[ Лепота живота ] 13 Јануар, 2018 19:11

 

Уочи Нове године, желим да поновим речи, које је, на почетку рата, краљ Џорџ VI изрекао свом народу:

„Питао сам стражара, који је дежурао на Нову годину:

- Дај ми савет, са којим могу с увереношћу да ступим у неизвесност.

Он ми је рекао:

- Положи своју руку у руку Божију – то ће те водити јасније од светлости и путем далеко исправнијим.“

Са таквим поверењем и таквом вером да сви уђемо у Нову годину.

(мој слободни превод са руског) 

 

 

У преддверия нового года мне хочется повторить слова, сказанные в начале войны королем Георгом VI своему народу: “Спросил я стража, который стоял у дверей нового года:

– Дай мне свет, чтобы я с уверенностью мог вступить безопасно в неизвестное…

И он мне сказал:

– Вложи руку твою в руку Божию – это будет для тебя лучше, нежели свет, и вернее известного пути.."

Вступим и мы с таким доверием и с такой верой в Новый год...

 

Митрополит Антоний Сурожский

 

[ Лепота живота ] 12 Јануар, 2018 22:40

 

Живео је у Старом завету свети пророк Илија који је био велики ревнитељ Божји у свету. Али, кад је, гоњен од цара Ахава и царице Језавеље, морао да бежи у пустињу и да се крије по пећинама, клонуо је био духом и замолио Бога да му узме душу. Тада му је речено да ће му се на Хориву јавити Господ.

И изиђе пророк на гору Хорив. Тада наиђе страшан ветар који брда, разваљиваше и стене разламаше, како пише у Светом писму, али Господа не беше у ветру. Затим настаде земљотрес, али Господа не беше ни у трусу. Онда наиђе огањ, али Господа не беше ни у огњу. И најзад, после огња дође тихи глас – и то беше Господ (I Књ. о царевима гл. 19). И тај тихи глас подиже пророка из очајања и поврати му веру.

И данас у животу тако бива. Несреће и невоље које сналазе свет мало утичу на људе да постану истински верујући.

Када су на Београд падале бомбе, крстили су се и молили и Богу завете чинили и они који то никада раније нису радили. Али то су чинили само док је бомбардовање трајало.

То се поновило и за време земљотреса у Скопљу, и за време поплава у Загребу, Поморављу и Подунављу, и за време недавних непогода у Србији и Босни.

– Није у бури Господ.

Дошла је једном у Патријаршију нека чиновница из Београда и замолила да буде разрешена датог завета. Док је путовала прекоокеанским бродом брату у Америку, настала је претпоследњег дана пута страшна бура на мору. Путницима је наређено да узму појасеве за спасавање и дата су им упутства шта да чине ако бродолом наступи. Тада је ова чиновница дала завет, да ако остане у животу неће никада радити петком. Када се ипак све срећно свршило, и када се вратила у Југославију, видела је да тај завет уопште не може испунити, јер све канцеларије раде петком. Питали смо је, зашто је баш такав завет дала. Обично се свет заветује да петком пости, а не да не ради. Одговорила је: „Све је тада било тако страшно да човек сасвим друкчије мисли него у нормалним приликама. Сви смо се молили и заветовали, а највише се молио један официр који нас је ранијих дана уверавао да у Бога не верује“.

Али, прошла је бура, тај официр свакако и даље не верује и смеје се своме страху и ономе што је за време буре чинио. А и ова чиновница, ето, чим се вратила с пута, сама тражи да буде разрешена завета који је у страху дала.

Ни бура, ни страх не приводи истински Богу.

Догодило се пре двадесетак година у једном нашем граду да је неки столар дошавши на Светог Арханђела из радионице кући затекао на столу славски колач и свећу, које су мајка и жена биле припремиле, пошто им је тога дана била слава. Мајстор је гневно бацио колач на под, изломио и изгазио свећу и стао, ван себе од беса, да грди мајку и жену. Догодило се некако да је тог младог човека тих дана ударила кап, тако да и дан данас вуче десну ногу и не може честито да се служи десном руком, те уместо да ради свој столарски занат, продаје новине у једном киоску. Питао сам: „Па да ли сада слави кад му се то догодило? “ Одговорили су ми: „Не слави“. Вуче мајстор и даље своју полуодузету ногу, али га несрећа није приближила ни Богу ни слави.

Господ није у бури, није у трусу, није у огњу, није у несрећама – Божји је глас тих и мио. И тај тихи глас у души је оно што обраћа људе на пут спасења.

Разговарао сам пре неколико година са једном женом из околине Петровца на Млави. Живела је, вели, не знајући много о Богу, као и већина нашег света, онда јој је једног дана дошла до руку нека побожна књижица. Прочитала ју је и у души јој се разлила нека радост. Онда је прочитала ту књижицу и својима. И у њих је ушао неки мир и нека благост. Прочитала је затим још неколико таквих књига и било је и њој и њенима све лакше и лепше. Изнутра је нешто светлило и грејало душу.

У њеном селу нема цркве, те је у цркву силазила само оно неколико пута годишње када свет из брдских села долази на причешће. А тада је у цркви ларма, гурање, метеж, те се служба честито и не чује. Гледаш само да се прогураш до олтара и причестиш, па да што пре побегнеш напоље на чист ваздух. Једне недеље је случајно отишла у Петровац. Кад тамо: звоне звона, црква отворена, служи се служба. Ушла је. У цркви тихо, мало света, лепо се служи, лепо пева. Први пут је тада сазнала да има цркава у којима се служи сваке недеље. Почела је чешће да долази и саопштила ту „новост“ и својима. И отада сваке недеље и празника неко из (њене куће сиђе доле у варошицу у храм Божји. „А у кући нам – вели – и даље влада онај мир, љубав, милина, радост…“

А све је почело једном малом, танушном књигом. Та је књига била онај Господњи тихи глас.

Крајем прошлог века живео је велики енглески песник Оскар Вајлд. Био је даровит, богат, леп, чувен. Мислио је да му је зато дозвољено да чини све што хоће и чинио је гнусобе које се не могу ни споменути. Када је све превршило меру, новине су почеле писати о његовим скандалозним поступцима, власт га је затим осудила на робију и сав га је свет презрео. Међутим, сва та јавна срамоћења само су још више огорчавала Вајлда и чинила да буде још гори.

И онда се догодило нешто наизглед безначајно: неколико његових познаника га је и посетило у затвору и разговарало са њим као са себи равним и као да се ништа није догодило. Међутим, то мало пажње и тих неколико пријатељских речи успело је да дирне његово срце. У својим исповестима из затвора – у књизи De profundis он је забележио да га је тај поступак пријатеља вратио у живот и помогао му да се поново осети човеком. Писао је у тим исповестима: „Љубав је светиња коју треба клечећи узимати“. И на другом месту: „Оно што Христос тражи то је – човечја душа коју Он сравњује са зрном бисера… Христос је први који је људима рекао да треба да живе животом цвећа. . Вајлд је завршио живот у туђини и немаштини, али је – по сведочанству биографа до краја живота остао са тим светлим мислима и мирно носио овој животни крст.

А све је то учинио само један мали гест пажње који су пријатељи према њему, од свих презреном, показали, учинио је онај тихи глас који је чуо и пророк Илија када је био клонуо духом.

Нека би дао Бог да тај глас чујемо и ми кад на нас наиђу невоље и кад нам буде тешко да се снађемо у животу. И нека би још дао Бог да тај глас и кроз нас проговори људима који су у невољи и на странпутици. Да их тихо и мирно, без жестине, приводимо Богу, Богу мира, љубави и радости

Епископ Хризостом (Војиновић)

 

[ Лепота живота ] 24 Децембар, 2017 19:40
 

Мајчино завештање

Сине мој! Ускоро ћемо се растати

Мој час је дошао, одлазим

Тамо где нема туге, умора,

Где се Богу узноси хвала

Где нема бриге, болести, жала.

Ја већ на прагу стојим

Послушај, сине мој, мој завет

И испуни моју молбу.

 

Обуци ме просто, без одуговлачења

И обичан сандук пронађи

Позови чтеца да чита каноне

А потом и псалме.

Не прави раскошну даћу

Као што се учесталио обичај

Гордељивости приличи да се наслађује

Али то не доноси спокој души.

 

Однеси ме у цркву без песама светских

Запамти шта ти говорим

Пре погреба нек лице моје гледа у олтар

Макар и кратко.

На гроб мој постави дрвени крст

Он избавља од свих искушења

А мермер и гранит су попут клетве о врату упокојеног

То њега притиска и штети му.

 

Не помињи ме уз вино, сине мој!

То не смећи с ума никако.

Само ћеш душу моју повредити

Боље је не пити алкохол уопште.

На годишњицу закажи парастос

Поред распећа запали свећу

Удели, колико можеш, сиротима милостињу

Ти си кадар то урадити.

 

А ако ти срце закуца брже од неспокоја

Дођи на мој гроб

И прочитај „Правилце Светог Серафима“ у миру

Господ је милостив, послаће ти утеху,

Кај се и исповедај

Тражи опрост од Бога и ближњих

моли се, надај и веруј.

(мој слободни превод са руског)

  
[ Лепота живота ] 09 Децембар, 2017 19:12
 
 
[ Лепота живота ] 24 Новембар, 2017 21:02

 

„Када сам 2009.године радио један краћи интервју са Христом Јанарасом, најупечатљивији одговор који ми је дао тицао се питања слободе. Он је одговорио (по сјећању), нешто овако: „Проблем слободе данашњег човјека јесте у томе што је човјек поистовјетио слободу не са љубављу него са могућношћу избора. Слика слободе данас јесте супер-маркет: уђеш и бираш. Али са људима не можеш да бираш: са њима стојиш у односу и не можеш изабрати шта ћеш вољети из њихове личности. Волиш њих. Или не волиш.“

Стари философ је дотакао срж проблема. Срж свеколико наше кризе. Менталитет супермаркета, схватање да можеш да бираш само оно што ти прија - то је оно што нас убија као друштво, народ, што нас саплиће као Цркву. Нама је дјевојка добра - док не изаберемо бољу, јер сматрамо да људи стоје на свијету као на једној великој полици у супермаркету. Нама је професор добар само док нам даје десетке. Свештеник добар само ако одговара мојој представи шта свештеник има да ради (или: “верник добар само док се понаша како му се каже да има да се понаша“).

И тако даље. Метафора је велика и сјајна. Докле год бирам, као размажено дериште, а не схватам да је битан отац који те воли, а не чоколада коју ће ти купити, докле год имам привид слободе - немам слободу да волим, преко избора и преко укуса, преко тренутног хира или просто: преко сопственог егоизма... Тек кад се одрекнем избора - почињем да будем слободан...“

Протојереј ставрофор Дарко Ристов Ђого

 

Оде дјечак по киши

У музичку школу.

Тамо је хтио сам.

А јутрос смо устали обојица,

Сестре су још стискале плишане медвједиће.

Нас двојица смо били срећни

Што имамо вријеме за нас

за мушке приче

О алигаторима

О томе како је наше

да будемо одважни и јаки.

И оде дјечак

закопчавши јаче јакну.

Киша ће бити прва

Којој ће се супротставити.

Нема, каже, кишобран

„Довољна ми је јакна

Што си је ТИ, тата, купио.“

Ето, сине, сјети се тога

Усред кише и сваке олује

А штитиће те хљеб

поједен за овим столом

кишобрани се ломе

Ових дана.

 

[ Лепота живота ] 12 Новембар, 2017 17:11
 
 
[ Лепота живота ] 07 Новембар, 2017 19:56

 

Старац ми рецитује

„Не тражи од мене да те волим,

љубав се не тражи.

У скривеним дубинама срца

она се сама рађа.“

- Кажи ми сада, како се рађа? Хајде, реци ми!

- Не знам, старче.

-То је мала реч. Ако ти је кажем, схватићеш одмах.

„Волиш ли ме? Ах, не волиш ме! Ево, видим, не гледаш ме.“

То је некако ниско. Некако је лако изговорити те мале речи „волим те“. Али то се не говори. Задобија се ћутке личношћу коју изградиш. Изградиш се и други луди за тобом. Негујеш се изнутра и гледаш још како то да сакријеш, али онај други то осећа и привлачиш га.

Ако волиш и не тражиш љубав других, сви ће к теби долазити. То је тајна. Тајно да их волиш и они ће то знати па ће ти и издалека слати своја добра осећања. Разумеш?

- Шта да разумем? Како се горе премештају?

- То што ти олако кажеш је неприродно. Природно је ово што ти ја говорим: воли несебично!

 

Преподобни старац Порфирије

 

[ Лепота живота ] 31 Октобар, 2017 23:02

 

- Где је правда? - питала је унука баку.

- У паклу - одговорила је бака

- А у рају шта је? - зачудила се унука.

- А у рају је Љубав - насмејала се бака.

 

 

[ Лепота живота ] 22 Октобар, 2017 20:01

 

Свакога дана млади је човек из нашег града свраћао у продавницу и куповао неколико свећа. У почетку се то жени за касом није учинило чудно све док се није учесталило. Једног дана није одлолела а да га не пита:

- Извини, комшија, да теби није неко умро?

– Не – одговори млади човек помало збуњено.

– Због чега онда купујеш сваког дана свеће, ако смем да питам?

Укратко, то би била следећа прича:

За време грађанског рата, а док су овуда пролазиле и цуре из Русије, његов се отац оженио једном од њих. Ускоро су добили њега, али је отац био неозбиљан, па је мајка са сином отишла у Русију, оставивши га самог у кући. Отац се ускоро пропио, задужио и умро. У међувремену је син порастао и дошао је да живи у Србију на очевом имању. Ту се и запослио, а потом и оженио. Но, у кући није било струје, јер су очеви дугови довели до искључења. Његова плата није могла да подмири дуг, а он и младица су скоро добили и бебу. Те свеће које купује сваког дана су за осветљење и бригу о детету.

Кад је касирка за ово сазнала одмах је кренула у акцију сакупљања новчане помоћи за ову породицу. Ускоро је дуг за струју отплаћен.

Кад светло гори у људима тад тама пребива сама.

 

[ Лепота живота ] 13 Октобар, 2017 22:17
 
Поје протосинђел Јован - манастир Лешје код Параћина 
 
 
[ Лепота живота ] 09 Октобар, 2017 23:45

 

Нисмо се упознале у баш најбољим приликама, али смо се одмах препознале и душом зближиле. Она је ушла у пензију и недуго после тога доживела је шлог, само срећом није је много повредио. А у дружењу сазнала сам нешто о њој, што сам преточила у причу за наук и сећање.

Наиме, цео свој радни век провела је у пошти, где је пензију дочекала на месту шефице одређеног одељења. Међутим, за све време свог шефовања она није примила ниједан једини поклон од својих колега. Ако би јој неко нешто донео, она је тражила да се то подели међу запосленима. Никога није фаворизовала, са свима је поступала исто. 

А како су то радници наградили?

Када је, након пензије, доживела шлог и пренета у болницу, нису имали потребну крв и послато је хитно обавештење да се јаве даваоци. Ускоро је пред болницом био ред. А у реду су стајали сви њени дојучерашњи радници из поште!

 

[ Лепота живота ] 08 Октобар, 2017 14:11

 


Неко се новцем служи а неко новцу служи. Постоји велика разлика између ова два карактера.

Село Јамена 2014. године у време поплаве. Никоме ни до данас није баш најјасније због чега је село препуштено стихији. На телевизији су јављали да камиони са песком стижу, а они који су са лопатама чекали те камионе дочекали су их тек кад је вода кренула да навире у село. Али ништа не бива случајно и несреће које се догађају долазе да открију мисли наших срца - оне скривене.

А након поплаве десило се то да је део народа, који је из тих села, отишао на рад у иностранство, кренуо да новчано помаже своје сељаке и то међусобно се организујући мимо сваке партије и власти. Тој помоћи придружили су се и други и та је помоћ заиста стизала до потребних.

Али у свему томе десило се и још нешто. Наиме, један момак, који је живео у старој кући од блата, коју је наследио од свог рођака, након поплаве је остао сасвим без крова над главом. Да зло буде веће, тај рођак није ниједним документом пренео на момка власништво. А бирократија је неумољива. Кад је момак дошао по обећану помоћ у општину, одбили су га без пардона јер није имао ништа преписано на себи.

Али тај разговор је слушала и жена на раду у Швајцарској, која је дошла да помогне својима и знала је момка. На лицу места отворила је новчаник, купила то парче земље где је била кућа и поклонила га момку.

Где се закон надима, ту љубав поправља.           

 

[ Лепота живота ] 27 Септембар, 2017 11:56

 

26.септембра 1892.године је рођена Марина Ивановна Цветајева -- руска и совјетска лирска песникиња и писац.

Из њене биографије је мало позната чињеница да је писала и за децу. Док се налазила у емиграцији, у зиму 1937-38.године, Цветајева је написала поуке за децу за дечји емигрантски часопис. Први број часописа није ни изашао, али "Отворено писмо деци" је ипак сачувано.

"Писмо деци"

Драга децо,

Никада о вама не размишљам одвојено: увек мислим да сте ви – људи или нељуди – као и ми. Али кажу: ви постојите, ви сте посебан сој који је још подложан утицају.

Стога:

– Никада не проливајте воду узалуд, јер у истој тој секунди, због недостатка воде, у пустињи умире неки човек.

– Али ако је ја не пролијем, он свеједно неће добити ту воду!

– Неће је добити, али ће на свету бити један бесмислени злочин мање.

Из истог разлога, никада немојте бацати хлеб, а уочите ли га на улици, да се не би газио, подигните га и ставите на најближу ограду, јер не постоје само пустиње у којима људи умиру без воде, него и ћумези, где умиру без хлеба. Можда ће тај хлеб приметити неко гладан, па ће га бити мање срамота да га узме одатле него са земље.

Никада се не плашите чега смешног и ако видите човека у смешној ситуацији: 1) потрудите се да га избавите, ако није могуће – 2) скочите и ви к њему, као у воду, удвоје се глупа ситуација дели напола: свакоме по половина – или у најгорем случају – правите се да не видите ништа смешно у томе!

Никада немојте говорити да тако раде сви: сви увек раде лоше, чим се тако радо позивају на њих! (НБ! низ је примера, које сада нећу наводити.) „Сви“ имају друго име – нико, а лице уопште немају – само празнина. Е, а ако вам кажу: „Тако нико не ради“ (не облачи се, не размишља итд.) – одговорите: „А ја сам – неко!“

Не обазирите се на „немодерно“, већ на: „непоштено“.

Немојте се превише љутити на родитеље, сетите се да су они били оно што сте ви сада и да ћете ви бити оно што су они сада.

Осим тога, они су за вас – родитељи, а за себе саме су – „ја“. Не исцрпљујте их њиховим родитељством.

Не осуђујте своје родитеље на смрт пре (својих) четрдесетих година. А онда вам се рука неће подићи!

Видите ли на путу камен – узмите га и замислите да то управо ви трчите и разбијате нос; из саосећања (чак и према себи – у другоме!) узмите га.

Не снебивајте се да уступите место старијима у трамвају. Снебивајте се да га не уступите!

Не истичите се по ономе што је материјално. Други – то сте такође ви, баш исти ви. (Сви без разлике желе да једу, спавају, седну итд.)

Не славите победу над непријатељем. Довољно је сазнање. После победе – пружите му руку.

Не говорите иронично о коме блиском пред другима (чак ни о омиљеној животињи!); други ће отићи – свој остаје.

Књигу листајте са горњег угла странице. Зашто? Зато што се не чита одоздо нагоре него одозго надоле.

Када довршавате супу, нагните тањир према себи, а не од себе према другоме: да у случају незгоде супу не проспете ни на столњак ни на оног преко пута вас, него себи у крило.

Када вам неко рекне: „То је романтизам“, питајте га: „Шта је то романтизам?“ – и видећете да то нико не зна; да људи узимају у уста (чак се деру! и пљују! и убацују вам у главу!) – реч, чији смисао заправо не знају.

Када се коначно уверите да не знају, одговорите сами, бесмртним речима Жуковског:

– „Романтизам – то је душа“.

 

Превела: Весна Смиљанић Рангелов

Руска књижара "Бакнига"

 

[ Лепота живота ] 21 Септембар, 2017 22:52

 

 

У мајке су два сина, а као деца беху много несташни и, наравно, увек умазани од свакојаких игара. Мајка се није могла напрати за њима, а ни допрети до њих својим родитељским саветовањима и мољењима. Но, једног дана, она и отац мораху да оду негде послом на неколико дана и децу оставе код деде. А деда био мудар, те он пусти децу да се играју и прљају до миле воље, а кад се из игре вратише - да видиш лекције која се не заборавља! Кад су деца поскидала своју прљаву одећу, деда их одведе до купатила, да им прашка и нареди да одећу перу у хладној води. Деци се ово никако није допало, њиховим ручицама још мање, али је војничка лекција коначно допрела до свести.

За споменар записала причалица.

 

[ Лепота живота ] 03 Август, 2017 14:12

 

 

 

Моја снајка и Миличина мајка (Мала монденка) најбоље су другарице одмалена. И, једном приликом, позове Миличина мајка моју снајку да јој покаже управо офарбану косу. Мом инспектору се то није свидело и, без пардона, али не и с мишљу да вређа, рече другарици да је гадна; а ту, поред њих, разговор слуша Милица. И кад је њена мајка отишла у купатило, Милица приђе мојој снајки и поче да је испитује: 

- Јесте ли ти и моја мама најбоље другарице? 

- Да - потврди снајка, ни мало не слутећи у ком правцу ће разговор тећи. 

- Одрасле сте заједно? 

- Да. 

- И никад се нисте посвађале? 

- Нисмо - сад већ поче да расте радозналост, јер су питања била необично озбиљна за петогодишњи узраст. 

- И јако се волите? - Милица настави да ниже питања. 

- Да... 

И дете најзад бриљантно закључи: 

- Па да ли је онда у реду да својој најбољој другарици, коју волиш и никад се са њом ниси посвађала, кажеш да је гадна? 

Моја снајка за тренутак остаде без речи, а онда, признајући јој право, одговори. 

- У праву си... Није...

Наравно, снајка је ово морала да подели са мном, а ја - записах.