[ Лепота живота ] 13 Март, 2016 20:52

 

 

Истинско праштање је немогуће без исповедања пуноће вере и истинско праштање је немогуће без живота по вери, без одбацивање сваке лажи и свакога зла. Што човек дубље живи духовним животом, а то значи што више сазнаје како је страшан грех и тим јаче он потребује праштање од Бога и од другог човека. И утолико је спремнији да опрости.

Драги пријатељи! Ми нисмо са вама просто браћа и сестре у Христу, ми смо браћа и сестре по несрећи греха, блиски једни другима том везом која нас обједињује као грешнике. Као што се каже „сва Црква је Црква оних који се кају и пропадају”. Испунимо се састрадањем једни према другима и молимо Бога да нам свима опрости. Свака немоћ другога открива и моје сопствено несвето лице и моју беспомоћност и крхкост. И наше покајање и наше ревновање за правду Христову, помаже нам да схватимо: чак и ако човек погреши једном или двапут, или седам пута седамдесет седам пута - није тачно да ће он увек грешити. Опростимо један другом. Ад - то је прошлост која испуњава садашњост, уништавајући је тамо где нема праштања.

Ми смо призвани да схватимо две ствари. Прво - да је праштање немогуће тамо где нема признавања греха и друго - праштање је немогуће ако оно не исходи од Бога.

Одрицање греха чини праштање у крајњој мери излишним. Ми живимо у свету, где се све чини да се избрише у масовној свести и сам појам греха и пониште Заповести Божије и морални закон. Ако више не постоји морални закон, то не постоји ни грех и неразумљиво је о каквом праштању може бити реч.

Не треба да будемо обманути и тиме да се врло често у наше лукаво време одрицањем греха врши чак признавање греха. Ми сви без изузетака, у овој или оној мери, нарушавамо заповести Божије. У Светом Писму је речено: „нема човека који није сагрешио” (3 Цар. 8,46). И уколико сви тако поступају, грех није страшан и он већ као да није грех. Савремени човек често иште помирење да не би био захваћен непријатним, негативним осећањима и да не би себи компликовао живот. Ово значи „праштати не праштајући”, обмањивати и себе и друге. Страшније од свега као и увек је равнодушност, правити се као да је све у реду, жеља да се не види човек, да се он заборави, мислити да се опростило окретањем од човека и затварањем срца. Но, горчина која остаје може прерасти у мржњу. Као што је у покајању опасније од свега самооправдање, тако је и овде. Наша душа - психа палог човека је тако испуњена самооправдањем или како се сада говори „има толико механизама одбране”, да је наше праштање као камелеон. Оно може примати боју сваког окружења и мимикрирати у псеудо - праштање, чак и до потпуног губитка својег лица. Ово може присуствовати у нашим личним односима једних са другим и у нашим оценама догађаја и лица у којима се открива савремена Апокалипса.

Да би опростили човеку који нас је увредио, треба почети од малога - осмелити се да се погледа у оно што се догодило. А надаље, постарати се да се увиди све у стварном светлу и реалној димензији, ни у коме случају не чинећи од муве слона, да се огањ непријатности и презрења не би преметнуо на све људе и све вредности.

Драгоценије од свега је учинити први корак ка другоме, и тај корак ће бити чврст ако ми пођемо потирући сваки грех. Тако и ступимо у Велики пост, и тако идимо читавог живота, као што кажу свети оци: макар и пузећи, али туда.

Ми знамо да је немогуће решити било који озбиљан проблем без љубави и постоји само једно средство против мржње - љубав. Само на томе путу происходи постепено рађање љубави, као преображај гусенице у лептира. Пост и молитва - су два крила. То је потпуна промена (таква је тајна покајања), то је умирање за себе, но оно даје крила! Праштање је чудо. Оно се твори Богом из ничега. Ми увек говоримо да се за недељу праштања треба унапред припремити. Но, праштање није резултат припреме, ма каква она била. Праштање се не може саздати. Оно се добија изнад смрти, изнад мере, изнад очекивања. Оно пониче из ничега. Оно је благодат. Овде је тачка нашег личног додира са Богом. И са Крстом, јер „где се умножио грех, тамо изобилује благодат”. И ова благодат нас преображава и чини другачијим. И само примивши од овог живота сувишком, ја могу штедро давати другоме. На самоме делу, како се молити за оне који нас убијају, ако праштање не исходи од Бога? То је Божији дар, а не наше достигнуће. Зато се наше помирење, једних са другима, утврђује у Светој Тајни исповести - Тајни покајања и у току Великог поста оно треба да буде нарочито дубоким.

Ето висине праштања - обретања Господа и један другог у Њему. Помирење које има за циљ само земаљско, на крају крајева, своди се на тајну антихриста, на причу о виноградарима у којој се каже: Ово је наследник. Ходите да га убијемо и да присвојимо наследство његово" (Мт. 21, 38). Њих већ не интересује Христос него само вредности које је Он оставио.

Говорити да треба окренути леви образ када нас ударе по десном - је најчистији идеализам, маштарија, уколико верношћу правди Христовој, не отворимо себе љубави Христовој, мученог због осуђивања свих неправди света и ако не примимо благодат Бога који је већи од срца нашег, како каже Св. Јован Богослов (1 Јн. 3, 20).

Протојереј Александар Шаргунов

Праштајте!

Богом срећан и благословен нам Васкршњи пост!

 

[ Лепота живота ] 24 Фебруар, 2016 02:24

Седмогодишњи Евгениј Лебедев је на фантастичан начин извео стихове песме „Ја не волим“, по многима једног од највећих руских уметника Владимира Висоцког. Кад погледате видео, биће вам јасније зашто је заслужио овације свих присутних. Неки су плакали, а неки су истрчали на бину да га поздраве. 

У другом видеу можете погледати цео његов наступ, као и реакције жирија.

 

Преузето



[ Лепота живота ] 11 Фебруар, 2016 00:25

Јеванђеље, та блага вест Господња, и анђеоски пој пастирима на рођењу Богомладенца где се каже: "Радујте се!...", што доказује да Бог није Бог страха већ Љубави, и "вести" како новинске, тако и телевизијске, у којима је само страх, блуд, убиства, и све оно што човека заводи и одводи у очај и депресију. Две вести, од којих је само једна истинска и радосна.

Послушај, брате и сестро, седи и предахни на источнику Животодавном!

[ Лепота живота ] 09 Фебруар, 2016 20:59

Изванредно предавање препуно бисерја!

Збор зборила господа хришћанска - Отац др Милош Весин: „Да ли се љубав безусловно добија или је треба заслужити?“

У до сада незапамћено испуњеној дворани Задужбине Илије М. Коларца, 10. новембра 2015. године, протојереј-ставрофор др Милош Весин одржао је предавање на тему "Да ли се љубав безусловно добија или је треба заслужити?". Предавање у целини емитујемо благодарећи Милошу Јевтићу.

[ Лепота живота ] 05 Фебруар, 2016 09:29

Сви ви који желите да се вратите на село, што је здраво размишљање, крените што пре, док још има живих бака и дека од којих ћете примити потребно знање. Они који остају у граду нека не запуштају своју здраву сељачку традицију. Све ово нам је свима заједно потребно да преживимо.

Будите слободни и храбри, рече Господ. И још: множите се и рађајте и наследите земљу.

[ Лепота живота ] 24 Јануар, 2016 09:32
 
Холивудски глумац Џонатан Џексон, добитник пет Еми награда, у интервјуу датом Пемптоусији током своје недавне посете Манастиру Ватопеду на Светој Гори, говори о томе како је постао православац...
 
 
[ Лепота живота ] 20 Јануар, 2016 22:07
 
 
 
 
Стручњаци за антирелигијску пропаганду донедавно су тврдили да се богојављенска вода годинама не квари зато што свештеници кришом у њу стављају сребрне полуге, новчиће и крстове. Као одговор на то неки духовити црквени људи смислили су загонетку која гласи: „Колико јона сребра садржи литар богојављенске воде ако се чин освећења врши у рупи избушеној у леду на средини Волге, и то на месту где је река широка један километар, дубока седам метара, брзина протока пет километара на сат, а да је притом крст којим сеоски свештеник освећује воду направљен од дрвета зато што је та црква сиромашна?”

 
 
[ Лепота живота ] 20 Јануар, 2016 20:00
 
[ Лепота живота ] 19 Јануар, 2016 14:16

 

 

Господ нам увек говори језиком љубави а притом никога не сили на Љубав. Многи свети оци и духоносни старци, по питању Страшног суда, говорили су да он уопште неће сличити нашем овоземаљском поимању суђења, нити ће трајати дуже од тренутка. Све ће се догодити готово у секунди, како је речено у Светом писму: поделиће се јарци и овце. Ко год је на земљи узрастао у Љубави, тај ће радосно поћи Христу у сусрет, а сваки који се од Христа скривао и стидео Га се, неће моћи да му се приближи; као по оној народној: „Ко се сунца крије, боље да га није.“. Дакле, не Господ, него ми сами можемо себе удаљити од Љубави која никад не умире. Тако имате људе којима, ма колико пружали руку, они не само да је неће прихватити, већ ће је и ујести. Без обзира што нас исто сунце греје, некоме топлота, светлост и животодавност пријају, док други на све то окрећу леђа. Зато се и каже да је највећа мука у паклу та што нико ником неће видети лице – сви ће бити окренути леђима.

Господ је имао љубави и према Јуди. За све време, док је боравио на земљи и био са Јудом, Он му је указивао на то да зна за његове намере и ниједном Га није прекорео. А у ноћи издајства није Га издао само Јуда, већ су се и други ученици разбежали; Петар Га се одрекао чак три пута. Али је Господ примио Петрово покајање, које је, неизоставно, желео и од Јуде. Али овај, и поред свих чуда која је заједно са другима чинио у име Христово, није, услед гордељивости, веровао да је Љубав Божје име. И уместо да изабере Живот, он радије себе одводи у вечну таму.

Како он, тако и многи други; како јуче – тако и данас. Колико милиона људи одлазе у Јерусалим за време Васкрса и поред очигледног чуда које се дешава не могу да поверују у Христа, нити да појме разлог његовог оваплоћења, распећа и васкрсења, нити да раздвоје заблуду од Истине. Једном приликом чух неког да рече како је мислио да је Истина неприкосновена и кад неком кажеш очигледну Истину, он неизоставно неће изразити сумњу у то. А онда је од једног пушача узео кутију цигарета на којој је писало да пушење угрожава здравље. Тек тада је разумео да не желе сви да служе Истини. Разлога има сигурно више него самих људи, али не желим сад улазити у детаље већ ми је наум да приповедим о догађају који се збио о Богојављењу 2013. године у мом граду.

То је била година уснућа моје мајке, али то се десило у октобру. Међутим, Господ је дао, слава Му и милост, да мајка, пре него што се упокоји, буде и сама сведок чуда које потврђује да је Православље вера Љубави. Она је имала веру, али је бунило понекад шта бива са другим људима и верама. Но, ево како је Господ и ову колебљиву овчицу увео у тор.

Дакле, на Богојављење 2013. године, два свештеника – православни и гркокатолички, са исте водоводне мреже су пунили тог јутра бурад са водом, која ће, након службе, бити освештана и подељена верницима. Ми смо из храма донели флашу са богојављенском водицом и њоме већ попрскали и кућу, кад негде после ручка стиже мамина другарица, иначе гркокатолкиња. Између нас је заиста дугогодишње пријатељство и поштовање. А жена је дошла да нам покаже њихову водицу, те још упита да нам попрска мало кућу. Мајка је за тренутак остала без речи, док сам ја рекла: „Не!“. Она није инсистирала, већ је понудила мајци да помирише њихову освештану воду. Вода је смрдела! Свима верницима гркокатоличке цркве (која је у унији са папом) је смрдела и сви су тражили разлоге због чега им вода смрди. Хлор је био највећи кривац, на шта сам ја узвратила да то не може бити разлог, будући да је вода у нашем бурету из истог водовода као и њихова. Жена је ућутала, а потом прешла и на друге теме.

Кад је отишла, упитах мајку:

- Да ли сад разумеш, мама? Иста је вода, али је друга вера.

Да, мајка је разумела.

Још само да Срби, који, уместо своје храмовне славе, прослављају гркокатоличку, појме и разумеју оно што нам је остало од светих отаца: „Туђе нећемо, своје чувајмо.“.

Бог се јави!

Ваистину се јави!

 

 

[ Лепота живота ] 18 Јануар, 2016 20:36
 
 
[ Лепота живота ] 02 Јануар, 2016 20:55

У сусрет Празнику очева из пера сестре Снежане Раките изишли су стихови које је у ноте претворила сестра Тамара Пајкановић. Предвођена њеном диригентском руком песму, својим анђеоским гласовима,  изводе деца црквеног дечијег хора ''Благослов'' из Сремске Митровице. После песме посвећене светој браћи Ћирилу и Методију, представљене на нашем сајту, песма у част Празника очева наставак је узвишеног црквеног музичког стваралаштва, за које смо добили ексклузивно право аутора да га представимо посетиоцима нашег сајта.

Послушајте! (кликни)

 

[ Лепота живота ] 02 Јануар, 2016 18:36

 

 

Драга моја децо, сва деца воле поклоне. Добијају их на свој празник, али и на друге велике празнике, нарочито за Нову годину. Како ли тај дан ишчекују деца! Светог Василија, тога великог оца и учитеља Цркве, замишљају натовареног поклонима, спремног да их дели деци из руку оца, мајке, баке и других блиских рођака. Мноштво поклона, који вреде милионе и милијарде. Лопте, бициклови, аутићи, бродићи, лутке, слаткиши, нова одећа, златни украси, сатови и друго.

Дакле, које је то дете што ће за Нову годину добити највећи поклон? А који је по вама највећи поклон? Но, пре него што то утврдимо, да погледамо чиме су то једно Дете даривали неки мудри људи.

 

***

 

На Бадње вече, у песмама које певају деца док обилазе куће у ноћи пре Божића, Христос се хвали и слави као „Цар света“. Заиста је Христос истинити Цар целог света! Али Цар потпуно другачији од свих других царева и владара. Цареви се рађају у палатама, које сјаје од раскоши. Али Христос се није родио у таквим палатама. Родио се, као што знате, у једној влажној штали, где су једино чисто место биле јасле и слама, оно место где чобани стављају зими суву траву да животиње једу. Таква слама постала је случајна колевка у коју је малог Христа ставила његова мајка Богородица.

Ко је, видећи Христа на слами међу животињама, могао да замисли да је то одојче „Цар света“? Да су то знали, да ли би било оних који не би дошли да се поклоне, те да и сами, по угледу на старо доба када су се приносили дарови новорођеном цару, принесу своје поклоне?

Христос, када се родио, био је непознат старом идолопоклоничком свету. Па ипак, у једној земљи која је била хиљадама километара далеко од те штале, неки људи су сазнали да је рођен Христос. То су били мудраци о којима говори еванђелист Матеј. Њихова имена не наводи Еванђеље, али сагласно са старим предањем звали су се: Гаспар, Мелхиор и Валтазар.

Овде би требало дати једно објашњење: ти мудраци нису били као данашњи врачеви и врачаре, који, уз помоћ разних сатанских средстава, варају и искоришћавају безумне људе, говорећи им њихову „судбину“. Не! Мудраци о којима говори еванђелист Матеј су били људи науке и мудрости. Ти мудраци, астрономи из Персије, видевши на небу једну необичну звезду, сагласно са старим пророчанством протумачили су то као знак који их обавештава да је рођен Спаситељ света. У њима се родила жеља да оду и да Му се поклоне. Са звездом као водичем кренули су и, након дугог путовања, које је трајало месецима, стигли су у Јерусалим. Отишли су у Витлејем, пронашли Христа, отворили своје поклоне и принели Цару света вредне дарове: „злато, тамјан и смирну“ (Матеј. 2,11).

 

***

 

Дар Христу принели су мудраци. Поклоне Христу треба да принесемо и ми људи 20-тог века, сви без изузетка: мушкарци, жене па и мала деца. Али какве поклоне? Сребро? Злато? Дијаманте? Драго камење? Не! Нешто друго, далеко узвишеније од тих поклона, можемо принети Христу. Да се изразим боље: Христу нису потребни поклони, јер је цео материјални свет Његов. Он нама дарује један поклон и тражи да ми тај поклон примимо.

Христос даје сваком од нас дар од непроцењиве вредности. Примимо ли га, Христос ће се обрадовати. Добровољно примање овог дара нашом вољом је за Христа најважнији поклон Њему од нас. Поклон Христос, у замену - ми. Можда се то што говоримо о поклону и замени за поклон чини тешко и неразумљиво? Навешћемо један пример, да све буде јасније.

 

 

Било једно дете, које се родило у веома богатој кући. Родитељи су га послали на студије, јер је био веома паметан и напредовао је са словима. Када се стаде ближити његов имендан, родитељи га упиташе какав поклон жели за свој празник. Он је одговорио:

- Не желим да ми поклоните ништа друго изузев једне књиге...

На питање коју књигу жели, дечачић је одговорио:

- Еванђеље...

У оно време књиге су биле прескупе, зато што их нису штампале машине, већ су преписиване руком по танкој кожи. Родитељи, који су волели Јована – тако је било његово име, поручили су књигу. Када је Еванђеље исписано и када су га предали Јовану, његова радост је била неописива. Било је то као да је у своје руке примио најдрагоценији поклон.

Од онога дана, Еванђеље је било његов нераздвојни пратилац. Читао га је и настојао је да испуњава прочитано. Читао га је као мали, а касније и као младић. Читао га је у тешким часовима. Увек га је читао. То је била књига која га је водила, тешила и снажила до краја његовог живота. Уколико неко жели више детаља, нека прочита житије светог Јована Кушчника, који се слави 15./28. јануара.

 

***

 

Драга моја децо! Александар Велики је од свих писаца ценио Хомера, а његову књигу је држао под јастуком и читао је сваки дан ради поуке и надахнућа. Међутим, шта је Хомер или било који други писац старог и новог света пред Еванђељем? Пред њим, све књиге света су као каменчићи спрам дијаманта. Као што је рекао неки мудрац: Еванђеље је најважнији поклон који је икада дат свету. Поклон неба - нашој грешној земљи. Сунце, које распршује мрак и осветљава земљу.

Тај поклон и ми препоручујемо сада на крају старе и на почетку Нове године. Препоручујемо га свој деци наших верских школа. Христос приноси сваком детету тај поклон. Мала је и незнатна његова цена, али његов садржај има непроценљиву вредност.

Свако дете нека га узме и нека каже:

- Христе, хвала ти за овај драгоцени поклон! Од сада, и као дете, па све док растем, или ми коса побели, све до смрти - имаћу Еванђеље као свога верног пратиоца. Од свих књига, њега ћу волети највише, читаћу га, и прочитано испуњавати.

Дете моје!

Дајеш ли то обећање Христу? То твоје обећање ће бити најважнији поклон који ћеш Христу дати. Поклон узвишенији од дарова које су принели мудраци: злато, тамјан и смирну. Поклон - у замену за поклон.

 

С љубављу,

ваш духовни отац

епископ Августинос Кандиотис

 

 

[ Лепота живота ] 26 Децембар, 2015 15:33
 
 
[ Лепота живота ] 15 Децембар, 2015 19:31
 
Сељак из Грузије.
Дирљива сцена из филма "Отец солдата".
Овоме је Господ поучавао јеврејски народ у време ратова.
Погледајте!
Разумећете и без превода.
 
[ Лепота живота ] 14 Децембар, 2015 23:37

 

 

Драга моја децо,

У данашњем писму желим да вам опишем тужан догађај, који се догодио једном малишану ваших година.

Једно дете, без знања својих родитеља, испуњено сновима о животу, упутило се из свога села на далек пут у непознато. Замишљало је да би тамо могло пронаћи своју срећу. Досадили су му његова кућа, школа, настава, књиге и учитељи. Излазећи из села, препешачило је много километара. На једном делу се пут разделио; била је то раскрсница. Где  је водио један пут, а где други? Дете то није могло знати, јер нису постојали путокази који би показивали правац, а и оно се први пут сусрело са тим путевима. Након много размишљања и двоумљења, дете је изабрало један од два пута, који му се учинио бољим. Почело је да шета њиме, прошавши поприличан број километара. Али у томе ходању затекла га је ноћ. Дете се обрело у некој шуми. Било је само. Престрашило се. Ускоро су се чули шакали и вукови како заурлавају. Пошто је било само и немоћно, упало је међу чопор вукова, и, као што и сами појмите, вукови су растргли дете. Тек понека кост и крвава одећа остали су иза њега, и по томе су несрећни родитељи разумели да је онај, кога су вукови растргли, био њихов син.

Несрећно дете, несрећни родитељи!

Ово, драга моја децо, што се догодило овом малишану - или још и горе - може да се деси сваком детету које се не пази у своме животу. Зато што, осим вукова који једу људе, постоје, такође, у друштву људи лоши и искварени, који могу да учине многа зла једном детету и младој особи. Штета коју они проузрокују је неупоредиво већа. Дивље звери прождиру тело, али искварени људи и неверници својим идејама и примерима убијају душевност детета и уништавају све оно лепо у његовом срцу. Зато је потребна пажња, којим путем да дете крене.

Чули сте, децо моја, за хероја старог доба, кога су звали Херакле. Херакле је, као младић, изашао да прошета изван свога места становања, па се обрео на једној раскрсници. Ту је он стајао и размишљао којим путем треба да пође како би се прославио. Док је тако размишљао, дошле су му у сусрет две жене, свака из супротног правца. Како су се само оне разликовале! Једна је била горда и умишљена, обучена у свилу. Друга је била скромно обучена. Прва, чим је угледала замишљеног Херакла, приближила му се и пријатељски га потапшала по леђима, говорећи:

- Херакло, немој се бринути! Уколико желиш да живиш добро и да имаш много новца, да те се боје и плаше људи, и да имаш све што пожелиш без рада и умарања, пођи за мном, прати мој пут, и бићеш срећан.

Након ње, приступила му је и друга жена. Смерно се обратила Хераклу, говорећи:

- Дете моје, добро знам твоје родитеље и претке. Потичеш из славне и поштоване породице. Пази, немој је обешчастити! Нећу ти причати лажи и лепе речи да бих те преварила. Све што ћу ти рећи биће истина.

Дете моје, све добро што постоји на овоме свету, стиче се трудом и знојем. Уколико желиш да земља има велики принос, треба да је обрађујеш, повадиш камење, искорениш кукољ, изореш, посејеш и тек на крају да жањеш принос. Уколико си чобан и желиш да напредујеш, мораш се будити рано и водити овце на зелене ливаде и свеже изворе, а ноћу да их чуваш од вукова, лопова и дивљих звери. Желиш ли да научиш слова, и ту ћеш се уморити. Желиш ли да те воли твоја породица, треба да чиниш добро целој својој породици. Желиш ли да те воли друштво, треба да чиниш добро целом друштву. Сва добра даје Бог људима који се труде и труде…

Херакле је саслушао обе жене и дубоко се замислио. Пре него што ће оне отићи, упитао их је:

- Како вас зову?

Прва је одговорила:

- Мене моји пријатељи зову Срећа, а моји непријатељи ме зову Несрећа.

Потом је одговорила и друга жена:

- Мене и моји пријатељи и непријатељи зову Врлина.

Херакле, као што знате, није послушао гордељиву жену, већ Врлину. Радио је, уморио се, а својим добродетељима је доброчинствовао целој Грчкој. Тако је постао вољен од свих.

Драга моја децо, и пред вама се налазе два пута. Један пут се чини на почетку лакши и угоднији, али на крају пута сте у опасности да вас ноћ затекне у мрачној шуми и да вам се догоди исто што и детету из прве приче. Уверавам вас, да су се многа деца, која су изгубила пут, преварила, упропастила се, и за њима сада плачу рођаци и пријатељи. Живи су, али плачу за њима као да су мртви. „Више бих волела да је умро наш Георгије, него да је урадио то што је урадио. Ожалостио нас је и осрамотио све...

Други пут није лак. Тежак је и стрмовит. Али оног који се упути њиме, ходајући стрпљиво, њега ће пут извести на светлост, на врх, где је све лепо. Знајте, да су она деца, која су следила овај пут, на крају била награђена.

Један је пут - пут греха а други је пут врлине.

А уколико желиш, као мали хришћанин, да видиш шта говори о ова два пута наш Христос, отвори Нови завет, Еванђеље по Матеју глава 7, стихови 13-14. Прочитајте ту причу много пута и научите напамет та два стиха. Два пута постоје у животу. Један је пут Христос, Који је рекао: „Уђите на уска врата, јер су широка врата и широк пут што воде у пропаст, и много их има који њиме иду. Јер су уска врата и тесан пут што воде у живот, и мало их је који га налазе”, а други је пут лукавог.

Децо моја, молим Христа да вам помогне да изаберете пут врлине, пут Христов. И будите сигурни да, ходајући по томе путу, насупрот свем труду и зноју, у дубини своје душе ћете осећати радост анђелску, јер ходате оним путем којим је ходао Спаситељ као и милиони мученика и хероја наше вере, који се удостојише победоносног венца.

С љубављу,

ваш духовни отац

Епископ Августинос Кандиотис

Превод са грчког А. М.