[ Лепота живота ] 03 Децембар, 2015 20:17

Погледајте емисију „Снага народа је снага расејања“, заједничку емисију радија „Снага народа“ и Теславизије, где је гост Милана Миленковића и Зорана Пилота био Градимир Цветковић (пилот) и где се причало о прављењу српског авиона (лаке летелице). Погледајте и послушајте јер је и душекорисно. Зашто? Зато јер је стање у коме се налазимо ужасно из разлога што је Србија, као држава, слаба. Кад то схватимо и кренемо сви заједно да је јачамо све ће бити боље и у држави и око нас. Истина је да се налазимо у тешкој ситуацији, али нема тога што је Богу немогуће. Ми смо на прагу уласка у НАТО, од њих већ купујемо и оружје и питање је дана кад ћемо, не само кренути да ратујемо за њих, већ ћемо пристати на тиранску свест.

Ова емисија ће вас, сигурна сам, надахнути, јер то није друга србија са телевизије, која вас убија у појам. Ово је други дух – дух живота, Србија каква јесте!

[ Лепота живота ] 01 Децембар, 2015 00:03
 
 
[ Лепота живота ] 27 Новембар, 2015 00:55

 

 

Хладно зимско јутро, велика кола са затамљеним стаклима застала су поред младића бескућника који се грeјао поред контејнера. Из кола је изашао богаташ у крзненој бунди са огромном крзненом капом и шалом од најбоље свиле. Извадио је из џепа неколико новчаница и пружио бескућнику. Међутим, кад се враћао у кола, он је прокоментарисао свом шоферу:

- Јадно дeте, ко зна шта је он Богу згрешио те га овако кажњава.

Још није ни затворио врата чуо је глас дечака који говори:

- Не кажњава мене Бог, Он ме више чува него Вас.

То је мало насмејало богаташа, па упита:

- А како то, јадниче?

- Видите како: док ноћу спавам испод моста на хладној земљи, Бог ме чува да не промрзнем и разболим се.

Иако сам покривен новинама сан ми је пријатан.

Док купим храну из контејнера, Бог ме чува да не узмем нешто покварено.

Док шетам ноћу улицом, Бог ме чува да ме нико не нападне.

Шаље ми увек добре људе на пут кад су ми највише потребни, дао ми је слободу да могу ићи куда желим.

А Ви, господине добри, увек морате носити ту велику бунду и опет се лако прехладите. Једете у најбољим ресторанима и опет поједете нешто лоше.

Ноћу и у своје двориште не можете изаћи без пратње а кад бисте се појавили на улици одмах би Вас опљачкали и ко зна шта урадили. Вама ни најмекши душек не може обезбедити миран сан. А посао и журба за новцем ускратили су и то мало слободе што Вам је остало.

Сад реците Ви мени кога Бог више чува?

Кад је то чуо богаташ скину своју бунду и пружи је бескућнику. Међутим тада је он врати и са смешком одговори:

- Нека, Вама је више потребна, мене греје нешто друго.

 

Срећан и Богом благословен почетак Божићног поста!

 

[ Лепота живота ] 25 Новембар, 2015 20:39
 

Я слышу

Поющую птицу,

Я вижу,

Как тропкой лесной,

Где летнее

Солнце искрится,

Шагаешь ты

Рядом со мной...

 

А тропка

То влево, то вправо

Петляет,

Роняя росу...

Как славно,

Что ты — моя мама,

Как радостно

В теплом лесу!

 

 
[ Лепота живота ] 23 Новембар, 2015 20:41

 

Слика са интернета

 

Љубав ме чини Богом, а Тебе, Боже, човеком. Где је један, ту нема љубави. Где је двоје уједињено, ту је само призрак љубави. Где је троје уједињено, ту је љубав. Теби је име Љубав зато што Ти је име Јединствено Тројство.

Да си један, Ти не би био ни љубав ни мржња.

Да си двојство, Ти би био наизменичност љубави и мржње. Али Ти си тројство, зато си љубав, и у Теби нема таме ни наизменичности.

Љубав не зна за време и простор. Она је ван времена и ван простора. За њу је један дан као хиљада година, и хиљада година као један дан.

Кад сам спојен с Тобом љубављу, онда не постоји небо и земља – постоји само Бог. Нити постоји онда ја и ти – постоји само Бог.

Љубав има три ипостаси: девичанство, познање и светост. Без девичанства љубав није милост но земаљска себичност и страст. Без познања љубав није мудрост но лудост. Без светости љубав није моћ но слабост. Кад се уједине страст, лудост и слабост, онда постаје пакао који ђаво назива својом љубављу.

Кад је душа моја пречиста девојка, и свест моја јасновидна мудрост, и дух мој животворна свест, онда сам ја љубав која се поклапа с Твојом љубављу. Кроз љубав ја видим Тебе као себе, и Ти видиш мене као Себе.

Кроз љубав ја не гледам себе но само Тебе. Кроз љубав Ти не гледаш Себе но само мене.

Љубав се жртвује и не осећа жртву као давање но као добијање.

Децо земаљска: реч Љубав је најдужа молитва.

Постоји ли земаљска љубав, питају ме суседи. Онолико исто колико и земаљски Бог! Земаљска љубав гори и сагори. Небесна љубав гори и не сагорева. Земаљска љубав, као и све земаљско, само је сан и гатка љубави. Колико идоли личе на Бога, толико земаљска љубав личи на Љубав. Колико дим личи на пламен, толико ваша љубав личи на божанску љубав.

Кад размените златник у грошеве, ви не називате грошеве златником но грошевима. Зашто онда љубав божанску, уситњену и самлевену у пепео временом и простором, називате љубављу, а не пепелом?

Господе, удостој ме љубави којом Ти живиш и живот дајеш.

Удостој ме љубави Твоје, Господе, и бићу слободан од свих закона.

Усели љубав Твоју у мене, и љубав ће ме уселити у Тебе.

 

Свети Владика Николај

„Молитве на језеру“

 

 

[ Лепота живота ] 22 Новембар, 2015 23:04

 

 

Поново се сетио његове драге, напаћене мајке и погрбљене, тужне баке. Овога пута, сетио се како су сваке вечери мајка и бака навлачиле завесе на прозоре дечје собе, да их Турци споља не би видели, због чега би могли да се разбесне и да их нападну. Тада би припремили свећу коју су стављали испред икона Пресвете Тројице и Светих Архангела и започели да се моле: Благосиљај душо моја Господа и све што је у мени свето име Његово (Пс. 103;1). Након побожног изговарања православне молитве, дошло би време за њихове личне молитве. У помрчини су се могли наслутити њихови неми уздаси и сузе, док су погледе упирали према небу, према Господу и према Мајци неба и земље, Пресветој Богородици: „Блажена Богородице, Господарице и Краљице, молим Ти се за мог мужа, за моју децу, за добро здравље и ни за шта више“, чуо би Нектарије речи своје мајке.

Тада би његова бака додала: „И за Анастасија, малишана којег волим», ословљавајући га његовим крштеним именом, «који је благословен и понаша се као ангео. Молим Ти се, Пресвета Богородице, јер би желео да научи слова да би читао Еванђеље и Псалме, а ми ни довољно хране не можемо да му приуштимо!“

Колико је волео своју баку! Сећао се како је стрпљиво чекао да се ујутро пробуди, будући да је тешко устајала, да изађе из своје собе у скромној, изношеној, старој спаваћици и да јој се онда баци у наручје. Њено лице је услед старости почело да се мења а њена ретка коса била је бела и увек скривена испод мараме. Ипак, најживље се сећао њених очију, јер су светлуцале нечим другачијим, нечим чудесним, иако је било тешко открити шта је то. Он би се склупчао уз њу, загледао се у њене очи и осећао њену материнску топлину и љубав.

- Дођи, бако – обично би јој рекао – хајде да заједно говоримо 50. псалам: Помилуј ме, Боже, по великој милости Својој...“

- Да, драги мој – одговорила би и никада се од тога није заморила нити га је удаљила од себе.

Тада би заједно започели да изговарају молитву. Када би стигли до стиха који каже Научићу безаконике путевима Твојим и безбожници ће се обратити к Теби (ст. 15), осећао би да кроз њега пролази електрицитет. Ставио би длан на уста своје нане и рекао: „Знам наставак, бако, ја ћу га довршити“, а затим би усрдно изговорио псалам до краја.

На жалост, његова драга бака, та драга душа, више није била међу живима. Била је негде у рају, на месту које је Створитељ за њу припремио.

Тада се сетио времена када му није било више од тринаест годинa.

Увек се сећао и читавог живота није заборавио речи једног старог свештеника из Цркве Свете Текле, који је уједно био и његов први исповедник у Константинопољу:

Ако си сигуран да осећаш призив и да желиш да се заветујеш речи Господњој и Православљу, ако искрено верујеш да тамо треба да усмериш своју енергију јер ћеш само тамо у таквом служењу наћи задовољство у потреби да служиш Богу, онда нека твоје кораке управља твоја вера. То ће се претворити у сигурност која ти је потребна када корачаш путевима божанског промислa.

Из књиге „Свети Нектарије Егински: Земаљски анђео – небески човек“

 

 

[ Лепота живота ] 21 Новембар, 2015 07:52

 

Слика је преузета са интернета

 

Неки Арапин држао је у заробљеништву белог официра. Једног дана почео је веома грубо да разговара са својим заробљеником и назвао га је „хришћанским псом“.

Бели човек се пожалио:

- Зашто ме псујеш? Иако сам твој заробљеник, и даље сам човек исто као и ти. Нисам хришћански пас.

- Не! Ниси човек. Има око шест месеци како си мој заробљеник, али се ниједном ниси Богу помолио.

Заиста, колико људи заборавља да изврши ову своју свету дужност – молитву. Ускраћују „Хвала“ за свако добро које им добри Бог даје, заборављајући да Му принесу и своје захтеве и молбе. Негирају на овај начин, толико непромишљено, своју повезаност и свету везу коју, као створења, имају са Творцем свега.

Пита ли се ико од њих: какав ли сам ја то Хришћанин?

 

Са грчког превела А. М.

 

 

[ Лепота живота ] 18 Новембар, 2015 23:42

Као и прошле године, и ове (2015.), такође, бербићемо, дао Бог, крушке два пута. Ово је снимљено за Митровдан. Тог дана су на стаблима још били листови, додуше златни, али дан-два након Празника остало је голо грање. А како рекоше да нам после Аранђеловдана следи захлађење, то би берба могла ускоро да почне.

Не захлади ли, зриће јоште.

 

 

 

[ Лепота живота ] 18 Новембар, 2015 02:05

 

Слика са интернета

 

За време школских празника, а потом и након завршене школе, волела сам да одлазим код рођака у Бачку. Дружећи се са њиховом децом, двема девојчицама, упознала сам и њихову комшиницу, која је по годинама била вршњакиња старије цурице.

Већ при првом сусрету ми је прирасла за срце. Била је, видело се то по њеном осмеху, добра душа, која се није штедела у давању. Посебно ме је радовала њена креативност. Мени се одувек свиђало да видим дечју собу како се молује дечјим стваралаштвом. Код ње су управо били такви зидови у соби: осликавала их је она, али и њени другари, било бојицама, било текстовима. Док су други имали укоричене споменаре, њен је био зидни.

А онда су девојчице порасле. Моје рођаке су се удале, као и многе друге девојке из њиховог комшилука. Комшиница није. Њу је та фаза заобишла и осетила се изолованом од друштва. И у тој усамљености пришли су јој Јеховини сведоци. За кратко време се одрекла свих, чак и својих родитеља. Отишла је и даље па се запослила у једној од република бивше Југе.

Моја старија рођака, која је била блискија са њом, покушавала је да јој приђе и, будући без длаке на језику, говорила јој је да се мане секташења и да се крсти у Православној Цркви. Међутим, то никако није допирало до њене свести; штавише, каже моја рођака, у њеном гласу се препознавала одбојност а на лицу јој се могао видети израз презира и беса.

Прошле су неколике године. Једног дана комшиница се вратила. Њена појава изазвала је шок у очима моје рођаке. Личила је на авет која једва да је могла стојати на ногама. Дошла је код ње и рекла јој:

- Изашла сам из секте. Ти си била једина која ми је рекла истину, као што си увек то чинила.

Моја рођака јој се силно обрадовала, а још и више кад је чула и ово:

- Желим да се крстим у Православној Цркви и ти да ми будеш кума.

Наравно, рођака је пристала пуног срца.

Заказали су крштење у храму. У међувремену су наставиле да се друже. Почеле су и да излазе, да обилазе позната места у граду, радње... Али, то није пролазило у миру којем су се надале. Наиме, припадници секте су је пресретали и страшили где год би не само наишли на њу, већ су је и сачекивали. Њена телесна слабост је, услед страха, још више била доведена у питање. Али требало је најпре њен дух ојачати и вратити је правој вери.

Стигао је и дан крштења. Комшиница, иако млада, једва је могла стојати на ногама приликом овог светог чина. Чак се у једном тренутку пожалила мојој рођаци на немоћ. На то јој је кума одговорила:

- Буди без бриге. Слободно се ослони на мене.

И залутала овчица се вратила своме стаду и истинском пастиру. Након тога њен опоравак у сваком смислу био је очигледан.

Недуго затим се и удала.

У браку је добила сина.

А Богу, који је Једини познавалац наших срца, нека је слава и хвала.

Амин.

 

За блог и причољупце записала причалица.

 

[ Лепота живота ] 10 Новембар, 2015 09:21

 

Слика са интернета

 

Колико се плаћа претплата за цвркут птица?

Колика је цена ваздуха у новим динарима?

Да ли се хлад дрвећа плаћа на сат или на метар?

Да ли је цена сунца иста и лети и зими?

Да ли цвеће посебно наплаћује гледање, а посебно мирисање?

Колико времена треба да се сагради планина средње величине?

Да ли је река јефтинија на извору или на ушћу?

 

Извините, колико сте платили што сте се родили?

 

Шта је бесплатно?

 

Само оно што је највеће, најлепше и најважније.

 

Душко Радовић

 

[ Лепота живота ] 09 Новембар, 2015 21:30
 
 
 
 
[ Лепота живота ] 09 Новембар, 2015 01:32

 

Слика са интернета

 

Пре неки дан био нам је у кући мајстор и, одскора, пријатељ куће, који се одазвао нашем позиву да у соби поправи паркет. Већ сам имала прилике да разговарам са њим и заволела сам његове приче везане са струку којом се бавио. Био је столар и ишао је на рад по целој бившој Југославији; улазио је у станове многих, познатих и непознатих, и сви ти сусрети прерастали су у приче. За једног причољупца – дар с неба. Али на крају свих тих прича, човек поносно признаде:

- Добијао сам стан у граду, али не знам шта је то било у мени – нигде нисам могао да се скрасим, нити где другде да живим сем овде. А како ја, тако и мој старији син, који се из града вратио у село.

Причали смо и о војсци; његов старији син је био последња генерација која је служила редован војни рок. Међутим, његов други син, две године млађи од брата, тражио је да те исте године пријаве и њега како би и он служио војску. Мајка се била нешто успротивила, али отац је стаде уразумљивати:

- Жено, не мислиш добро. Боље је да иде. Никад ти не знаш кад ти туђа чизма може проћи државом, па да ти дођу на праг а син ти не зна руковати оружјем. Како ће бранити и тебе и себе? Нека иде, после неће моћи.

На то је и мајка дала своју сагласност.

Мало је рећи колико ми је ова трезвеност пријала, а коју непријатељ жели - и свим силама се труди - да искорени из нас. Но, ја сам дубоко уверена да им то неће поћи за руком, пре свега јер су Срби православни војска Христова, а сваки рат је рат Божји за душе. Ако је ова генерација мало и отупела, доћи ће друга, која ће се све бројнијим искушењима оштрити. Сиромаштво, глад и беда ће у своје време изнети људе посебног кова, који ће поново исписивати странице српске историје што песмама, што бојевим победама. А пре тога се наш народ мора вратити Богу и земљи од које је створен, да се са њом саживи, да је упозна, како би га она штитила и хранила у дане ослобођења.

Присетисмо се ту у разговору и косидбе. Најпре напоменух како је један други сељак на радију упоредио каратисту и косца, рекавши да каратиста има снагу, али нема издржљивост косца. А то је управо одлика српског сељака, коју треба повратити. Не само то, већ и сељачку мудрост и довитљивост.

На то ми је човек, надовезујући се, испричао следећу, усудила бих се рећи, поучну причу.

У једном граду сретну се сељак и грађанин, кад кроз причу сељак изнесе опкладу:

- Да се кладимо да нећеш моћи три сата косити овде на паркингу – кобајаги! Само да замахујеш, ништа више.

Грађанин, пун себе, пристаде.

И поче он да млати лево-десно, витла рукама сат-сат и по; сав се зајапурио, али не предаје се јоште.

А посматрала је то једна бака с прозора, па ће му рећи:

- Синко, наоштри косу...!

На то је грађанин, очито љут и увређен, погледа попреко, говорећи:

- Шта причаш, бабо? Шта да оштрим? Зар си слепа па не видиш да је то све кобајаги?

Али добра старица се није дала увредити, већ му мајчински узврати:

- Е мој синко! Зар ти мислиш да косац увек оштри косу јер је тупа? Не, дете моје, већ тако стане да се мало одува.

 

За блог и причољупце записала причалица.

 

[ Лепота живота ] 01 Новембар, 2015 12:36

Ако имаш - остави, ако немаш - узми.

 

 

[ Лепота живота ] 31 Октобар, 2015 10:07

Била сам безбожница и јако и страшно сам хулила на Бога и прогањала Свету Цркву. Водила сам греховни живот и била сасвим мртва у духу, помрачена ђаволском прелешћу. Али милосрђе Божије није дало да погине Његова творевина, Господ ме је призвао ка покајању...


Разболела сам се од рака 1962. године, боловала три године. Нисам лежала, него сам радила и лечила се код лекара. Гајила сам наду да ћу имати од њих неке користи, али је није било: последњих шест месеци сам сасвим изнемогла, чак нисам могла пити ни воду, било ми је мука, и одвели су ме болницу; била сам веома активна, па су ради мене позвали из Москве главног професора и одлучили да идем на операцију. Године 1965, 19. фебруара у 11 часова су ме оперисали, приликом операције су установили: злоћудни тумор, са распадом црева. За време операције сам умрла. Када су ми разрезали стомак, моја душа је стајала између два лекара, и ја сам са ужасом посматрала своју болест. Сав желудац је био у чворовима рака, а исто тако и танка црева. Стајала сам и мислила: зашто нас је две, ја стојим и ја лежим. Онда су лекари извадили моју утробу на сто и рекли: тамо где би требало да буде дванаестопалачно црево, тамо је само тецност, може се рећи сасвим иструлело, и - избацили око литру и по гноја. Када су уклонили све труло, лекари су рекли: она нема с чим да живи, нема ништа код ње здраво, све је труло, то јест иструлило од рака.


Све то сам посматрала и мислила: зашто нас је две, ја лежим, и ја стојим. Онда су лекари поставили копче на стомаку. Ову операцију ми је радио професор Израиљ Исајевич Неимак, у присуству десет лекара. Онда су лекари рекли да је треба дати младим лекарима да раде као праксу. Онда су моје тело одвезли у мртвачницу, и ја сам ишла за њима и све се чудила, зашто нас је две, онда су ме оставили у мртвачници и лежала сам гола. Онда су ме плахтом прекрили до груди, одмах је ушао мој брат са мојим сином Андрејем. Син ми је притрчао и пољубио ме у чело, и плакао, говорећи: «Мамице, зашто си ти умрла, ја сам још мали, како ћу ја без тебе да живим, ја немам тату». Ја сам га загрлила и пољубила, али он није обраћао никакву пажњу на мене. Све сам видела, и како је мој брат плакао. А онда сам се нашла код куће, где је дошла свекрва првога мог законитог мужа; тамо је била и моја рођена сестра. С првим мужем ја нисам хтела да живим јер је он веровао у Бога. У мојој кући су одмах почели да деле моје ствари. Живела сам богато, али сво то богатство сам стекла неправдом и блудом. Моја сестра је почела да бира најбоље ствари, а свекрва је замолила да остави бар нешто за мога малишана, али сестра јој ништа није хтела дати, почела је свашта да виче на моју свекрву, и да јој говори да «дечак није од твог сина, и ти му ниси рођена мајка». Када је сестра викала овде сам ја видела зле духове, и они су записивали у своје хартије сваку ружну реч и радовали се. Онда су сестра и свекрва отишле и закључале кућу, сестра је однела огроман завежљај својој кући.


У четири сата, ја грешна Клаудија, сам полетела у вис и веома сам се зачудила, како могу да летим; нашла сам се изанд Барнаула, а затим је и Баранаул нестао, а онда је постало тамно. Тама се дуго продужила, на путу су ми показивали она места, где и када сам ја била од моје младости. На чему сам летела, не знам, или на ваздуху, или на облаку; не могу да објасним. Када сам долетела до прве поднебесне, дан је био облачан, онда је постало веома светло, неисказано светло, да чак нисам могла да гледам. Положили су ме на црни трг, иако сам се и за све време летења налазила у лежећем положају, на чему сам лежала не знам, нешто као на плочи, али мекој, црне боје. Уместо улице је стајала алеја, у доњем делу грмови не високи и мени непознати, гране на њима веома танке, а листићи заоштрени на оба краја. Даље се видело огромно дрвеће, на којима су били веома лепи листови разних боја, између њих своје нове куће, али у њима нисам никога видела, у тој долини је била веома лепа трава, и мислила сам: где сам то ја и где сам дошла, у село или у град, не виде се ни предузећа, ни фабрике, нема ни људи, и ко ли овде живи. А онда сам видела да не тако далеко од мене иде Жена, веома лепа и висока, на Њој веома дуга одећа и огртач од броката на Њој, иза Ње је ишао младић; и видим како младић силно плаче, и нешто као да моли од Ње, а Она не обраће никакву пажњу на њега, и ја сам помислила: каква је то мајка, дечак моли, а Она неће ништа да му да. Када се Она приближила мени, младић је пао до њених ногу, и опет нешто од Ње моли, али ја ништа нисам могла да схватим. Хтела сам да је питам: где сам ја? Али изненада ми је Она пришла и рекла: «Господе, куда ће она?» Стајала је са сложеним рукама на грудима, с очима упртим у Небо. Тада сам се ја силно тргла, схвативши, да сам умрла, а душа се налази на Небу, а тело на земљи, и одмах сам схватила, да ја имам много грехова и да ћу морати за њих много да одговарам, и почела сам горко да плачем. Окренула сам главу, да бих могла да видим Господа, али никога нисам видела, а глас Господа чујем. Рекао је: «Врати је назад на земљу, она није дошла у време. Добродетељи њеног оца и непрестане молитве су Ме умилостивиле.» Тек тада сам схватила да је та Жена -Царица Небеска, а младић - мој Анђео - чувар, који је ишао за Њом и плакао, и умољавао Је. А Господ је наставио да говори: «Доста је било њеног богохулства и богохулног и смрадног живота. Хтео сам да је избришем са лица земље без покајања, али отац њен Ме је умољавао ». Господ је рекао: «Треба јој показати њена места, која је она заслужила», и за трен сам се нашла у аду, и почеле су да пузе по мени страшне и огњене змије, са дугачким језицима, а из језика њихових излази ватра, и свакакве друге гадости; смрад тамо је неиздржив, а ове змије су се увукле у мене и почели су да пузе по мени црви дебели, дебљи од палца, дужине четврт метра и с реповима, а на њиховим реповима игле назубљене, и пузали су ми у предњи и задњи отвор, у уши, у очи и у уста, и у ноздрве, увукли се у мене. Болови неиздрживи, и ја вичем не својим гласом, али милости и помоћи нама тамо ни од кога; онда се појавила умрла од абортуса жена, она је стала да моли милости од Господа, и Он јој је одговорио: «Како си ти живела, Мене ниси призивала, децу си убијала у утроби својој и људе си саветовала: не треба правити милостињу. Вама су деца сувишна, а код Мене нема сувишних, и Ја дајем све и свима, и код Мене има свега за Моју творевину». Онда ми је рекао Господ: «Дао сам ти болест, да би се покајала, а ти си до краја хулила на Мене; ти Мене ниси призивала, сада Ја тебе овде не признајем». Завртела се земља заједно са мном, и ја сам полетела, оданде је кренуо смрад и земља се поравнала; био је звук, а онда сам видела своју Цркву коју сам грдила, онда су се отворила врата и изашао је свештеник сав у белом, блистајући зракама, стајао је са сагнутом главом. Тада ме је питао Господ: «Ко је ово?» Рекла сам да је то наш свештеник, а глас ми је говорио: «А ти си говорила, да је он джабалебарош, али не једе он залуд хлеб, него је он трудбеник, он је истински пастир, а није најамник. Тако да знаш, како год био он мали по чину, он служи Мени, Господу, и ако свештеник не прочита над тобом молитву разрешења, тада ти Ја нећу опростити грехе». Онда сам почела да га молим: «Господе, пусти ме на земљу, ја имам дечака. Господ ми је одговорио: «Ја знам да ти имаш дечака, теби је жао њега». А ја кажем: веома жао! «Тако, ето ,теби је једног детета жао, а вас код мене нема броја и Мени је свих вас хиљаду пута више жао, али какав сте ви неправедни пут изабрали себи у животу ! Зашто сте ви стремили да скупите себи велико богатство, зашто чините сваку неправду; видиш, како разносе твоју имовину, коме је отишло све твоје после живота. Имовину су твоју разнели, дете одвели у дом за сирочиће, а твоја прљава душа је дошла овде; служите идолу и жртве му правите, у биоскоп идете и носите новац сатани, а у Цркву Божију не идете. Ја чекам, када ћете се ви пробудити од греховног сна и покајати се». Онда је Господ рекао: «Спасавајте сами ваше душе, и молите се, јер је век мизерни настао, ускоро ћу доћи да судим свету, молите се». Питала сам: Господе како да се ја молим, ја не знам молитве. Господ ми је рекао: «није она молитва вредна, коју читају и науче је, него је она молитва вредна, коју ми од чистога срца узносите из дубине душе; реците: Господе, опрости ми, Господе, помози ми! - и чисто срдачно са сузама у очима вашим. Ето таква молитва и такво мољење ваше биће Мени угодни и пријатни». Тако ми је рекао Господ. Онда се појавила Мајка Божија, и ја сам се опет нашла на оном тргу, али нисам лежала, него сам стајала.


Онда је Царица Небеска рекла Господу: «На чему да је спустим, она има кратку косу?» И чујем глас Господа: «Дај јој плетеницу боје њене косе у десну руку». Када је Царица Небеска пошла по плетеницу, тада сам видела да је она пришла великим вратима или дверима, чија је израда у виду испреплетених линија, као врата олтара, али неописиве красоте и светлост је излазила из њих, није могуће гледати и не може се описати. Пришла им је Царица Небеска, и она су се сама отворила испред Ње, и Она је ушла унутар неког дворца или врта, а ја сам остала на своме месту, и крај мене је остао Анђео, али он ми није показао своје лице. У мени се појавила жеља да питам Господа да ми покаже рај, и рекла сам: Господе, кажу да је овде и рај? Господ је ћутао. Кад је дошла Царица Небеска, Господ јој је рекао: «Подигни је и покажи јој рај»: Царица Небеска је прешла изнад мене својом руком и рекла ми је: «За грешнике ево какав је рај», и Она је подигла, као покривач, завесу, и ја сам на левој страни видела да стоје црни обгорели људи, као скелети, неизмерног броја, и од њих излази злосмрадни воњ.


Када се сада сетим тога, опет осећем онај неиздрживи смрад, и бојим се, да се опет не нађем тамо.Они сви стењу и осушена су им грла, моле да пију, да им неко да бар капљу воде. Мени је било страшно, и чула сам како говоре: душа ова је дошла из земног раја, од ње долази пријатан мирис, човек на земљи има право и има време, да задобије Рај небески, а ако се не потрудиш на земљи ради Господа и спасења своје душе, тад нећеш моћи да избегнеш удео овог места.


Царица Небеска је показала на ове црне и злосмрадне људе и рекла: «Код вас у земаљском рају драгоцена је милостиња, чак и она вода; дајите милостињу колико год можете, од чистога срца, како вам је рекао Господ у Јеванђељу: «Ако неко само чашу хладне воде да у име Моје, добиће награду од Господа». А код вас не само да је воде много, него и свега другога довољно, и стога се треба трудити да се даје милостиња онима којима је потребно, - и још говори: посебно та вода,од које једном капи овде се може наситити небројено количина мучених људи. Ове благодати код вас су читава мора и реке које се неће исцрпети никада.». И изненада у једном трену сам се нашла у ђаволском месту, где је још горе него на првом месту.


Тамо је била тама и огањ, мени су притрчали зли духови с хартијама и показивали сва моја лоша дела, и говорили: «Ето, ми смо они којима си ти служила на земљи». И ја сам сама читала своја дела, она су била написама крупним словима, и ја сам се ужаснула својих дела. Злим духовима излеће огањ из уста, они су почели да ме ударају по глави, и улазиле су у мене огњене искре. Почела сам да вичем од неиздрживе боли, али, о, само сам чула слабашно стењање, као пијукање, они су говорили: «Пити, пити»; а када их је осветлио огањ , тада сам их видела све,страшно су били мршави, истегнутих вратова, очију исколачених, и говоре ми: «Ето и ти си дошла нама, другарице, сада ћеш живети с нама, ти и ми смо живели на земљи и никога нисмо волели, ни служитеље Божије, ни бедне, а само смо блудничили и гордили се, Бога хулили, слушали богоодступнике, а православне пастире вређали, и нисмо се никада кајали; а неки су грешили исто као и ми, али они су се чистосрдачно раскајали, ишли су у цркве, и странике примали, убогим давали, и свима којима је требало помагали, и добра дела творили, они се налазе тамо, на врху».


Ја сам се јако уплашила и затрепетала од ужаса, мени је изгледало, да се целу вечност налазим тамо, и постало ми је веома тешко, а они су наставили: «Ти ћеш с нама да живиш, и да се мучиш вечно, као и ми».

Онда се појавила Мајка Божија и постало је светло, зли духови су сви попадали, а све душе су се обратиле Божијој Мајци: «Царице Небеска, немој нас оставити овде». Једни су говорили: «Ја колико само страдам». Други: «А ја колико само страдам». А трећи говоре: «А ја колико страдам, водице нема ни капи». А врућина неиздржива, и они сами проливају горке сузе. И Мајка Божија је веома плакала и огворила им: «На земљи сте живели, тада Мене нисте призивали и нисте молили за помоћ, и нисте се кајали Сину Моме и Богу вашему, и Ја вам сада не могу помоћи. Ја не могу преступити Вољу Сина Мога, а Син не може преступити вољу Оца Свога Небескога и зато ја не могу да вам помогнем и за вас нема заступника. Ја ћу помиловати само оне и оне који страдају у аду, за које се Црква моли и рођаци се моле за своје рођене, и они се моле , који су чинили добра дела, и заслуживали милост живећи на земљи.».


Када сам била у аду, тада су ми давали да једем свакакве црве, живе и угинуле, и који се распадају, и смрадне, а ја сам викала и говорила, како ја не могу то да једем, а мени су тада говорили: «Ниси постила, када си живела на земљи, зар си ти јела месо? Ниси ти месо јела, него црве; пост ниси вршила, зато ћеш јести црве овде», а уместо млека давали су ми свакакве гмизавце, гадости и свакакве жабе. Онда смо почели да се подижемо, а који су остали у аду, почели су силно да вичу: «Не остављај нас, Мајко Божија!» - и онда је настала тамо опет тама, а ја сам стајала на истом тргу. Када ми је Царица Небеска све показала, Она је исто онако сложила руке на груди и подигла очи на Небо и рекла: «Како Ја да поступим с њом и куда с ном?» А глас Господа је рекао: «Спусти је на земљу за њену косу» - и истог трена су се однекуд појавила колица, али без точкова а крећу се она, има их бројем дванаест комада. Царица Небеска ми је рекла: «Стани десном ногом и иди испред мене, и тако све до краја иди десном ногом, а леву примичи»: Тако сам и ишла, десном сам корачала, а леву привлачила, а Царица Небеска је ишла поред мене. И када смо дошли до последњих колица тамо је била провалија, којој нема краја. Царица Небеска ми је рекла: «Спусти десну ногу, а онда леву». Ја јој кажем: бојим се, пашћу, а Она одговара: «А нама то и треба». - Тако ћу се разбити? «Не нећеш се разбити!» Дала ми је плетеницу у десну руку дебљим крајем, а танки је узела себи, плетеница је била уплетена у три пређе, а онда је Царица Небеска ударила, и ја сам полетела на земљу. И видим ја, како по земљи јуре аутомобили, и људи иду на посао, видим, да летимо на плац нове пијаце, али се не приземљујем, а тихо сам полетела к хладњачи, где је лежало моје тело, и ја сам се тренутно зауставила на земљи, али шта радити, и кренула сам у болницу, пришла хладњачи која је била затворена. Зашла сам у њу, и гледам, лежи моје мртво тело, глава мало виси, и рука исто виси, а један бок је био притиснут мртвацима; а како је душа ушла у тело, ја не знам, само сам осетила хладноћу, и некако ослободила притиснут бок и јако савила колена, савила их до лактова. Тада су донели мртвог мушкарца на носилима којем је воз одсекао обе ноге. Ја сам отворила очи и померила се, они су уплашени побегли, и видела сам да лежим на боку, а ставили су ме као и све на леђа, и када су ме они видели како сам се ја савила, то им је било страшно, да су побегли. Онда су дошли санитарни радници и два лекара, рекли су да ме брзо превезу у болницу; и одмах су се скупили лекари и рекли: треба загрејати мозак лампицама. То је било 23 фебруара у четири сата ујутро 1965. године. На моме телу је било 8 шавова, три шава на грудима, а остали на рукама и на ногама, све су се то лекари вежбали на мени. Када су ми загрејали главу, отворила сам очи, после два сата сам проговорила. Труп мој је био полузамрзнут, постепено се опорављао, а исто се опорављао и мозак. Хранили су ме вештачки, а двадесетог дана су ми дали доручак: палачинке са павлаком и кафу, и ја сам одмах рекла да то нећу да једем, а од мене је у страху сестра побегла и сви у оделу су обратили пажњу на мене; истог часа је дошао лекар код мене и питао: «Зашто ви нећете да једете? Треба да једете!» Ја сам му одговорила: данас је петак, и ја мрсно јело нећу да једем; и предложила сам лекару да седне и да ме саслуша: рећићу вам где сам била и шта сам видела. Онај ко не пости посним данима и не поштује среду и петак, и уопште све постове нарушава, тада му уместо меса дају да једе црве, а уместо млека - свакакве жабе и шкорпије, и свакакве гмизајуће гадости, то све нераскајане пред свештеником грешнике чека у аду. Зато ја мрсну храну у ове дане нећу да једем.


 
Клаудијина смртовница

Лекар при мојој причи час црвени, час бледи, а болесници су све са пажњом слушали. Затим се скупило много лекара и присутних је било много лица, и ја сам с њима разговарала, причала им, шта сам видела и слушала, а главно, да мене ништа не боли. После тога је долазило код мене много народа, и ја сам им показивала своје ране и о свему сам им говорила. А онда је милиција почела да тера од мене народ, и мене су пребацили у градску болницу, и тамо сам се сасвим опоравила.


Молила сам лекаре, да они брже залече моје ране, лекари су рекли: сутра. Али лекарима је ово било веома интересантно, како сам ја могла оживети, када су црева моја била пола трула, а исто је и сва унутрашњост била изранављена, а после операције су сву унутрашњост како било убацили и зашили. Следећег дана су ме ставили на операцони сто. Када је главни лекар Аљабајева Валентина Васиљевна скинула копче и отворила стомак, рекла је: «Зашто су резали човека? Код ње је све савршено здраво». Ја сам замолила да ми не затварају очи, а исто по мојој молби нисам била успавана и рекла сам да ме ништа не боли. Лекари су поново извадили сву моју унутрашњост на сто, а ја гледам у плафон, и видим, шта је у мени, и шта раде лекари, као кроз огледало. Питала сам лекарку, шта је са мном, каква је код мене болест. Лекарка је рекла: «Код вас је све здраво, а унутрашњост, дечија, чиста». Тада су убрзо дотрчали лекари, који су ми радили прву операцију, и ја сам их посматрала, затим су они рекли: «Где је у њој болест? Сва унутрашњост је била сасвим трула, а постала сасвим здрава». Међутим, лекари су питали: «Да ли те боли, Клава?» Одговорила сам: не! Чудили су се, а потом су се уверили, да ја потпуно здраво одговарам,продужили су с операцијом. Сви лекари су се приближили близу мане и у ужасу охали, задивљено говорећи: «Где је болест, од које је боловала?» Лекари који су ме испитивали говорили су: «Ето, Клава, сада ћеш да оздравиш и можеш се удати». А ја им говорим: брже радите и без шале.Болесници су се дошаптавали, а лекари трчали по оделу ван себе и у ужасу хватали се за главу, ломећи руке и били бледи као мртваци. Ја сам им рекла: то је Господ јавио своју милост на мени, да би ја живела и говорила другима, а вама је то за уразумљење, да је над нама Сила Свевишњега. Онда сам рекла професору Израиљу Исјевичу: како сте ви могли погрешити? Он је одговорио: «Код тебе није било ништа здравог». Тада сам га питала: како ви сада мислите? А професор ми је одговорио: «Тебе је Свевишњи препородио!» Онда сам му рекла: ако ти у то верујеш, крсти се и венчај се ( Црквено ); он је био сав црвен од недоумице шта се то десило. Ја сам све чула и видела, како су слагали моју унутрашњост и постављали шавове; а кад су ставили и последњи шав, лекар Валентина Васиљевна, која ми је урадила другу операцију,изашла је у ходник, пала на столицу и заплакала. Питали су је: «Клава умрла?» - «Не, није умрла, ја сам поражена тиме, да се код ње појавила таква сила, да она није чак ни једном застењала, зар то није опет чудо? То јој јавно Бог помаже.» Још је говорила не плашећи се, да , када сам ја лежала овде у градској болници, под личним надзором Валентине Васиљевне, то не једном је професор, онај, који ми је радио прву операцију 19. фебруара, покушавао да наговори Валентину Васиљевну да ме некин начином умртви, али она категорично није била сагласна, и у прво време је и дан и ноћ није одлазила од мене, сама ме хранила и појила, бојећи се, да ме не отрују. При другој операцији је било присутно много лекара из разних болница, између којих је био и директор медицинског института, који је рекао: : «Јединствен случај у историји света». Када сам изашла из болнице, одмах сам позвала оног свештеника, којега сам грдила и подсмехивала му се као нераднику, али у ствари је он био велики служитељ олтара Господњег, ја сам му све испричала и исповедила се и причестила се Светим Тајнама. Свештеник је одслужио молебан у мојој кући и освештао је. До тада је у дому била једна нечистоћа, пијанства и туче, не може се ни набројати шта све нисам радила. Другога дана мога покајања отишла сам у рејонски комитет и вратила им партијску књижицу, јер ранија Клаудија, безбожница и активна атеисткиња, више није постојала, јер је она умрла. Сада имама четрдесет година, уз помоћ Царице Небеске и по милости Свевишњега Бога идем у Цркву и трудим се да живим хришћанским животом, да идем по предузећима и да причам све , шта је са мном било, и Господ ми у свему помаже. Ја све примам, и свакоме причам, ко се интересује за мој случај. А сада саветујем свима, ко неће да добије све те муке, о којим сам вам споменула: покајте се у свим својим делима и познајте Бога.


Записао свештеник Виктор по речима Клаудије Устјужанине.

Клаудијин син је данас свештеник у граду Александрову, у Владимирској епархији

Превод с руског: Наташа Убовиц

Преузето

Сведочанство протојереја Андреја, сина Клаудије

 

[ Лепота живота ] 16 Октобар, 2015 00:38

 

Слика са интернета

 

Огрлицу смо склонили да је снајка не би видела, наравно. Међутим, размишљајући који би дан био најприкладнији за даривање – субота, као дан пре или недеља на сам дан свадбе – одлучих се за суботу. На братово питање: „Због чега?“, одговорих му: „Знаш каква је она... Има да се расплаче и ако јој дам у недељу размазаће сву шминку... Само нам још треба да уплаши свештеника.“ Брат се насмејао, сложивши се са мном.

А у суботу је било момачко и девојачко вече – уједно. У једном тренутку дадох брату знак да доведе своју вереницу код мене у собу.

Немајући ни најмању представу због чега је зовем, она је ишла занета неком песмом и готово поскакујући. Али у тренутку кад јој пружих плишану бордо кутију, њен осмех и песму замени плач и њеним лицем потекоше најкрупније сузе које сам икад видела. И само што је отворила кутију, она јецајући примети:

- Знала сам! Тачно сам знала!

Али то што је она знала, ја ни слутила нисам. Јер сам била уверена да није могла знати шта ће добити и да ли ће ишта добити. То је после и признала, рекавши:

- Па нисте ми ни рекли да ћете ми нешто купити!

Дакле, шта је то онда знала, копкало ме је. И још не стигавши ни да је питам, снајка крену са причом:

- Једном приликом смо твоја мама и ја свратиле у златарску радњу и између осталог гледале смо и ту исту огрлицу која се мени много допала. А онда је, неколико дана касније, она поново свратила у златару, овог пута сама, и замолила је златара да јој извади огрлицу како би је поново погледала. Том приликом му је рекла да би желела да је купи – мени.

Занемела сам. А онда ми је то и брат потврдио.

- Да. Тачно је. Кад сам дошао код њега, рекао је да у обзир долази само ова огрлица, која јесте мало скупља од наведеног износа, али да њена вредност није у новцу већ у нечем другом.

И затим је потврдио снајкину причу.

Међутим, да чудо буде још и веће, то се десило пре две године; за све то време огрлица је стајала у радњи, а моја се мајка у међувремену разболела и упокојила. И не само то. Споменух већ и свадбу млађег куминог брата. Кад су отишли у златару да изаберу огрлицу, он им је изнео две, које су, по раду, биле исте, али једна је била од жутог а друга од белог злата. Изабрали су ову другу. Она од жутог злата остала је да чека још недељу дана како би красила врат супруге мога брата.

Стављајући је, снајка, и даље сузних очију, рече:

- Ово је благослов моје свекрве.

Тада јој рекох чему се молих, тако да зна да је благослов родитељски.

А слава нека је Богу, Пресветој Богомајчици и Светом Николају са свима светима. Амин.

 

+ + +

 

Остале су још две анегдоте са свадбе.

Повео се неки разговор о женидби једног свата, на шта је прота рекао:

- Ја сам ту.

Затим смо га упитали да и њима да календар, а он је на то узвратио:

- Календар дајем кад је чорба већ пред запршком.

 

Друга је везана за снајку.

Само што је обављен чин венчања, пришла је проти са питањем:

- Оче, могу ли ја да понесем круну кући? Обећавам да је нећу скидати са главе! Видите како ми лепо стоји!

Прота се насмејао, рекавши:

- Ово ме нико до сад није питао.

Али такав случај се једном и рађа.

 

За споменар забележила причалица Јелена Јергић.

Помени, Господе, у Царству Твоме родитеље наше. Амин.

ПретходнаПочетна