Страдалник Христа ради
Грузијска православна црква канонизовала је архимандрита Гаврила, чувеног подвижника и исповедника ХХ вијека. Старац Гаврило остао је посебно запамћен по једном догађају који се средином прошлог века одиграо у главном граду Грузије.
Десило се то 1953, непосредно по Стаљиновој смрти. Гаврило је тада био млади јеромонах. На главном тргу у Тбилисију одржавао се скуп на коме су говорили представници власти. Изнад њих, на зиду зграде, висили су, као и обично, огромни плакати са портретима партијских лидера, величине два спрата.
У тренутку када је скуп достигао свој врхунац, када је читав трг био препун људи, а представник градске власти држао комеморативни говор, огромни Стаљинов портрет је букнуо и за тили час нестао у пламену. Монах Гаврило је претходно некако успео да уђе у владину зграду, отворио прозор, полио керозином полеђину тих огромних плаката и запалио их. Одмах затим и Лењинов портрет је, такође, нестао у пламену. Људи на тргу су били ужаснути: завладао је општи мук, сви су претрнули од страха. Док су плакати са ликовима партијских лидера горели, са прозора на другом спрату отац Гаврило је, вичући, одржао ово слово:
„Господ је рекао – не чините себи идола, нити каква лика… Немојте имати других богова! Људи, уразумите се! Народ ове земље је увек био хришћански народ. Зашто се онда клањате идолима? Исус Христос је умро и трећи дан васкрсао из мртвих… А ваши мртви идоли никада неће васкрснути. Они су, чак, и за живота већ били мртви...“
Било је јасно да му се није смело дозволити да изрекне више ни једну једину реч! Врата владине зграде су била изнутра закључана. (Монах Гаврило је претходно успео да се сакрије у поткровљу зграде, где је чекао да скуп почне).
Брзо су га скинули са прозора: довезли су ватрогасна кола, попели се преко противпожарних мердевина и шчепали га.
Када су га спустили на земљу, руља је – порушивши све барикаде – јурнула на њега. Шутирали су га, ударали кундацима, тукли ватрогасним цревима, урлајући: „Докрајчимо вашку!“. Свако из те помахнитале руље је хтео да лично изгази тог „непријатеља народа“ и на тај начин изрази своју лојалност комунистичком режиму. Ватрогасци су Гаврила полумртвог однели са трга.
Главни разлог што није био стрељан на лицу места јесте то што су мислили да је мртав. Лице му је било обливено крвљу и исповређивано до непрепознатљивости. Лобања му је напрсла и имао је седамнаест прелома костију. Лежао је без свести скоро месец дана, лебдећи између живота и смрти, али није умро. После неколико година робије пуштен је из затвора и отишао код своје мајке где је, потом, живео неколико наредних година. Јавно су га прогласили за лудака. Нико није хтео да му да посао, нити да га пусти у свој дом да би зарадио бар нешто новца за живот. Сви су га знали и сви су га се плашили. Ни он ни његова мајка нису смели по дану да се појаве на улици, јер су знали да би њихови суграђани пустили псе на њих. Годинама су га виђали како седи на степеницама цркве и проси.
Гаврило је многе године проживео на овај начин, одбачен, напуштен и омрзнут од свију, али за све то време никада није посустајао у својој вери. Повлачио се у рупу, коју је сам ископао у једној стени и ту се често молио са сузама. Много година пошто је спалио портрете врховних комунистичких безбожника, старца Гаврила су питали да им објасни смисао тог свог спаљивања „идола“. Он је рекао следеће:
„Они су начинили идола и захтевали од народа да се клања том идолу. Тај идол је био својеврсни антихристовски символ – слика човека, тачније звери, а они су хтели да му указују почасти које припадају само Богу. Нисам могао да допустим да се то и даље чини.“
Када се завршило време прогона Хришћана и када је у срцима људи почела да се рађа чежња за духовним одговором на питање овог крвавог света, многи су почели да долазе јеромонаху Гаврилу по духовни савет. Он је постао старац и духовник многим људима, укључујући ту и монахиње једног женског манастира у Грузији. И управо су страдања кроз која је прошао и која је истрпео са љубављу, била оно што му је отворило двери Царства Божијег. Кроз страдања која је претрпео Истине Божије ради, Бог Истинити је дошао Свом слуги Гаврилу и отворио му двери духовнога света.
Ево неколико поука старца Гаврила које откривају духовну снагу изниклу из његовог страдалничког живота и његове саможртвене љубави према Истини Божијој:
„Све лоше у човеку је случајнога карактера. Никада не презири никога: ни кукавице, ни прљаве, ни пијане, ни оне који најгоре псују. Икона Божија је сачувана у свима њима, у дубини њиховога бића, и поред тога што је они најчешће нису ни свесни. Непријатељ човеков је тај који каља ту боголикост и затрпава је прљавштином.
Тешко је видети Икону Божију у онима који вам се ругају, који се јављају у обличју звери. Али, човек тим више мора да их сажаљева зато што су њихове душе унакажене, можда чак и неповратно, до степена вечне муке… О, како је тешко волети своје непријатеље.“
Преузето из књиге „Деца апокалипсе“, Светигора 2000.
Верни муж
Рећи ћу вам о још једној особини правог брачног друга, што је изузетно тешко наћи у данашње време. Али сусрео сам једну такву особу.
Он је у сваком погледу савршеног карактера, хришћанин и потпуно социјалан. Он се касно оженио, око тридесет година, не зато што је имао аверзију према браку, већ зато што је мислио да је тако требало да буде. Дакле, он је изговарао своје молитве са вером, и нашао је младу девојку и оженио се. Девојка је била десет година млађа од њега. Убрзо након женидбе, она је почела да прави несташлуке. Правио се да не примећује, он ју је сматрао својом ћерком и себе као њеног оца. Међутим, они су имали значајне пословне интересе у иностранству и морали су да отпутују тамо, чак иако је било само привремено. Дакле, отишли су у иностранство. Када су стигли, она је постала веома тврдоглава, мислила је у себи: „Он је то све намерно учинио, само да ме удаљи од мог окружења, напустићу га.“ Тако га је она напустила и оставила. Она се вратила у Грчку, и где мислиш да је отишла? У једно од оних „казино“ места, и почела да живи живот слободне жене - онај који се плаћа.
Муж, међутим, од дана када га је оставила, никада није престао да се моли са сузама и упорношћу, у ствари, говорећи Богу: „Сведобри, нећу се повући, нећу Ти дати мира, Ти си тај који ми је дао моју супругу. 'У Господу мушкарац и жена су усаглашени' (према Библији). Желим своју жену назад. Ако је млада девојка обманута, зар она мора бити изгубљена? Зашто си Ти дошао на земљу? Зар ниси дошао да пронађеш изгубљене, да оздравиш болесне, да васкрснеш мртве? Нећу се повући и нећу те пустити на миру. Желим своју жену назад... Доведи ми је.“ Он је плакао две целе године.
Његове молитве су на крају услишене и млада жена се уразумила. „О Боже!“, признала је, „Бог ће морати да створи још један пакао, јер овај је сувише мали за мене!“ Дакле, она је села и написала му писмо, говорећи: „Не усуђујем се написати своје име, ја немам такво право. Ако се вратим, да ли ћеш ме прихватити као свога слугу?“ Он је одговорио: „Моја љубави, зашто си написала те речи и повредила моја осећања? Зар нисам ја тај који те је послао на одмор и чезнуо за мојом љубави, да се врати у раширене руке?“
Дакле, он је отишао и чекао је на аеродрому, као што је договорено. Када је стигла, пала је пред њега и почела да себе туче и плаче. Он је узео у наручје. „Моја љубави, зашто то чиниш повређујући моја осећања, чезнуо сам да те видим опет. Идемо кући, никада се нисмо растали, увек сам био са тобом.“ Ова млада девојка се од тада показала верном женом. И то је став који треба да човек-муж заузме.
Свирај даље
Michael Maier, "The little pianist"
Једном је мајка довела малог сина на концерт познатог музичара како би га на неки начин наградила за успех у бављењу музиком. Дете је оставила у сали, а сама је, угледавши познаницу, пришла да се поздрави.
Али дечак који се први пут нашао у концертној сали није могао да седи на истом месту и отишао је да обиђе зграду. Угледавши врата с натписом „Улаз је забрањен“, наравно, одмах је ушао.
У међувремену се у сали угасило светло, као што то обично бива пред почетак концерта. Мајка је пожурила на своје место, али није видела сина поред себе. Изненада се завеса подигла и зраци рефлектора су обасјали сцену: за клавиром је седео мали дечак и свирао је једноставну мелодију коју је недавно научио.
У истом тренутку је брзим кораком на сцену изашао познати музичар. Публика је изгубила дах. Али маестро је пришао дечаку и рекао је:
- Не престај. Свирај даље.
Нагнувши се, музичар је почео левом руком да свира партију баса. Затим се његова десна рука спустила на клавијатуру с друге стране детета и његовој мелодији је додао неколико живих акорда. Публика је била потпуно очарана и почела је да тапше музичару који је апсурдну ситуацију умео да претвори у чудо импровизације.
Ма шта да се дешава у нашем животу Господ шапуће: „Не престај, пријатељу, свирај даље.“
Манастир Ваведења Пресвете Богородице, Београд
Јоргакис са Тибета
Старац Пајсије, слика са нета
Јоргакис [Ђокица], дечко од 16-17 година, дође на Свету Гору да обилази манастире. Када је имао три године, родитељи су га дали у будистички манастир на Тибету. Доста је напредовао у јоги и постао одличан врач. Могао је да призове било ког демона. Имао је црни појас и савршено је знао карате. Сатанском силом је чинио представе, које су одушевљавале. Руком је ударао велико камење, које се као орах ломило. Могао је да чита затворене књиге. Ломио је лешнике на длану, при чему је љуска падала доле, а плодови остајали залепљени за његову руку.
Неки монаси су довели Јоргакиса код старца како би му помогао. Он упита старца о силама које поседује и о садржини онога што може да учини. Он одговори да нема никакву силу и да је сва сила Божија.
Желећи да прикаже своју силу, Јоргакис усредсреди поглед на један велики камен, који беше далеко и који се претвори у прах и пепео. Старац закрсти један мали камен и рече му да и њега разбије. Он се усредсреди, учини своје врачање, али не успе да га разбије. Он поче да дрхти. Не могавши да сломе камен, сатанске силе (над којима сматраше да има надзор), окренуше се против њега и одбацише на другу обалу потока. Старац га покупи у јадном стању.
Старац је испричао: „Други пут, док смо разговарали, он изненада устаде, ухвати ме за руке и заврну их позади. И рече ми: „Ако може, нека дође хаџиефендија да те ослободи“, што ја доживех као хулу. Стога мало померих руке, а он се одбаци далеко. Одговарајући, он скочи високо и крену ногом да ме шутне, али му нога застаде близу мог лица, као да је наишла на невидљиву препреку. Бог ме је сачувао.
Увече га задржах да би преспавао у мојој келији. Демони га одвукоше доле до јаме и тукоше га због његовог неуспеха. Ујутро је, у лошем стању, рањен, пун трња и земље, исповедио: „Сатана ме је тукао стога што нисам могао да те победим“.“
Старац је убедио Јоргакиса да му донесе своје врачарске књиге, те их је спалио.
Старац га је задржао на краће време код себе и помогао му, по мери његове послушности. Хтео је да сазна да ли је крштен, те је сазнао и у којој цркви је крштен. Погођен силом и благодаћу старчевом, Јоргакис је зажелео да буде монах, премда не имађаше снаге.
Старац је користио Јоргакисов случај да би доказао колико је велика заблуда оних који мисле да су све вере једнаке, да све верују у истог Бога, и да се тибетски монаси не разликују од православних.
Из књиге „Житије Старца Пајсија Светогорца“
Јеромонах ИСААК
Благо џепу и зиду
Истински побожан живот је најлепша песма Светом Сави
Пролазио Свети Сава кроз село, па срете два брата, која је недавно крстио. Веома се зачуди што ни један не носи крст око врата, па их запита:
- Где су вам крстови које вам дадох?
- Мој је изгледа остао код куће. Носим га у џепу од гуња – одговори старији.
- А ја сам мој крст на зид окачио! – рече млађи.
- Е, благо џепу и зиду кад их крст чува, а ко ће вас чувати, добри људи!?
Од тада поче Свети Сава учити свој крштени народ да крст стално носе око врата, јер је хришћанин без крста војник без оружја и кућа без крова.
''Светосавско звонце'' бр. 1/2011.
Странствовање
(слика са нета)
При размножавању човечанства, у његовом садашњем стању пада, тело служи души, на исти начин како служе пелене новорођеном телу. Обмотано пеленама тело бебице добија правилан облик, док би без пелена удови његови, због мекоће, могли добити наказне облике: тако и душа обучена у тело, сакривена и одвојена њиме од света духова, постепено себе изграђује изучавањем Закона Божјег, хришћанским животом стиче способност разликовања добра и зла (Јевр. 5, 14). Тада се њој дарује духовно виђење невидљивог света, као и, ако се покаже да је то у складу с циљевима Божјег руковођења њоме, виђење чулно, пошто су обмана и саблазан за њу веома опасни, а искуство и знање корисни. При раздвајању душе од тела видљивом смрћу, ми поново ступамо у свет духова. Из овог се види, да је за успешан улазак у свет духова, неопходно благовремено поучавање у Закону Божјем, и да је ради тог преображења препуштено извесно време дато сваком човеку од Бога у његовом странствовању на земљи. Ово странствовање назива се — земаљски живот.
Свети Игњатије
Развод
Кад сам те ноћи стигао кући, док је моја жена сервирала вечеру, примио сам је за руку и рекао:
- Морам ти нешто рећи.
Села је и јела у тишини. Приметио сам бол у њеним очима. Одједном нисам знао како отворити уста. Али морао сам јој дати до знања шта мислим.
- Желим развод - рекао сам смирено.
Није изгледала изнервирана мојим речима, него ме је тихо упитала:
- Зашто?
Избегавао сам њено питање. То ју је разљутило. Одбацила је прибор за јело и почела викати на мене:
- Ти ниси човек!
Те ноћи нисмо више разговарали. Плакала је. Знао сам да је хтела сазнати шта се догодило с нашим браком. Али нисам јој могао дати задовољавајући одговор; изгубила је моје срце због Иване. Нисам је више волео. Само сам је жалио!
С дубоким осећајем кривице, направио сам споразум за развод који је наводио да њој припадне наша кућа, наш ауто и 30% улога у мојој фирми. Погледала га је и онда подерала на комадиће. Жена која је 10 година свог живота провела са мном за мене је постала странац. Било ми је жао њеног узалудно потрошеног времена и енергије, али нисам могао повући што сам рекао, јер сам јако волео Ивану. Почела је јако плакати преда мном, што сам и очекивао. То њено плакање за мене је заправо било право олакшање. Идеја о разводу, која ме опседала неколико недеља, чинила се сада чвршћом и јаснијом.
Следећи дан дошао сам кући јако касно и нашао је за столом како нешто пише. Нисам вечерао него сам отишао директно у кревет и одмах заспао, јер сам био уморан од испуњеног дана са Иваном. Кад сам се пробудио, она је још увек била за столом и писала. Није ме било брига, па сам се окренуо и наставио спавати.
Ујутро ми је предочила своје услове за развод: није хтела ништа од мене, али је тражила да се развод одложи на месец дана. Захтевала је да се у тих месец дана обоје трудимо живети нормално колико год је то могуће.
Њени разлози су били једноставни: наш син има испите у тих месец дана и није хтела да га оптерећујемо нашим пропалим браком. То је за мене било прихватљиво. Али имала је још један захтев: хтела је да се присетим како сам је носио у нашу свадбену собу на дан нашега венчања. Захтевала је да је, у тих месец дана, свако јутро носим из наше спаваће собе до предњих врата. Мислио сам да је тотално полудела. Али да нам те задње заједничке дане учиним подношљивим, пристао сам на њене чудне захтеве.
Рекао сам Ивани какве ми је услове жена поставила за развод... Гласно се смејала, мислећи да је то апсурдно.
- Без обзира на њене трикове, мора се суочити са разводом - рекла је презриво.
Моја жена и ја нисмо имали никакав физички контакт откад сам ја изразио своју жељу за разводом. Док сам је носио први дан обоје смо деловали неспретно. Наш син је пљескао иза нас:
- Тата држи маму у наручју!
Те речи су ме погодиле.
Од спаваће до дневне собе па до врата, ходао сам преко 10 метара с њом у наручју. Затворила је очи и тихо рекла:
- Немој нашем сину говорити за развод.
Кимнуо сам главом, помало узрујан. Спустио сам је пред вратима. Отишла је чекати аутобус за посао. А ја сам се одвезао сам до посла.
Други дан било нам је пуно лакше. Ослонила се на моја прса. Могао сам осетити мирис њене блузе. Схватио сам да нисам ту жену погледао пажљиво већ дуго времена. Схватио сам да више није тако млада. Имала је неколико бора на лицу и коса јој је била проседа. Наш брак је на њој оставио данак. На минуту сам се упитао шта сам јој то учинио.
Четврти дан кад сам је подигао, осетио сам како се осећај интимности враћа. То је била жена која је дала 10 година свог живота за мене.
Пети и шести дан осетио сам како осећај интимности опет расте. Ивани нисам рекао ништа о томе. Како је тих месец дана одмицало, постајало је све лакше носити је. Можда ме свакодневна вежба учинила јачим. Једно јутро бирала је шта ће обући. Испробала је неколико хаљина али ни једна јој није пристајала. Затим је уздахнула:
- Све су моје хаљине постале превелике.
Одједном сам схватио колико је смршала и да је то заправо разлог што ми је постајало све лакше носити је.
Одједном ми је синуло... Носила је толико туге и горчине у срцу. Несвесно сам пружио руку и погладио је по глави. Наш син је дошао у том тренутку и рекао:
- Тата, време је да носиш маму напоље!
Гледајући сваки дан како његов отац носи маму у наручју, за њега је то постало важан део живота. Моја жена га је позвала да се приближи и чврсто га загрлила.
Окренуо сам главу на другу страну, јер сам се бојао да бих се могао предомислити у задњој минути.
Тада сам је примио у наручје, ходајући преко спаваће до дневне собе, па у ходник. Њене руке обгрлиле су мој врат тако природно и нежно.
Држао сам је чврсто, баш као и на дан нашега венчања.
Но њена све лакша телесна тежина ме чинила јако тужним. Последњи дан, кад сам је држао у наручју, једва сам корака могао направити. Наш син је отишао у школу. Држао сам је чврсто и рекао:
- Нисам приметио да је у нашем животу недостајало интимности.
Одвезао сам се до посла... Истрчао сам из аута без закључавања врата. Бојао сам се да би ме свако одлагање натерало да променим мишљење. Ходао сам горе. Ивана је отворила врата, а ја сам јој рекао:
- Жао ми је, али ја више не желим развод.
Погледала ме запањено, а затим је дотакла моје чело.
- Имаш ли грозницу? - рекла је.
Склонио сам јој руку с моје главе.
- Жао ми је, Ивана - рекао сам - нећу се развести. Мој брачни живот је био досадан вероватно зато што ни она ни ја нисмо ценили потанкости у нашим животима, а не зато што више нисмо волели једно друго. Сада схватам да од тренутка када сам је носио у наручју на дан нашега венчања, тако сам је морао носити док нас смрт не растави.
Ивана као да се одједном пробудила. Опалила ми је шамарчину, залупила врата и бризнула у плач. Отишао сам. У цвећарници, на путу кући, наручио сам букет цвећа за моју жену. Продавачица ме питала шта да напише на картици. Насмејао сам се и написао: „Носићу те свако јутро док нас смрт не растави.“
Те ноћи сам стигао кући с цвећем у руци и осмехом на лицу. Трчао сам горе по степеницама, да бих нашао своју жену у кревету – мртву.
Борила се с раком месецима, а ја сам био толико обузет Иваном да нисам ништа приметио.
Знала је да ће убрзо умрети и хтела ме спасити од било какве негативне реакције нашег сина на развод. Барем сам у очима нашег сина испао брижан супруг...
Мали детаљи у вашим животима су оно што је стварно важно у вези. То није викендица, ауто, некретнине, новац у банци. То само ствара окружење погодно за срећу, али не може дати срећу у вама.
Дакле, нађите времена да будете пријатељи и направите оне мале ствари једно за друго да изградите интимност. Да имате прави срећан брак!
Ако не поделите ову причу, ништа се неће догодити.
Ако то учините, можда сачувате нечији брак.
Људи, погођени животним неуспесима су они који нису појмили колико су били близу успеха када су одустали.
Lory (Bonnie) Bianco - Sorry seems to be the hardest word
Писмо Најслађем Исусу
Како су чудесни били први дани у Константинопољу! Лепота града, Босфор и Принчевска острва подједнако су одузимали дах младом Нектарију као и одушевљење које би осетио видевши православне цркве, Патријаршију и неупоредиву саборну Цркву Свете Софије о којој је увек тако много слушао. Када је најзад стигао тамо, чинило му се да је сан постао стварност. И поред свега тога, много је туговао јер Константинопољ није био ослобођен, чиме би поново постао грчки. Тихо је изговарао стихове једне песме којој га је научила његова мајка:
Константинопољ ће се једног дана пробудити из свог дубоког сна
сетиће се цара, поклониће му се и упитати
реци ми, велики господару, да ли је најзад дошло време
да се прекину наши уздаси и да наша земља поново заблиста?
На жалост, дан када је Нектарије започео да тражи посао био је уједно и дан његовог грубог отрежњења. Човек којег је требало да посети због запослења, господин по имену Теодор Целепис, недавно се одселио у Одесу, тако да је његово писмо са препоруком постало сасвим бескорисно. Почео је да лута улицама, куцајући на свака врата у потрази за послом. Међутим, његово трагање је било узалудно, јер никога у граду није познавао. Сваки човек коме би се обратио имао је исти одговор: «Ја те не познајем», након чега би се удаљио. Чинило се да је лоше среће све док се није запослио код једног грубог и злобног човека, где је радио на плантажи дувана. Ту је припремао бале дувана и паковао их у четвртасте кутије и сандуке. После паковања, стављао је кутије у колица и испоручивао их где год је било потребно, а то је могло бити било које место у великом граду. То није био посао какав је прижељкивао, али је ипак захваљивао Господу што је нашао неко запослење.
Овакав посао је захтевао да ради од сванућа до касно у ноћ. Његова једина плата били су стан и храна. За свој напоран рад није добијао ништа осим тога. Без обзира на то, био је неуморан. Не желећи да се обесхрабри, често се сећао речи свог оца да је «сваки почетак тежак». Највише је жалио што му преостаје врло мало времена да изговара своје уобичајене молитве.
Дани и ноћи су брзо пролазили. Често се дешавало да сврати у цркву поред које би прошао и да изговори кратку молитву. Тих неколико минута у спокојном византијском окружењу за њега је представљало и духовно и телесно укрепљење. Посматрајући озбиљно, али толико драго изображење Пантократора, Нектарије се молио: «Најслађи Исусе, иако ме мој газда повремено туче, ја Ти верујем и прихватам Твоју вољу, и управо зато ћу имати снаге да издржим. Молим Те да ми и даље дајеш снагу да истрајем и молим Те, нека моја мајка не дозна за то, јер би јој сломило срце.»
Пролазећи једног дана поред старе византијске цркве «Памакаристос», коју су Турци претворили у Кахрије-џамију, зауставио се задивљен њеном лепотом и почео да јеца. Чинило се да су тога дана његова осећања платила данак свим оним недељама рада и неме патње у којима није био у могућности да пронађе времена за свог Господа. Та патња се сада сјединила са призором лепоте и туге какав је представљала понижена древна црква. И као што се често дешава у таквим случајевима, Нектарије је након снажног плача и олакшања које он са собом доноси, осетио прилив неке нове снаге. Размишљао је о начину на који ће, упркос недостатку времена, служити Господу и понудити људима благо православне вере. У завежљају у којем је носио своју овоземаљску имовину налазила се и једна дебела свеска. У њу је записивао различите библијске стихове и изреке Светих Отаца. Носио се мишљу да одабере најупечатљивије стихове из ове свеске и да их напише на етикете оних кутија у које је паковао дуван. Такав поступак не би само задовољио његову чежњу да служи Господу, него би, осим тога, учинио и да осети како усрећује душу његове баке. «Сјајно», прошаптао је, «какву ће срећу реч Господња донети свету!» Сав срећан пожурио је да се врати кући, не приметивши у свом заносу да је кренуо кроз најозлоглашенији део града. «Пази, ти... оборићеш ме», повикао је неко на ужурбаног Нектарија. «О, жао ми је», одговорио је и наставио својим путем, тако да је успео да безбедно дође до куће.
Од тога дана, жудно је ишчекивао слободно време. Користио га је да на кутијама испише библијске стихове. Знао је да га то може учинити веома срећним и задовољним. Слободног времена имао је само ноћу, када би сви отишли а продавница остала празна. Ако би му то време допустило, исписивао би поруке на педесет до сто кутија. Тада би са поштовањем и радошћу бележио: «Мајчина клетва потреса саме темеље.» «Немој рећи: моја дела су чиста и безгрешна пред Богом.» «Понизи се пред Господом и Он ће те узвисити.» «Ако неко жели да буде први, нека буде последњи и свима слуга.» «Авраам је рекао: Ја нисам ништа друго до прах и пепео.» «Снисходећи (тј. унизивши се) и поставши човек, Господ нам је показао да је унижење најбољи начин да се узвисимо.» «Ако си успешан, немој себе сматрати великим.» «Они који стреме миру биће срећни», итд.
Ти дани Нектаријевог живота пролазили су брзо као што су и колски точкови брзо пролазили поред радње. Успео је да седам пута брже исписује и копира своје белешке на дуванске кутије. То је било сасвим природно, будући да је изреке сада знао напамет. Његов занос се до тада толико појачао да за своје изреке није више користио само кутије из радње. Ова небеска страст се у тој мери увећала да је ове поруке сада исписивао где год је могао. Чудесна ствар која се догодила везано за Нектаријево скрушено и побожно употребљено слободно време јесте околност да су се након тога рад и добит радње уистину удвостручили. Радња је једва излазила на крај са поруџбинама и Нектарије је имао све више тешкоћа да их испоручи. Он је, међутим, успевао у томе и чинио је то без роптања.
Нажалост, овакав процват радње није ни најмање променио његовог газду. Иако је сада био богатији, није постао нимало бољи или срећнији.
У међувремену, на град се спустила зима са својим љутим мразевима, бесконачним кишама и обилним снеговима. Нектарије је схватио да је своје материјалне потребе у тој мери запоставио да му се одећа дословно распадала. Чарапе и ципеле распадале су се у тој мери да су се могли видети његови голи прсти, и то га је много болело. Једне ноћи је прикупио храброст да са својим газдом разговара о томе. Ушао је у кацеларију, где је његов газда седео и јео слатко пециво са кремом. Када је зачуо Нектарија, погледао га је и прогунђао:
- Шта хоћеш?
- Господине, извините што Вас узнемиравам, али ја не знам шта да радим. Видите да је моја одећа изношена - рекао је Нектарије.
- Пиши родитељима нека ти купе другу.
- Али они су сиромашни, господине, веома сиромашни. Мој отац...
- Иди, заузет сам. И боље је да припазиш, јер бих могао да те отпустим.
Потиштен и повређен, Нектарије се вратио у угао у којем је спавао, али његове очи нису могле да задрже сузе које су текле све док његов сламнати јастук није постао мокар. Након извесног времена успео је да заспи. Уснио је задивљујући сан. Сањао је да види свог вољеног Господа Пантократора како стоји у усамљеној области Балукли. Господ га је упитао због чега непрестано плаче. У сну је испружио руке према Господу покушавајући да му се приближи и да одговори, али није успео у томе. Његов напор да се приближи Господу и да говори са Њим био је толико снажан да се сан од тог тренутка претворио у ноћну мору. Завршио се његовим узалудним напором да досегне Господа и да говори са Њим. Нектарије се следећег јутра пробудио врло рано. Нашао је комадић папира и оловку и почео да пише:
Мом најслађем Исусу.
Питао си ме због чега непрестано плачем. Разлог је, мој Господе, што се моја одећа распада у тој мери да су се на ципелама појавиле рупе. Због тога ми испадају прсти и то ме много боли, јер је сада зима и ја се смрзавам.
Синоћ сам се мом газди обратио за помоћ, али ме је он истерао напоље. Рекао ми је да од родитеља затражим да ми купе нову одећу. Најслађи мој Господе, до сада сам тако много радио, а нисам био у стању да мајци пошаљем ни један једини грош. Шта сада да учиним, и како да радим без одеће? Чим закрпим своју одећу, она се поново поцепа. Молим Те, опрости ми што Те узнемиравам својим невољама. Клањам Ти се и верујем у Тебе.
Твој верни слуга
Анастасије
Писмо је спаковао у коверат и адресирао га са «Нашем Господу Исусу Христу на небесима.» Отишао је да спава и пробудио се у зору, пожуривши да преда писмо заједно са још пет писама које је требало однети на пошту. Улице су још увек биле празне, изузев продаваца који су носили своје производе и г-дина Темистокла који је имао бакалницу преко пута њихове радње. Кренуо је према Нектарију и упитао га:
- Куда тако рано, Анастасије?
- У пошту.
- Зашто тако рано?
- Синоћ нисам имао времена.
- Чекај, дај ми писма која желиш да предаш, ја ћу их понети јер и сам идем тамо... Зашто цвокоћеш, сироти мој дечко? Врати се унутра јер ћеш се прехладити на овој јутарњој измаглици. Ко ће се онда бринути о теби?
- Захваљујем Вам, господине.
Док се враћао кући, размишљао је колико је био детињаст и непромишљен пишући оно писмо. У нужди се, међутим, све може искористити. Уосталом, шта је сада могао да учини?
Стигавши на пошту, г. Темистокле је морао да примети чудну адресу на једном од писама. Понео га је са собом и прочитао. Овај истински хришћанин претворио се у ангела љубави. Био је толико дирнут да је Нектарију послао пакет са одећом, ципелама и рубљем. Осим тога, путем поште послао му је и нешто новца. На пакету је написао: «Христос, Анастасију.» Показало се да је г-дин Темистокле истински брат у Христу. Немогуће је описати Нектаријеву срећу. Одмах је пао на колена и из дубине срца заблагодарио Господу: «Најслађи мој Господе, захваљујем Ти од свег срца и душе. Никада нисам ни сумњао да ћеш се смиловати на мене.»
Из књиге «Свети Нектарије Егински, Земаљски анђео – небески човек»
Наши поклони
Стари је обичај, који се и до данашњих дана одржао у многим местима, да новорођеном детету приносе поклоне рођаци и пријатељи. На тај начин желе изразити своју радост.
Поклоне су принели и пастири Христу. Поклоне приносе и мудраци новорођеном Цару света.
Векови су прошли од тада, а верни нису престали да приносе своје поклоне Христу. Њему поклањају своје мисли. Њему предају своја срца. А приношење срца је нешто најдрагоценије што може верник даривати новорођеном Цару света.
Ево сламе у којој се изнова рађа Христос!
Да ли ћемо принети наше срце?
Достојан је!
Са грчког превела А. М.
О срећи...
Ако желиш бити срећан сат времена – одремкај један сат.
Ако желиш бити срећан један дан – иди на излет.
Ако желиш бити срећан недељу дана – иди на одмор.
Ако желиш бити срећан месец дана – ожени се.
Ако желиш бити срећан годину – наследи богатство.
Ако желиш бити срећан читавог живота – научи да волиш оно што радиш.
Имам "најзлобнију маму" на свету!
Док друга деца једу слаткише за доручак, ја морам јести пахуљице, јаја или тост.
Док други једу колаче за вечеру и пију кока-колу, ја морам појести сендвич.
А знајте да ми ни ручак није као њихов. Али барем не патим сама. Моја сестра и два брата имају исту злобну маму.
Моја је мама увек хтела знати где сам. Човек би помислио да сам с уличном бандом.
Морала је знати ко су ми пријатељи и где идем.
Упорно је тражила да се вратимо за сат времена, ако смо тако рекли – или раније, а не за сат времена и једну минуту.
Скоро се стидим признати, али казнила би нас када је не бисмо послушали.
Не једанпут, него сваки пут кад нисмо слушали и кад смо чинили како нас је воља.
Сада видите колико је злобна била наша мама.
Морали смо носити чисту одећу и купати се.
Друга су деца увек носила исту одећу данима.
Јако смо се свађали, јер нам је сама ушивала одећу како бисмо уштедели новац.
Зашто, зашто смо имали мајку због које смо се осећали друкчијим од остале деце?
Али најгоре тек долази. Морали смо бити у кревету у девет свако вече и устати у 8 следећег јутра.
Нисмо могли спавати до поднева као друга деца.
И док су они спавали, моја је мајка увела закон о раду.
Тако смо морали радити по кући. Морали смо прати посуђе, спремати кревете, кувати и радити друге страшне ствари.
Увек смо морали говорити истину, истину и ништа друго осим истине, чак и по цену властитог живота – а скоро је тако и било.
Кад смо постали тинејџери, постала је мудрија, а наш живот још несрећнији.
Није било трубљења аутима испред кућних врата. Морали смо своје момке и девојке позвати у кућу прије негоо што смо с њима излазили напоље. Да их мама упозна!
И увек би проверавала јесмо ли тамо где смо рекли да ћемо бити. Никад нисам имала прилике побећи у Мексико.
И док су моје пријатељице имале момке у зрелом добу од 12 и 13, ја нисам смела излазити до 16.
Односно до 15, ако сам излазила у школу. А то је можда било два пута годишње.
Током година, ствари се нису ни мало поправиле.
Нисмо могли попут наших пријатеља лежати болесни у кревету и тако избегавати школу. Морали смо имати добре оцене.
Док се у књижицама наших пријатеља шаренило од црних и црвених оцена, ми смо морали имати само црне. Оне црвене, којима су наставници уписивали јединице, нису долазиле у обзир.
Тако смо један по један матурирали. С мамом иза леђа која нам је непрестано причала, понављала, инсистирала, кажњавала и захтевала поштење, нико од нас није могао, а да не заврши средњу школу.
Моја мама је стварно била катастрофа. Од нас четворо, двоје нас је завршило факултет. Нико од нас никада није био ухапшен, или растављен.
Нико се чак никада није потукао са својим супружником. Моја су оба брата служила на време војску.
И кога да сада кривимо за оно што смо постали?
У праву сте, нашу маму!
Погледајте шта смо све пропустили!
Никада нисмо пили, крали, уништавали ствари, нити чинили ишта узбудљиво попут наших пријатеља!
Све чему нас је учила било је да одрастемо у вери, и да постанемо човечни и исправни људи.
А сада и ја одгајам тако своје троје деце.
И разумем их кад мисле да сам мало злобна. Но, тиме се и поносим.
Јер, видите, ја се захваљујем Богу што ми је дао «најзлобнију маму» на свету.
Прича о два чувара
Некада давно децу су чували анђели. Пазили су да не падну с трешње, да се не убоду босом ногом на трн, да се не оклизну у потоку, да не залутају у шуму...
Ако би се анђео чувар превише занео песмом птица или мирисом цвећа дешавале су се мале незгоде. Али, то је било ретко.
Захвална деца желела су да загрле и пољубе Бога, па су скакала да Га дохвате. А пошто је било толико тога на чему треба захваљивати деца су скакала по цео дан, а њихова весела граја чула се до седмог неба.
А онда... Е, онда су њихови родитељи продали кућу у селу и купили станчић на спрату у граду. Добри анђео је учио децу да на свему, па чак и на томе, треба да захвале Богу, али – комшијама се то није свидело.
Тата је хтео тишину кад дође с посла, а мама се много секирала због новог намештаја.
А деца ко деца, чисте душице – захваљивала би Богу по цео дан! Тако их је учио анђео.
Наљутише се тата и мама – дадоше анђелу отказ! Траже бољег чувара – неког ко ће да смири децу. Не прође много – примише другог у службу.
Да је црн – црн је, да је ружан – ружан је. Ни рогови му не фале. А реп – кус.
Са сточића скиде „досадну“ породичну икону, а уместо ње стави чаробну кутију. А кутија свира, пева, шарени се! Притиснеш ли једно дугме – видиш слонове у Африци, друго – већ си на дну мора, на трећем трче за лоптом, на четвртом јављају какве су цене на пијаци...
Седе деца ко кипови, не чују се, не дишу, прескачу ручак (или домаћи), али скупоцене нове столице више не. Сви су мирни и задовољни – и деца, и родитељи, и комшије.
Изгледа да црни чувар нема мане. Али, ипак има – много се плаши крста! А његов бели претходник научио је децу да се крсте. Шта ако саставе три прста и... О, не! То не сме да се деси!
Зато им је поставио још једну чаробну кутију, у спаваћу собу. И малу телефонску у џеп. Све типка до типке!
Да три прста никада не буду слободна за крст!
А бели анђео још увек лети око прозора. Јер много воли децу. Чак је успео да се прикраде и да на чаробне кутије за замрзавање деце убаци по једно своје дугме.
Па ако га неко дете случајно притисне отопиће се и моћи ће опет да се крсти, да трчи, да ради, да воли, да дели, да запева Богу, да полети молитвом до самога неба!
На том дугмету пише – искључи.
„Светосавско звонце“ бр.2/2011.
Колико кошта чудо?
Ово је истинита прича о осмогодишњој девојчици која је знала да љубав може бити чудесна. Њен мали брат је, због тумора на мозгу, умирао. Родитељи су били сиромашни, али су заложили сву имовину и учинили све да га спасу.
Једне је вечери отац рекао уплаканој мајци:
- Не може овако даље, драга. Мислим да смо дошли до краја; њега може спасити само чудо.
Девојчица је све слушала притајена у ћошку собе. Отишла је у своју собу, разбила касицу и нечујно отрчала до оближње апотеке. Стрпљиво је чекала, а кад је дошла на ред, пропела се на прсте и пред апотекара сасула свој ситниш.
- Шта би ти хтела, душо?
- То је за мог брата, чико, јако је болестан. Дошла сам купити чудо.
- Нисам те најбоље разумео – рече апотекар.
- Зове се Андрија. Има нешто што му расте на глави, тата каже да је готово, да га само чудо може спасити. Ја јако волим свога брата, зато сам донела све новце да купим чудо.
Апотекар се тужно насмешио и одговорио:
- Али ми не продајемо чуда.
- Ако нема довољно новаца, могу још потражити. Колико кошта једно чудо?
У апотеци се затекао висок и наочит човек озбиљна лица, који је са занимањем пратио разговор. Док је апотекар немоћно ширио руке, девојчица је скупљала своје новчиће. Високи човек јој приђе и упита:
- Зашто плачеш, мала? Шта се догодило?
- Чика апотекар ми не жели продати чудо и неће да ми каже колико оно кошта. То је за мог брата Андрију, који је јако болестан. Мама каже да мора на операцију, а тата да то не можемо платити и да Андрију може само чудо спасити. Зато сам донела све што сам имала.
- Колико имаш?
- Долар и једанаест центи... Али знате - дода шапутајући - могу потражити још новаца...
Човек се насмеши.
- Мислим да неће бити потребно. Чудо за твога брата кошта управо долар и једанаест центи!
Једном је руком покупио ситниш, а другом нежно узео девојчицу за руку.
- Поведи ме својој кући – рече. – Желим да видим твога брата и да разговарам с татом и мамом. Можда успемо пронаћи чудо које им треба.
Отмени високи господин и девојчица изиђоше из апотеке држећи се за руке. Тај човек је био професор Карлтон Армстронг (Carlton Armstrong), један од најпознатијих светских неурохирурга. Оперисао је касније малог Андрију, који се за неколико недеља потпуно опоравио.
- Ова је операција право чудо - рекла је мама. - Питам се само колико је коштала...?
Девојчица се насмешила не рекавши ништа. Знала је да је чудо стајало долар и једанаест центи. Наравно, љубав и вера Андријине сестрице урачунати су у цену.
„Јер вам кажем заиста: ако имате вере колико зрно горушичино, рећи ћете гори овој: Пређи одавде тамо, и прећи ће, и ништа неће вам бити немогуће.“ (Мт 17,20)
Улази ли грех на уста?
Почео неки човек да зида кућу, па кад чу да је у село дошао Свети Сава, замоли га да дође и очита молитву, да би посао што боље завршио.
Оде Свети Сава код њега, кад има шта да види: домаћин спрема месо за ручак, као да није пост.
– А знаш ли ти, домаћине, да је сад пост?
– А, грех не улази на уста, него излази из уста! – само одмахну руком овај.
– Ко те то научи?
– Неки човек. Још је рекао да то у Светом Писму пише и да је сам Христос то рекао!
– Добро! – рече Свети Сава. – Нека ти је са срећом нова кућа! Темељ си ставио. Сад баци, како било, једну циглу на њега па се усели и у здрављу да живиш у кући довека!
– Шта то причаш, човече Божји, за кућу су потребне све цигле, а не само једна! А и оне морају да буду стављене равно, у четири зида, строго по пропису, а не бачене било како, иначе – ништа нема од куће!
– Е, синко мој, тако је и са побожним животом! Ако неко хоће да се спасе није довољно да зна само једну реченицу из Светога Писма, па и њу искривљено и наопако, него све! На много места у Светом Писму сам Христос говори да је пост неопходан и да се без поста не можемо спасти! Ко пости – душу гости!
Ко ради стомака Свето Писмо криви,
нек’ не лаже себе да побожно живи.
Онај ко не пости, све што хоће једе,
болест спрема телу, а и души беде.
Свети Сава учи богате и просте
да се Богу моле и пост сваки посте!
Рај и Пакао
Да ли може учинити добро оно што не постоји?
Гле, колико је добра учинио човечанству Пакао! Колико је зликоваца обратио у покајнике! Колико грешника у светитеље! Колико злоумишљаја задржао од остварења!
Да ли може учинити неко добро оно што не постоји?
Гле, колико је добра учинио човечанству Рај! Колико је племенитих дела инспирисао! Колико жалости претворио у радост! Колико суза избрисао! Колико племенитих уздаха извукао! Колико божанских сећања осветлио и божанских тежњи зажегао!
Филимоне, да ли оно што не постоји може учинити неко добро?
Свети Владика Николај Велимировић
Доктор Александар Ебен, школован на Харварду, неурохирург, пао је у седмодневну кому. Након тога се пробудио и узбунио како своју породицу, тако и колеге, ширу јавност, тврдећи да је био у Рају. Овде је део интервјуа, а занимљив текст Николе Пејаковића (Излазак из коме или доказати да нема Бога), који га прати, налази се овде.
NDEr Dr. Eben Alexander: The Butterfly Girl