[ Лепота живота ] 04 Јануар, 2009 18:32

(слика са нет-а)

Један брачни пар из Лознице живео је, што би рекли, нормално, у једном нормалном стану, са своје двоје мале деце. Одлазили су у цркву, код духовника у манастир Студеницу, а били су и запослени и са својим платама успевали су да подмире све обавезе те понешто и да си приуште. Углавном, нису се жалили; заправо, били су задовољни. А онда се догоди дан и жена поново затрудни.

Долазак трећег детета озбиљно поремети брачни пар и они никако нису могли нити да му се довољно начуде нити места да му нађу. Не налазећи другог решења и уплашени због неизвесности и немања довољно прихода за још једног члана, они се одлуче да изврше абортус. Али пре него што оду у болницу, реше да потраже благослов духовника и да му изнесу све чињенице због којих они нису у стању да изроде дете.

Када их је духовник саслушао, дубоко узнемирен и потресен, на све њихове изговоре им је рекао:

- Ако убијете дете, на очи да ми не излазите! Ја вам саветујем да га родите, а Господ ће се и о њему побринути.

Збуњени старчевим `неразумевањем` ситуације, брачни пар оде из манастира, али се не усуди отићи у болницу, већ још једном седоше за сто да се договоре. И, дао Бог, реше се да задрже дете. Кад, да видиш чуда!

Чим је ова одлука пала, уследи телефонски позив: био је то супругов шеф, који му је нудио да пређе на боље и више плаћено место, а уз све је ишао и нови већи стан.

Радост је била невиђена и брачни пар се није могао Богу назахваљивати на превеликој милости. Грешне мисли су остале иза њих, а они кренуше у сусрет новинама, за које су држали да их је Сам Господ послао.

Након одређеног времена, када се дете већ родило и заједница заживела у новом саставу, отац породице седе један дан да се прерачуна.

И док је сређивао њихове месечне рачуне, изнађе он, на своје и супругино радосно чуђење, да заједница троши далеко више пара, него што његова плата покрива, али исто тако и да њима ништа не фали, већ и претекне. Одакле је долазио вишак, било је излишно да размишљају, па се и не потрудише, већ обоје заблагодарише Богу.

Ето, браћо и сестре, тај брачни пар исприча ово мом пријатељу и брату у Христу Господу, а ја га упитах и добих дозволу да исто пренесем и вама. Богу нека је слава и хвала, који сити и облачи или, како каже Свети Апостол Павле, у својој другој посланици Коринћанима: «... ко је много скупио, није му претекло; и ко је мало скупио, није му недостало.» (8;15)

[ Лепота живота ] 28 Децембар, 2008 18:09

(слика са нет-а)

Кад су упитали једно дете како му се зове мајка, оно је одговорило: »Моја се мама зове мајчица!»

Кад год је одлазила на родитељски састанак, готово увек би се враћала са речима:

- Хоћеш ли си те већ једном умирити?!

Чак се једном, вративши се помало снуждена због синовљевог немирлука, још са врата пожалила његовом млађем брату, који ју је питао:

- И? Какав је...?

- Ништа не ваља овај твој брат...

- Што? Јел опет ђип`о?

 (Даље)

[ Лепота живота ] 21 Децембар, 2008 22:19

(Том Сојер, илустрација - преузето са нет-а)

Сећате ли се овог несташка, оно, ако не из књиге Марк Твена, бар из истоименог филма? Како је, живећи код тетке Поли са Мери и Сидом, константно упадао у невоље, дружећи се са Хаклбери Фином? Има ли неког да га не познаје? Ако и постоји, њега уопште није тешко описати ни представити. Јер, како каже Марк Твен, довољно је загледати се у себе – некад.

 (Даље)

[ Лепота живота ] 07 Децембар, 2008 00:03

«Веран пријатељ је силан заштитник и онај ко га је нашао – нашао је благо.»

Када је ушао у моју собу, прво што сам приметила на њему били су завоји на његовим ногама. А у разговору који је потом уследио, сазнала сам да се скоро вратио са ратишта. У то време, овако нешто није било ни ново ни чудно, па сам, логично, потрчала да повежем конце. Кад, међутим... Но, кренимо редом.

 (Даље)

[ Лепота живота ] 27 Новембар, 2008 01:17

... једанаестогодишњег дечака:

Дубоко свестан да му је крај близу, овај предивни дечко је имао само једну жељу: да помогне бескућним и изгладнелим...

[ Лепота живота ] 26 Новембар, 2008 00:19

- Део други -

Читајући неке шале, наишла сам и на једну која каже: «Моји родитељи су хероји; морали су то бити, кад су мене оваквог родили!». Смештена у шалама, изазивала је смех. Међутим, данас се ње сећам на један сасвим другачији начин.

Није мајка свака жена која роди. Довољно је да погледамо неке наслове у новинама, где пише «Мајка монструм...». Бити мајка је нешто узвишено, неописиво и дар је непроцењив. Мајка на земљи је биће најсличније Богу. Господ рађа – мајка рађа, Господ трпи – мајка трпи, Господ прашта – мајка прашта. Која год жена пожели да буде Мајка у правом смислу, мора се угледати на Њега. И овај други део ће бити тек покушај, да о Мајци прозборим које слово.

Прва Мајка

Сећање на њу датира још из детињства. Врло рано је остала удовица са двоје мале деце, од које је једно, старије (девојчица), имало Даунов синдром. Ја сам, по годинама, била између ње и њеног млађег брата. Живели смо у стамбеним зградама а, будући деца, време смо проводили под кошем, који је био безмало једнако удаљен од наших улаза. Свакога дана, када је то време дозвољавало, мајка је излазила са децом у двориште. Брат је тражио другаре, а девојчица је већ ишла за својим мислима. Но често смо је сретали, јер је тражила наше друштво.

Била нам је занимљива тако необична. Често нас је псовала, грдила, пљувала, али нисмо јој то замерали. Ако се неко и жалио, брзо смо га смиривали, јер нам је било јасно да тако нешто не би радила, да је знала шта ради. Мислим да смо на тај начин и сами помагали њеној мајци, да се и она негде на клупи са другим женама растерети, јер никада није дошла да због било чега интервенише; бар не да се ја сећам. Тако је малена цурица постала популарна и била једина којој смо дозвољавали да нас критикује.

Наравно, није дуго поживела. Међутим, она је помогла својој мајци да буде Мајка, јер се ње мајка није одрекла. И не само то. О, да сте само могли да видите њеног брата, како је он био пажљив са њом! Од малена се и сам учио стрпљењу и братској љубави и послушности према родитељки. Због њих се и Небеса радују. Јер, кад се и сама загледам у своје детињство, не могу а да не будем радосна што сам познавала једну овакву девојчицу и њену породицу, Мајку најпре. И мој живот је обогаћен њиховим постојањем.

Друга Мајка

Једне године позвали су ме брат и снаја да одемо у посету у манастир Радовашницу. Поред светиње са којом сам се први пут срела, наишла сам и на још једну Мајку, која несумњиво заслужује да се нађе у овој теми.

Она и муж са синчићем стигли су пре нас. И све време док смо били тамо, ја нисам могла да одвојим ни поглед ни мисли од ове Жене. У рукама је држала дете, које је било, веровали или не, смеса костију и меса која се померала. Не знам колико је био стар, да ли две године, три, не верујем више, али није говорио, тек неке неразговетне звуке је испуштао, за које је само Мајка имала слуха и разумевања. А жена беше неописиво весела, радосна; она је горела, пламтела таквом љубављу према свом болном синчићу, да се то речима исказати не може. Мени су сузе ишле на очи, гледајући је. Питала сам се: «Да ли мајка може овако да воли?» Долазило ми је да јој приђем, да је дотакнем, да видим да ли је стварна. А онда сам схватила: «Како да не буде, кад је анђела држала у рукама, који ће, кад буде требало, доћи да понесе њу!»

Из манастира сам отишла препуна утисака, али верујем да је тако била Божија воља...

Трећа Мајка

На њу сам наишла читајући чланак:

„Ми дуго нисмо могли да имамо деце, па смо се најзад одлучили за усвајање. Процедура је била компликована и дуготрајна, али сада коначно имамо своје детенце. Пошто је оно рођено са озбиљном срчаном маном, ја сада путујем да регулишем све што је потребно око операције. Болница је чувена по таквим захватима, доктор је велики стручњак и ми се надамо да ће са једном, евентуално две операције наше дете потпуно оздравити и бити као сва остала деца. Јесте да ће нас то све пуно коштати, али срећни смо што има начина да се наше дете опорави и настави да живи пуним животом, а не да целог века буде инвалид.“

Друга жена ће на то: „Али госпођо, разумела бих да сте Ви родили такво дете, па да се трудите око њега. Али када сте већ могли да бирате, зашто нисте узели здраво дете, свима су потребни родитељи?“

„Па управо зато! Такво дете нико не би узео, а држава нема пара да сирочад шаље на операцију. Оно би целог живота остало инвалид, а помислите само како би то тежак живот био – и без родитеља и без здравља!“ – заврши жена надахнуто и озареног лица.

* * *

Размишљајући како да завршим ову тему, наједном ми, из ко зна које фиоке, искрсну сећање на жену коју је непознати мушкарац силовао. Била је удана но њен муж ју је све време храбрио и тешио, не дозвољавајући да падне у очај. Кривца нису ухватили, али жена остаде бременита. Али муж не да није хтео да побаци, већ је чврсто стао уз њу приволевши је да роди.

Ето колика може да буде снага Љубави! А херојство се у њој огледа...

[ Лепота живота ] 25 Новембар, 2008 00:12

- Део први –

За сусрет са болницом човек никада није спреман. Нарочито ако је млад. А тога лета, када сам се обрела у Звечанској болници, била сам млада и нисам била спремна, али су околности захтевале наше упознавање. Но како сам одувек била авантуристичког духа и вазда отворена за свет око и унутар себе, то је овај период остао јасно урезан у моје памћење, јер сам одатле понела неколике приче и мени једно надасве пријатно познанство, које је прерасло у дивно пријатељство. Можда у догледно време проговорим нешто и о томе, али сада бих хтела писати о нечем другом: о мајкама које су тако други звали, а оне себе како кад. Поред тога што су  - све три - биле из околине Београда, заједничко им је било и још нешто... (Даље)

[ Лепота живота ] 21 Октобар, 2008 16:01