[ Лепота живота ] 22 Април, 2011 17:10

 

 

 

 

Имала је деду, који је на све начине гледао како да омаловажи њену мајку. Па ипак, за њу је он био деда, деда по оцу, и имала је поштовања према њему. Бога се није бојао, нити се молио и кајао, за разлику од баке, која је била верујућа душа. Она је ишла и у цркву, спремала славу и није имала злурадих примедаба на снају. А онда се деси да деда поче да обољева, и то тако да му се није баш знало која је болест у питању.

Водили су га и на испитивања у болницу, али ништа значајно није откривено. Почео је да једе све ређе и да се суши, кости почеше да му се провиде испод коже, и сви су мислили да му је крај близу. Међутим, на изненађење свих, бака се наједанпут разболе и за кратко време се упокоји. Након овога деда још више почне да копни, леже и у кревет, али смрт га и даље обилази. Отпоче и Васкршњи пост, а деда се досети и позва своју унуку да се насамо са њом разговори. Иначе, девојка је повукла на бабу и била је некако највише упућена у веру од свих. Кад она уђе код њега, он је замоли:

- Чедо, би ли ти деди читала Свето Писмо?

- Хоћу, деда – одговори она више него радосно и донесе Светињу, коју потом поче да чита насумице.

У неко доба деда је поново упита:

- Шта мислиш, дете, да ли то Бог не жели да прими мене грешника, кад, ево, толико се мучим, а смрти нема? Како би било да ти мени доведеш свештеника да ме исповеди и причести. Можда ће Господ погледати и смиловати се.

 

 

 

Са сузама у очима девојка послушно пође да испуни дедину вољу. И, заиста, свештеник дође и исповеди старца и причести га. Кад је отишао, деда ће њој овако да каже:

- А хоће ли Господ опростити и оно чега нисам могао да се сетим?
Девојка га погледа и лепим га речима утеши. А на Велики Петак, деда се упокоји.

 

На крају свега, како се не сетити покајаног разбојника и Исусових речи упућених њему: «...: заиста ти кажем: данас ћеш бити са мном у рају» (Лк.23:43) Помени, Господе, уснулог слугу твога Јована. Амин.

 

 

 

 

 

Не плачи мати Марија

 

 

[ Лепота живота ] 17 Април, 2011 13:29

 

 

 

Враћајући се са Васкршње литургије, моја четворогодишња Софија је са својом тетком свратила код нас по Васкршње јаје. И док смо седели и разговарали о Празнику, нашем народу и обичајима, тетка наједном примети како наша деца, ипак, не знају шта ми тог дана славимо, јер им слабо ко у кући зна о томе причати. У том расположењу, ја се обратих Софији, која се играла поред нас.

- Љубави, дођи да те кума нешто пита?

Она послушно приђе.

- Знаш ли ти шта ми данас славимо?

- Шта? – упита она са таквом радозналошћу, од које вам дође милина.

- Видиш, једном је на земљу дошла мила Бога као беба и њу нико није на земљи волео, па су је стално терали из једног места у друго. Онда је беба порасла и постала човек, али и тада су милу Богу тукли и пљували и нису Му мира дали.

- Безобразници једни! – добаци Софија, сва се узрујавши. – Они су... они су... ја би` њих... Ја се са њима нећу дружити, кад су такви!

Ту је помиловах по глави и наставих с причом.

- А знаш, душо, мила Бога је много волела децу. На крају су милу Богу убили, али је мила Бога била јача од смрти и васкрсла је, што ми данас славимо и због чега и јаја фарбамо.

Упијала је сваку моју реч, свако слово, да би, најзад, и сама почела да поставља питања.

- А где је сада мила Бога?

- На небу.

- А је л` имаш ти њену слику?

Показах јој икону.

- Ево, погледај овде.

Најзад, упита оно што је њу највише мучило, јер је и сама пролазила кроз патњу:

- А је л` њу и сада боли?

- Не, љубави, милу Богу сада више не боли. Тамо где је мила Бога, тамо бол не станује.

По завршетку приче нас две се изљубисмо, а затим се она и тетка поздравише и отидоше на Васкршњи ручак.

 

 

 

[ Лепота живота ] 16 Април, 2011 18:34

 

 

 

Може ли се наоружан у храм? Верујем да ће многи рећи да не може и ја ћу се сложити са њима. Али наоружања могу бити разна; између осталог и невидљива. И може да се деси - примери сведоче - да су они, који би улазили невидљиво наоружани, бивали видљиво разоружани, а они, који би улазили видљиво наоружани, одлазили би невидљиво разоружани.
А на Бадњи дан уђе у храм дечак „наоружан“ борбеним мислима због пуцаљке у рукама, и који, по речима његове мајке, није другачије ни хтео да дође, а који би љубављу разоружан. Заједно са њима дошао је и дечаков старији брат, као и брат му близанац.
И, наравно, тако „опремљен“ нашао се тик уз мене, па сам могла изблиза и веома детаљно да осмотрим и њега и играчку коју је понео.
Свог пластиканера је превртао по рукама, разговарајући се са браћом и при том тражио најповољније место да га „паркира“. Мајка му је стално добацивала да га стави у кесу, јер „томе“ није место у храму, а он се трудио да јој у једном удовољи: наиме, хтео је да га склони, али му начин како да то учини није одговарао - он је желео да и „склоњен“ буде њему при руци. За тај маневар му је, по мангупски, недостајао џеп у унутрашњем делу јакне, како је он то већ негде видео на ТВ-у да се ради.
Како служба још није почела, а мали ми саговорник би занимљив, (услед моје немоћи да се одупрем дечијем мудровању), то се ја упустих са њим у разговор.
Причалица: А како би било да „то“ ставиш у спољашњи леви или десни џеп јакне, па да будеш као каубој?
Дечак: (смеје се и покушава да га стави)... Ма не може, фали ми, ипак, џеп у јакни... Али могу да га ставим у панталоне... (И ту свој полуаутоматик гурну у џеп на доњем делу десне ногавице, ради потврде онога што прича, али га брзо извуче одатле, те га стаде растављати.)
Причалица: А шта ти је то? Пригушивач?
Дечак: (држи у рукама део скинут са врха цеви.) Шта...?! Ма не, то је ласер! Сад ћу да ти покажем. (Вративши део на место нанишани црвеним светлом моје панталоне).
Причалица: Аха, ради!
Нека жена: (прилази и повлачи га за јакну...) Не сме се то уносити у храм!
Дечак: (само је погледа и брзо се окрену од ње... Затим узе пиштољ и поче да „нишани“, причајући са братом.) Види, нациљао сам анђеле!
Брат близанац: (слуша и гледа, не говори...)
Причалица: Немој у анђеле да нишаниш, већ у демоне.
Дечак: Кога...?!
Причалица: У демоне! Кад већ имаш наоружање, онда би било лепо да будеш Христов војник.
Дечак: Чији војник?!
Причалица: Малог Христа, који се вечерас рађа и долази на свет... Да га чуваш и штитиш...
Дечак: (слуша пажљиво али, нашавши се у небраном грожђу, приклања се мајци.) Ја тебе ништа не разумем шта причаш... Мама, шта она прича? Ко је Христос?
Мама: Зато што не слушаш шта ти се говори! Прича ти о милој Боги...
Дечак: А како се Христос рађа? Као беба?
Причалица: Па да, као беба...
Дечак: А где? Овде? (Затим се стаде обраћати мајци)... Ко ће да Га роди? Мама, хоће ли попадија да роди бебу Христа?
Мама: (ишчуђујући се) Откуд попадија!? Баш свашта од тебе!... Ено тамо погледај, ниси видео пећину...?
Дечак: (Он и брат му близанац извирују из гомиле не би ли видели пећину о којој им мајка прича, а која је била осветљена и постављена у једном углу у храму. У средишту је била икона Рождества.) Хоће ли ту да се роди?
Мама: Да, ту! Је л` лепа пећина?
Дечак: (Потврђује климањем главе.) А ко ће да Га роди?
Причалица: Богородица ће Га родити...
Дечак: Богородица! А ко је Она?
Причалица: (показује му иконостас) Ено, погледај! Је л` видиш где жена држи бебу? То је Богородица и мали Христос.
Дечак: (гледа у иконостас, али не на указано место.) Али то неко држи књигу...! Нема бебе!
Причалица: Не, то је светитељ, погледај испод. Је л` видиш?
Дечак: (показује прстом самоуверено...) Је л` Она?
Причалица: Да, то је Она и беба са њом.
Дечак: Она...?!
Причалица: Да!...
Дечак: А где је сад беба? Хоћу да је видим?
Причалица: Па ту је...
Дечак: Где? Ја је не видим!
Причалица: Е, па да би је могао видети, мораш бити добар Христов војник.
Дечак: Шта то значи?! Је л` то да људи нису добри кад не могу да виде бебу?
Причалица: Браво! Управо то значи!
Дечак: А где се сада беба налази? На небу?
Причалица: И на небу и овде...
Дечак: Свуда...?
Причалица: Баш тако! Свуда!
Мама: (додаје) Али је невидљива...
Дечак: (збуњено) Невидљива је...!?
Причалица: И све нас гледа, нарочито вас, децу, јер децу највише воли...
Дечак: И ту је...! И ту...! И ту...! (говори и прстом показује у разним правцима...)
У том се појављују деца са корпама, појући Божићне песме и просипајући слаткише по разбацаној слами у храму. И дечак, онако изненађен неочекиваним даровима, разоружава се, одлажући пластиканера у мамину кесу, како би мале ручице напунио слаткишима.
Поприлично хитар и вешт, успео је да накупи неколико руку, па је претекло и за брата, који није био толико успешан. И не само то! Након извесног времена, кад је слаткиша нестало на поду, придружи му се и једна девојчица од три године, којој се оба брата близанца, па и онај старији, необично обрадоваше, а име јој беше Анђела. Било их је милина гледати како је с дечјом дирљивошћу обасипају пажњом, и при том јој мали Христов војник, затраживши од мајке бомбону из његове гомиле, исту вади из папира, нудећи јој да једе.
Да, мали Христов војник је то! Имао је он још питања за Причалицу, као и његов брат близанац, који се знао покаткад умешати, али нећемо дужити с причом. Оно што је остало за крај, а што ме је и саму дирнуло, био је његов разговор који је водио иза мојих леђа. Истина, не знам с ким је разговарао, али је био у вези „оружја“ које је понео у храм. И након њега, ставши испред мене, он, онако сам за себе, изјави у самоодбрани: „Па нисам ја „њега“ понео да пуцам у цркви!“
Заиста, све говори у прилог његовим речима. Јер он одбаци оружје, да би могао срцем прићи другом детету, нудећи му бомбону.
Но, свакако, не треба ту превидети ни стражење мајке, која, кад поче свештеникова беседа, рече дечаку да пази о чему се прича, јер ће га она код куће о свему пропитати; и њега и брата му. Није то лоше, али би било још пожељније, и то извлачим за наук нама, када би деца у храм већ долазила са неким предзнањем. Јер деца воле приче, нарочито о милој Боги. Но ретки су родитељи, који их и сами знају, да би их могли пренети деци. Али, ако би остали на томе, ми би се изговарали. А нама требају дела, не изговори!
Прича има! Потребна је само добра воља да се пронађе књига и одвоји време за дружење са децом кроз приче, како оних из Светог писма, тако и оних других народних или светских, поучних бајки, басни... Вреди ли то? Пробајте и изненадићете се; не само оним што прочитате, већ далеко више дечијом пријемчивошћу, радозналошћу и поимањем које није од овога света.
Ваистину - вреди!
Јер, ко зна, може-бити да Христови војници чекају на регрутацију...

 

 

 

[ Лепота живота ] 30 Јануар, 2011 11:20

 

 

 

 

„Ја дођох на суд на овај свет, да виде који не виде,

и који виде да постану слепи.“ (Јов.9,39)

 

Једно време се, нарочито уочи и након канонизације Владике Николаја, расправљало о томе каквим се чудима он прославио, да би се могао сврстати у светитеље. Заиста, каквим? Наш Златоусти светац, како га с правом називају, чини најнеобичнија чуда, а којима сам и сама сведок. Нека од њих ћу, на славу Бога и Светог Николаја, поделити са вама.

Прва књига нашег Златоустог Николаја коју сам прочитала била је „Касијана“. Затим су заређале: „Емануил“, „Земља недођија“, „Молитве на језеру“, „Мисли о добру и злу“, па редом, док, најзад, не стигох до комплета у издању Гласа цркве. Али тај наш први сусрет преко „Касијане“, оставио је на мене неизбрисив траг и учинио да ова књига нађе посебно место на мојој полици. Од тога трена, она је постала Књига с препоруком.

Није то лако објаснити, јер је, истини за вољу, тешко од свих владичиних дела издвојити једно посебно. Али се деси, као што је овде случај, да се дело само наметне и крене својим неким стазама да крчи себи пут и налази људе који ће у њему да нађу оно за чиме трагају, а бојали су се, или нису имали кога, (или храбрости), да питају. Наша су срца попут врата, с тим што неко може бити гвоздено, друго дрвено, треће, пак, меснато, итд, и свако има свој кључ изнутра и отвара се у зависности од начина на који му се прилази. Тако је и „Касијана“ постала онај преко потребни дажд, како би се нека закржљала срца, попут скрајнутих пупољака, озарила зраком сунца и процветала.

Прва препорука „Касијане“ ишла је на адресу мога брата. Наравно, утисци су нам били неподељени да је реч о делу које се чита у једном даху. Био је то, на неки начин увод у веру, па је, након тога, прешао у Православље. Онда се и апетит отворио, па се почело са читањем и других владичиних дела, са којима сам га снабдевала. Јер језик којим Свети Николај пише је простонародни, да га једнако могу читати и цар и сељак. Разумљив, а опет тако неземаљски, да уздиже човека у небеса и небо спушта ка човеку. Од њега, књига је наставила да се препоручује на нову страну.

Потом је, сасвим неочекивано (бар мени се тако учинило тада, али касније схватих да је то по људском, али не и по Божјем мудровању) код мене почела да долази братова другарица из разреда. И сасвим се лепо нас две сложисмо, док најпосле не почесмо и о вери да причамо. Она је тој теми приступала тако бојажљиво, као да се плашила да је неко не чује и не осуди што верује, а није крштена. Ја сам је помно слушала о свему што је имала рећи и шта јој је на души лежало и тиштило. Посебно ми је било занимљиво колико ју је савест мучила због посла којим се бавила, где је просто била принуђена да учествује у преварама. Зависила је од њега, а хтела је да вришти колико јој је сметало оно кроз шта је пролазила. Једног дана, дошла је код мене да јој дам нешто за читање. „Касијана“ је већ била при руци и с лакоћом је прешла у њене. Сутрадан, негде око поноћи, зазвонио је телефон. На вези је била она и плакала је.

- Зовем те, јер немам коме другом да кажем... Читам књигу и плачем, и не могу да верујем шта је Јула урадила!?... И Бог опростио!?!... И питам се: има ли наде за мене и да ли су моји греси опростиви?...

Наставиле смо да разговарамо још неко време; она плачући због својих грехова, ја због благодарности Богу и Светом Николају. Овако или онако, нас две се тих тренутака истог пута држасмо. И она се, недуго затим, крсти, срећна, пресрећна, што је у заједницу са Богом ушла. Наравно, напустила је посао и срећно се удала, дао Бог.

У том поче да ме посећује једна старија девојка, из комшилука, за коју су сви говорили да је помало чудна. Мени, лично, је била мало више своја, што ми није сметало, јер нисам о томе размишљала. Ми смо се у улици више дружили са њеним братом, док је она водила бригу о неким својим мислима. Повремено смо само размениле по који каубојски или цртани роман, али ништа више од тога. Али наши родитељи су се добро слагали.

Мислим да смо се, пре свега, почеле да посећујемо због ручних радова. И она и ја смо им веома наклоњени. Потом кренусмо и да сарађујемо. Она није имала посао, а у годинама у којима је била није га могла ни наћи; не у то време, данас још мање. Како сам ја већ имала неког успеха у томе, понудих јој сарадњу, што она и прихвати. И зарадисмо ми понеку парицу, али то је све било ситно и недовољно. Поврх свега, било је ту још сијасет других проблема, који се знају с беспарицом накупити, о чему, што смо више време проводиле, све више и разговарасмо. Ни она није била крштена, али је живо осећала своје српске корене, и упијала је све што је било везано за нашу историју. Често смо о томе знале да причамо и волела сам да је слушам. Најпосле се дотакосмо вере и владике Николаја, те у једном тренутку стигосмо и до Књиге са препоруком. Наравно, као љубитељ писане речи и добре књиге, друштво које је увек радо бирала, она је прихвати. Убрзо је почела да чита и друга владичина дела – у одушевљењу. Најзад, недуго пре но што ће се крстити, дође она код мене и рече:

- Знаш, да није било владике Николаја и његових књига, ја бих се убила. Никаквог смисла у мом животу није било. Али сада знам да смо сви ми царског рода, без обзира били на власти или просјаци. Он је тај који је донео чудо у мој живот!

Слава Богу у Светима Његовим!

Но немојте мислити да су ово једина чуда и да је Књига с препоруком дотакла само њихова срца. Не! Било је ту још случајева, чак и неких у којима су ме тек питали шта да неком свом препоруче, након чега су уследила дивна сведочења. Осим тога, „Касијана“ се сад већ и преко нета дели и само Бог зна колико је срца откључала и једнако вредних а неисписаних прича колико памти.

Па онда, како сумњати у Светост онога, који је слуга Слова био и остао?

Ја сумње немам, јер бих се очију одрекла.

 

 

 

[ Лепота живота ] 28 Јануар, 2011 19:10

 

 

 

 

По казивању мога брата од тетке, уђе он, једном приликом, неким послом у продавницу опреме за рачунаре. У њој ради његов познаник и особа са којом размењује информације везане за интернет. И тако, док њих двојица разговараху о својим интересовањима, њима се придружи и још један човек, именом им непознат, али не и ликом. Мало-помало, ни сами не знајући како, стигоше они и до плаца који је уступљен Цркви, како би се на њему изградио нови храм. Продавац, будући атеиста, одмах узнегодова:

- Шта ће нам још једна црква? Ко се још Богу моли? Уместо да идемо напред, ми се све унатраг враћамо! Боље да су продали неком ко ће ту да отвори кафић, па да се и људи запосле, и омладина да има где да изађе.

Овде би ваљало напоменути да је то човек ожењен, отац двоје деце и да се лечи од тумора главе.

Други, пак, човек, саслушавши га, примети:

- Нисам ни ја верник, пријатељу, али мислим да грешиш. Моје је мишљење да је боље да се отвори црква већ кафана, јер ће из цркве изаћи бољи људи, неголи из кафане.

Мој брат се осмехну у себи и, заблагодаривши Богу на овом необичном разговору, пожури да ми исти што пре пренесе.

Са своје стране, а у прилог овој причи, додаћу и необично казивање и сведочанство моје куме, која је и сама, на своје уши, примила још једно атеистичко размишљање. Наиме, радећи у једном кафићу, њој је као гост стигао један познаник, за кога је знала да није верник. И, немајући посла, јер није био ударни сат, она седе са човеком да се мало разговоре. А прича је хтела да их одведе до Космета. И ту овај атеиста пред њом изјави:

- Кад би ме сад позвали да идем на Космет, да га браним, ја бих отишао без размишљања, иако сам атеиста. А ишао бих, јер знам да је сваки храм, свака црква на Космету, део наслеђа мог српског народа и животом бих бранио и манастире и монаштво.

Заиста, свако од нас ће, кад се испуни време, на чудесан начин бити призван, а само је Богу познато кад и како.

 

 

 

[ Лепота живота ] 18 Јануар, 2011 20:54

 

 

 

 

Нас двоје смо се срели у виртуелном свету, нимало случајно, јер случајности и не постоје. Постоје избори и постоје намере. А моја је била да сазнам нешто више о дивном старцу Тадеју, о коме је писала тема на једном од форума. Имајући, дао Бог, ту част, да оца и лично упознам, хтела сам да своја искуства разменим са другима. И тако сам наишла на њега, за кога сам мислила да зна нешто, али, истина је била да је и он сам био у трагању попут мене. Осим тога, он је писао из туђине, али је имао и помало чудан начин писања, који ме је, па... рецимо збуњивао. Било је ту и боцкања и пецкања, но реших да то занемарим и да се држим оне апостолске речи: „Ако је могуће, колико до вас стоји, имајте мир са свим људима“ (Рим.12,18 ).

Како је време одмицало, нашем друштву почеше да се прикључују и још неки, и за кратко време ова мала виртуелна заједница заживе у добру. Свака нова порука помогла је у нашем међусобном упознавању, тако да и наше сујете, кад би проговориле, нису одвећ биле гордељиве, већ би увек изнашли начина да се споразумемо. У међувремену, мој виртуелни познаник и ја разменисмо мејлове, па тако и наша преписка поста учесталија, те самим тим и - отворенија. Али далеко од тога да је била окренута удварању. Не. Разговарасмо о свему, понајвише о вери и цртама из наших живота, а које су итекако утиснуле траг и обележиле нас.

Наравно, све оне пацке и боцкања сада добише дубљи смисао и могла сам боље да разумем човека, премда ми нити једном речју не проговорисмо о томе. Са своје стране, ја нисам осећала потребу да инсистирам на његовом изјашњавању; Бог зна да сам и сама многе вређала, не извињавајући се. Осим тога, премда и поневши надимак причалица, то није стога што волим да причам гласно, већ пре да слушам и ослушкујем оно унутрашње у човеку, а што узводи небу и Богу, и да у томе проналазим ону лепоту која се, неретко, зна да преточи у причу. И тога има у сваком човеку, само треба знати, хтети и волети слушати људе, чак и онда кад исказују мисли које нису ваше.

Прође и година од наших преписки, а њему се указа прилика да дође у отаџбину. Наравно, питао је да ме посети.

Наравно, пристадох.

И дошао је...

И упознасмо се и спријатељисмо се још више.

Потом се он, након краћег боравка, врати у туђину.

Настависмо и даље да размењујемо преписке, које сад добише још више на важности и међусобном поштовању; јер, ипак, ми се родом у Христу називасмо.

А онда, изненада, отворих писмо у којем прочитах речи које ме расплакаше:

„Знаш, морам ти рећи, ја сам тебе ономад провоцирао...“

Само то је писало, а, опет, колико се само несагледивим чинило то писмо!

Да, било је то оно признање, које, ако га човек срцем послуша, не може а да не примети исповест унутарњег човека и потврду да је у вама стекао некога коме уистину може да повери своје мисли, без бојазни да ће му бити замерено. Штавише, не да му неће бити замерено, већ да ће му та особа, којој се повери, бити благодарна на искрености. Јер искреност је одлика деце, а ми је тако често превиђамо у другима и замерамо им на ономе што истинска деца једва и примете, а ако и примете, брзо прелазе преко тога, јер не носе злобивост у себи.

Уистину, био је ово комплимент а не увреда. И сведочанство да, чак и кад разговор не крене у добром правцу, уколико останете довољно дуго, можете чути небо како из земље проговара.

Јер, најпосле, човек није оно што говори, већ оно што ћути...

 

 

 

 


[ Лепота живота ] 20 Децембар, 2010 18:05

Славски колач 

 

 

 

Јуче је на Слави код нас била нека посебна атмосфера, која је тако мирисала на детињство. Окупљени око стола, а све махом ми који смо заједно одрастали, разговарасмо се као једна породица. Буде ми жао мог кумића и све деце којима ће чари детињства и дружења бити ускраћене због интернета. Јесте да ми рачунар много помаже, али ми је мило да у мом детињству интернета није било. Кад ја причам са мојим кумчетом о томе да је боље да иде напоље или да вози бицикл, он ме тужно погледа и у оку му се види жеља за таквим начином одрастања, али ме онда пресече с речима:

- Па са ким, кумо, да се дружим, кад су или на фејсу, или су ми другари на суседном крају града.

Толико истине у томе, посебно у речима да је деце у непосредном окружењу све мање и да су пријатељи тако далеко. А могу ли пријатељи бити далеко? Неки успевају да премосте даљине, али даљине углавном поништавају пријатељства. Понајпре, јер смо ми људи одрасли на изреци: далеко од ока, далеко од срца. Али она пријатељства која не полазе од ока, већ од духа, она истрајавају.

Тако је код нас на Слави било прича и тужних и смешних, прошлих и садашњих и намера будућих. А међу гостима је био и један момак, који спада у оне не баш бистре, али кад вам треба помоћ ма за какав посао - он је ту! Осим тога, он што на ум то на друм, а кад каже, то му и стоји некако, па му се сити насмејемо. И пита он нас јуче која је свећа боља за Славу: она од чистог воска или жута. Наравно, сложисмо се да је боља од правог воска, али он то питаше из једног, за нас, посве необичног разлога. Наиме, њега је, заправо, интересовало која од њих брже гори. Некако установисмо да брже гори од правог воска.

- Е, од сад ћу њу и куповати за Славу, јер ће она пре да изгори, да ја могу пре да седнем! 

Догодовштина са њим је било море једно, али је то тешко све попамтити и верно пренети.

Али се десило још нешто у току јучерашње службе, невезано за њега. И то је нешто што је било потпуно необично, али на неки начин, бар мени, употпунило је лепоту јучерашњег Празника Светог Николаја. Тако је приликом освештавања Славских колача дошло до замене појединих, али се нико није бунио и тражио свој, већ разменисмо исте. Зар то није дивно?

Чињеница је да нам недостаје ведрог духа и да на дане појединих Празника изгледамо као покисли, уместо да се радујемо, чак и на Васкрс. Устручавамо се једни од других и зазиремо једни од других. А позвани смо да се у радости срећемо и једни у другима радујемо. Зато ми је и мило што је Свети Николај благоизволео да нас, мешањем Славских колача, једне са другима измеша и упозна.

Његовим молитвама, Господе Исусе Христе, помилуј нас и спаси. Амин.

 

 

 

[ Лепота живота ] 03 Новембар, 2010 17:19
 
 
[ Лепота живота ] 07 Октобар, 2010 22:04

Посвета оцу

 

 

 

 

БОГОРОДИЧЕН ПАРАСТОСА

 

Пресвета Госпођо, Владичице Богородице! К Теби прибегавам, Чиста: Ти си стена необорива, заступништво и покров свима који Ти прибегавају с вером и надом! Молим Те, Преблагословена, услиши молитву недостојних слугу Твојих и предстани увек за преминулог  раба Твојега Миленка. Ти приносиш молитве за православне који Те поштују, прибегавају покрову Твоме и усрдно Ти се моле у болестима, тугама и невољама; но Твоје молбе, Твоје заступништво нам је нарочито потребно по смрти нашој; Ти благоизволи указати брзу помоћ Твоју слугама Твојим, и не ускрати никоме ко Ти се моли, Својим заступништвом, велику и богату милост Сина Твојега и Бога нашега на све верујуће; једино Тобом имамо непоколебиву наду и уздање у Бога; нико ко се Теби топло молио није отишао без наде, и радости, и спокоја, и утехе, и насладе. Молим Те, о Пресвета Богородице, Владичице Света, Надо безнадежних, буди и сад молитвена Заступница пред Рођеним од Тебе за преминулог слугу Твојега Миленка, умоли Сина Твојега и Бога нашега да му да опроштај и ослобођење греха. Моли, Богородице, јер много може мољење материнско Милосрдном Владици. Од Тебе Господ прима сваку реч мољења, прими и Ти сада наше молитве и молбе, које приносимо Теби, Пресвета Дјево, од свег срца нашег и од све душе наше за преминулог раба Твојега. Молим Те, помози му Твојом материнском смелошћу ка Господу, да задобије тихо пристаниште у Небеском Јерусалиму; помози му, усрдна Заступнице, да непостидно стане на Страшном Другом Доласку Сина Твојега када ће се свако својим делима или прославити или постидети; помози му, Благодатна, да се оправда пред лицем Онога који седи на Престолу Славе, да се не постиди пред анђелима и свима светима, пред целим светом горе и доле. О, Свемилосрдна Мати, Владичице Богородице! Молим Те, заступи, спаси, сачувај и од будућих мука избави преминулога раба Твојега, да не погине у векове, већ да се спасе молитвама Твојим и пређе од смрти у живот. Ми, пак, грешне и недостојне слуге Твоје, нећемо одступити од Тебе, нећемо престати да Ти се умилно обраћамо: Пресвета Госпођо, Царице и Владичице! Моли Сина Твога и Бога нашега за преминулога раба Твојега Миленка да му да Господ опроштај грехова; помози му, Благодатна, да достигне до најжељеније Отаџбине и види небесна блага, које око не виде, ухо не чу и у срце човеку не дође; моли за њега, Богородице, да се удостоји Твојим заступништвом окушати она блага у Царству Сина Твојега, Христа Бога нашега, јер си Ти једина благословена међу женама, многомоћна Заступнице, Надо, Покрове и Прибежиште свих који притичу Теби, Ти си мост који преводи душе са земље на Небо и рајских двери Отварање. Амин!

 

 

[ Лепота живота ] 04 Септембар, 2010 22:34

 

 

 

 

 

У трећи дан након упокојења, а који се у народу назива трећина и у који, по учењу Православне Цркве, душа покојника излази пред свога Творца, упита мене моја кумица, држећи се за свеже постављен крст:

- А је л` се твој тата зове Миленко?

- Да, Миленко... – одговорих јој. – А како га ти знаш: као кум Бата, је л` тако?

- Аха... Он је мени свако јутро, кад ја устанем, или кад не устанем, он мени да бомбону ако сам устала, а ако нисам, онда ми остави на прозору и ја кад устанем узмем је и поједем.

- Стварно, мила!?

- Да...

- Е, баш ти хвала што си ми ово испричала – рекох, док ми се очи пунише топлим сузама благодарности, због приче која ће имати посебно место у мом срцу резервисано за успомене на вољеног оца.

 

 

 

Господе Исусе Христе, Сине Божији, ради молитава светог Николаја

и свих светих Твојих, помилуј слугу Твога а оца мога Миленка и

подај му Царство Небесно, воља Твоја да буде и моја. Амин.

Пресвета Богородице спаси га.

 

 

 

Молитва за упокојене

 

Помени, Господе, оце и браћу нашу уснуле у нади на васкрсење у живот вечни, и све упокојене у побожности и вери, и опрости им свако сагрешење, хотимично и нехотимично, што сагрешише речју, или делом, или мишљу. Усели их у места светла, у места свежине, у места одмора, одакле одбеже свака мука, жалост и уздисање, где гледање Лица Твога весели све од века свете Твоје. Даруј им Царство Твоје и учешће у неисказаним и вечним Твојим добрима, и наслађивање у Твом бесконачном и блаженом животу. Јер си Ти живот, и васкрсење и покој уснулих слугу Твојих, Христе, Боже наш, и Теби славу узносимо са беспочетним Твојим Оцем и Пресветим, и Благим, и Животворним Твојим Духом, сада и увек и у векове векова. Амин.

 

[ Лепота живота ] 12 Мај, 2010 18:11

манастир Острог 

 

 

 

 

Поводом данашњег Празника, када Православна Црква прославља великог угодника и чудотворца Светог Василија Острошког, поделићу са вама две чудесне приче људи из мога краја, који су ишли на поклоњење Светитељу у манастир Острог.

 

кивот са моштима светог Василија 

 

Сваке године се у нашем граду организује ходочашће у манастир Острог, али се успут обиђу и неке друге Православне светиње. Једне године, реши нека жена, из села надомак града, да и она пође на пут. Али, претходно оде до мужа да се са њим разговара о својој намери. Но кад муж чу за њен наум, он јој рече:

- Ни случајно! Нема се новаца и не можеш да идеш!

Жену његове речи силно разљутише, али што је она више улазила у дискусију са њим, то је он био истрајнији и озбиљнији да јој не попусти. Најзад, не могавши изаћи са њим на крај, она реши да сакупи паре и без његовог знања крене у Острог.

Тако и би. Кад је аутобус кренуо и она је била у њему - сва срећна. Понела је и дарове да дарива светињу и кад су стигли под Острог, пењала се поносно, све мислећи у себи како јој је драго што није послушала мужа.

Колона се све више приближавала манастиру те стиже и до степеништа. Једну по једну прелазећи, жена ускоро стиже и до вратница. Међутим, кад закорачи да пређе праг – није га могла прећи! Сви су други пролазили, само је она стајала, не могавши да уђе. Нека невидљива сила јој није дозвољавала приступ.

Како се само јадница растужила и у моменту се присетила да је то због тога што није послушала супруга. Затим је сишла у Доњи манастир и, потраживши свештеника, исповедила се. И тако, не успевши да се поклони Светитељу, вратила се кући. Касније је научила речи апостола: «Жене! Слушајте своје мужеве као Господа! Јер је муж глава жени као што је и Христос глава цркви, и он је спаситељ тела.» (Еф.5;22-23)

 

 

 

«Јер ништа није сакривено што се неће открити, ни тајно што се неће дознати...» (Лк.12;2)

Наша сестра у Христу, о којој ће бити речи у овој причи, је жена у старијим годинама, можда већ и бака, нисам сигурна, али свакако мајка одрасле деце. Елем, упише се она на листу за обилазак светиња, од којих је најзначајније место заузимао, свакако, манастир Острог. О путу и путовању не бих овом приликом, али ево оно због чега је прича сврстана међу чудесне. Било је то у време када је поред кивота Светог Василија Острошког стражио Старац Јоил, иначе игуман манастира. Пришавши Светим моштима да им се поклони и целива, Старац Јоил је овој сестри, без икаквог претходног текста или разговора са њом, упутио следеће речи: «Не траје дуго, једва двадесет минута и не кошта више од једног прасета.» Морам напоменути да жена никада пре није видела Старца, нити је он њу видео. И она изађе потпуно замишљена. Но
, наједном, поче да се присећа: када је било време њене удаје, дошло је до расправе: да ли да се венчање обави у цркви или у општини, као и то да ли да купе прасе или да плате венчање у цркви. Договор је гласио: да венчање у цркви дуго траје, више од двадесет минута, а и кошта више од једног прасета, тако да је боље да се тамо не венчавају, већ да купе за те паре прасе!?!

«Јер што у мраку рекосте, чуће се на видјелу; и што на ухо шаптасте у клијетима, проповиједаће се на крововима», опомиње Господ и поучава (Лк 12,3).

 

 

 

 Нека нам је свима срећан и Богом благословен данашњи Празник

и нека нас молитве Светог Василија Острошког Чудотворца

чувају и прате. Амин.

 

 

 

 

[ Лепота живота ] 19 Фебруар, 2010 16:43
 
 
 
 
 
Она је храбра и то је најлепша, највећа и најузвишенија њена особина. Не плаши се ничег, али није само по томе храбра. Храбра је јер се није помирила са животом инвалида, него осамосталила и ради све сама. Она је ведра, весела, позитивна, вицкаста, умиљата и лепа. Упорна је и истрајна до тврдоглавости. Вешта је и еластична да не поверујемо шта све може својим телом. Као и сви уметници, не воли стеге и ничим је не можете натерати, ни приволети да ради оно што неће. Рећи да је радознала је сувише слаб израз за неодољиву потребу да изазива и испитује саму себе, ризикујући своју сигурност. Ризик је кључна реч за Дејану Бачко. Али, да није било изазова и авантуре, не би било успеха. Много пута је улетала у ситуације, у којима се ни ми не бисмо снашли, нисмо сигурни да ће успети, али она се увек некако снађе. Тако је у другом разреду из залета прескочила козлић без ичије помоћи. Ради салто боље од свих нас у одељењу, а с дечацима равноправно игра фудбал. Током рада на овом пројекту скувала је кафу менторки на решоу који стоји на малој столичици. Зар то није авантура без премца!? За оне који не знају Дејана нема руке.
 
 
 
[ Лепота живота ] 24 Септембар, 2009 19:06

(слика са нета)

 

Мој брат од тетке испричао ми је следеће:

Када је био дечак, имао је другара са којим је размењивао играчке, а кад су одрасли и свако кренуо својим путем, брат је за новог пријатеља - будући да се обојица баве рачунарима - потражио оца свог друга из детињства. И дружба је права! А онда се деси да човек добије шлог и заврши у болници и то, како брат каже, у време кад му је дао наш документарац о жигу звери, обећавши му ускоро и онај други, Дигитални анђео. Међутим, тај је остао на чекању док човек не дође кући - што из болнице, што са рехабилитације.


После навршеног времена уследио је телефонски позив: човек је стигао кући, па да му се јави, и између осталог саопшти му да је добио филм од једне докторке; пошто је погледао неколико сцена, жели да провери да ли је у питању исти онај који му је брат обећао. Јесте, филм је био тај, и следи прича.

 

Ова докторка из Сремске Каменице, (где је човек лежао), има мужа, неурохирурга, са којим је изродила сина. А тај њихов син је пре неку годину доживео тешку саобраћајку, тако да је пао у кому, за коју су све прогнозе говориле да не постоји шанса за његов опоравак.


Два доктора родитеља и сви доктори, а наде ни трун!


У међувремену, док се водила битка између вере и невере, дочује докторка за манастир Ремету и оде да донесе за сина свето уље. Вративши се са светињом у болницу, она намаза свог непомичног сина, не толико са вером да ће му штогод помоћи, колико јој би жао да, премда и без наде на оздрављење, дете не добије ране од лежања. Кад га помаза, она изађе из болнице, седе у ауто и крене кући. Међутим, негде на пола пута зазвони јој мобилни и она се јави: зову је из болнице да се моментално врати, јер се нешто чудно дешава. Кад је стигла, а оно њен син помера руку и ногу...


Данас, њен син, сада човек, живи сасвим нормално, као да се никад ништа није догодило! А све ово је овом човеку испричала сама докторка, за коју се овај изненадио видећи је хришћанком.



И присетих се овде речи Светог Јустина Ћелијског, који каже: «Христов Богочовечански подвиг спасења је тако безгранично огроман, да је наша вера увек мала, увек премала, да га обухвати и схвати, зато се често с апостолима молимо: "Господе, увећај пам веру" (Лк. 17,5), а каткад очајнички вапијемо: "Верујем, Господе, помози моме неверју" (Мк. 9,24). На свима ступњевима наша је вера увек: "по чињењу превелике силе Божје" (Еф. 1,19).» (Авва Јустин Ћелијски, „Тумачење Посланице Ефесцима светог апостола Павла“)

 

Слава нека је Богу и Пресветој Богомајци и свима светима. Амин.
 
[ Лепота живота ] 21 Септембар, 2009 19:45
Чудотворна икона "Достојно јест" 
 
 
„Ону ноћ не могаше цар спавати, и заповеди те му
донесоше књигу од знаменитих догађаја...“
(Књига о Јестири 6,1)

 

Пред сам крај Великогоспојинског поста, у само предвечерје Празника по коме је пост и добио назив, бавила сам се мишљу којим бих садржајем могла да га обележим али уједно и да украсим блог. Одједном ми је на ум дошла помисао о схимонахињи Макарији, руској подвижници ХХ века, чије сам предивно житије, заједно са житијем блаженог старца јеросхимонаха Теофила, прочитала на самом почетку мог упознавања са Православљем, у књизи назива „Сила се Божија у немоћи показује“. Још као малој девојчици, њој се поче јављати Владичица наша, Богородица, која је до њене саме кончине често пута посећиваше и молитве њене услишаваше. Заиста, од свега другог, ово њено сведочанство о томе учини ми се као Богом дано и ја, не оклевајући, одмах заседох за рачунар да означени део из књиге "О Царици Небеској" прекуцам, а потом и са другима поделим.
Док су се реченице смењивале на екрану, моје се мисли некако највише задржаше на следећем делу: „По сведочењу матушке Макарије, Царица Небеска посећује болеснике, страдалнике и све који ишту њену помоћ. Она често обилази наше градове и села. „Идем да обиђем куће: неке ћу записати за смрт, а које оставим живеће тише“.“ Не беше то без разлога, јер, ето, од 16. августа - недеља је била и сам почетак поста – и у нашем дому лежи једна старица, која је несрећним случајем пала са лестви и завршила на подрумским степеницама. Будући да је успела некако да дође у кућу, уз малу помоћ куме и свога штапа, сматрали смо да нису сломљене ни ноге ни кукови, због чега нам је помало и лакнуло. Међутим, и поред тога, али и због крварења неких посекотина на ногама, одвезли смо је у амбуланту, одакле је послата у Сремску Митровицу на снимање.
По повратку, који је био прилично брз, (што је код свих нас изазвало додатну радост), и званично добисмо потврду након четири снимања да прелома у ногама и куковима нема. Зашто четири? Хм, за неке ствари је било потребно и прстом да се покаже. Једино што нисмо знали и колико је прстију потребно; то дознасмо касније.
Елем, старица, заправо моја бака, коју је брат донео на рукама, јер због болова није могла да хода, вратила се са неколико фластера, снимцима ногу и налогом да је након неколико дана посети медицинско особље из нашег Дома здравља, како би јој превили посекотине.
Сестре нису биле лење те дођоше и дан раније од предвиђеног, но код баке почеше да се јављају све јачи болови, и то у пределу кичме и грудног коша. Саветовани њима, позвасмо и бакиног лекара, иначе татиног пријатеља, који дође да је обиђе после завршене смене. Након кратког прегледа, његова је дијагноза гласила да је све то последица пада и да је право чудо да је уопште остала жива. Погледао је и снимке и питао је ко их је прегледао у Сремској Митровици. Кад му је брат одговорио, доктор се зачудио:
- Како?! Па он није ортопед!
Али, свеједно, и он потврди да на снимцима нема прелома. Затим преписа баки инекције против болова и нешто за смирење да прима ујутро и увече наредних неколико дана. Сестра која је долазила с вечери била је дивна, за разлику од брата чија је била јутарња смена. Присуствујући једног јутра давању терапије, ја му се пожалих да је баки све лошије и да је бол, и поред инекција, неиздржива, на шта ми он узврати да то мора тако, јер бака има сломљену ногу?!? Сад је био ред на мене да се зачудим.
- Како то мислиш: има сломљену ногу?! Па на нози нема ни гипс и хода на обе...
- Не знам – каже он. – Тако ми пише у налогу.
Срећом, те вечери дође сестра и видевши баку у боловима, она прва изрази сумњу да би се, ипак, по свим сиптомима, могло радити о неком прелому – могуће ребара. Саветовала нас је да пријавимо доктору и да затражимо снимање.
А то беше ноћ уочи Празника, када сам ја, нешто касније, отворила житије схимонањиње Макарије и почела да га прекуцавам.
Ујутру пораних како бих стигла на Празнично богослужење и Свето Причешће, али кад погледах баку, а она се ваља у кревету од страшних болова. Кум, који дође по мене, а коме је ноћ пре умрла рођена бака у Републици Српској и који је пошао да јој упали свећу и молитву принесе, оста уз мене да ми помогне. Позвасмо и мајку, а тати јависмо да позове лекара у нову кућну посету.
У храм смо стигли са закашњењем, али је било важно да стигнемо и да молитву са браћом и сестрама Богу упутимо, верујући Христовим речима да „где су два или три сабрани у име Моје онде сам Ја међу њима“ (Мт.18,20).
Превише потресеној није ми успевало да се саберем, те сам морала мисли да смирујем. Вера је била на испиту, али ко би сузе задржао? Сетила сам се да смо бака и ја заједно започеле пост, али да је она, због пада и ниског притиска, била приморана да га прекине. О томе, и жалости која ме је опхрвала због тога, размишљала сам и док сам се исповедала, једнако Бога молећи да нам опрости и да дође и баку нашу удостоји Светих дарова – на оздрављење, исцелење и спасење. После исповести је моја узнемиреност доста утихнула, али не сасвим. А онда приступисмо Светом Причешћу.
Била сам последња у реду и кад стигох пред Свети Путир; свештеник ме прозва и принесе Пресвето Тело и Крв Господа Исуса Христа. Но кад отворих уста, догоди се да се Свето Причешће некако раздвоји, тако да један део остаде неубачен. Опази то и свештеник те рече:
- Јелена, отвори још једном уста да узмеш и остало.
У том тренутку помислих да ето, даде Бог, да примим и бакин део, јер се причестих два пута!
Заблагодаривши Богу и Пресветој Богомајци у трену осетих да ме свака узнемиреност напусти а наместо ње осетих мир који поврати веру да ће бити боље.
Кум и ја изађосмо из храма. Стигавши кући, нађосмо баку како спава, а мајку и оца како спремају рибу за роштиљ. У 13.30 часова тата је требао да иде по доктора својим колима.
За време док га чекасмо, као уосталом и ручак, окадих кућу и помолих се Богу и Богомајчици. Но у том се и бака пробуди и болови са њом. Гледајући је како се превија, наједном се присетих речи из житија схимонахиње Макарије, и помолих се Богомајчици да сиђе уз плаве лествице и да нас недостојне удостоји посете и помоћи. Било је негде око 11 часова кад се молих и након неких двадесетак минута - тата таман почео да пече рибу, како би и доктора могао да позове на ручак - кад на врата улази баш он, бакин лекар. На питање откуд он сад, пре назначеног времена, доктор рече:
- Одједном настаде нека празнина, нигде никог и ја дођох!
Пресвета Владичице, чула си, помислих ја у себи и заблагодарих Јој у души, при том Је молећи да ми допусти да ја причам са лекаром, што ми иначе уопште није била навика.
Доктор је ушао и погледао баку из висине, остајући и даље при својој тврдњи да је то све последица пада. Чак и поред тога што је она и сада, као и првог пута, показивала прстом где је тачно боли. Већ је хтео да пође, додајући да се терапија са инекцијама настави, али се ту ја умешах, будући да сви остали климаху главом и ћутаху.
- Зар она не треба да снима стомак? Кичму?
- Чујте – поче доктор да објашњава – да она има проблема са стомаком, била би крвава мокраћа.
- Добро, то разумем... крварења стварно нема... Али шта је са кичмом?
- Па она је снимала и нема ништа сломљено... Ево, дајте снимке да погледамо још једном.
Ту се намах присетих оног брата, који је рекао да у налогу пише да јој се дају инекције због сломљене ноге, али оћутах. Не волим да драмим, а и то је сад било најмање битно од свега. Стога указах на оно важније:
- Не, она није снимала кичму, само ноге.
Доктор погледа снимке као да их први пут види и додаде:
- Да, кичма није снимана. Па ништа... Ево ја сам ту санитетом, донећемо носила и одвешћемо баку да сними кичму.
И ту заблагодарих Пресветој Владичици, која је добре мисли ставила у срце овог лекара, који је и сам био дете Божије, те га њима призвала на начин који је у мојој души будио радост и славослов Сину Њеном Распетом и Васкрслом. Сам доктор, и шофер који га је довезао, пренели су баку до санитета, одвели на снимање, а потом је вратили кући. Тата је који минут касније донео снимке, где се видело да бака има сломљено ребро; напрсло заправо. Доктор је послао завој за сестру да баку довече превије око ребара, да то мало учврсти, рекавши да ће бол потрајати неких месец дана и да ће морати мало да потрпи, док не срасте. Како је терапија са инекцијама била при крају, добила је да пије лекове против болова.
Сазнање о напрслом ребру је унеколико донело олакшање, јер коначно дознасмо откуда болови. Но најбитније је од свега било то што кичма није падом повређена, мада јесте од година и живота, јер бака је 1925-то годиште. С инекцијама се завршило, па је бака остала на тродон таблетама. Но болови још увек беху јаки а најгоре од свега је било то што се није могла наместити. А онда је Владичица испунила бакину жељу и послала јој свештеника да је причести. Од тренутка кад се причестила, мојој баки је почело да бива боље и то већ идућег дана, када је почела полако да устаје и да шета, што до тад није могла; само кад је морала до тоалета, који је био на три метра од ње, а она је ишла спорије од пужа, вукући ноге једну за другом.
На крају не могу а да се овде не сетим речи Цара и псалмопојца Давида, који каже: „Зато нека ти се моли сваки светац, кад се можеш наћи...“ (Пс.32,6). Заиста, молитвама Светог Николаја, у чије име осветисмо темеље куће и наше Крсне Славе, и свемоћном заштитом и Покровом Пресвете Богомајке би учињено ово свечудесно оздрављење рабе Божије Милице.

 

Слава нека је Господу у Светима Његовим!


Пресвета Богородице спаси нас!

 

 

Срећан нам и Богом благословен Празник Рођења

Пресвете Богородице, Мала Госпојина!

[ Лепота живота ] 20 Септембар, 2009 18:56

Свети Јован Шангајски 

 

"Диван је Бог у светима Својим"


Пре него што почнем описивати ово ванредно чудо Светитеља, за које чух од брата у Христу који лично познаје очевидца и онога пред чијим се очима чудо и десило, и који је то сам овом испричао на духовну радост и наук, хтела бих још на почетку навести неколико речи из самог свечевог житија, ради бољег упознавања са њим.
Између осталог, за њега се говорило да је дечији анђео чувар.

«И ђаци Богословије почели су да примећују да отац Јован мало једе, и то само једном дневно, да је увек насмејан, да се никад не љути, и да никада не спава. Од дана када је примио монашки постриг па до смрти Свети Јован никада није спавао у кревету. Често су га ђаци, долазивши у његову келију, налазили како на коленима спава испред иконе Пресвете Богородице, уморан од метанија (земних поклона). Често је звао ђаке код себе и тада би им давао пакете које је као помоћ добијао, али их никада није отварао, већ је све давао деци и радовао би се њиховом одушевљењу.
Ноћу би обилазио спаваоне и покривао децу, намештао им јастуке и покриваче и осењивао знаком крста. Другим речима, отац Јован је деци био отац и мајка, и анђео чувар.
У Битољу су га сви волели, јер се одмах прочуо као добротвор. Посебно је поштовао светог Наума Охридског, јер је имао моћ исцељења душевно оболелих. Са иконом светог Наума обилазио је болнице и молио се за здравље болесника и још од тада потичу сведочанства о његовим чудотворним исцелитељским моћима. «

А сад да се вратим причи с почетка.
Брат Петар и његова супруга, који живе и раде у иностранству, очекивали су принову, свог првенца. Весеље огромно, као што то бива. А кад плод оживе у утроби, те ноћи Петар усни чудан сан: у сну му се јави неки светитељ, сав у светлости, који рече да се зове Свети Јован Шангајски, и каза му да, кад се дете роди, оде у Руску цркву и потражи оца Алексеја, да га доведе и да крсте дете; чак рече и које име да му дају. Петар се прену из сна, зачуђен, али брзо заборави на све.
А онда жена доби превремене болове - сад, да ли се то зове спонтани побачај, нисам сигурна, опростите на незнању, углавном се прерано породи - и како је дете било недоношче, морали су га ставити у инкубатор. И Петар се напрасно присети свог сна и одмах пожури у Руски храм да провери његову истинитост.
Кад је ушао у храм, затекао је неку жену како уређује цркву и аранжира цвеће. Он је упита да ли ту служи отац Алексеј, на шта му жена одговори: "Да, сачекајте, сад ћу га позвати...". Тешко је рећи шта је човек у том тренутку помислио, јер ни он сам не може, ни дан-данас, да опише кроз шта је тада пролазио.
Кад је отац Алексеј изашао, Петар му све исприча: и о сну и о прерано рођеном детету, а отац Алексеј, кад чу за Светог Јована Шангајског, одмах понесе све неопходно за крштење, јер Свети Јован беше, за земнога живота, његов духовни отац!
Будући да је дете било у инкубатору, болничко особље се бунило против било чијег уласка, али је доктор, ипак, дао сагласност да се обави Света Тајна Крштења.
У току ноћи, јављено им је из болнице да је дете преминуло...
На такву вест човек никада не може да буде спреман, али родитељи, шта ће-куд ће, схвате да је најбоље да дете, кад је већ дао Бог крштено, сахране, како то и доликује хришћанима. И Петар оде у болницу да затражи дететово тело, али му особље каже да, услед довољне неразвијености и чега све не, они не практикују да пуштају ту децу да се сахрањују, већ их све стављају у један спремник, малтене контејнер. Оца је ова вест страшно погодила и не налазећи начина да свога вољеног али прерано изгубљеног сина добије, он упита доктора да ли би могао да барем тамо где већ лежи, изврши опело. И доктор пристане.
Поново је позван отац Алексеј и тек што је почео да поје, кад наједном - соба се сва испуни миомирисом и светлошћу и пред њима се појави Свети Јован Шангајски. Они га упиташе који је разлог свему овоме, а Светац им одговори да је то због све ове некрштене дечице која ту леже и о којима једино Господ премишља, и да је било потребно да се ово место освети. У том свод над њима нестаде, раствори се, и видеше небо изнад себе, сво у светлости, а из светлости се указа једна рука, која позва душе дечије да пођу за њом.

Свети оче Јоване, моли Бога за сву нашу дечицу, па најпосле и за нас који слабо или никако не бринемо ни о себи а камоли о њиховом спасењу, а све нека буде Божија воља, не моја. Амин. Боже дај.

Остало ми је само да напоменем, како прича овај брат у Христу, да је брат Петар, по превеликој милости Божијој, након свог рано преминулог првенца, био дариван са четворицом синова. Бог да их све поживи и сједини у Царству Небеском. Амин. Боже дај.


"Слава на висини Богу и на земљи мир, међу људима добра воља."
 
 
 
МОЛИТВА СВЕТОМ ЈОВАНУ ШАНГАЈСКОМ
 
О Светитељу, оче наш Јоване, Пастиру добри и тајновидче душа људских. Сада се крај Престола Божијег за нас молиш јер си и сам после смрти рекао: “Мада сам умро - ја сам жив“.
Умоли Свештедрога Бога  да нам дарује опроштење грехова, да се смело пренемо духом и чамотињу овог света стресемо са себе и да Богу завапимо да нам да смирења и Богонадахнућа, Богосазнања и духа побожности на свим путевима живота нашег.
Јер си милостиви хранитељ сиротиње и искусни путоводитељ на земљи био па нам и сада буди вођа као Мојсеј и у смутњама црквеним свеобухватно уразумење Христово.
Услиши уздисање смућене младежи нашега поколења изложене бурама свезлог беснила и стреси тегобу чамотиње са пастира који изнемогавају од насртаја духа овога света и који се муче у укочености и празнини.
Да ти са сузама вапијемо, о топли молитвениче, посети нас сироте,  који се давимо у мноштву страсти и чекамо твоје очинско настављење да се озаримо звездом невечерњом  у којој ти обитаваш и молиш се за чеда своја расута по свој васелени, али која се макар и слабом љубављу, ипак ка светлости отимају, где светлост, Христос Бог наш обитава, Коме припада част и сила сад и увек и у векове векова. Амин.