(слика са нета)

 

Ветар је срео прекрасан цвет и заљубио се у њега. И док га је нежно миловао, цвет му је узвраћао са још више љубави изражавајући је бојом и мирисом.

Но ветру се то учини недовољним те он помисли:

- Ако дам цвету сву своју моћ и снагу, он ће ми узвратити са још више љубави.

И ветар задува ка цвету моћним дахом своје љубави. Но цвет није издржао ту бурну ветрову страст и сломи се.

Ветар кад то виде покуша свим силама да га подигне са земље и оживи, али му сви напори остадоше узалудни. Он онда одлучи да се смири и задува ка цвету нежним дахом своје љубави. Но, цвет је већ лагано венуо ту пред његовим очима.

Загалами тада ветар:

- Дао сам ти се свом снагом своје љубави, а ти се сломи! Очигледно је да у теби није ни било довољно снаге да ми узвратиш љубав. Значи, ти ме ниси ни волео!

Али цвет ништа не одговори, јер већ је било касно...

Био је мртав...

 

 

 

Љубав не мери снагом и страшћу, већ нежношћу и брижним односом према онима које волите.