Писмо Најслађем Исусу
Како су чудесни били први дани у Константинопољу! Лепота града, Босфор и Принчевска острва подједнако су одузимали дах младом Нектарију као и одушевљење које би осетио видевши православне цркве, Патријаршију и неупоредиву саборну Цркву Свете Софије о којој је увек тако много слушао. Када је најзад стигао тамо, чинило му се да је сан постао стварност. И поред свега тога, много је туговао јер Константинопољ није био ослобођен, чиме би поново постао грчки. Тихо је изговарао стихове једне песме којој га је научила његова мајка:
Константинопољ ће се једног дана пробудити из свог дубоког сна
сетиће се цара, поклониће му се и упитати
реци ми, велики господару, да ли је најзад дошло време
да се прекину наши уздаси и да наша земља поново заблиста?
На жалост, дан када је Нектарије започео да тражи посао био је уједно и дан његовог грубог отрежњења. Човек којег је требало да посети због запослења, господин по имену Теодор Целепис, недавно се одселио у Одесу, тако да је његово писмо са препоруком постало сасвим бескорисно. Почео је да лута улицама, куцајући на свака врата у потрази за послом. Међутим, његово трагање је било узалудно, јер никога у граду није познавао. Сваки човек коме би се обратио имао је исти одговор: «Ја те не познајем», након чега би се удаљио. Чинило се да је лоше среће све док се није запослио код једног грубог и злобног човека, где је радио на плантажи дувана. Ту је припремао бале дувана и паковао их у четвртасте кутије и сандуке. После паковања, стављао је кутије у колица и испоручивао их где год је било потребно, а то је могло бити било које место у великом граду. То није био посао какав је прижељкивао, али је ипак захваљивао Господу што је нашао неко запослење.
Овакав посао је захтевао да ради од сванућа до касно у ноћ. Његова једина плата били су стан и храна. За свој напоран рад није добијао ништа осим тога. Без обзира на то, био је неуморан. Не желећи да се обесхрабри, често се сећао речи свог оца да је «сваки почетак тежак». Највише је жалио што му преостаје врло мало времена да изговара своје уобичајене молитве.
Дани и ноћи су брзо пролазили. Често се дешавало да сврати у цркву поред које би прошао и да изговори кратку молитву. Тих неколико минута у спокојном византијском окружењу за њега је представљало и духовно и телесно укрепљење. Посматрајући озбиљно, али толико драго изображење Пантократора, Нектарије се молио: «Најслађи Исусе, иако ме мој газда повремено туче, ја Ти верујем и прихватам Твоју вољу, и управо зато ћу имати снаге да издржим. Молим Те да ми и даље дајеш снагу да истрајем и молим Те, нека моја мајка не дозна за то, јер би јој сломило срце.»
Пролазећи једног дана поред старе византијске цркве «Памакаристос», коју су Турци претворили у Кахрије-џамију, зауставио се задивљен њеном лепотом и почео да јеца. Чинило се да су тога дана његова осећања платила данак свим оним недељама рада и неме патње у којима није био у могућности да пронађе времена за свог Господа. Та патња се сада сјединила са призором лепоте и туге какав је представљала понижена древна црква. И као што се често дешава у таквим случајевима, Нектарије је након снажног плача и олакшања које он са собом доноси, осетио прилив неке нове снаге. Размишљао је о начину на који ће, упркос недостатку времена, служити Господу и понудити људима благо православне вере. У завежљају у којем је носио своју овоземаљску имовину налазила се и једна дебела свеска. У њу је записивао различите библијске стихове и изреке Светих Отаца. Носио се мишљу да одабере најупечатљивије стихове из ове свеске и да их напише на етикете оних кутија у које је паковао дуван. Такав поступак не би само задовољио његову чежњу да служи Господу, него би, осим тога, учинио и да осети како усрећује душу његове баке. «Сјајно», прошаптао је, «какву ће срећу реч Господња донети свету!» Сав срећан пожурио је да се врати кући, не приметивши у свом заносу да је кренуо кроз најозлоглашенији део града. «Пази, ти... оборићеш ме», повикао је неко на ужурбаног Нектарија. «О, жао ми је», одговорио је и наставио својим путем, тако да је успео да безбедно дође до куће.
Од тога дана, жудно је ишчекивао слободно време. Користио га је да на кутијама испише библијске стихове. Знао је да га то може учинити веома срећним и задовољним. Слободног времена имао је само ноћу, када би сви отишли а продавница остала празна. Ако би му то време допустило, исписивао би поруке на педесет до сто кутија. Тада би са поштовањем и радошћу бележио: «Мајчина клетва потреса саме темеље.» «Немој рећи: моја дела су чиста и безгрешна пред Богом.» «Понизи се пред Господом и Он ће те узвисити.» «Ако неко жели да буде први, нека буде последњи и свима слуга.» «Авраам је рекао: Ја нисам ништа друго до прах и пепео.» «Снисходећи (тј. унизивши се) и поставши човек, Господ нам је показао да је унижење најбољи начин да се узвисимо.» «Ако си успешан, немој себе сматрати великим.» «Они који стреме миру биће срећни», итд.
Ти дани Нектаријевог живота пролазили су брзо као што су и колски точкови брзо пролазили поред радње. Успео је да седам пута брже исписује и копира своје белешке на дуванске кутије. То је било сасвим природно, будући да је изреке сада знао напамет. Његов занос се до тада толико појачао да за своје изреке није више користио само кутије из радње. Ова небеска страст се у тој мери увећала да је ове поруке сада исписивао где год је могао. Чудесна ствар која се догодила везано за Нектаријево скрушено и побожно употребљено слободно време јесте околност да су се након тога рад и добит радње уистину удвостручили. Радња је једва излазила на крај са поруџбинама и Нектарије је имао све више тешкоћа да их испоручи. Он је, међутим, успевао у томе и чинио је то без роптања.
Нажалост, овакав процват радње није ни најмање променио његовог газду. Иако је сада био богатији, није постао нимало бољи или срећнији.
У међувремену, на град се спустила зима са својим љутим мразевима, бесконачним кишама и обилним снеговима. Нектарије је схватио да је своје материјалне потребе у тој мери запоставио да му се одећа дословно распадала. Чарапе и ципеле распадале су се у тој мери да су се могли видети његови голи прсти, и то га је много болело. Једне ноћи је прикупио храброст да са својим газдом разговара о томе. Ушао је у кацеларију, где је његов газда седео и јео слатко пециво са кремом. Када је зачуо Нектарија, погледао га је и прогунђао:
- Шта хоћеш?
- Господине, извините што Вас узнемиравам, али ја не знам шта да радим. Видите да је моја одећа изношена - рекао је Нектарије.
- Пиши родитељима нека ти купе другу.
- Али они су сиромашни, господине, веома сиромашни. Мој отац...
- Иди, заузет сам. И боље је да припазиш, јер бих могао да те отпустим.
Потиштен и повређен, Нектарије се вратио у угао у којем је спавао, али његове очи нису могле да задрже сузе које су текле све док његов сламнати јастук није постао мокар. Након извесног времена успео је да заспи. Уснио је задивљујући сан. Сањао је да види свог вољеног Господа Пантократора како стоји у усамљеној области Балукли. Господ га је упитао због чега непрестано плаче. У сну је испружио руке према Господу покушавајући да му се приближи и да одговори, али није успео у томе. Његов напор да се приближи Господу и да говори са Њим био је толико снажан да се сан од тог тренутка претворио у ноћну мору. Завршио се његовим узалудним напором да досегне Господа и да говори са Њим. Нектарије се следећег јутра пробудио врло рано. Нашао је комадић папира и оловку и почео да пише:
Мом најслађем Исусу.
Питао си ме због чега непрестано плачем. Разлог је, мој Господе, што се моја одећа распада у тој мери да су се на ципелама појавиле рупе. Због тога ми испадају прсти и то ме много боли, јер је сада зима и ја се смрзавам.
Синоћ сам се мом газди обратио за помоћ, али ме је он истерао напоље. Рекао ми је да од родитеља затражим да ми купе нову одећу. Најслађи мој Господе, до сада сам тако много радио, а нисам био у стању да мајци пошаљем ни један једини грош. Шта сада да учиним, и како да радим без одеће? Чим закрпим своју одећу, она се поново поцепа. Молим Те, опрости ми што Те узнемиравам својим невољама. Клањам Ти се и верујем у Тебе.
Твој верни слуга
Анастасије
Писмо је спаковао у коверат и адресирао га са «Нашем Господу Исусу Христу на небесима.» Отишао је да спава и пробудио се у зору, пожуривши да преда писмо заједно са још пет писама које је требало однети на пошту. Улице су још увек биле празне, изузев продаваца који су носили своје производе и г-дина Темистокла који је имао бакалницу преко пута њихове радње. Кренуо је према Нектарију и упитао га:
- Куда тако рано, Анастасије?
- У пошту.
- Зашто тако рано?
- Синоћ нисам имао времена.
- Чекај, дај ми писма која желиш да предаш, ја ћу их понети јер и сам идем тамо... Зашто цвокоћеш, сироти мој дечко? Врати се унутра јер ћеш се прехладити на овој јутарњој измаглици. Ко ће се онда бринути о теби?
- Захваљујем Вам, господине.
Док се враћао кући, размишљао је колико је био детињаст и непромишљен пишући оно писмо. У нужди се, међутим, све може искористити. Уосталом, шта је сада могао да учини?
Стигавши на пошту, г. Темистокле је морао да примети чудну адресу на једном од писама. Понео га је са собом и прочитао. Овај истински хришћанин претворио се у ангела љубави. Био је толико дирнут да је Нектарију послао пакет са одећом, ципелама и рубљем. Осим тога, путем поште послао му је и нешто новца. На пакету је написао: «Христос, Анастасију.» Показало се да је г-дин Темистокле истински брат у Христу. Немогуће је описати Нектаријеву срећу. Одмах је пао на колена и из дубине срца заблагодарио Господу: «Најслађи мој Господе, захваљујем Ти од свег срца и душе. Никада нисам ни сумњао да ћеш се смиловати на мене.»
Из књиге «Свети Нектарије Егински, Земаљски анђео – небески човек»
Наши поклони
Стари је обичај, који се и до данашњих дана одржао у многим местима, да новорођеном детету приносе поклоне рођаци и пријатељи. На тај начин желе изразити своју радост.
Поклоне су принели и пастири Христу. Поклоне приносе и мудраци новорођеном Цару света.
Векови су прошли од тада, а верни нису престали да приносе своје поклоне Христу. Њему поклањају своје мисли. Њему предају своја срца. А приношење срца је нешто најдрагоценије што може верник даривати новорођеном Цару света.
Ево сламе у којој се изнова рађа Христос!
Да ли ћемо принети наше срце?
Достојан је!
Са грчког превела А. М.
О срећи...
Ако желиш бити срећан сат времена – одремкај један сат.
Ако желиш бити срећан један дан – иди на излет.
Ако желиш бити срећан недељу дана – иди на одмор.
Ако желиш бити срећан месец дана – ожени се.
Ако желиш бити срећан годину – наследи богатство.
Ако желиш бити срећан читавог живота – научи да волиш оно што радиш.
Имам "најзлобнију маму" на свету!
Док друга деца једу слаткише за доручак, ја морам јести пахуљице, јаја или тост.
Док други једу колаче за вечеру и пију кока-колу, ја морам појести сендвич.
А знајте да ми ни ручак није као њихов. Али барем не патим сама. Моја сестра и два брата имају исту злобну маму.
Моја је мама увек хтела знати где сам. Човек би помислио да сам с уличном бандом.
Морала је знати ко су ми пријатељи и где идем.
Упорно је тражила да се вратимо за сат времена, ако смо тако рекли – или раније, а не за сат времена и једну минуту.
Скоро се стидим признати, али казнила би нас када је не бисмо послушали.
Не једанпут, него сваки пут кад нисмо слушали и кад смо чинили како нас је воља.
Сада видите колико је злобна била наша мама.
Морали смо носити чисту одећу и купати се.
Друга су деца увек носила исту одећу данима.
Јако смо се свађали, јер нам је сама ушивала одећу како бисмо уштедели новац.
Зашто, зашто смо имали мајку због које смо се осећали друкчијим од остале деце?
Али најгоре тек долази. Морали смо бити у кревету у девет свако вече и устати у 8 следећег јутра.
Нисмо могли спавати до поднева као друга деца.
И док су они спавали, моја је мајка увела закон о раду.
Тако смо морали радити по кући. Морали смо прати посуђе, спремати кревете, кувати и радити друге страшне ствари.
Увек смо морали говорити истину, истину и ништа друго осим истине, чак и по цену властитог живота – а скоро је тако и било.
Кад смо постали тинејџери, постала је мудрија, а наш живот још несрећнији.
Није било трубљења аутима испред кућних врата. Морали смо своје момке и девојке позвати у кућу прије негоо што смо с њима излазили напоље. Да их мама упозна!
И увек би проверавала јесмо ли тамо где смо рекли да ћемо бити. Никад нисам имала прилике побећи у Мексико.
И док су моје пријатељице имале момке у зрелом добу од 12 и 13, ја нисам смела излазити до 16.
Односно до 15, ако сам излазила у школу. А то је можда било два пута годишње.
Током година, ствари се нису ни мало поправиле.
Нисмо могли попут наших пријатеља лежати болесни у кревету и тако избегавати школу. Морали смо имати добре оцене.
Док се у књижицама наших пријатеља шаренило од црних и црвених оцена, ми смо морали имати само црне. Оне црвене, којима су наставници уписивали јединице, нису долазиле у обзир.
Тако смо један по један матурирали. С мамом иза леђа која нам је непрестано причала, понављала, инсистирала, кажњавала и захтевала поштење, нико од нас није могао, а да не заврши средњу школу.
Моја мама је стварно била катастрофа. Од нас четворо, двоје нас је завршило факултет. Нико од нас никада није био ухапшен, или растављен.
Нико се чак никада није потукао са својим супружником. Моја су оба брата служила на време војску.
И кога да сада кривимо за оно што смо постали?
У праву сте, нашу маму!
Погледајте шта смо све пропустили!
Никада нисмо пили, крали, уништавали ствари, нити чинили ишта узбудљиво попут наших пријатеља!
Све чему нас је учила било је да одрастемо у вери, и да постанемо човечни и исправни људи.
А сада и ја одгајам тако своје троје деце.
И разумем их кад мисле да сам мало злобна. Но, тиме се и поносим.
Јер, видите, ја се захваљујем Богу што ми је дао «најзлобнију маму» на свету.
Прича о два чувара
Некада давно децу су чували анђели. Пазили су да не падну с трешње, да се не убоду босом ногом на трн, да се не оклизну у потоку, да не залутају у шуму...
Ако би се анђео чувар превише занео песмом птица или мирисом цвећа дешавале су се мале незгоде. Али, то је било ретко.
Захвална деца желела су да загрле и пољубе Бога, па су скакала да Га дохвате. А пошто је било толико тога на чему треба захваљивати деца су скакала по цео дан, а њихова весела граја чула се до седмог неба.
А онда... Е, онда су њихови родитељи продали кућу у селу и купили станчић на спрату у граду. Добри анђео је учио децу да на свему, па чак и на томе, треба да захвале Богу, али – комшијама се то није свидело.
Тата је хтео тишину кад дође с посла, а мама се много секирала због новог намештаја.
А деца ко деца, чисте душице – захваљивала би Богу по цео дан! Тако их је учио анђео.
Наљутише се тата и мама – дадоше анђелу отказ! Траже бољег чувара – неког ко ће да смири децу. Не прође много – примише другог у службу.
Да је црн – црн је, да је ружан – ружан је. Ни рогови му не фале. А реп – кус.
Са сточића скиде „досадну“ породичну икону, а уместо ње стави чаробну кутију. А кутија свира, пева, шарени се! Притиснеш ли једно дугме – видиш слонове у Африци, друго – већ си на дну мора, на трећем трче за лоптом, на четвртом јављају какве су цене на пијаци...
Седе деца ко кипови, не чују се, не дишу, прескачу ручак (или домаћи), али скупоцене нове столице више не. Сви су мирни и задовољни – и деца, и родитељи, и комшије.
Изгледа да црни чувар нема мане. Али, ипак има – много се плаши крста! А његов бели претходник научио је децу да се крсте. Шта ако саставе три прста и... О, не! То не сме да се деси!
Зато им је поставио још једну чаробну кутију, у спаваћу собу. И малу телефонску у џеп. Све типка до типке!
Да три прста никада не буду слободна за крст!
А бели анђео још увек лети око прозора. Јер много воли децу. Чак је успео да се прикраде и да на чаробне кутије за замрзавање деце убаци по једно своје дугме.
Па ако га неко дете случајно притисне отопиће се и моћи ће опет да се крсти, да трчи, да ради, да воли, да дели, да запева Богу, да полети молитвом до самога неба!
На том дугмету пише – искључи.
„Светосавско звонце“ бр.2/2011.
Колико кошта чудо?
Ово је истинита прича о осмогодишњој девојчици која је знала да љубав може бити чудесна. Њен мали брат је, због тумора на мозгу, умирао. Родитељи су били сиромашни, али су заложили сву имовину и учинили све да га спасу.
Једне је вечери отац рекао уплаканој мајци:
- Не може овако даље, драга. Мислим да смо дошли до краја; њега може спасити само чудо.
Девојчица је све слушала притајена у ћошку собе. Отишла је у своју собу, разбила касицу и нечујно отрчала до оближње апотеке. Стрпљиво је чекала, а кад је дошла на ред, пропела се на прсте и пред апотекара сасула свој ситниш.
- Шта би ти хтела, душо?
- То је за мог брата, чико, јако је болестан. Дошла сам купити чудо.
- Нисам те најбоље разумео – рече апотекар.
- Зове се Андрија. Има нешто што му расте на глави, тата каже да је готово, да га само чудо може спасити. Ја јако волим свога брата, зато сам донела све новце да купим чудо.
Апотекар се тужно насмешио и одговорио:
- Али ми не продајемо чуда.
- Ако нема довољно новаца, могу још потражити. Колико кошта једно чудо?
У апотеци се затекао висок и наочит човек озбиљна лица, који је са занимањем пратио разговор. Док је апотекар немоћно ширио руке, девојчица је скупљала своје новчиће. Високи човек јој приђе и упита:
- Зашто плачеш, мала? Шта се догодило?
- Чика апотекар ми не жели продати чудо и неће да ми каже колико оно кошта. То је за мог брата Андрију, који је јако болестан. Мама каже да мора на операцију, а тата да то не можемо платити и да Андрију може само чудо спасити. Зато сам донела све што сам имала.
- Колико имаш?
- Долар и једанаест центи... Али знате - дода шапутајући - могу потражити још новаца...
Човек се насмеши.
- Мислим да неће бити потребно. Чудо за твога брата кошта управо долар и једанаест центи!
Једном је руком покупио ситниш, а другом нежно узео девојчицу за руку.
- Поведи ме својој кући – рече. – Желим да видим твога брата и да разговарам с татом и мамом. Можда успемо пронаћи чудо које им треба.
Отмени високи господин и девојчица изиђоше из апотеке држећи се за руке. Тај човек је био професор Карлтон Армстронг (Carlton Armstrong), један од најпознатијих светских неурохирурга. Оперисао је касније малог Андрију, који се за неколико недеља потпуно опоравио.
- Ова је операција право чудо - рекла је мама. - Питам се само колико је коштала...?
Девојчица се насмешила не рекавши ништа. Знала је да је чудо стајало долар и једанаест центи. Наравно, љубав и вера Андријине сестрице урачунати су у цену.
„Јер вам кажем заиста: ако имате вере колико зрно горушичино, рећи ћете гори овој: Пређи одавде тамо, и прећи ће, и ништа неће вам бити немогуће.“ (Мт 17,20)
Улази ли грех на уста?
Почео неки човек да зида кућу, па кад чу да је у село дошао Свети Сава, замоли га да дође и очита молитву, да би посао што боље завршио.
Оде Свети Сава код њега, кад има шта да види: домаћин спрема месо за ручак, као да није пост.
– А знаш ли ти, домаћине, да је сад пост?
– А, грех не улази на уста, него излази из уста! – само одмахну руком овај.
– Ко те то научи?
– Неки човек. Још је рекао да то у Светом Писму пише и да је сам Христос то рекао!
– Добро! – рече Свети Сава. – Нека ти је са срећом нова кућа! Темељ си ставио. Сад баци, како било, једну циглу на њега па се усели и у здрављу да живиш у кући довека!
– Шта то причаш, човече Божји, за кућу су потребне све цигле, а не само једна! А и оне морају да буду стављене равно, у четири зида, строго по пропису, а не бачене било како, иначе – ништа нема од куће!
– Е, синко мој, тако је и са побожним животом! Ако неко хоће да се спасе није довољно да зна само једну реченицу из Светога Писма, па и њу искривљено и наопако, него све! На много места у Светом Писму сам Христос говори да је пост неопходан и да се без поста не можемо спасти! Ко пости – душу гости!
Ко ради стомака Свето Писмо криви,
нек’ не лаже себе да побожно живи.
Онај ко не пости, све што хоће једе,
болест спрема телу, а и души беде.
Свети Сава учи богате и просте
да се Богу моле и пост сваки посте!
Рај и Пакао
Да ли може учинити добро оно што не постоји?
Гле, колико је добра учинио човечанству Пакао! Колико је зликоваца обратио у покајнике! Колико грешника у светитеље! Колико злоумишљаја задржао од остварења!
Да ли може учинити неко добро оно што не постоји?
Гле, колико је добра учинио човечанству Рај! Колико је племенитих дела инспирисао! Колико жалости претворио у радост! Колико суза избрисао! Колико племенитих уздаха извукао! Колико божанских сећања осветлио и божанских тежњи зажегао!
Филимоне, да ли оно што не постоји може учинити неко добро?
Свети Владика Николај Велимировић
Доктор Александар Ебен, школован на Харварду, неурохирург, пао је у седмодневну кому. Након тога се пробудио и узбунио како своју породицу, тако и колеге, ширу јавност, тврдећи да је био у Рају. Овде је део интервјуа, а занимљив текст Николе Пејаковића (Излазак из коме или доказати да нема Бога), који га прати, налази се овде.
NDEr Dr. Eben Alexander: The Butterfly Girl
Смрт деце
„ЗА ЈАГЊЕТОМ ИДЕ ОВЦА.“ Некоме човеку, који је срцем био удаљен од Бога, умре син јединац. Отац је био у очајању због смрти сина. Па пошто нигде није могао наћи утеху и олакшање своме болу, он дође неком духовнику, па се поче жалити на Бога: „Какав је то Бог који нема милости према мени?“ Одговори му духовник: „Чуј ову истиниту причу коју ћу ти испричати.
Кад сам био у Светој Земљи, видео сам како чобани не иду за овцама него пред овцама. И овце гледају свога пастира и следују њему ма куд он да пође. Једнога дана видим ја како неки чобанин хоће да преведе своје стадо преко потока. Пође чобанин напред и пређе поток, али овце стоје на обали и не усуђују се да загазе у воду. Чобанин с друге стране ваби овце, маше штапом, даје им знаке, да би се кренуле, али овце никако да крену преко воде. Тако је то дуго потрајало. Онда се чобанин досети, па се врати овцама и узме једно јагње на руке, па опет пође преко потока. Заблеји јагње на рукама чобановим, а овца, мајка онога јагњета, одговори блеком, и одмах крочи у воду, а за њом кретоше и све остале овце. – О мој брате! Можеш ли извући за себе поуку из ове приче? Колико и колико је пута Бог давао теби знаке да би му се приближио, али ти ниси зато хајао. Гледај сада за сином и приближи се ономе који ти је узео сина. Није то Његова немилост, него једини преостали начин, да теби отвори очи и да те спасе.“
Из књиге: „РЕЧНИК ВЕЧНОГА ЖИВОТА“ – Свети Николај Охридски и Жички
Палата душе
Једном су анђели градили једну малу палату са златним и сребрним циглама. Изненада, у сред посла, стадоше са градњом и почеше да плачу. Један светитељ, који је све ово посматрао, помисли да је ту нешто чудно.
- Зашто сте престали градити златну палату и због чега плачете? – упита.
Анђели одговорише:
- Обуставили смо радове, јер је душа за коју смо градили палату учинила један велики грех.
Каква штета! Једна душа је сагрешила и толико анђела жали! Каква штета! Изгубила је палату на небу. О, када би помислили шта губимо сваки пут када згрешимо, никада не бисмо чинили грех, зато што анђели жале, небеса плачу, а палата вечне среће остаје на половини и вечно недовршена!
Са грчког А. М.
Исповест
Један проповедник, обраћајући се војницима, упита их:
- Осећате ли посрамљеност док носите униформу са знаком државе чија сте деца?
- Не! - одговорише сви у глас. - За нас је то велика част и осећамо радост да служимо домовини, исповедајући да смо њени војници.
Проповедник их поново упита:
- Можда се стидите што сте хришћани?
Мртва тишина је завладала. Али тишину прекиде један војник.
- Не, оче, ја осећам радост што сам хришћанин, јер је моје срце слободно у Господу. А овог трена осећам потребу да исповедим своју веру у Христа.
Брате мој, можеш ли и ти осетити радост исповедајући да си хришћанин? Припадност хришћанска доноси част, а не срамоту. Страх од света чини често да стојимо као залеђени пред људима, пред којима би без страха требало да исповедимо да смо војници Христови.
Са грчког А. М.
Ко су Хришћани?
Шта је истина, Христос и Пилат.
Јер, Хришћани се од осталих људи не разликују ни земљом, ни језиком, ни одевањем. Јер нити живе у својим (посебним) градовима, нити употребљавају неки посебан дијалекат (у говору), нити воде неки посебно означен живот. Њихово учење није пронађено измишљањем људи сваштара (радозналаца) нити су они, као неки други, присталице људске науке.
Они живе у јелинским и варварским градовима, како је свакоме пало у део, и у своме одевању и храни и осталом животу следују месним (локалним) обичајим, али пројављују задивљујуће и заиста чудесно стање живота (и владања) свога.
Живе у отаџбинама својим, али као пролазници, као грађани учествују у свему, али све подносе као странци. Свака туђина њима је отаџбина, а свака отаџбина туђина.
У брак ступају као и сви, и децу рађају, али рођену децу не бацају.
Постављају заједничку трпезу, али не и нечисту.
Бораве у телу, али не живе по телу.
На земљи проводе дане, али им је живљење на небу.
Покоравају се постојећим законима, али својим животом превазилазе законе.
Воле све (људе), а сви их гоне.
Презиру их, и осуђују; убијају их, а они оживљавају.
Сиромашни су, а многе обогаћују. Свега су лишени, а у свему изобилују.
Понижавају их, а они се у понижењима прослављају. Клеветају их, а они се показују праведним.
Руже их, а они благосиљају. Вређају их, а они (све) поштују.
Када чине добро, кажњавају их као злочинце. А када их муче, радују се као да живот поново добијају.
Од Јудеја нападани су као туђинци, и од Јелина прогоњени, али разлог непријатељства мрзитељи (њихови) не могу навести.
Из „Посланице Диогнету“ (II век)
Богаташ и сиромах
Живео једном неки богат човек. Био је широке руке и радо је помагао другима.
До њега је имао кућицу сиромах који се у животу није нагледао обиља, него што је имао, распоређивао би тако да што боље повеже крај с крајем.
Једном згодом богаташ, занесен својим доброчинствима, наведе пред људима разговор о томе ко је колико вредан, па у жељи да пецне свог сиромашног суседа, рече:
- Видиш коликима ја помажем? А ти, како живиш, немаш довољно ни за себе самога.
Сиромах га погледа, па одговори:
- А кад би ти знао колико пута сам ја људима у невољи дао све што сам имао, до последњег новчића? Хајде, ти то учини само једанпут!
Богаташ тада спусти поглед и ћутећи се удаљи осећајући многе погледе на својим леђима.
Да ли је могуће?
Да ли је могуће изменити свој живот за десет година?
Да. Могуће је образовати се, засновати породицу, зарадити новац, изградити дом...
Да ли је могуће изменити свој живот за десет месеци?
Да. Можете упознати нове људе, добити унапређење на послу, купити ауто...
Да ли је могуће изменити свој живот за десет дана?
Да. Можете почети да се бавите спортом, да кренете на мотивационе тренинге, окончате досадну везу...
Да ли је могуће изменити свој живот за десет сати?
Да. Можете поднети оставку, ићи у затвор, или се одрећи свега и од нуле почети у некој другој земљи...
Да ли је могуће изменити свој живот за десет секунди?
Да. Искачући кроз прозор.
Наравоученије: За све што је вредно у животу потребне су године труда, а да би се то уништило – довољно је свега неколико секунди.