Хуљење - Псовање
Један отац је имао јако ружну навику - да хули на Бога. А његов мали син је чуо на веронауци да онима који хуле на Бога јако смрди из уста. Међутим, шта је могао учинити мали дечак за свог оца, који је често прљао своја уста; и не само своја уста, већ и читаву кућу.
Малиша се досетио. Отац га је много волео, и сваки пут кад би дошао кући, или би пошао негде, љубио је своје дете. Но, једног дана малиша се измакао и није дозволио оцу да га пољуби.
- Немој ме љубити, оче! Твоја уста смрде...
- Како, сине?! - питао је отац изненађено.
- Ево, када хулиш на Бога, твоја уста смрде.
Отац се следио од детињег прекора.
Малиша је својим прекором помогао оцу да престане хулити, и да ослободи језик од болештине која указује на непобожност, а сведочи и о распусности онога ко робује овој ружној навици - хули на Бога.
Превела са грчког А.М.
Три родна дрвета
Освештани и обновљени манастир Зочиште
Да ти кажем сине, све по души и истини како је било. Чуо си за ову нашу цркву, овај наш манастир Светих врача Козме и Дамјана, Зочиште?
Страдавао он са народом. Памтио освајаче. Ропство и слободу, похаре и гладне године. Збегове и Саборе. Претурио невоље, ни броја се не зна колико. Нама манастир био чувар, заштитник, путовођа. Светилник у невиделици.
А људи долазили, молили Светитеље, благе лекаре, да им од Бога измоле исцељење душе и тела. И вид да дарују, духовни и телесни.
Притицали Светом Олтару и Светим моштима и ми и наше иноверне комшије. Долазили из близа и из далека. И помагала Света Браћа. Трајало то тако пуних седам векова.
Пре једно двадесет година, посадио калуђер поред цркве три дрвета: трешњу, јабуку и лозу. С пролећа заједно цветале. Прва родом даривала трешња. Око Петровдана стизале јабуке. О Преображењу сазревало грожђе. Било свима на радост. У хладу се одмарали болни и уморни. Поред цркве жуборио извор, за очи лековит.
Онда, у злу годину, дођоше зли људи. Поубијаше многе, нас остале протераше. А да се никад више не вратимо, ни пут да нађемо, спалише нам зеницу ока, свети храм. Свете Мошти монаси пре огња уграбише и однеше далеко, где ови не могу да им науде.
Злотвори се онда већем злу досетише. Дигоше све у ваздух. Од наше цркве камен на камену не остаде. Гробље око цркве разрушише. И мртви им криви. Што су ту, што сведоче о нашем постојању од старине. Тад погину и воће. Остадоше гола, израњављена стабла са искиданим патрљцима грана. На брег се спусти мук.
Први пут после седамсто година не чују се звона. Не можеш на невољу да се навикнеш. Боли, брате, боли много! Ал да се трпи – мора. Почекасмо да се зло мало примири, па почесмо кришом да долазимо. Ни да кукамо не можемо. Свако свије своју муку, стегне срце, љуби камен, омије сузама упали цвећу. Богу се молисмо на згаришту.
Прође тако неколико година, туго моја. Лоза се по развалини пружила, загрлила лишћем, али рода нема.
После чујемо, дошао неки калуђер. Кад видех мантију, огреја ме сунце.
Даде Бог, поче да се ради. Све камен по камен пребирамо. Од истог камена црква да се гради. И би тако. Сагради се црква, па конак, још мало, па ће и звона да пропевају.
Божја воља. Даде Бог љубави, снаге, храбрости и умећа првоме што крену да обнавља. Помогоше после људи. И све би с благословом.
А ово хоћу да ти кажем: Оне воћке, родна дрвета, пет година стајаше мртве, не пустише листа. Прво пролеће, од кад поче да се обнавља манастир и зида црква, крену по нека млада гранчица, поред оних старих, искиданих. Кад лани вратише мошти Светих врача, безсребреника Козме и Дамјана, у обновљену цркву, трешња беше рађала, јабуке узреле, а млада лоза кренула.
Па сад ти мени реци јеси л’ икад видео такву слику Васкрсења. Велики је Бог и чудесна су дела Његова. Знаш ону песму:„Како је лепо Господе, кад храм васкрсава!”
Јесте васкрсао храм, подигли га људи, милошћу Божјом. А кад храм васкрсава, кад се у њему опет народ Богу моли и Света Служба служи, васкрсава и Божје стварање.
Немој да плачеш. Дођи и види!
Манастир Светих врача Козме и Дамјана из 13.
века, у селу Зочиште у Метохији, запалили су, а потом динамитом до темеља
разорили Албанци, јула 1999. године.
Храм је обновљен. После седам година, на дан Св.
Врача Козма и Дамјана, 14. јула 2007. године, враћене су Свете мошти и служена
је Света Литургија у обновљеном храму.
Храм је опет светионик наде, који
живи пуним духовним животом.
Записано на дан Св. врача Козме и Дамјана,
14. јула 2008., у манастиру Зочиште.
Радмила Мишев
Са сајта: Светосавско звонце
Пирг - Две звезде
Ступови - Подигнимо ступове
Мудрост зрелих година
Мудрост долази с годинама. Међутим, понекад године дођу саме.
У мојим годинама више ми не смета ако ми мисли некуда одлутају,
једино се бојим да се не врате.
Ако ти се устајање из кревета чини као дизање тегова,
значи да си дошао у зрело доба.
Сагнеш се да завежеш ципелу, а онда се упиташ - шта бих још
могао да урадим кад сам се већ сагнуо?
Средње године су животно раздобље кад купите прозирну спаваћицу,
а онда вам падне на памет да више не познајете никога ко би кроз
њу нешто видео.
Не једите здраву храну - у вашим годинама организму су потребни сви
доступни конзерванси.
У детињству правите гримасе пред огледалом - у зрелим годинама вам
се огледало освећује.
У високим годинама материја односи победу над духом,
дух би још хтео, али вишак килограма не да.
Ако вам се чини да је криза средњих година неподношљива,
сетите се да вас још чека и старост.
Младост гледа у будућност, старост гледа у прошлост, средње доба
гледа у огледало и не верује својим очима.
(Непознати аутор)
Промисао
Разговарају врабац и славуј на тему забринутости код људи. Врабац, пун чуђења, упита:
- Зашто су људи толико немирни и тако много забринути?
А славуј философ одговори:
- Пријатељу мој, људи се превише брину, јер немају Небеског Оца као ти и ја.
Заиста је веома поучан овај разговор небеских птица, и не само поучан, већ и користан! Некада, толико трагично проживљавамо наше проблеме и урањамо у бескрајну тугу и стрепњу, из чега се види наше неповерење у Бога. Негирамо Његову Свеприсутност и све гледамо људским очима. Међутим, иза сваког догађаја, и изнад свих нас, бди будно око Божије, које свиме управља и брине за све, одржавајући овај свет у сагласју са Његовим божанским плановима. Имати поверења у Небеског Оца од велике је потребе, као и у Његову Промисао, од које подједнако зависе како наши животи, тако и проблеми свих нас.
Са грчког превела А.М.
Расти, расти мој зелени боре - Даница Крстић
Економска правила
Девојка која је писмом одлучила да потражи богатог супруга, недавно је добила одговор, и то од генералног директора финансијске корпорације Ј.П. Морган, који је је за кратко време постао хит на интернету.
„Млада и лепа девојка“, како је себе описала на форуму, поставила је питање шта треба да учини како би се удала за богатог човека, преноси Дирту.
Питање је гласило овако:
„Бићу искрена у ономе што ћу овде да напишем. Имам 25 година и јако сам лепа. Имам стила и добар укус. Жеља ми је да се удам за човека који зарађује најмање 500.000 долара годишње. Можда сматрате да сам похлепна, али по мени, зарада од милион долара годишње у Њујорку спада у средњу класу. Мој захтев је разуман. Има ли неко на овом форуму годишњу плату од 500.000 долара, а да није ожењен? Ако има, за њега имам једно питање: шта треба да учиним да се удам за тебе? Оне које сам до сада упознала највише су зарађивали 250.000 годишње, и то је, изгледа, моја горња граница. Ако неко жели да се пресели у резиденцијалну четврт на западу Њујорка, 250.000 једноставно није довољно.
И због тога овде понизно постављам неколико питања:
1) Где се најчешће богате нежење друже? (Навести адресе барова у које излазе)
2) Коју старосну групу треба да циљам?
3) Зашто је већина супруга богаташа просечног изгледа?
4) Како одлучујете која ће бити ваша супруга, а која само девојка?
Госпођица Прити“.
Госпођици је одговор убрзо стигао, и то од стране никог другог до директора корпорације Ј.П. Морган:
„Прочитао сам твој пост са великим занимањем. Постоји много девојака које имају слична питања као што су твоја. Допусти ми да ти одговорим из професионалног угла. Мој годишњи приход је већи од 500.000 долара, што задовољава твоје потребе.
Са позиције пословне особе, лоша би одлука била тебе оженити. Оставимо појединости на страну и покушајмо то гледати као размену „лепоте“ за „новац“. Особа А пружа лепоту, док особа Б ту лепоту плаћа новцем. Међутим, овде постоји један озбиљан проблем. Твоја лепота ће нестати, али мој новац неће, не без неког ваљаног разлога.
Чињеница је да се мој приход може увећавати из године у годину, док ти из године у годину тешко да можеш бити лепша.
Стога, са стајалишта економије, ја сам уважавање имовине, а ти си амортизација имовине. Ако је твоја имовина само лепота, она за десет година неће вредети ништа. Речником „Вол Стрита“ свака трговина има почетну тачку, а излазак с тобом је „тачка почетка трговине“.
Ако је трговинска вредност нечега пала, ми ћемо је продати јер није добра идеја да се нешто што пропада држи дугорочно. Можда ће ти ово грубо звучати, али пропадањем твоје лепоте бизнисмен ће те продати или дати под „закуп“. И пази, девојко, свако са 500.000 долара годишње зараде није будала. Можда ће изаћи с тобом, али те неће оженити. Саветовао бих те да одустанеш од своје потраге за богатим човеком. Иначе, и сама можеш да постанеш успешна и да зарађујеш 500.000 годишње. У томе имаш веће шансе него да се удаш за богату будалу".
Прича из поштанског сандучета
Њутн о васкрсењу из мртвих
Једном су запитали Њутна: „Како је могуће да тела мртвих, одавно распаднута, поново постану тела својих душа?“ На то је научник помешао гвоздене опиљке са земљом и упитао своје саговорнике: „Ко може да издвоји из прашине и састави ове гвоздене опиљке?“
Одговор није добио.
Онда је Њутн узео магнет и принео га мешавини. Настало је комешање честица. Опиљци гвожђа почели су се хватати за магнет и једни за друге.
У прашини није остао ни молекул гвожђа.
Тада Њутн рече присутнима: „Онај, Који је оволику силу дао мртвом камену, зар Он да не може дати такву моћ нашим душама када буде требало да се обуку у своја прослављена тела.“
прев. А. Черњенко
Сер Исак Њутн (1642 – 1727) је енглески физичар, математичар и астроном. Један је од највећих научника човечанства.
Страдалник Христа ради
Грузијска православна црква канонизовала је архимандрита Гаврила, чувеног подвижника и исповедника ХХ вијека. Старац Гаврило остао је посебно запамћен по једном догађају који се средином прошлог века одиграо у главном граду Грузије.
Десило се то 1953, непосредно по Стаљиновој смрти. Гаврило је тада био млади јеромонах. На главном тргу у Тбилисију одржавао се скуп на коме су говорили представници власти. Изнад њих, на зиду зграде, висили су, као и обично, огромни плакати са портретима партијских лидера, величине два спрата.
У тренутку када је скуп достигао свој врхунац, када је читав трг био препун људи, а представник градске власти држао комеморативни говор, огромни Стаљинов портрет је букнуо и за тили час нестао у пламену. Монах Гаврило је претходно некако успео да уђе у владину зграду, отворио прозор, полио керозином полеђину тих огромних плаката и запалио их. Одмах затим и Лењинов портрет је, такође, нестао у пламену. Људи на тргу су били ужаснути: завладао је општи мук, сви су претрнули од страха. Док су плакати са ликовима партијских лидера горели, са прозора на другом спрату отац Гаврило је, вичући, одржао ово слово:
„Господ је рекао – не чините себи идола, нити каква лика… Немојте имати других богова! Људи, уразумите се! Народ ове земље је увек био хришћански народ. Зашто се онда клањате идолима? Исус Христос је умро и трећи дан васкрсао из мртвих… А ваши мртви идоли никада неће васкрснути. Они су, чак, и за живота већ били мртви...“
Било је јасно да му се није смело дозволити да изрекне више ни једну једину реч! Врата владине зграде су била изнутра закључана. (Монах Гаврило је претходно успео да се сакрије у поткровљу зграде, где је чекао да скуп почне).
Брзо су га скинули са прозора: довезли су ватрогасна кола, попели се преко противпожарних мердевина и шчепали га.
Када су га спустили на земљу, руља је – порушивши све барикаде – јурнула на њега. Шутирали су га, ударали кундацима, тукли ватрогасним цревима, урлајући: „Докрајчимо вашку!“. Свако из те помахнитале руље је хтео да лично изгази тог „непријатеља народа“ и на тај начин изрази своју лојалност комунистичком режиму. Ватрогасци су Гаврила полумртвог однели са трга.
Главни разлог што није био стрељан на лицу места јесте то што су мислили да је мртав. Лице му је било обливено крвљу и исповређивано до непрепознатљивости. Лобања му је напрсла и имао је седамнаест прелома костију. Лежао је без свести скоро месец дана, лебдећи између живота и смрти, али није умро. После неколико година робије пуштен је из затвора и отишао код своје мајке где је, потом, живео неколико наредних година. Јавно су га прогласили за лудака. Нико није хтео да му да посао, нити да га пусти у свој дом да би зарадио бар нешто новца за живот. Сви су га знали и сви су га се плашили. Ни он ни његова мајка нису смели по дану да се појаве на улици, јер су знали да би њихови суграђани пустили псе на њих. Годинама су га виђали како седи на степеницама цркве и проси.
Гаврило је многе године проживео на овај начин, одбачен, напуштен и омрзнут од свију, али за све то време никада није посустајао у својој вери. Повлачио се у рупу, коју је сам ископао у једној стени и ту се често молио са сузама. Много година пошто је спалио портрете врховних комунистичких безбожника, старца Гаврила су питали да им објасни смисао тог свог спаљивања „идола“. Он је рекао следеће:
„Они су начинили идола и захтевали од народа да се клања том идолу. Тај идол је био својеврсни антихристовски символ – слика човека, тачније звери, а они су хтели да му указују почасти које припадају само Богу. Нисам могао да допустим да се то и даље чини.“
Када се завршило време прогона Хришћана и када је у срцима људи почела да се рађа чежња за духовним одговором на питање овог крвавог света, многи су почели да долазе јеромонаху Гаврилу по духовни савет. Он је постао старац и духовник многим људима, укључујући ту и монахиње једног женског манастира у Грузији. И управо су страдања кроз која је прошао и која је истрпео са љубављу, била оно што му је отворило двери Царства Божијег. Кроз страдања која је претрпео Истине Божије ради, Бог Истинити је дошао Свом слуги Гаврилу и отворио му двери духовнога света.
Ево неколико поука старца Гаврила које откривају духовну снагу изниклу из његовог страдалничког живота и његове саможртвене љубави према Истини Божијој:
„Све лоше у човеку је случајнога карактера. Никада не презири никога: ни кукавице, ни прљаве, ни пијане, ни оне који најгоре псују. Икона Божија је сачувана у свима њима, у дубини њиховога бића, и поред тога што је они најчешће нису ни свесни. Непријатељ човеков је тај који каља ту боголикост и затрпава је прљавштином.
Тешко је видети Икону Божију у онима који вам се ругају, који се јављају у обличју звери. Али, човек тим више мора да их сажаљева зато што су њихове душе унакажене, можда чак и неповратно, до степена вечне муке… О, како је тешко волети своје непријатеље.“
Преузето из књиге „Деца апокалипсе“, Светигора 2000.
Верни муж
Рећи ћу вам о још једној особини правог брачног друга, што је изузетно тешко наћи у данашње време. Али сусрео сам једну такву особу.
Он је у сваком погледу савршеног карактера, хришћанин и потпуно социјалан. Он се касно оженио, око тридесет година, не зато што је имао аверзију према браку, већ зато што је мислио да је тако требало да буде. Дакле, он је изговарао своје молитве са вером, и нашао је младу девојку и оженио се. Девојка је била десет година млађа од њега. Убрзо након женидбе, она је почела да прави несташлуке. Правио се да не примећује, он ју је сматрао својом ћерком и себе као њеног оца. Међутим, они су имали значајне пословне интересе у иностранству и морали су да отпутују тамо, чак иако је било само привремено. Дакле, отишли су у иностранство. Када су стигли, она је постала веома тврдоглава, мислила је у себи: „Он је то све намерно учинио, само да ме удаљи од мог окружења, напустићу га.“ Тако га је она напустила и оставила. Она се вратила у Грчку, и где мислиш да је отишла? У једно од оних „казино“ места, и почела да живи живот слободне жене - онај који се плаћа.
Муж, међутим, од дана када га је оставила, никада није престао да се моли са сузама и упорношћу, у ствари, говорећи Богу: „Сведобри, нећу се повући, нећу Ти дати мира, Ти си тај који ми је дао моју супругу. 'У Господу мушкарац и жена су усаглашени' (према Библији). Желим своју жену назад. Ако је млада девојка обманута, зар она мора бити изгубљена? Зашто си Ти дошао на земљу? Зар ниси дошао да пронађеш изгубљене, да оздравиш болесне, да васкрснеш мртве? Нећу се повући и нећу те пустити на миру. Желим своју жену назад... Доведи ми је.“ Он је плакао две целе године.
Његове молитве су на крају услишене и млада жена се уразумила. „О Боже!“, признала је, „Бог ће морати да створи још један пакао, јер овај је сувише мали за мене!“ Дакле, она је села и написала му писмо, говорећи: „Не усуђујем се написати своје име, ја немам такво право. Ако се вратим, да ли ћеш ме прихватити као свога слугу?“ Он је одговорио: „Моја љубави, зашто си написала те речи и повредила моја осећања? Зар нисам ја тај који те је послао на одмор и чезнуо за мојом љубави, да се врати у раширене руке?“
Дакле, он је отишао и чекао је на аеродрому, као што је договорено. Када је стигла, пала је пред њега и почела да себе туче и плаче. Он је узео у наручје. „Моја љубави, зашто то чиниш повређујући моја осећања, чезнуо сам да те видим опет. Идемо кући, никада се нисмо растали, увек сам био са тобом.“ Ова млада девојка се од тада показала верном женом. И то је став који треба да човек-муж заузме.
Свирај даље
Michael Maier, "The little pianist"
Једном је мајка довела малог сина на концерт познатог музичара како би га на неки начин наградила за успех у бављењу музиком. Дете је оставила у сали, а сама је, угледавши познаницу, пришла да се поздрави.
Али дечак који се први пут нашао у концертној сали није могао да седи на истом месту и отишао је да обиђе зграду. Угледавши врата с натписом „Улаз је забрањен“, наравно, одмах је ушао.
У међувремену се у сали угасило светло, као што то обично бива пред почетак концерта. Мајка је пожурила на своје место, али није видела сина поред себе. Изненада се завеса подигла и зраци рефлектора су обасјали сцену: за клавиром је седео мали дечак и свирао је једноставну мелодију коју је недавно научио.
У истом тренутку је брзим кораком на сцену изашао познати музичар. Публика је изгубила дах. Али маестро је пришао дечаку и рекао је:
- Не престај. Свирај даље.
Нагнувши се, музичар је почео левом руком да свира партију баса. Затим се његова десна рука спустила на клавијатуру с друге стране детета и његовој мелодији је додао неколико живих акорда. Публика је била потпуно очарана и почела је да тапше музичару који је апсурдну ситуацију умео да претвори у чудо импровизације.
Ма шта да се дешава у нашем животу Господ шапуће: „Не престај, пријатељу, свирај даље.“
Манастир Ваведења Пресвете Богородице, Београд
Јоргакис са Тибета
Старац Пајсије, слика са нета
Јоргакис [Ђокица], дечко од 16-17 година, дође на Свету Гору да обилази манастире. Када је имао три године, родитељи су га дали у будистички манастир на Тибету. Доста је напредовао у јоги и постао одличан врач. Могао је да призове било ког демона. Имао је црни појас и савршено је знао карате. Сатанском силом је чинио представе, које су одушевљавале. Руком је ударао велико камење, које се као орах ломило. Могао је да чита затворене књиге. Ломио је лешнике на длану, при чему је љуска падала доле, а плодови остајали залепљени за његову руку.
Неки монаси су довели Јоргакиса код старца како би му помогао. Он упита старца о силама које поседује и о садржини онога што може да учини. Он одговори да нема никакву силу и да је сва сила Божија.
Желећи да прикаже своју силу, Јоргакис усредсреди поглед на један велики камен, који беше далеко и који се претвори у прах и пепео. Старац закрсти један мали камен и рече му да и њега разбије. Он се усредсреди, учини своје врачање, али не успе да га разбије. Он поче да дрхти. Не могавши да сломе камен, сатанске силе (над којима сматраше да има надзор), окренуше се против њега и одбацише на другу обалу потока. Старац га покупи у јадном стању.
Старац је испричао: „Други пут, док смо разговарали, он изненада устаде, ухвати ме за руке и заврну их позади. И рече ми: „Ако може, нека дође хаџиефендија да те ослободи“, што ја доживех као хулу. Стога мало померих руке, а он се одбаци далеко. Одговарајући, он скочи високо и крену ногом да ме шутне, али му нога застаде близу мог лица, као да је наишла на невидљиву препреку. Бог ме је сачувао.
Увече га задржах да би преспавао у мојој келији. Демони га одвукоше доле до јаме и тукоше га због његовог неуспеха. Ујутро је, у лошем стању, рањен, пун трња и земље, исповедио: „Сатана ме је тукао стога што нисам могао да те победим“.“
Старац је убедио Јоргакиса да му донесе своје врачарске књиге, те их је спалио.
Старац га је задржао на краће време код себе и помогао му, по мери његове послушности. Хтео је да сазна да ли је крштен, те је сазнао и у којој цркви је крштен. Погођен силом и благодаћу старчевом, Јоргакис је зажелео да буде монах, премда не имађаше снаге.
Старац је користио Јоргакисов случај да би доказао колико је велика заблуда оних који мисле да су све вере једнаке, да све верују у истог Бога, и да се тибетски монаси не разликују од православних.
Из књиге „Житије Старца Пајсија Светогорца“
Јеромонах ИСААК
Благо џепу и зиду
Истински побожан живот је најлепша песма Светом Сави
Пролазио Свети Сава кроз село, па срете два брата, која је недавно крстио. Веома се зачуди што ни један не носи крст око врата, па их запита:
- Где су вам крстови које вам дадох?
- Мој је изгледа остао код куће. Носим га у џепу од гуња – одговори старији.
- А ја сам мој крст на зид окачио! – рече млађи.
- Е, благо џепу и зиду кад их крст чува, а ко ће вас чувати, добри људи!?
Од тада поче Свети Сава учити свој крштени народ да крст стално носе око врата, јер је хришћанин без крста војник без оружја и кућа без крова.
''Светосавско звонце'' бр. 1/2011.
Странствовање
(слика са нета)
При размножавању човечанства, у његовом садашњем стању пада, тело служи души, на исти начин како служе пелене новорођеном телу. Обмотано пеленама тело бебице добија правилан облик, док би без пелена удови његови, због мекоће, могли добити наказне облике: тако и душа обучена у тело, сакривена и одвојена њиме од света духова, постепено себе изграђује изучавањем Закона Божјег, хришћанским животом стиче способност разликовања добра и зла (Јевр. 5, 14). Тада се њој дарује духовно виђење невидљивог света, као и, ако се покаже да је то у складу с циљевима Божјег руковођења њоме, виђење чулно, пошто су обмана и саблазан за њу веома опасни, а искуство и знање корисни. При раздвајању душе од тела видљивом смрћу, ми поново ступамо у свет духова. Из овог се види, да је за успешан улазак у свет духова, неопходно благовремено поучавање у Закону Божјем, и да је ради тог преображења препуштено извесно време дато сваком човеку од Бога у његовом странствовању на земљи. Ово странствовање назива се — земаљски живот.
Свети Игњатије
Развод
Кад сам те ноћи стигао кући, док је моја жена сервирала вечеру, примио сам је за руку и рекао:
- Морам ти нешто рећи.
Села је и јела у тишини. Приметио сам бол у њеним очима. Одједном нисам знао како отворити уста. Али морао сам јој дати до знања шта мислим.
- Желим развод - рекао сам смирено.
Није изгледала изнервирана мојим речима, него ме је тихо упитала:
- Зашто?
Избегавао сам њено питање. То ју је разљутило. Одбацила је прибор за јело и почела викати на мене:
- Ти ниси човек!
Те ноћи нисмо више разговарали. Плакала је. Знао сам да је хтела сазнати шта се догодило с нашим браком. Али нисам јој могао дати задовољавајући одговор; изгубила је моје срце због Иване. Нисам је више волео. Само сам је жалио!
С дубоким осећајем кривице, направио сам споразум за развод који је наводио да њој припадне наша кућа, наш ауто и 30% улога у мојој фирми. Погледала га је и онда подерала на комадиће. Жена која је 10 година свог живота провела са мном за мене је постала странац. Било ми је жао њеног узалудно потрошеног времена и енергије, али нисам могао повући што сам рекао, јер сам јако волео Ивану. Почела је јако плакати преда мном, што сам и очекивао. То њено плакање за мене је заправо било право олакшање. Идеја о разводу, која ме опседала неколико недеља, чинила се сада чвршћом и јаснијом.
Следећи дан дошао сам кући јако касно и нашао је за столом како нешто пише. Нисам вечерао него сам отишао директно у кревет и одмах заспао, јер сам био уморан од испуњеног дана са Иваном. Кад сам се пробудио, она је још увек била за столом и писала. Није ме било брига, па сам се окренуо и наставио спавати.
Ујутро ми је предочила своје услове за развод: није хтела ништа од мене, али је тражила да се развод одложи на месец дана. Захтевала је да се у тих месец дана обоје трудимо живети нормално колико год је то могуће.
Њени разлози су били једноставни: наш син има испите у тих месец дана и није хтела да га оптерећујемо нашим пропалим браком. То је за мене било прихватљиво. Али имала је још један захтев: хтела је да се присетим како сам је носио у нашу свадбену собу на дан нашега венчања. Захтевала је да је, у тих месец дана, свако јутро носим из наше спаваће собе до предњих врата. Мислио сам да је тотално полудела. Али да нам те задње заједничке дане учиним подношљивим, пристао сам на њене чудне захтеве.
Рекао сам Ивани какве ми је услове жена поставила за развод... Гласно се смејала, мислећи да је то апсурдно.
- Без обзира на њене трикове, мора се суочити са разводом - рекла је презриво.
Моја жена и ја нисмо имали никакав физички контакт откад сам ја изразио своју жељу за разводом. Док сам је носио први дан обоје смо деловали неспретно. Наш син је пљескао иза нас:
- Тата држи маму у наручју!
Те речи су ме погодиле.
Од спаваће до дневне собе па до врата, ходао сам преко 10 метара с њом у наручју. Затворила је очи и тихо рекла:
- Немој нашем сину говорити за развод.
Кимнуо сам главом, помало узрујан. Спустио сам је пред вратима. Отишла је чекати аутобус за посао. А ја сам се одвезао сам до посла.
Други дан било нам је пуно лакше. Ослонила се на моја прса. Могао сам осетити мирис њене блузе. Схватио сам да нисам ту жену погледао пажљиво већ дуго времена. Схватио сам да више није тако млада. Имала је неколико бора на лицу и коса јој је била проседа. Наш брак је на њој оставио данак. На минуту сам се упитао шта сам јој то учинио.
Четврти дан кад сам је подигао, осетио сам како се осећај интимности враћа. То је била жена која је дала 10 година свог живота за мене.
Пети и шести дан осетио сам како осећај интимности опет расте. Ивани нисам рекао ништа о томе. Како је тих месец дана одмицало, постајало је све лакше носити је. Можда ме свакодневна вежба учинила јачим. Једно јутро бирала је шта ће обући. Испробала је неколико хаљина али ни једна јој није пристајала. Затим је уздахнула:
- Све су моје хаљине постале превелике.
Одједном сам схватио колико је смршала и да је то заправо разлог што ми је постајало све лакше носити је.
Одједном ми је синуло... Носила је толико туге и горчине у срцу. Несвесно сам пружио руку и погладио је по глави. Наш син је дошао у том тренутку и рекао:
- Тата, време је да носиш маму напоље!
Гледајући сваки дан како његов отац носи маму у наручју, за њега је то постало важан део живота. Моја жена га је позвала да се приближи и чврсто га загрлила.
Окренуо сам главу на другу страну, јер сам се бојао да бих се могао предомислити у задњој минути.
Тада сам је примио у наручје, ходајући преко спаваће до дневне собе, па у ходник. Њене руке обгрлиле су мој врат тако природно и нежно.
Држао сам је чврсто, баш као и на дан нашега венчања.
Но њена све лакша телесна тежина ме чинила јако тужним. Последњи дан, кад сам је држао у наручју, једва сам корака могао направити. Наш син је отишао у школу. Држао сам је чврсто и рекао:
- Нисам приметио да је у нашем животу недостајало интимности.
Одвезао сам се до посла... Истрчао сам из аута без закључавања врата. Бојао сам се да би ме свако одлагање натерало да променим мишљење. Ходао сам горе. Ивана је отворила врата, а ја сам јој рекао:
- Жао ми је, али ја више не желим развод.
Погледала ме запањено, а затим је дотакла моје чело.
- Имаш ли грозницу? - рекла је.
Склонио сам јој руку с моје главе.
- Жао ми је, Ивана - рекао сам - нећу се развести. Мој брачни живот је био досадан вероватно зато што ни она ни ја нисмо ценили потанкости у нашим животима, а не зато што више нисмо волели једно друго. Сада схватам да од тренутка када сам је носио у наручју на дан нашега венчања, тако сам је морао носити док нас смрт не растави.
Ивана као да се одједном пробудила. Опалила ми је шамарчину, залупила врата и бризнула у плач. Отишао сам. У цвећарници, на путу кући, наручио сам букет цвећа за моју жену. Продавачица ме питала шта да напише на картици. Насмејао сам се и написао: „Носићу те свако јутро док нас смрт не растави.“
Те ноћи сам стигао кући с цвећем у руци и осмехом на лицу. Трчао сам горе по степеницама, да бих нашао своју жену у кревету – мртву.
Борила се с раком месецима, а ја сам био толико обузет Иваном да нисам ништа приметио.
Знала је да ће убрзо умрети и хтела ме спасити од било какве негативне реакције нашег сина на развод. Барем сам у очима нашег сина испао брижан супруг...
Мали детаљи у вашим животима су оно што је стварно важно у вези. То није викендица, ауто, некретнине, новац у банци. То само ствара окружење погодно за срећу, али не може дати срећу у вама.
Дакле, нађите времена да будете пријатељи и направите оне мале ствари једно за друго да изградите интимност. Да имате прави срећан брак!
Ако не поделите ову причу, ништа се неће догодити.
Ако то учините, можда сачувате нечији брак.
Људи, погођени животним неуспесима су они који нису појмили колико су били близу успеха када су одустали.
Lory (Bonnie) Bianco - Sorry seems to be the hardest word