Ма гдје то Господ, када и како дијели толику помоћ? Каква је то протекција, и какви су то  повољни услови, по којима Бог обасипа овога човјека, када ми остали стижемо упола мање, па и то што стижемо обављамо видно неспокојни и често нервозни?“

Поред свега овога чиме сам описао његову хиперактивност и увјек ведро расположење, има још једна невјероватна ствар. Кад год смо негдје на путу, или се дуже задржимо ван Цетиња, пријатељ окреће телефон и јавља, брижним гласом, гдје се налази, колико остаје вани, и кад ће се, ако Бог да, вратити. На задиркивање друштва да не мора баш тако детаљно да извјештава супругу о свом кретању, овај човек каже да се он то не јавља жени, него о свом кретању извјештава мајку! Јавља се жени која га је родила, старици од 90 и више година!

На наше чуђење зашто се тако редовно и тако детаљно јавља мајци у тим годинама живота, он каже да то ради од када зна за себе, и да то не ради само он, већ старицу свакога дана, у договорено вријеме, зову сва њена дјеца! Сестре (удате, живе ван Цетиња) зову преко дана, а синови (мој пријатељ и његов брат) увече, у исто вријеме и неизоставно! Старица живи сама, већ десет година је удовица, а дјеца су јој по бијелом свијету (љекари, инжењери…) сви имају своје приватне животе, пуно обавеза и, знате већ, свакодневних тема које нас удаљавају једне од других. Да, једне од других, али ову дјецу од своје мајке – не.

Некада, у нашој општој вреви и трци, у позама и геговима, које заузимамо пред свијетом, ова комуникација са мајком изгледа нестварно и повод је за добронамјерну шалу на пријатељев рачун, али он нам одговара још добронамјернијим осмјехом, учећи нас да ова пажња према родитељу јесте извор његовог расположења, његове среће и да је то начин којим он добија Божију помоћ, испуњавајући Његову пету заповјест која гласи: „Поштуј оца свога и матер, да ти добро буде и да дуго поживиш на земљи.“

Никакав план ни роковник, никаква стимулативна средства овога свијета, не могу човјека да одрже у снази и пажњи, да му дају снаге да успије у свом послу, колико љубав и захвалност према другима. А ово поштовање родитеља, љубав према старој и немоћној мајци, љубав упркос свему, извор је сваког добра и поштовања које можемо очекивати од других. Мој пријатељ и његова љубав према родитељу изгледају као придошлице из неких прастарих, давно прошлих времена, али такви понекад изгледају и његови поступци према нама, његовим пријатељима. Не од овог свијета, не од овог времена – а тако потребни и овом свијету и овом времену.

 

Протојереј-ставрофор Гојко Перовић

Извор

 

***

 

Данас је у нашем граду један од храмова обележио свој Празник и славу. Међу свим дешавањима која су се десила, а било их је заиста много, једно се издвојило. Док су делили славске колаче и кољиво окупљеном народу, мени је пришао дека, иначе редован члан цркве. Он иде полако и са штапом, има дуге седе бркове и огромну празну кућу. Пре двадесет година избегао је из села у околини Тузле. Сва четворица његових синова су далеко од њега, заједно са унуцима и праунуцима. Нека деца и не говоре српски језик. Али на дедином лицу сија радост, иако је тужан, јер је, како у збиљој шали каже, сам самцијат и плаши се да ће заборавити причати. Нико му не долази, чак га и деца посећују ретко. Како је кућа била превелика за њега самог, прешао је у стан, где му је боље, иако има 17 степеница за прећи. Забринуо га је случај његовог вршњака из комшилука, који је такође био сам, па се и упокојио а да се за то сазнало тек три дана касније. Међутим, најжалије му је за другом, имењаком, скоро уснулим, а са којим је обилазио манастире. За њега је то био извор радости, тако да је и стан нашао са прозорима окренутим ка цркви; у случају и да не може да дође, макар да је гледа.

Провела сам неко време у лепом разговору са деда Стојаном, захвална на мрвицама које је са мном поделио о себи самом, а које су у мени будиле радозналост. Колико би тек благо имао поделити кад би било више оних који би желели да чују о ономе што у себи носи? Савети и искуство старијих - оно што уме да оптерећује бунтовну младост, која се у најчешћем броју случајева ослања на снагу а не на мудрост - јесте оно што, са њиховим одласком, највише недостаје и тишти.

Зато учимо док имамо од кога. Поштујмо и ценимо. И не заборавимо на време које су наши родитељи откинули од себе и безрезервно га посветили нама.

 

За споменар забележила причалица.