Недеља, Јун 14, 2015

Екстреми

 

 

Пре извесног времена дође нам у посету рођака са сином. Дете сам видела кад се родило и сад кад је кренуло у школу (други разред). Изузетно мио дечак, али ја још и не сањам са киме причам.

Одувек сам рада сазнати о карактеру детета што је и овде био случај. Рачунар му није стран, воли игрице, али зими; лети једва да га и погледа, будући да му игре напољу и са другарима никад није доста. Не воли да се свађа, али воли правичност, не воли тучу, избегаваће је до крајњих граница. Може да трпи, али једном се није могло. Но, прошло је добро.

А онда сам сазнала да воли да помаже мами у кухињи! Воли да кува и не стиди се да то призна. Штавише, донео ми је колаче које је са мамом правио. Одлични су били!

- Можда ти будеш и кувар кад порастеш? – приметих.

- Можда – рече он.

- То уопште није лоше – наставих. – Моћи ћеш сам себе да послужиш, моћи ћеш посао лако да нађеш...

- И кад ми дођу гости, могу да их послужим – надовезивао се и он.

- Тако је! Да знаш да си ме веома обрадовао, јер ја такве памети често не сретнем ни код много старијих, да не кажем одраслих.

На моју похвалу он се стидљиво насмеја. Међутим, ту мојој радости није био крај.

- А знаш ли ти да он чита књиге? -  у разговор се умеша и његова мајка. – И то какве! Чим је научио да чита отишао је у библиотеку и нашао књиге из историје (литература за факултет) и све прочитао!

Занемела сам! А шта и рећи? Ово је младост и наша будућност, с тим што морам напоменути да су му стричеви студирали историју. Потом је, након што је прочитао књиге, замолио мајку да га одведе у главни храм у нашем граду, јер ту није био. Она га је одвела, а он је, ушавши, остао задивљен.

Дете одмалена показује себе и открива мисли свога срца. Али умеју ли то родитељи да препознају? Да не буде, како је данас причао отац на проповеди: јадао му се човек који је у својој власти имао: њиве, куће, новац, брда и долине, али је то све сматрао – несрећом. Јер, у свом том богатству, каже, он има одраслу децу коју уопште не познаје. Чему онда земаљско благо кад смисао живота измиче?

И док смо прилазили по нафору, испред мене је било моје кумче. Свештеник, делећи јој, говораше:

- Где си, Соко, најбољи мој друже! Знаш ли ти, Јелена, да је Сока мој најбољи друг?

- Заиста? – упитах. – А знате ли ви шта је она мени и ујаку причала на путу до храма?

- Шта? – упита прота.

- Све о нашој историји, нашим владарима, Немањићима...

- Па то је лепо!

- Зар то није Српкиња?

- Него шта је! Али мене то не чуди, јер ја Соку одавно водим под екстреме. Јуче она иде кроз град, има неке велике цвикере и издалека ми маше. То је оно што је дивно, кад је дете слободно и кад се осећа међусобна повезаност. Исто тако, пре неки дан, док сам био овде и радио нешто у храму и око храма, нашла су се ту и нека деца, моји другари иначе. И тако, док сам ја друговао са њима, опазим и једног мени непознатог „човека“ од три-четири године. Дете је одмах снимило ко сам и какав сам у дружењу са другом дечурлијом, па ми приђе сасвим слободно, питајући:

- Двуже, је л` могу ја да уђем овде и направим неки квуг?

- Може, друже – рекох му и пустих га у храм.

А он, како је ушао, оптрча три круга, потом стаде те уздахну:

- Јој!

И од драгости се стресе.

У том у храм улети за њим његова баба, извињавајући се.

- Ма нема проблема, не може он овде ништа да направи; неће порушити храм – рекох јој сусретљиво.

А дечак ми, излазећи из храма, довикну:

-`Ајд здваво, двуже!

Заиста, има ли ишта лепше од слободе каквом се руководе деца?

 

[Одговори]

Драга моја, како мене обрадују овакве приче :)
Хвала ти пуно, пуно :*

Comment by cy3a (06/22/2015 18:16)

[Одговори]

Сузо мила, и ја такве најволем. :) Кад наиђе - делим. А Богу хвала за све.
Машем! :)))

Comment by pricalica (06/22/2015 19:52)

Додај коментар

Додај коментар





Запамти ме