Петак, Август 28, 2015

Мој добри пријатељ

 

(Слика са интернета)

 

Мој добар пријатељ са Цетиња има око 60-так година, лијепу породицу – жену и двоје дјеце, има своју приватну фирму, коју је стекао значајним трудом и употребом сопственог високог образовања ( „у своје перо“ био је најбољи ђак и најбољи студент генерација у којима се образовао). Побожан је човјек, весео, комуникативан, спреман за дружење, вољан да са најближима подијели бригу и радост. Потиче из патријархалне фамилије, са доста браће и сестара, а тек што има кумстава и братимљења... Укратко, таквог је човјека лијепо имати у друштву.

Него, поменух његов приватни посао, зато што га он значајно обиљежава. Стално путује, доста времена проводи по састанцима, пословним сусретима, и све су то теме врло озбиљне... Иза сваког од тих путовања и састанака стоје озбиљне теме, нове, врло конкретне обавезе, и до сада, Богу хвала, доста успјешно завршеног посла. Па ипак, увјек је присутан, и на покајању, и на весељу, све стиже и свакоме се јави, и то не само формално, реда ради, онако да би обавио посао… Напротив, то је увјек са великом пажњом и са бираним ријечима са којима искрено дијели пријатељеву емоцију. Често о томе причам са њим, и питам га  – како је могуће да све стиже, да ништа важно не пропусти, а да опет има времена за своју породицу и за свакодневне обавезе? Он договара да то све ради уз Божију помоћ, и да се, с анђелима, све може стићи.

Иако другима проповједам о Божијој љубави и сигурној Божијој пажњи, иако о томе свакодневно говорим себи и ђацима Богословије – када гледам мог пријатеља запитам се: „Ма гдје то Господ, када и како дијели толику помоћ? Каква је то протекција, и какви су то  повољни услови, по којима Бог обасипа овога човјека, када ми остали стижемо упола мање, па и то што стижемо обављамо видно неспокојни и често нервозни?“

Поред свега овога чиме сам описао његову хиперактивност и увјек ведро расположење, има још једна невјероватна ствар. Кад год смо негдје на путу, или се дуже задржимо ван Цетиња, пријатељ окреће телефон и јавља, брижним гласом, гдје се налази, колико остаје вани, и кад ће се, ако Бог да, вратити. На задиркивање друштва да не мора баш тако детаљно да извјештава супругу о свом кретању, овај човек каже да се он то не јавља жени, него о свом кретању извјештава мајку! Јавља се жени која га је родила, старици од 90 и више година!

На наше чуђење зашто се тако редовно и тако детаљно јавља мајци у тим годинама живота, он каже да то ради од када зна за себе, и да то не ради само он, већ старицу свакога дана, у договорено вријеме, зову сва њена дјеца! Сестре (удате, живе ван Цетиња) зову преко дана, а синови (мој пријатељ и његов брат) увече, у исто вријеме и неизоставно! Старица живи сама, већ десет година је удовица, а дјеца су јој по бијелом свијету (љекари, инжењери…) сви имају своје приватне животе, пуно обавеза и, знате већ, свакодневних тема које нас удаљавају једне од других. Да, једне од других, али ову дјецу од своје мајке – не.

Некада, у нашој општој вреви и трци, у позама и геговима, које заузимамо пред свијетом, ова комуникација са мајком изгледа нестварно и повод је за добронамјерну шалу на пријатељев рачун, али он нам одговара још добронамјернијим осмјехом, учећи нас да ова пажња према родитељу јесте извор његовог расположења, његове среће и да је то начин којим он добија Божију помоћ, испуњавајући Његову пету заповјест која гласи: „Поштуј оца свога и матер, да ти добро буде и да дуго поживиш на земљи.“

Никакав план ни роковник, никаква стимулативна средства овога свијета, не могу човјека да одрже у снази и пажњи, да му дају снаге да успије у свом послу, колико љубав и захвалност према другима. А ово поштовање родитеља, љубав према старој и немоћној мајци, љубав упркос свему, извор је сваког добра и поштовања које можемо очекивати од других. Мој пријатељ и његова љубав према родитељу изгледају као придошлице из неких прастарих, давно прошлих времена, али такви понекад изгледају и његови поступци према нама, његовим пријатељима. Не од овог свијета, не од овог времена – а тако потребни и овом свијету и овом времену.

 

Протојереј-ставрофор Гојко Перовић

Извор

 

***

 

Данас је у нашем граду један од храмова обележио свој Празник и славу. Међу свим дешавањима која су се десила, а било их је заиста много, једно се издвојило. Док су делили славске колаче и кољиво окупљеном народу, мени је пришао дека, иначе редован члан цркве. Он иде полако и са штапом, има дуге седе бркове и огромну празну кућу. Пре двадесет година избегао је из села у околини Тузле. Сва четворица његових синова су далеко од њега, заједно са унуцима и праунуцима. Нека деца и не говоре српски језик. Али на дедином лицу сија радост, иако је тужан, јер је, како у збиљој шали каже, сам самцијат и плаши се да ће заборавити причати. Нико му не долази, чак га и деца посећују ретко. Како је кућа била превелика за њега самог, прешао је у стан, где му је боље, иако има 17 степеница за прећи. Забринуо га је случај његовог вршњака из комшилука, који је такође био сам, па се и упокојио а да се за то сазнало тек три дана касније. Међутим, најжалије му је за другом, имењаком, скоро уснулим, а са којим је обилазио манастире. За њега је то био извор радости, тако да је и стан нашао са прозорима окренутим ка цркви; у случају и да не може да дође, макар да је гледа.

Провела сам неко време у лепом разговору са деда Стојаном, захвална на мрвицама које је са мном поделио о себи самом, а које су у мени будиле радозналост. Колико би тек благо имао поделити кад би било више оних који би желели да чују о ономе што у себи носи? Савети и искуство старијих - оно што уме да оптерећује бунтовну младост, која се у најчешћем броју случајева ослања на снагу а не на мудрост - јесте оно што, са њиховим одласком, највише недостаје и тишти.

Зато учимо док имамо од кога. Поштујмо и ценимо. И не заборавимо на време које су наши родитељи откинули од себе и безрезервно га посветили нама.

 

За споменар забележила причалица.

 

[Одговори]

Баш стварно, као да ни ова осећања, ни поступци нису од овог света и времена, али су нам потребнији него икада.
Невероватан човек, невероватна прича!
Нажалост, ова друга је сасвим савремена и, за разлику од прве, која показуј пут среће и неисцрпне снаге, она обесхрабрује. Но, они који је прочитају добро ће се замислити и, ако не одмах, окренуће сутра неки број који скоро нису окренули, сигурна сам у то. :-)

Comment by trunsmoitren (08/28/2015 23:03)

[Одговори]

Ovo me podsetio na moju majku, koja apsolutno svakom posveti svoje vreme i zamisli se nad pričom koju sa njom podele, baš kao ti dekici u ovoj priči. Možda sam to nasledila i sama, jer me je tekst baš dirnuo :)

Comment by tuzna (08/29/2015 12:22)

[Одговори]

трунсмоитрен
У разговору са деком мене је фасцинирао његов осмех. Он и кад се жалио, чинио је то онако опроштајно. Без великог замерања, са примесом ретке туге која није заморна за другог. Наш прота, кад седнемо после литургије у малу салу да се окрепимо, драгог нам ђеда обавезно поседне до себе, у прочеље. Он и сам има ђеда, тако да зна и хијерархију а и поштује дубоку мудрост коју наши стари носе у себи. Мислим да је то свима нама који се овде окупљамо јасно. Јер између нас самих увек чујемо нешто корисно. И то је предност традиције над демократијом, што рече једна мудра сеоска глава.

Comment by pricalica (08/29/2015 17:39)

[Одговори]

тужна коју зовем радост, јер ми више личи :)
Радујем се, девојчице, и твојој мајци и теби. А уз причу бих додала оно што управо чух на радију.
Пар са села отишао је да живи у иностранство. Тамо су родили децу, стекли неки новац, направили огромну кућу, имају добар посао и фин живот. Ми бисмо рекли скућили се. Али, да ли је тако?
На питање да ли су тако велику кућу направили због деце, да и њих збрину, они су одговорили одречно. Наиме, та кућа је њихов залог за будућност, да кад остаре њоме финансирају неки старачки дом где ће им мењати пелене кад онемоћају.
Да ли је то живот? Има ли такав живот уопште смисла?
Кад се моја бака разболела ја нисам могла да замислим да оде из куће у неки дом. Не само ја, већ нико од нас, чак ни моја мајка, која је баки била "само" снаја.

Comment by pricalica (08/29/2015 17:46)

[Одговори]

To inostranstvo je jedna velika tema, i takav život koji je imperativ, naučiš da budeš mašina a razlika je u kori hleba.. Naravno, i ja se nadam da ću biti tu da im promenim pelene. Ali ako ne budem, a život ih na to osudi, zar ima drugih mogućnosti? Izvinjavam se ako sam omašila poentu priče sa radija. ISpitni rok je, mozak mi ne funkcioniše. :)
Pozdrav od Radosti, jer tako i jeste :)

Comment by tuzna (08/30/2015 00:38)

[Одговори]

ипак Радост :)
Ма где омашила, девојчице? Ја сам одавно сигурна да је код тебе срце на правом месту. :)
Ово твоје размишљање је негде између горња два писанија. Постоје ситуације кад се мора и тако, али у свему не треба занемарити једну чињеницу: ова прича са радија се уводи као модел савременог друштва. То је хладноћа западног система вредности, који децу од малих ногу шаљу у интернат како не би неговали породичне односе, варајући их тако причом о некој слободи. Напротив, ту се науче, жељни дома и љубави, свему накарадном и тако постају војска робова (у служби пре свега својих страсти). Сем тога, ми не владамо будућношћу и немамо појма шта ће бити ни за који секунд, а не за коју деценију. И то је варка на коју се лако пецамо и други нам узимају новац. Лутрија заснована на гледању у боб.
Нешто слично и ми сад причасмо: треба да уплатиш парцелу, ово-оно, а ко зна да ли је пред нама нова сеоба Србаља?
Остављање имовине старачком дому, мачки, керу, јесте озакоњена пљачка, док је брига у породици о свим члановима брига и о дедовини, очевини, отаџбини.
Отприлике... :)
Љубим моју Радост пууунооо и желим јој пуно успеха при полагању, дао Бог. :)

Comment by pricalica (08/30/2015 14:17)

Додај коментар