Године чине своје

У једном селу у нашој близини догоди се да се у једном дану упокоје двоје људи, старац и старица. Нису били ни у каквом сродству, али су у капелу донети обоје. Пролазио је ту силан свет: родбина, кумови, пријатељи, комшије како би се са уснулима опростили и за њихову душу помолили.

А преминула старица је, међу својом родбином, имала и сестру, са којом се није видела годинама, тачније и неку деценију. Но, сестра је, чувши да се ова упокојила, дошла да је испрати. Али време и отуђеност чинили су своје. И тако, кад је сестра дошла пред капелу и пришла ковчегу, она поче да се јада:

- Сејо моја, ето, опрости, нисмо се посећивале годинама. Гледала сам те само на сликама и сад, док лежиш овде, могу само да кажем како си се много променила да те препознати не могу.

У том старица приђе још ближе и готово са неверицом изјави:

- Јао, па теби су и бркови порасли, сестро мила!

Наравно, жена је, уместо код сестре, пришла ковчегу у којем је лежао старац, а прича ова је прерасла у анегдоту која се сад већ надалеко преноси.

 

За причољупце анегдоту је прибележила причалица

 

 

Најидеалније друштво

 

 

Мудри људи (философи) су разговарали. Тема је била - идеално друштво.

Виас је рекао:

- Идеално друштво је оно где се уважава закон.

Талис: То је оно друштво где нема ни превише богатих ни превише сиромашних.

Периандрос: Где се цени врлина а мане изгоне.

Питакос: Оно где се почасти дају само врлинским људима, лошима никад.

Клеовулос: Где се грађани више боје оптужби него казни.

Хилон: Оно које више цени законе, него говорнике.

На крају рече Солон:

- Идеално друштво је оно где се неправда начињена најмањем грађанину сматра за неправду према целом друштву.

Сва мишљења ових мудрих људи била су исправна. Солоново мишљење се сматрало најисправнијим. Међутим, ми бисмо рекли да је најидеалније друштво оно које извршава Еванђелски закон, од којег нема савршенијег.

 

Са грчког превела А. М.

 

 

Срећан Празник Тројице!

 

Бунт сељака

 

(Слика је преузета са интернета)

 

Ових дана је приметно како се на путевима интензивно пресреће сељак и кажњава. Он је кривац и, по свему судећи, државни непријатељ број један. Јер онај прави непријатељ је – недодирљив.

Велики се притисак врши на њега и питање је дана када ће чаша жучи да се прелије. Оног дана кад се то деси, на страни српског сељака биће, као и увек – инат.

Један такав, инаџија, кренуо је колима кући и на путу га је пресрела патрола милиције. Милицајац је изашао на друм и почео да маше својом палицом, али сељак је, не марећи, наставио да вози тако да је милицајац био приморан да се склања. Људи у ауту упиташе возача због чега није стао. Он им је одговорио:

- Немам ја времена за њега, мене кући чекају краве за мужу!

 

За дане који долазе причу је забележила причалица

 

 

Блажене душе

 

 

Једна млада девојка се разболела нешто пре 20. маја. Тумор на језику, рекли су лекари. Након конзилијума, донета је сагласност о операцији као једином решењу. Родитељи болеснице и пацијенткиња прихватише одлуку. Лекари све уредише за почетак операције.

- Дете моје - обрати се хирург болесници, - после операције више нећеш моћи причати и зато изговори сада своје последње речи.

А њене последње речи којима запечати своја уста беху: „Исус Христос, Избавитељ мога срца.“

Блажене и благословене душе које изнад свега највише воле Господа.

 

Са грчког превела А. М.

 

Бабкен Симоњан

 

 

Мој први „додир“ са Србијом био је 1965. године, када сам имао свега 13 година. Увек ћу се сећати своје драге учитељице историје средњег века која је једном ушла у учионицу и рекла да ће говорити о Косовском боју из 1389. године. Пуних 45 минута наш разред слушао је занимљиву причу наше омиљене учитељице о Битки на Косову. Тај час за сва времена урезао се и остао у мом сећању, мада тада нисам ни слутио да ће прича наше драге учитељице о Косовском боју имати судбоносно значење у мом животу, да ћу се касније у потпуности посветити Србији, њеној историји, књижевности.

Годинама Србија је све више пуштала своје корене у мени и постала инспирација за моју списатељску и истраживачку делатност. Као песник, имам своју „поетску сербијану“, дакле моје песме посвећене Србији. Тај мој српски циклус садржи близу тридесетак песама којима изражавам своју симпатију према географски далекој а духовно блиској нам Србији.

 

Одломак из интервјуа

 

Косовска песма

 

О, Косово, будна земљо, чарна,

Твоја туга шест векова траје,

Света земљо, лепа, светлозарна

Осећам твог срца откуцаје.

 

Бол утиснут у све оранице

Не избледи рана јатагана,

Отри ћутке сузе, чобанице,

Моја песма нек ти буде храна.

 

Царе Лазо, пробуди јунаке,

Још за вама тужи земља ова

Горда звона парају облаке

И чују се из древних храмова.

 

Опила се земља сунчаницом

Непокорна, храбра мајко српска,

Док корачам твојом ораницом

Откуцаје осећам твог срца.

 

У Пећи 29. 4. 1994.

 

Хришћани

 

Слика преузета са: http://manastir-lepavina.org/vijest.php?id=8399

 

Један грчки свештеник, који ради као мисионар у Уганди, говори са много одушевљења о хришћанима тамне пути: „Слушају нас као мала деца. Верују нам и прате сваки наш корак. Њихово „Верујем“ претвара се у дело. Све иде добро док бораве у њиховој земљи. Али чим стигну у Европу и дођу у контакт са европским хришћанима, њихова вера испари и тамнопути хришћани се погубе“.

Ова информација веома je неповољна за нас. Сведочи нам какви смо хришћани ми, Европљани, као и каквим се начином живота представљамо овим новопросвећеним хришћанима. Заиста, толико много смо изгубили, да се више не препознаје хришћанство на нашим лицима.

 

Са грчког превела А. М.

 

Краљев јелен

 

 

Говори се како је у старом Риму постојао један јелен који се слободно кретао по краљевском врту и коме нико није смео да учини ништа нажао. Табла с натписом: «Ја сам краљев јелен», потврђивала је припадност (својину). Тако је јелен био од свих поштован.

Краљев јелен је и сваки Хришћанин. Само име, Хришћанин, објава је припадности. Тако треба да осећа свако дете Божије. Јер име Хришћанин није само почасна титула, већ израз сигурности. Хришћанин може да се нађе усред различитих искушења, али он никад неће бити побеђен од лукавог, уколико носи на себи печат жртвеног Јагњета, Господа нашег Исуса Христа.

 

Са грчког превела А. М.

Христос васкрсе!

Ваистину васкрсе!

 

 

Привремено одвајање

 

 

Персијски владар Кир, који је уживао славу и част као ретко који човек на земљи, затражио је да на његовом споменику напишу следећи натпис: «О, човече, ма ко да си и ма одакле да долазиш, уверавам те да ћеш и ти завршити тамо где се и сам тренутно налазим! Ја сам Кир, оснивач Персијског царства. Молим те, немој ми завидети! Немам ништа до ово мало земље, која покрива моје мртво тело.»

То је признање човека, који није познао Бога, нити је веровао у вечност. Окрутна је и неподношљива смрт за човека који у Бога не верује и сумња у бесмртност душе. За верника, пак, живот се не завршава лопатом погребника. Гроб за хришћанина представља улаз на врата вечности. У њему он види крај овоземаљског и почетак вечног живота. Вечност представља велику наду и непојмљиву утеху за оне који губе своја драга лица. Упокојени не нестаје, већ се одваја од овога света. Привремено одвајање је смрт. Ускоро, сви ћемо се ми састати на небу са нашим милим и вољеним бићима.

 

Са грчког превела А. М.

 

 

За кога се распео Христос

 

 

У Швајцарској се продају мала огледалца на чијој је полеђини уписан следећи текст: „Знаш ли за кога се распео Христос? Окрени другу страну да видиш“. А огледалце, приликом окретања, показује наше лице.

Заиста оригиналан начин како да се присетимо једне истине. Христос је био распет на Голготи за мене, за тебе, за све! Крв Исуса Христа, која се пролила на Голготи, не би требало да се просипа узалуд. Христова жртва треба да буде избавитељска за сваког од нас.

 

Са грчког превела А. М.

 

Мајка храброст и друге приче

Шта све може воља у човека?

 

 

И још:

 

Након очеве смрти девојчица сама брине о огромном имању

 

Обећала си да ћеш бити вечна

 
 

Дечје право

 

 

Недеља, Детињци. У цркви је присутно прилично света, понајвише деце. Време је Божићног поста, а деца похрлише у храм да се на њихов Празник сједине са Христом. У реду за исповест стоји и моја пријатељица, која први пут долази у овај храм на причешће; са њом је и њена братаница. Премда дете има 7-8 година, видим је први пут, а тетка користи прилику да нас упозна. Дивна душица Божја, ведра, како деци и приличи. Кад се служба завршила, на излазу из храма заустави ме девојчицина тетка, изразивши жељу да се чујемо у току дана. Наравно, обрадујем се предлогу, јер се заиста нисмо дуго већ чуле.

Кад је тог поподнева веза успостављена, већ на самом почетку разговора моја ми пријатељица, између осталог, рече и то да се њена братаница данас први пут причестила, али да се, с тим у вези, десило нешто занимљиво. Наиме, њима је вероучитељ рекао да посте, како би се причестили за Детињце, што је са стране девојчициних родитеља било испоштовано. Међутим, када је требало да је одведу у цркву, мајка, која није у том „фазону“, не налазећи други начин повери тетки бригу о причешћу детета, јер се знало да и она пости и да ће ићи у храм. Једино је тетка, уместо у свој парохијски, морала, због детета, да дође у овај наш. Али брзо је то решено и договор је пао, али детету је очигледно нешто засметало у свему томе, те је, одлазећи у храм, оставила на столу родитељима разгледницу-подсетницу. На њој је писало:

„Родитељи су дужни да воде рачуна о потребама свог детета.“

 

За наук и споменар забележила причалица

 

 

Милосрђе Светог Николаја

 
 

„Свети Боже...“

У једном старом селу у Грузији шесторо људи ушло је у недовршену Православну Цркву да би отпевало химну „Свети Боже...“. Њихови гласови су се уздизали подједнако и на грузијском и арамејском језику. Без обзира да ли разумете речи или не, језик лепоте свакако се да препознати.