[ Лепота живота ] 14 Мај, 2011 21:29

 

 

 

 

Била бубамара и изгубила се. И њу је нашао један црвић који је хтео да је поведе јер је знао где је њена кућа. И црвић је упита:

- Бубамаро, шта ти овде радиш? Зар не треба да си кући? Шта радиш овде, стварно?

- Изгубила сам се, не знам где ми је кућа. Моји су се родитељи изгубили а ја не знам где је кућа, јер сам мала.

И онда је црв упита:

- Па зашто ти, бубамаро, стално бежиш од својих родитеља?

- Па морам да сакупљам нектар да бих порасла.

И дошла је њена мама и каже:

- Циу-циу! Дођи, дођи, бубамаро, ја сам твоја мама! Дођи кући да једеш, дете!

И црвић мисли, мисли да је видео њеног тату у дворишту а њен тата је знао где је њена кућа. Онда је дошао један лептир и одвео је кући. А она јадна рече:

- Па то није моја кућа и то нису моји родитељи...

Погледа она мало боље кућу и размисли. И онда је она узела један кишобран који је направила од листа и гранчице. И она је тако нашла пут - кад је од своје куће ишла, а пут јој је остао, али је пала киша, па су се избрисали трагови. Дошао је један други лептир и рекао јој:

- Само настави туда куда си ишла.

И она је тако наставила како је лептир рекао, наишла је на маму и мама је одвела кући. И рекла јој је:

- Немој више никад да се губиш, јер ја не знам где си...

И онда је она њу нахранила и легла је одмах да спава.

Лептирићу, шаренићу дођи мени амо,

Ево имам једну ружу помириши само!

Ја бих дошо, ал се бојим

Твоје игле клете,

Убошћеш ме, пробошћеш ме

А сад збогом свете...

Чича мича и готова прича.

 

Аутор: Софија З. (6 година)

причалицино кумче

 

 

 

[ Лепота живота ] 08 Мај, 2011 17:10
 
 
 
 
Дечја молитва
 
 
[ Лепота живота ] 30 Април, 2011 18:36

 

 

 

- Софијина бајка -

 

- Љубави, јеси ли ти прочитала кумину бајку? – упитах Софију која дође да прави куми друштво.

- Јесам, мама ми је читала – дочека она спремно. - И она је плакала кад је читала... свашта!?

- Па можда јој се свидела, па је зато плакала. Хоће ли кума да напише нову бајку за тебе?

- Може!

- Каква да буде? Шта би ти волела да буде у њој?

- Па, принцеза, вила, краљ и краљица и змај...

- А хоћеш ли да је ти и ја заједно напишемо.

- Како?

- Ти смисли и диктирај, а кума ће да куца. Хоћеш...?

- Хајде!

И крену Софија да кроји своју бајку, коју причалица дословно, од речи до речи, преноси...

„Била је једна вила која је имала свог змаја...“

- А наслов? – сетих се да питам.

- Јој, да! – рече Софија, хватајући се за главу.

- Виленка, може?

- Може Виленка! Да!

„Онда је била једна жена, која је спасила свет и заледила вилу. Дошла је вила у краљевство и онда је оставила свог змаја напољу и била је добра и није била безобразна и није правила зло. Онда је један краљ дошао и краљица, њих двоје су се венчали а она је онда ту вештицу која није хтела да спаси свет него га је заледила... Кад је принц видео да неко има змаја, питао је ту девојчицу вилу да ли жели да крсти његовог сина и ћерку. Та вештица је дошла и заледила је ту вилу и била је јако безобразна.“

- Љубави, а шта значи бити безобразан? – прекинух је за кратко.

- Па кад неко стално чини зло и неће да буде добар, онда је он безобразан – појасни она без пардона.

- Аха! Хвала... Куцамо даље...

„А онда је краљ наредио да она изађе. Па је она изашла и видела једну другу вилу. Онда је та жена од краља рекла да пусти ту вилу унутра. И онда је краљ размишљао и пустио је, али та вила је имала исто једну ћерку. Али је она била негде у граду да заледи. Онда је краљ рекао да и ћерка може да уђе и краљица је, такође, пустила да уђе. Онда је краљица мислила да је њена ћерка зла, а краљ се смејао и рекао је: „Откуд је она зла?“ И онда је дошла зла вештица што уопште није хтела да спаси свет већ да га заледи и рекла је да је она добра а у ствари није била добра. И онда је тај змај провалио краљевство и ударио је једну принцезу. И онда је та вила дала да се змај врати тамо где је и био. Онда су се њих две вратиле кући и онда је, у ствари, та зла вештица имала је ту своју ћерку вилу. Онда су опет сутрадан дошле пешке, али без змаја, и краљ је наредио стражи да се постави и да не буду безобразни. Онда је цело краљевство било у опасности када је змај изашао из куће. И онда је краљица употребила свог једног змаја. Онда се краљ опет смејао и био је добар, али краљици је онда било жао што је он морао да иде. И краљ се онда чудио што је таква вила била безобразна а у ствари то је била вештицина ћерка. А њих две су заједно чиниле зло. Онда је опет дошао краљ и наредио стражи да не буде зла и да се не туку. Онда су се оне вратиле кући и вила је размишљала да буде добра, а вештица је и даље правила зле намере. Онда су они сутрадан дошли и вештица је била добра и није носила са собом змаја. Онда је краљ био добар и јако је поштено и добро слушао своју ћерку. Онда је питао краљ да она њему буде кума да му венча дете. А то је вештица заледила зато што је она била љубоморна.“

- А шта значи то бити љубоморан? – зауставих је поново.

- Јој, ал` ти ништа не знаш! – ухвати се Софија за главу.

- Па појасни ми, да знам – одговорих.

- Ова зла вила је љубоморна на ову другу, јер је ова друга добра, а ова није била.

- Аха! Хвала на објашњењу. Настављамо...

„Вила кад је дошла видела је да су сви људи добри и да нису зли. И да цео свет није био у опасности. Онда је једна девојчица дошла и трчала је и говорила тата. И видела је једну отровну ружу. Онда је вила дошла и посветила је да не буду сви зли као и ова друга вештица. Чича мича и готова прича.“

- И да, на крају иде песмица – рече Софија, на моје велико изненађење.

- И песмицу ћеш додати?

- Да! Овако иде:

„Вило, вило

Буди добра и не буди зла

Ко вештица.

Нећу, нећу, вило,

Бићу добра, бићу добра, хм, хм, хм.“

Аутор: Софија З.

 

- Је л` сад моја бајка дужа од твоје? – упита на крају, одмеравајући текст.

- Што питаш? Да ли би ти волела да је дужа? – надовезах се.

- Да! Твоја има 5 страна, а моја мора да буде дужа.

- Ако ти тако кажеш, онда нека и буде.

Затим ме погледа и додаде:

- Ти си мени јако чудна...

- Чудна?! – зачудих се њеној изјави. - Због чега, мила?

- Па, тужна си ми...

- Откуд сам тужна?! Видиш да сам радосна кад си ти овде.

- А кад мене нема?

- Е, онда јесам тужна!

- Онда ћу и сутра доћи да не будеш тужна! – додаде званично.

- Дивно! Већ се радујем. Дођи да те кума пољуби тако милу.

Ту се и поздрависмо и дружење за тај дан приведосмо крају. Сутрадан, као што је и обећала, дошла је да обрадује своју куму. И чим смо ушле, упита:

- Јеси ли показала моју бајку? Шта су рекли?

- Нисам још, али јесам причала о твојој бајци и сад чекају да је прочитају – одговорих.

- Добро. Али мораћемо још мало да додамо, да буде још дужа.

- Важи, љубави. А можемо и нову да напишемо или неку другу причу, не мора да буде само једна.

- Па може. А јеси ли написала овде моје име, испод бајке?

- Јесам, обавезно! Да се зна аутор.

- Аха!

И тако, у приповедачком тону, обојисмо нас две још један дан, који, чудна ли чуда, и даље траје, једнако се новим причама и бајковитошћу испуњујући. А како је Софија научила слова, и са својих шест година уме да прочита реч Последованије, надам се да ће нас ускоро и сама почети радовати својим аутограмима. Јер је тако нешто већ и наговестила. Наиме, баш јуче је питала кад ћу објавити ову њену бајку, да је она може поделити деци у храму.

Мило кумино злато.

 

 

 

[ Лепота живота ] 22 Април, 2011 17:10

 

 

 

 

Имала је деду, који је на све начине гледао како да омаловажи њену мајку. Па ипак, за њу је он био деда, деда по оцу, и имала је поштовања према њему. Бога се није бојао, нити се молио и кајао, за разлику од баке, која је била верујућа душа. Она је ишла и у цркву, спремала славу и није имала злурадих примедаба на снају. А онда се деси да деда поче да обољева, и то тако да му се није баш знало која је болест у питању.

Водили су га и на испитивања у болницу, али ништа значајно није откривено. Почео је да једе све ређе и да се суши, кости почеше да му се провиде испод коже, и сви су мислили да му је крај близу. Међутим, на изненађење свих, бака се наједанпут разболе и за кратко време се упокоји. Након овога деда још више почне да копни, леже и у кревет, али смрт га и даље обилази. Отпоче и Васкршњи пост, а деда се досети и позва своју унуку да се насамо са њом разговори. Иначе, девојка је повукла на бабу и била је некако највише упућена у веру од свих. Кад она уђе код њега, он је замоли:

- Чедо, би ли ти деди читала Свето Писмо?

- Хоћу, деда – одговори она више него радосно и донесе Светињу, коју потом поче да чита насумице.

У неко доба деда је поново упита:

- Шта мислиш, дете, да ли то Бог не жели да прими мене грешника, кад, ево, толико се мучим, а смрти нема? Како би било да ти мени доведеш свештеника да ме исповеди и причести. Можда ће Господ погледати и смиловати се.

 

 

 

Са сузама у очима девојка послушно пође да испуни дедину вољу. И, заиста, свештеник дође и исповеди старца и причести га. Кад је отишао, деда ће њој овако да каже:

- А хоће ли Господ опростити и оно чега нисам могао да се сетим?
Девојка га погледа и лепим га речима утеши. А на Велики Петак, деда се упокоји.

 

На крају свега, како се не сетити покајаног разбојника и Исусових речи упућених њему: «...: заиста ти кажем: данас ћеш бити са мном у рају» (Лк.23:43) Помени, Господе, уснулог слугу твога Јована. Амин.

 

 

 

 

 

Не плачи мати Марија

 

 

[ Лепота живота ] 17 Април, 2011 13:29

 

 

 

Враћајући се са Васкршње литургије, моја четворогодишња Софија је са својом тетком свратила код нас по Васкршње јаје. И док смо седели и разговарали о Празнику, нашем народу и обичајима, тетка наједном примети како наша деца, ипак, не знају шта ми тог дана славимо, јер им слабо ко у кући зна о томе причати. У том расположењу, ја се обратих Софији, која се играла поред нас.

- Љубави, дођи да те кума нешто пита?

Она послушно приђе.

- Знаш ли ти шта ми данас славимо?

- Шта? – упита она са таквом радозналошћу, од које вам дође милина.

- Видиш, једном је на земљу дошла мила Бога као беба и њу нико није на земљи волео, па су је стално терали из једног места у друго. Онда је беба порасла и постала човек, али и тада су милу Богу тукли и пљували и нису Му мира дали.

- Безобразници једни! – добаци Софија, сва се узрујавши. – Они су... они су... ја би` њих... Ја се са њима нећу дружити, кад су такви!

Ту је помиловах по глави и наставих с причом.

- А знаш, душо, мила Бога је много волела децу. На крају су милу Богу убили, али је мила Бога била јача од смрти и васкрсла је, што ми данас славимо и због чега и јаја фарбамо.

Упијала је сваку моју реч, свако слово, да би, најзад, и сама почела да поставља питања.

- А где је сада мила Бога?

- На небу.

- А је л` имаш ти њену слику?

Показах јој икону.

- Ево, погледај овде.

Најзад, упита оно што је њу највише мучило, јер је и сама пролазила кроз патњу:

- А је л` њу и сада боли?

- Не, љубави, милу Богу сада више не боли. Тамо где је мила Бога, тамо бол не станује.

По завршетку приче нас две се изљубисмо, а затим се она и тетка поздравише и отидоше на Васкршњи ручак.

 

 

 

[ Лепота живота ] 16 Април, 2011 18:34

 

 

 

Може ли се наоружан у храм? Верујем да ће многи рећи да не може и ја ћу се сложити са њима. Али наоружања могу бити разна; између осталог и невидљива. И може да се деси - примери сведоче - да су они, који би улазили невидљиво наоружани, бивали видљиво разоружани, а они, који би улазили видљиво наоружани, одлазили би невидљиво разоружани.
А на Бадњи дан уђе у храм дечак „наоружан“ борбеним мислима због пуцаљке у рукама, и који, по речима његове мајке, није другачије ни хтео да дође, а који би љубављу разоружан. Заједно са њима дошао је и дечаков старији брат, као и брат му близанац.
И, наравно, тако „опремљен“ нашао се тик уз мене, па сам могла изблиза и веома детаљно да осмотрим и њега и играчку коју је понео.
Свог пластиканера је превртао по рукама, разговарајући се са браћом и при том тражио најповољније место да га „паркира“. Мајка му је стално добацивала да га стави у кесу, јер „томе“ није место у храму, а он се трудио да јој у једном удовољи: наиме, хтео је да га склони, али му начин како да то учини није одговарао - он је желео да и „склоњен“ буде њему при руци. За тај маневар му је, по мангупски, недостајао џеп у унутрашњем делу јакне, како је он то већ негде видео на ТВ-у да се ради.
Како служба још није почела, а мали ми саговорник би занимљив, (услед моје немоћи да се одупрем дечијем мудровању), то се ја упустих са њим у разговор.
Причалица: А како би било да „то“ ставиш у спољашњи леви или десни џеп јакне, па да будеш као каубој?
Дечак: (смеје се и покушава да га стави)... Ма не може, фали ми, ипак, џеп у јакни... Али могу да га ставим у панталоне... (И ту свој полуаутоматик гурну у џеп на доњем делу десне ногавице, ради потврде онога што прича, али га брзо извуче одатле, те га стаде растављати.)
Причалица: А шта ти је то? Пригушивач?
Дечак: (држи у рукама део скинут са врха цеви.) Шта...?! Ма не, то је ласер! Сад ћу да ти покажем. (Вративши део на место нанишани црвеним светлом моје панталоне).
Причалица: Аха, ради!
Нека жена: (прилази и повлачи га за јакну...) Не сме се то уносити у храм!
Дечак: (само је погледа и брзо се окрену од ње... Затим узе пиштољ и поче да „нишани“, причајући са братом.) Види, нациљао сам анђеле!
Брат близанац: (слуша и гледа, не говори...)
Причалица: Немој у анђеле да нишаниш, већ у демоне.
Дечак: Кога...?!
Причалица: У демоне! Кад већ имаш наоружање, онда би било лепо да будеш Христов војник.
Дечак: Чији војник?!
Причалица: Малог Христа, који се вечерас рађа и долази на свет... Да га чуваш и штитиш...
Дечак: (слуша пажљиво али, нашавши се у небраном грожђу, приклања се мајци.) Ја тебе ништа не разумем шта причаш... Мама, шта она прича? Ко је Христос?
Мама: Зато што не слушаш шта ти се говори! Прича ти о милој Боги...
Дечак: А како се Христос рађа? Као беба?
Причалица: Па да, као беба...
Дечак: А где? Овде? (Затим се стаде обраћати мајци)... Ко ће да Га роди? Мама, хоће ли попадија да роди бебу Христа?
Мама: (ишчуђујући се) Откуд попадија!? Баш свашта од тебе!... Ено тамо погледај, ниси видео пећину...?
Дечак: (Он и брат му близанац извирују из гомиле не би ли видели пећину о којој им мајка прича, а која је била осветљена и постављена у једном углу у храму. У средишту је била икона Рождества.) Хоће ли ту да се роди?
Мама: Да, ту! Је л` лепа пећина?
Дечак: (Потврђује климањем главе.) А ко ће да Га роди?
Причалица: Богородица ће Га родити...
Дечак: Богородица! А ко је Она?
Причалица: (показује му иконостас) Ено, погледај! Је л` видиш где жена држи бебу? То је Богородица и мали Христос.
Дечак: (гледа у иконостас, али не на указано место.) Али то неко држи књигу...! Нема бебе!
Причалица: Не, то је светитељ, погледај испод. Је л` видиш?
Дечак: (показује прстом самоуверено...) Је л` Она?
Причалица: Да, то је Она и беба са њом.
Дечак: Она...?!
Причалица: Да!...
Дечак: А где је сад беба? Хоћу да је видим?
Причалица: Па ту је...
Дечак: Где? Ја је не видим!
Причалица: Е, па да би је могао видети, мораш бити добар Христов војник.
Дечак: Шта то значи?! Је л` то да људи нису добри кад не могу да виде бебу?
Причалица: Браво! Управо то значи!
Дечак: А где се сада беба налази? На небу?
Причалица: И на небу и овде...
Дечак: Свуда...?
Причалица: Баш тако! Свуда!
Мама: (додаје) Али је невидљива...
Дечак: (збуњено) Невидљива је...!?
Причалица: И све нас гледа, нарочито вас, децу, јер децу највише воли...
Дечак: И ту је...! И ту...! И ту...! (говори и прстом показује у разним правцима...)
У том се појављују деца са корпама, појући Божићне песме и просипајући слаткише по разбацаној слами у храму. И дечак, онако изненађен неочекиваним даровима, разоружава се, одлажући пластиканера у мамину кесу, како би мале ручице напунио слаткишима.
Поприлично хитар и вешт, успео је да накупи неколико руку, па је претекло и за брата, који није био толико успешан. И не само то! Након извесног времена, кад је слаткиша нестало на поду, придружи му се и једна девојчица од три године, којој се оба брата близанца, па и онај старији, необично обрадоваше, а име јој беше Анђела. Било их је милина гледати како је с дечјом дирљивошћу обасипају пажњом, и при том јој мали Христов војник, затраживши од мајке бомбону из његове гомиле, исту вади из папира, нудећи јој да једе.
Да, мали Христов војник је то! Имао је он још питања за Причалицу, као и његов брат близанац, који се знао покаткад умешати, али нећемо дужити с причом. Оно што је остало за крај, а што ме је и саму дирнуло, био је његов разговор који је водио иза мојих леђа. Истина, не знам с ким је разговарао, али је био у вези „оружја“ које је понео у храм. И након њега, ставши испред мене, он, онако сам за себе, изјави у самоодбрани: „Па нисам ја „њега“ понео да пуцам у цркви!“
Заиста, све говори у прилог његовим речима. Јер он одбаци оружје, да би могао срцем прићи другом детету, нудећи му бомбону.
Но, свакако, не треба ту превидети ни стражење мајке, која, кад поче свештеникова беседа, рече дечаку да пази о чему се прича, јер ће га она код куће о свему пропитати; и њега и брата му. Није то лоше, али би било још пожељније, и то извлачим за наук нама, када би деца у храм већ долазила са неким предзнањем. Јер деца воле приче, нарочито о милој Боги. Но ретки су родитељи, који их и сами знају, да би их могли пренети деци. Али, ако би остали на томе, ми би се изговарали. А нама требају дела, не изговори!
Прича има! Потребна је само добра воља да се пронађе књига и одвоји време за дружење са децом кроз приче, како оних из Светог писма, тако и оних других народних или светских, поучних бајки, басни... Вреди ли то? Пробајте и изненадићете се; не само оним што прочитате, већ далеко више дечијом пријемчивошћу, радозналошћу и поимањем које није од овога света.
Ваистину - вреди!
Јер, ко зна, може-бити да Христови војници чекају на регрутацију...

 

 

 

[ Лепота живота ] 30 Јануар, 2011 11:20

 

 

 

 

„Ја дођох на суд на овај свет, да виде који не виде,

и који виде да постану слепи.“ (Јов.9,39)

 

Једно време се, нарочито уочи и након канонизације Владике Николаја, расправљало о томе каквим се чудима он прославио, да би се могао сврстати у светитеље. Заиста, каквим? Наш Златоусти светац, како га с правом називају, чини најнеобичнија чуда, а којима сам и сама сведок. Нека од њих ћу, на славу Бога и Светог Николаја, поделити са вама.

Прва књига нашег Златоустог Николаја коју сам прочитала била је „Касијана“. Затим су заређале: „Емануил“, „Земља недођија“, „Молитве на језеру“, „Мисли о добру и злу“, па редом, док, најзад, не стигох до комплета у издању Гласа цркве. Али тај наш први сусрет преко „Касијане“, оставио је на мене неизбрисив траг и учинио да ова књига нађе посебно место на мојој полици. Од тога трена, она је постала Књига с препоруком.

Није то лако објаснити, јер је, истини за вољу, тешко од свих владичиних дела издвојити једно посебно. Али се деси, као што је овде случај, да се дело само наметне и крене својим неким стазама да крчи себи пут и налази људе који ће у њему да нађу оно за чиме трагају, а бојали су се, или нису имали кога, (или храбрости), да питају. Наша су срца попут врата, с тим што неко може бити гвоздено, друго дрвено, треће, пак, меснато, итд, и свако има свој кључ изнутра и отвара се у зависности од начина на који му се прилази. Тако је и „Касијана“ постала онај преко потребни дажд, како би се нека закржљала срца, попут скрајнутих пупољака, озарила зраком сунца и процветала.

Прва препорука „Касијане“ ишла је на адресу мога брата. Наравно, утисци су нам били неподељени да је реч о делу које се чита у једном даху. Био је то, на неки начин увод у веру, па је, након тога, прешао у Православље. Онда се и апетит отворио, па се почело са читањем и других владичиних дела, са којима сам га снабдевала. Јер језик којим Свети Николај пише је простонародни, да га једнако могу читати и цар и сељак. Разумљив, а опет тако неземаљски, да уздиже човека у небеса и небо спушта ка човеку. Од њега, књига је наставила да се препоручује на нову страну.

Потом је, сасвим неочекивано (бар мени се тако учинило тада, али касније схватих да је то по људском, али не и по Божјем мудровању) код мене почела да долази братова другарица из разреда. И сасвим се лепо нас две сложисмо, док најпосле не почесмо и о вери да причамо. Она је тој теми приступала тако бојажљиво, као да се плашила да је неко не чује и не осуди што верује, а није крштена. Ја сам је помно слушала о свему што је имала рећи и шта јој је на души лежало и тиштило. Посебно ми је било занимљиво колико ју је савест мучила због посла којим се бавила, где је просто била принуђена да учествује у преварама. Зависила је од њега, а хтела је да вришти колико јој је сметало оно кроз шта је пролазила. Једног дана, дошла је код мене да јој дам нешто за читање. „Касијана“ је већ била при руци и с лакоћом је прешла у њене. Сутрадан, негде око поноћи, зазвонио је телефон. На вези је била она и плакала је.

- Зовем те, јер немам коме другом да кажем... Читам књигу и плачем, и не могу да верујем шта је Јула урадила!?... И Бог опростио!?!... И питам се: има ли наде за мене и да ли су моји греси опростиви?...

Наставиле смо да разговарамо још неко време; она плачући због својих грехова, ја због благодарности Богу и Светом Николају. Овако или онако, нас две се тих тренутака истог пута држасмо. И она се, недуго затим, крсти, срећна, пресрећна, што је у заједницу са Богом ушла. Наравно, напустила је посао и срећно се удала, дао Бог.

У том поче да ме посећује једна старија девојка, из комшилука, за коју су сви говорили да је помало чудна. Мени, лично, је била мало више своја, што ми није сметало, јер нисам о томе размишљала. Ми смо се у улици више дружили са њеним братом, док је она водила бригу о неким својим мислима. Повремено смо само размениле по који каубојски или цртани роман, али ништа више од тога. Али наши родитељи су се добро слагали.

Мислим да смо се, пре свега, почеле да посећујемо због ручних радова. И она и ја смо им веома наклоњени. Потом кренусмо и да сарађујемо. Она није имала посао, а у годинама у којима је била није га могла ни наћи; не у то време, данас још мање. Како сам ја већ имала неког успеха у томе, понудих јој сарадњу, што она и прихвати. И зарадисмо ми понеку парицу, али то је све било ситно и недовољно. Поврх свега, било је ту још сијасет других проблема, који се знају с беспарицом накупити, о чему, што смо више време проводиле, све више и разговарасмо. Ни она није била крштена, али је живо осећала своје српске корене, и упијала је све што је било везано за нашу историју. Често смо о томе знале да причамо и волела сам да је слушам. Најпосле се дотакосмо вере и владике Николаја, те у једном тренутку стигосмо и до Књиге са препоруком. Наравно, као љубитељ писане речи и добре књиге, друштво које је увек радо бирала, она је прихвати. Убрзо је почела да чита и друга владичина дела – у одушевљењу. Најзад, недуго пре но што ће се крстити, дође она код мене и рече:

- Знаш, да није било владике Николаја и његових књига, ја бих се убила. Никаквог смисла у мом животу није било. Али сада знам да смо сви ми царског рода, без обзира били на власти или просјаци. Он је тај који је донео чудо у мој живот!

Слава Богу у Светима Његовим!

Но немојте мислити да су ово једина чуда и да је Књига с препоруком дотакла само њихова срца. Не! Било је ту још случајева, чак и неких у којима су ме тек питали шта да неком свом препоруче, након чега су уследила дивна сведочења. Осим тога, „Касијана“ се сад већ и преко нета дели и само Бог зна колико је срца откључала и једнако вредних а неисписаних прича колико памти.

Па онда, како сумњати у Светост онога, који је слуга Слова био и остао?

Ја сумње немам, јер бих се очију одрекла.

 

 

 

[ Лепота живота ] 28 Јануар, 2011 19:10

 

 

 

 

По казивању мога брата од тетке, уђе он, једном приликом, неким послом у продавницу опреме за рачунаре. У њој ради његов познаник и особа са којом размењује информације везане за интернет. И тако, док њих двојица разговараху о својим интересовањима, њима се придружи и још један човек, именом им непознат, али не и ликом. Мало-помало, ни сами не знајући како, стигоше они и до плаца који је уступљен Цркви, како би се на њему изградио нови храм. Продавац, будући атеиста, одмах узнегодова:

- Шта ће нам још једна црква? Ко се још Богу моли? Уместо да идемо напред, ми се све унатраг враћамо! Боље да су продали неком ко ће ту да отвори кафић, па да се и људи запосле, и омладина да има где да изађе.

Овде би ваљало напоменути да је то човек ожењен, отац двоје деце и да се лечи од тумора главе.

Други, пак, човек, саслушавши га, примети:

- Нисам ни ја верник, пријатељу, али мислим да грешиш. Моје је мишљење да је боље да се отвори црква већ кафана, јер ће из цркве изаћи бољи људи, неголи из кафане.

Мој брат се осмехну у себи и, заблагодаривши Богу на овом необичном разговору, пожури да ми исти што пре пренесе.

Са своје стране, а у прилог овој причи, додаћу и необично казивање и сведочанство моје куме, која је и сама, на своје уши, примила још једно атеистичко размишљање. Наиме, радећи у једном кафићу, њој је као гост стигао један познаник, за кога је знала да није верник. И, немајући посла, јер није био ударни сат, она седе са човеком да се мало разговоре. А прича је хтела да их одведе до Космета. И ту овај атеиста пред њом изјави:

- Кад би ме сад позвали да идем на Космет, да га браним, ја бих отишао без размишљања, иако сам атеиста. А ишао бих, јер знам да је сваки храм, свака црква на Космету, део наслеђа мог српског народа и животом бих бранио и манастире и монаштво.

Заиста, свако од нас ће, кад се испуни време, на чудесан начин бити призван, а само је Богу познато кад и како.

 

 

 

[ Лепота живота ] 18 Јануар, 2011 20:54

 

 

 

 

Нас двоје смо се срели у виртуелном свету, нимало случајно, јер случајности и не постоје. Постоје избори и постоје намере. А моја је била да сазнам нешто више о дивном старцу Тадеју, о коме је писала тема на једном од форума. Имајући, дао Бог, ту част, да оца и лично упознам, хтела сам да своја искуства разменим са другима. И тако сам наишла на њега, за кога сам мислила да зна нешто, али, истина је била да је и он сам био у трагању попут мене. Осим тога, он је писао из туђине, али је имао и помало чудан начин писања, који ме је, па... рецимо збуњивао. Било је ту и боцкања и пецкања, но реших да то занемарим и да се држим оне апостолске речи: „Ако је могуће, колико до вас стоји, имајте мир са свим људима“ (Рим.12,18 ).

Како је време одмицало, нашем друштву почеше да се прикључују и још неки, и за кратко време ова мала виртуелна заједница заживе у добру. Свака нова порука помогла је у нашем међусобном упознавању, тако да и наше сујете, кад би проговориле, нису одвећ биле гордељиве, већ би увек изнашли начина да се споразумемо. У међувремену, мој виртуелни познаник и ја разменисмо мејлове, па тако и наша преписка поста учесталија, те самим тим и - отворенија. Али далеко од тога да је била окренута удварању. Не. Разговарасмо о свему, понајвише о вери и цртама из наших живота, а које су итекако утиснуле траг и обележиле нас.

Наравно, све оне пацке и боцкања сада добише дубљи смисао и могла сам боље да разумем човека, премда ми нити једном речју не проговорисмо о томе. Са своје стране, ја нисам осећала потребу да инсистирам на његовом изјашњавању; Бог зна да сам и сама многе вређала, не извињавајући се. Осим тога, премда и поневши надимак причалица, то није стога што волим да причам гласно, већ пре да слушам и ослушкујем оно унутрашње у човеку, а што узводи небу и Богу, и да у томе проналазим ону лепоту која се, неретко, зна да преточи у причу. И тога има у сваком човеку, само треба знати, хтети и волети слушати људе, чак и онда кад исказују мисли које нису ваше.

Прође и година од наших преписки, а њему се указа прилика да дође у отаџбину. Наравно, питао је да ме посети.

Наравно, пристадох.

И дошао је...

И упознасмо се и спријатељисмо се још више.

Потом се он, након краћег боравка, врати у туђину.

Настависмо и даље да размењујемо преписке, које сад добише још више на важности и међусобном поштовању; јер, ипак, ми се родом у Христу називасмо.

А онда, изненада, отворих писмо у којем прочитах речи које ме расплакаше:

„Знаш, морам ти рећи, ја сам тебе ономад провоцирао...“

Само то је писало, а, опет, колико се само несагледивим чинило то писмо!

Да, било је то оно признање, које, ако га човек срцем послуша, не може а да не примети исповест унутарњег човека и потврду да је у вама стекао некога коме уистину може да повери своје мисли, без бојазни да ће му бити замерено. Штавише, не да му неће бити замерено, већ да ће му та особа, којој се повери, бити благодарна на искрености. Јер искреност је одлика деце, а ми је тако често превиђамо у другима и замерамо им на ономе што истинска деца једва и примете, а ако и примете, брзо прелазе преко тога, јер не носе злобивост у себи.

Уистину, био је ово комплимент а не увреда. И сведочанство да, чак и кад разговор не крене у добром правцу, уколико останете довољно дуго, можете чути небо како из земље проговара.

Јер, најпосле, човек није оно што говори, већ оно што ћути...

 

 

 

 


[ Лепота живота ] 20 Децембар, 2010 18:05

Славски колач 

 

 

 

Јуче је на Слави код нас била нека посебна атмосфера, која је тако мирисала на детињство. Окупљени око стола, а све махом ми који смо заједно одрастали, разговарасмо се као једна породица. Буде ми жао мог кумића и све деце којима ће чари детињства и дружења бити ускраћене због интернета. Јесте да ми рачунар много помаже, али ми је мило да у мом детињству интернета није било. Кад ја причам са мојим кумчетом о томе да је боље да иде напоље или да вози бицикл, он ме тужно погледа и у оку му се види жеља за таквим начином одрастања, али ме онда пресече с речима:

- Па са ким, кумо, да се дружим, кад су или на фејсу, или су ми другари на суседном крају града.

Толико истине у томе, посебно у речима да је деце у непосредном окружењу све мање и да су пријатељи тако далеко. А могу ли пријатељи бити далеко? Неки успевају да премосте даљине, али даљине углавном поништавају пријатељства. Понајпре, јер смо ми људи одрасли на изреци: далеко од ока, далеко од срца. Али она пријатељства која не полазе од ока, већ од духа, она истрајавају.

Тако је код нас на Слави било прича и тужних и смешних, прошлих и садашњих и намера будућих. А међу гостима је био и један момак, који спада у оне не баш бистре, али кад вам треба помоћ ма за какав посао - он је ту! Осим тога, он што на ум то на друм, а кад каже, то му и стоји некако, па му се сити насмејемо. И пита он нас јуче која је свећа боља за Славу: она од чистог воска или жута. Наравно, сложисмо се да је боља од правог воска, али он то питаше из једног, за нас, посве необичног разлога. Наиме, њега је, заправо, интересовало која од њих брже гори. Некако установисмо да брже гори од правог воска.

- Е, од сад ћу њу и куповати за Славу, јер ће она пре да изгори, да ја могу пре да седнем! 

Догодовштина са њим је било море једно, али је то тешко све попамтити и верно пренети.

Али се десило још нешто у току јучерашње службе, невезано за њега. И то је нешто што је било потпуно необично, али на неки начин, бар мени, употпунило је лепоту јучерашњег Празника Светог Николаја. Тако је приликом освештавања Славских колача дошло до замене појединих, али се нико није бунио и тражио свој, већ разменисмо исте. Зар то није дивно?

Чињеница је да нам недостаје ведрог духа и да на дане појединих Празника изгледамо као покисли, уместо да се радујемо, чак и на Васкрс. Устручавамо се једни од других и зазиремо једни од других. А позвани смо да се у радости срећемо и једни у другима радујемо. Зато ми је и мило што је Свети Николај благоизволео да нас, мешањем Славских колача, једне са другима измеша и упозна.

Његовим молитвама, Господе Исусе Христе, помилуј нас и спаси. Амин.

 

 

 

[ Лепота живота ] 03 Новембар, 2010 17:19
 
 
[ Лепота живота ] 07 Октобар, 2010 22:04

Посвета оцу

 

 

 

 

БОГОРОДИЧЕН ПАРАСТОСА

 

Пресвета Госпођо, Владичице Богородице! К Теби прибегавам, Чиста: Ти си стена необорива, заступништво и покров свима који Ти прибегавају с вером и надом! Молим Те, Преблагословена, услиши молитву недостојних слугу Твојих и предстани увек за преминулог  раба Твојега Миленка. Ти приносиш молитве за православне који Те поштују, прибегавају покрову Твоме и усрдно Ти се моле у болестима, тугама и невољама; но Твоје молбе, Твоје заступништво нам је нарочито потребно по смрти нашој; Ти благоизволи указати брзу помоћ Твоју слугама Твојим, и не ускрати никоме ко Ти се моли, Својим заступништвом, велику и богату милост Сина Твојега и Бога нашега на све верујуће; једино Тобом имамо непоколебиву наду и уздање у Бога; нико ко се Теби топло молио није отишао без наде, и радости, и спокоја, и утехе, и насладе. Молим Те, о Пресвета Богородице, Владичице Света, Надо безнадежних, буди и сад молитвена Заступница пред Рођеним од Тебе за преминулог слугу Твојега Миленка, умоли Сина Твојега и Бога нашега да му да опроштај и ослобођење греха. Моли, Богородице, јер много може мољење материнско Милосрдном Владици. Од Тебе Господ прима сваку реч мољења, прими и Ти сада наше молитве и молбе, које приносимо Теби, Пресвета Дјево, од свег срца нашег и од све душе наше за преминулог раба Твојега. Молим Те, помози му Твојом материнском смелошћу ка Господу, да задобије тихо пристаниште у Небеском Јерусалиму; помози му, усрдна Заступнице, да непостидно стане на Страшном Другом Доласку Сина Твојега када ће се свако својим делима или прославити или постидети; помози му, Благодатна, да се оправда пред лицем Онога који седи на Престолу Славе, да се не постиди пред анђелима и свима светима, пред целим светом горе и доле. О, Свемилосрдна Мати, Владичице Богородице! Молим Те, заступи, спаси, сачувај и од будућих мука избави преминулога раба Твојега, да не погине у векове, већ да се спасе молитвама Твојим и пређе од смрти у живот. Ми, пак, грешне и недостојне слуге Твоје, нећемо одступити од Тебе, нећемо престати да Ти се умилно обраћамо: Пресвета Госпођо, Царице и Владичице! Моли Сина Твога и Бога нашега за преминулога раба Твојега Миленка да му да Господ опроштај грехова; помози му, Благодатна, да достигне до најжељеније Отаџбине и види небесна блага, које око не виде, ухо не чу и у срце човеку не дође; моли за њега, Богородице, да се удостоји Твојим заступништвом окушати она блага у Царству Сина Твојега, Христа Бога нашега, јер си Ти једина благословена међу женама, многомоћна Заступнице, Надо, Покрове и Прибежиште свих који притичу Теби, Ти си мост који преводи душе са земље на Небо и рајских двери Отварање. Амин!

 

 

[ Лепота живота ] 04 Септембар, 2010 22:34

 

 

 

 

 

У трећи дан након упокојења, а који се у народу назива трећина и у који, по учењу Православне Цркве, душа покојника излази пред свога Творца, упита мене моја кумица, држећи се за свеже постављен крст:

- А је л` се твој тата зове Миленко?

- Да, Миленко... – одговорих јој. – А како га ти знаш: као кум Бата, је л` тако?

- Аха... Он је мени свако јутро, кад ја устанем, или кад не устанем, он мени да бомбону ако сам устала, а ако нисам, онда ми остави на прозору и ја кад устанем узмем је и поједем.

- Стварно, мила!?

- Да...

- Е, баш ти хвала што си ми ово испричала – рекох, док ми се очи пунише топлим сузама благодарности, због приче која ће имати посебно место у мом срцу резервисано за успомене на вољеног оца.

 

 

 

Господе Исусе Христе, Сине Божији, ради молитава светог Николаја

и свих светих Твојих, помилуј слугу Твога а оца мога Миленка и

подај му Царство Небесно, воља Твоја да буде и моја. Амин.

Пресвета Богородице спаси га.

 

 

 

Молитва за упокојене

 

Помени, Господе, оце и браћу нашу уснуле у нади на васкрсење у живот вечни, и све упокојене у побожности и вери, и опрости им свако сагрешење, хотимично и нехотимично, што сагрешише речју, или делом, или мишљу. Усели их у места светла, у места свежине, у места одмора, одакле одбеже свака мука, жалост и уздисање, где гледање Лица Твога весели све од века свете Твоје. Даруј им Царство Твоје и учешће у неисказаним и вечним Твојим добрима, и наслађивање у Твом бесконачном и блаженом животу. Јер си Ти живот, и васкрсење и покој уснулих слугу Твојих, Христе, Боже наш, и Теби славу узносимо са беспочетним Твојим Оцем и Пресветим, и Благим, и Животворним Твојим Духом, сада и увек и у векове векова. Амин.

 

[ Лепота живота ] 12 Мај, 2010 18:11

манастир Острог 

 

 

 

 

Поводом данашњег Празника, када Православна Црква прославља великог угодника и чудотворца Светог Василија Острошког, поделићу са вама две чудесне приче људи из мога краја, који су ишли на поклоњење Светитељу у манастир Острог.

 

кивот са моштима светог Василија 

 

Сваке године се у нашем граду организује ходочашће у манастир Острог, али се успут обиђу и неке друге Православне светиње. Једне године, реши нека жена, из села надомак града, да и она пође на пут. Али, претходно оде до мужа да се са њим разговара о својој намери. Но кад муж чу за њен наум, он јој рече:

- Ни случајно! Нема се новаца и не можеш да идеш!

Жену његове речи силно разљутише, али што је она више улазила у дискусију са њим, то је он био истрајнији и озбиљнији да јој не попусти. Најзад, не могавши изаћи са њим на крај, она реши да сакупи паре и без његовог знања крене у Острог.

Тако и би. Кад је аутобус кренуо и она је била у њему - сва срећна. Понела је и дарове да дарива светињу и кад су стигли под Острог, пењала се поносно, све мислећи у себи како јој је драго што није послушала мужа.

Колона се све више приближавала манастиру те стиже и до степеништа. Једну по једну прелазећи, жена ускоро стиже и до вратница. Међутим, кад закорачи да пређе праг – није га могла прећи! Сви су други пролазили, само је она стајала, не могавши да уђе. Нека невидљива сила јој није дозвољавала приступ.

Како се само јадница растужила и у моменту се присетила да је то због тога што није послушала супруга. Затим је сишла у Доњи манастир и, потраживши свештеника, исповедила се. И тако, не успевши да се поклони Светитељу, вратила се кући. Касније је научила речи апостола: «Жене! Слушајте своје мужеве као Господа! Јер је муж глава жени као што је и Христос глава цркви, и он је спаситељ тела.» (Еф.5;22-23)

 

 

 

«Јер ништа није сакривено што се неће открити, ни тајно што се неће дознати...» (Лк.12;2)

Наша сестра у Христу, о којој ће бити речи у овој причи, је жена у старијим годинама, можда већ и бака, нисам сигурна, али свакако мајка одрасле деце. Елем, упише се она на листу за обилазак светиња, од којих је најзначајније место заузимао, свакако, манастир Острог. О путу и путовању не бих овом приликом, али ево оно због чега је прича сврстана међу чудесне. Било је то у време када је поред кивота Светог Василија Острошког стражио Старац Јоил, иначе игуман манастира. Пришавши Светим моштима да им се поклони и целива, Старац Јоил је овој сестри, без икаквог претходног текста или разговора са њом, упутио следеће речи: «Не траје дуго, једва двадесет минута и не кошта више од једног прасета.» Морам напоменути да жена никада пре није видела Старца, нити је он њу видео. И она изађе потпуно замишљена. Но
, наједном, поче да се присећа: када је било време њене удаје, дошло је до расправе: да ли да се венчање обави у цркви или у општини, као и то да ли да купе прасе или да плате венчање у цркви. Договор је гласио: да венчање у цркви дуго траје, више од двадесет минута, а и кошта више од једног прасета, тако да је боље да се тамо не венчавају, већ да купе за те паре прасе!?!

«Јер што у мраку рекосте, чуће се на видјелу; и што на ухо шаптасте у клијетима, проповиједаће се на крововима», опомиње Господ и поучава (Лк 12,3).

 

 

 

 Нека нам је свима срећан и Богом благословен данашњи Празник

и нека нас молитве Светог Василија Острошког Чудотворца

чувају и прате. Амин.

 

 

 

 

[ Лепота живота ] 19 Фебруар, 2010 16:43
 
 
 
 
 
Она је храбра и то је најлепша, највећа и најузвишенија њена особина. Не плаши се ничег, али није само по томе храбра. Храбра је јер се није помирила са животом инвалида, него осамосталила и ради све сама. Она је ведра, весела, позитивна, вицкаста, умиљата и лепа. Упорна је и истрајна до тврдоглавости. Вешта је и еластична да не поверујемо шта све може својим телом. Као и сви уметници, не воли стеге и ничим је не можете натерати, ни приволети да ради оно што неће. Рећи да је радознала је сувише слаб израз за неодољиву потребу да изазива и испитује саму себе, ризикујући своју сигурност. Ризик је кључна реч за Дејану Бачко. Али, да није било изазова и авантуре, не би било успеха. Много пута је улетала у ситуације, у којима се ни ми не бисмо снашли, нисмо сигурни да ће успети, али она се увек некако снађе. Тако је у другом разреду из залета прескочила козлић без ичије помоћи. Ради салто боље од свих нас у одељењу, а с дечацима равноправно игра фудбал. Током рада на овом пројекту скувала је кафу менторки на решоу који стоји на малој столичици. Зар то није авантура без премца!? За оне који не знају Дејана нема руке.