Јастуче Светог Нектарија
Православље и пренатална психологија
Зашто неке бебе не желе да изађу у овај свет, попречујући се у утроби? Због чега се лактају или коленима подбочују мајку? Најновија достигнућа у науци указују да је ум старији од мозга.
„Нажалост, 80-90-тих година направљена је општа збрка: отишло се у разне херметизме, кармичке приче и којекакве идиотије, које су данас, 2014. године, страховита цена целе планете, не само Србије. Много ћемо скупо плаћати све то, зато што фетус заиста све упија у себе, прође кроз тај узак канал карлице и свега, и излази на овај свет из једне водене у ваздушну средину“ – прича др Јелена Обрадовић.
Трибина под насловом „Православље и пренатална психологија“, одржана у општини Вождовац, а у организацији храма Светог Великомученика Трифуна на Топчидерском гробљу, на којој су, поред домаћина проте Дејана Дејановића, учествовали протојереј ставрофор др Милош Весин и др Јелена Обрадовић, привукла је огромну пажњу посетилаца. Снимак ове изузетне трибине можете послушати кликом на линк:
Православље и пренатална психологија
Причољупче
Дође код мене цурица од три и по године и, како уђе у собу, нацрта се између полица са књигама.
- Дај ми неку књигу! - каже она мени.
Наравно, одмах се окренух да сазнам какве то мисли мала главица скрива. И упитах је:
- Шта ће ти књига?
- Да читам неку песмицу.
- А знаш ли ти да читаш?
- Не знам.
- Па како ћеш онда читати?
- Читај ми ти!
- А коју ти песмицу знаш?
- Таши-таши-танана...
- Хајде ми изрецитуј!
И почне дете да рецитује, али се брзо врати причи о књигама.
- Дај ми неку књигу!
- Али то су све књиге за велике! - и даље ја мудрујем с њом.
Но, ту ће она мени:
- Па и за нас мале треба нека књига.
Ту је осмех прекинуо свако даље вилозофирање, а онда ми је рекла да највише воли ципелицу (што у преводу значи Пепељугу). И причалица, шта ће, мораде да прича.
Сад, кад долази код мене, још с врата виче кад ме угледа:
- Хајде да причамо причу!
Иначе јој код куће тата прича приче. А једном приликом, након што јој је испричао бајку Успавана лепотица, рече она њему, нудећи му јабуке са стола:
- Узми тата, поједи, па ћеш умрети.
- Зашто? – упита је он радознало.
- Онда ћу ја доћи и пољубити те и ти ћеш бити жив.
Дивне ли дечје вере!
Слово о љубави
која буја у самоћи, од раздаљине,
која је више од сна него од свести,
и по растанку дрхтаћете од милине,
могнете ли се још икада срести....
Ви који се волите љубављу испосника,
са страхом од сагрешења,
који као птица о кавез ломите крила,
сећаћете се увек једно другом лика.
И по растанку
замрети вам неће гушена хтења.
Ако због ње патиш од несанице
и у поноћ ходаш будан
по башти,
ако те ломи неутољена жеља луда,
сећања на њу никад се нећеш спасти.
Оних с којима се играмо
око ватре,
а бојимо се да је додирнемо,
с којима идемо крај понора
незагрљени и неми,
сећаћемо се дуго
ма и заволели затим друге.
Ако је желиш безгранично,
а седиш крај ње без гласа
слушајући бајку која се у вама рађа,
сванућу слично,
памтићеш је и кад се зима
пред тобом забеласа.
Ако верујеш седећи уз њу
да је љубав маслачков пухор
који сваки додир може да стресе,
ако волиш у њој сан и дете,
ако ти је без ње пусто и глуво,
мисао на њу будиће те
и кад се растанете.
Заувек се памте они
с којима се грлили нисмо,
чије су нам усне остале непознате,
којима смо само с пролећа, у сну,
писали писмо.
Они који се као реке не могу слити,
међу којима нема спојног суда
крви и крви вреле,
а срца им се дозивају лудо,
заборавити се неће
ни кад им душе буду поседеле.
Ако вам је љубав нож у срцу,
а бојите се тај нож извући,
као да ћете тог часа умрети,
памтиће те он, сетиће те се
и умирући.
Они због којих срца
осећамо као рану,
али рану због које се једино живи,
у сећање нам бану
и кад заволимо друге -
и осетимо се несрећни и криви.
Победа је...
Моја земља Србија
Пред Вама је школски састав непознатог аутора на тему Моја земља Србија. За вас га преносимо са странице Башта Балкана, као показатељ да и данас постоје деца која инспирацију црпе из сопствених извора, а не као већина данашњих људи, из медија и мишљења других људи.
Моја земља Србија је место као ни једно друго на свету. То је јединствена земља јединствених људи, негде на граници Истока и Запада, у шареној и питомој природи умерене и лепе климе. Кад је гледаш са висина небеских, кад је гледаш са облака, она је тако љупка и шармантна, шарена и сва у малим нитима ткања ситних њива различите боје и лепоте. Брежуљкаста и питома, од равне Војводине до бреговите Шумадије, она одише једном умереношћу и лепом природом коју би свако пожелео.
Моја земља Србија носи лепу природу на себи и има лепе људе у себи. То је моја отаџбина, земља коју су ми оставили оци и њихови очеви у наследство.
Оставили су и нас да водимо земљу и живимо на њој. Оставили су нам и комшије и рођаке, и друге људе. А људи су овде лепи и згодни, али неумерени. Страсни и жељни свега губе своју физичку лепоту у сталној потрази за срећом у забави и брзини живљења. Моја земља Србија има лепе људе који живе напето и стресно у лепој природи око себе. Због тог немира који их прогони они не виде лепоту природе око себе.
Моја земља Србија има мале градове пуне људи и велика празна села. До јуче смо сви живели на селу а данас у граду. То је ипак и даље сељачка земља људи са села који живе хаотично по неуређеним градовима у потрази за личном срећом док им је душа остала на селу, уз поток над којим се нагнуо храст који чува песму славуја. Док мој земљак слуша популарну музику у градским кафанама и сплавовима његова душа чезне за појем славуја. И пресијавањем рибе у потоку. И за излежавањем по мирисном сену. И погледом на жито које је родило и овце по пашњацима. Очи не виде али душа и гени памте. Тако каже моја бака.
Моја земља Србија споља изгледа мирно али у себи живи немирно. У њој све ври и кува од људи и њихових ћуди. Она носи људе снажне воље и јаких страсти који изнад свега цене своју независност. Она је земља слободарске традиције и љубави за слободом у којој већина живи под стегом власти и околине. Зато је моја земља Србија тако напета и нестабилна земља. Ипак то је моја домовина, другу домовину немам, осим ако се не иселим.
Али моја земља Србија чува једну велику тајну. И благослов. То је скривено у оним малим невидљивим људима благе нарави и праведног живота, то је скривено у нашој традицији и нашим жртвама које смо дали кроз историју, у Косовском завету крви који смо положили за веру. Зато нас и нешто Велико чува кроз векове и одржава наспрам јачих и већих народа. Та велика тајна је записана у нашим манастирима и богомољама, у молитви, на гробовима крајпуташима, у камену међашу, у ручним радовима, на сликама и у народној музици. То је тајна коју ми откривамо по речима мога деде када остаримо и када схватимо да наши мали животи нису ништа наспрам великог живота једне нације.
То је тајна коју не разумеју нови народи и странци из земаља без историје. Народи који имају земљу али немају историју. То је оно што нас држи кроз векове историје, што нас води и кроз таму и кроз светлост, то је она дубока и трајна вера, то је наше родољубље, то је моја земља Србија којом се поносим и којој припадам.
Оливера Катарина - Сањам те
Дајмо животу шансу...
... и бићемо саучесници чуда!
Јер какве су вам мисли, такав вам је живот!
Снага природе
Спреман
Причешћивање Светом Тајном Цара Николаја II у време крунисања
14. маја 1896. године у Успенском сабору Московског Кремља
Сликар: К. В. Лебедев, 1896. године
Болесник проживљава своје последње тренутке. Лице му је мирно и опуштено. Један врли свештеник му долази у посету и, након тихог разговора, дарује му отпуст грехова.
Ујутро, исти свештеник - озбиљан и тих, приближава се истом болеснику и додирује му усне светом кашичицом. Болесник се причешћује Пресветом Тајном. Миран је и безбрижан док одбројава последње ритмове свога срца, како би затворио очи и испустио дах.
И час је дошао. Последње речи су му биле:
- Христе мој, умирем срећан, јер си Ти у мом срцу.
Заиста, брате мој, да ли си и ти спреман за то вечно путовање?
Да ли је и твоје срце примило Његовог избавитеља?
Знаш ли када ће се чути последњи откуцај твога срца?
Да ли ћеш моћи рећи да умиреш срећан?
А све је то у твојим рукама.
Са грчког превела А. М.
То се Господ уселио у ме - група Александар Невски