Прича о два чувара
Некада давно децу су чували анђели. Пазили су да не падну с трешње, да се не убоду босом ногом на трн, да се не оклизну у потоку, да не залутају у шуму...
Ако би се анђео чувар превише занео песмом птица или мирисом цвећа дешавале су се мале незгоде. Али, то је било ретко.
Захвална деца желела су да загрле и пољубе Бога, па су скакала да Га дохвате. А пошто је било толико тога на чему треба захваљивати деца су скакала по цео дан, а њихова весела граја чула се до седмог неба.
А онда... Е, онда су њихови родитељи продали кућу у селу и купили станчић на спрату у граду. Добри анђео је учио децу да на свему, па чак и на томе, треба да захвале Богу, али – комшијама се то није свидело.
Тата је хтео тишину кад дође с посла, а мама се много секирала због новог намештаја.
А деца ко деца, чисте душице – захваљивала би Богу по цео дан! Тако их је учио анђео.
Наљутише се тата и мама – дадоше анђелу отказ! Траже бољег чувара – неког ко ће да смири децу. Не прође много – примише другог у службу.
Да је црн – црн је, да је ружан – ружан је. Ни рогови му не фале. А реп – кус.
Са сточића скиде „досадну“ породичну икону, а уместо ње стави чаробну кутију. А кутија свира, пева, шарени се! Притиснеш ли једно дугме – видиш слонове у Африци, друго – већ си на дну мора, на трећем трче за лоптом, на четвртом јављају какве су цене на пијаци...
Седе деца ко кипови, не чују се, не дишу, прескачу ручак (или домаћи), али скупоцене нове столице више не. Сви су мирни и задовољни – и деца, и родитељи, и комшије.
Изгледа да црни чувар нема мане. Али, ипак има – много се плаши крста! А његов бели претходник научио је децу да се крсте. Шта ако саставе три прста и... О, не! То не сме да се деси!
Зато им је поставио још једну чаробну кутију, у спаваћу собу. И малу телефонску у џеп. Све типка до типке!
Да три прста никада не буду слободна за крст!
А бели анђео још увек лети око прозора. Јер много воли децу. Чак је успео да се прикраде и да на чаробне кутије за замрзавање деце убаци по једно своје дугме.
Па ако га неко дете случајно притисне отопиће се и моћи ће опет да се крсти, да трчи, да ради, да воли, да дели, да запева Богу, да полети молитвом до самога неба!
На том дугмету пише – искључи.
„Светосавско звонце“ бр.2/2011.
Колико кошта чудо?
Ово је истинита прича о осмогодишњој девојчици која је знала да љубав може бити чудесна. Њен мали брат је, због тумора на мозгу, умирао. Родитељи су били сиромашни, али су заложили сву имовину и учинили све да га спасу.
Једне је вечери отац рекао уплаканој мајци:
- Не може овако даље, драга. Мислим да смо дошли до краја; њега може спасити само чудо.
Девојчица је све слушала притајена у ћошку собе. Отишла је у своју собу, разбила касицу и нечујно отрчала до оближње апотеке. Стрпљиво је чекала, а кад је дошла на ред, пропела се на прсте и пред апотекара сасула свој ситниш.
- Шта би ти хтела, душо?
- То је за мог брата, чико, јако је болестан. Дошла сам купити чудо.
- Нисам те најбоље разумео – рече апотекар.
- Зове се Андрија. Има нешто што му расте на глави, тата каже да је готово, да га само чудо може спасити. Ја јако волим свога брата, зато сам донела све новце да купим чудо.
Апотекар се тужно насмешио и одговорио:
- Али ми не продајемо чуда.
- Ако нема довољно новаца, могу још потражити. Колико кошта једно чудо?
У апотеци се затекао висок и наочит човек озбиљна лица, који је са занимањем пратио разговор. Док је апотекар немоћно ширио руке, девојчица је скупљала своје новчиће. Високи човек јој приђе и упита:
- Зашто плачеш, мала? Шта се догодило?
- Чика апотекар ми не жели продати чудо и неће да ми каже колико оно кошта. То је за мог брата Андрију, који је јако болестан. Мама каже да мора на операцију, а тата да то не можемо платити и да Андрију може само чудо спасити. Зато сам донела све што сам имала.
- Колико имаш?
- Долар и једанаест центи... Али знате - дода шапутајући - могу потражити још новаца...
Човек се насмеши.
- Мислим да неће бити потребно. Чудо за твога брата кошта управо долар и једанаест центи!
Једном је руком покупио ситниш, а другом нежно узео девојчицу за руку.
- Поведи ме својој кући – рече. – Желим да видим твога брата и да разговарам с татом и мамом. Можда успемо пронаћи чудо које им треба.
Отмени високи господин и девојчица изиђоше из апотеке држећи се за руке. Тај човек је био професор Карлтон Армстронг (Carlton Armstrong), један од најпознатијих светских неурохирурга. Оперисао је касније малог Андрију, који се за неколико недеља потпуно опоравио.
- Ова је операција право чудо - рекла је мама. - Питам се само колико је коштала...?
Девојчица се насмешила не рекавши ништа. Знала је да је чудо стајало долар и једанаест центи. Наравно, љубав и вера Андријине сестрице урачунати су у цену.
„Јер вам кажем заиста: ако имате вере колико зрно горушичино, рећи ћете гори овој: Пређи одавде тамо, и прећи ће, и ништа неће вам бити немогуће.“ (Мт 17,20)
Улази ли грех на уста?
Почео неки човек да зида кућу, па кад чу да је у село дошао Свети Сава, замоли га да дође и очита молитву, да би посао што боље завршио.
Оде Свети Сава код њега, кад има шта да види: домаћин спрема месо за ручак, као да није пост.
– А знаш ли ти, домаћине, да је сад пост?
– А, грех не улази на уста, него излази из уста! – само одмахну руком овај.
– Ко те то научи?
– Неки човек. Још је рекао да то у Светом Писму пише и да је сам Христос то рекао!
– Добро! – рече Свети Сава. – Нека ти је са срећом нова кућа! Темељ си ставио. Сад баци, како било, једну циглу на њега па се усели и у здрављу да живиш у кући довека!
– Шта то причаш, човече Божји, за кућу су потребне све цигле, а не само једна! А и оне морају да буду стављене равно, у четири зида, строго по пропису, а не бачене било како, иначе – ништа нема од куће!
– Е, синко мој, тако је и са побожним животом! Ако неко хоће да се спасе није довољно да зна само једну реченицу из Светога Писма, па и њу искривљено и наопако, него све! На много места у Светом Писму сам Христос говори да је пост неопходан и да се без поста не можемо спасти! Ко пости – душу гости!
Ко ради стомака Свето Писмо криви,
нек’ не лаже себе да побожно живи.
Онај ко не пости, све што хоће једе,
болест спрема телу, а и души беде.
Свети Сава учи богате и просте
да се Богу моле и пост сваки посте!
Рај и Пакао
Да ли може учинити добро оно што не постоји?
Гле, колико је добра учинио човечанству Пакао! Колико је зликоваца обратио у покајнике! Колико грешника у светитеље! Колико злоумишљаја задржао од остварења!
Да ли може учинити неко добро оно што не постоји?
Гле, колико је добра учинио човечанству Рај! Колико је племенитих дела инспирисао! Колико жалости претворио у радост! Колико суза избрисао! Колико племенитих уздаха извукао! Колико божанских сећања осветлио и божанских тежњи зажегао!
Филимоне, да ли оно што не постоји може учинити неко добро?
Свети Владика Николај Велимировић
Доктор Александар Ебен, школован на Харварду, неурохирург, пао је у седмодневну кому. Након тога се пробудио и узбунио како своју породицу, тако и колеге, ширу јавност, тврдећи да је био у Рају. Овде је део интервјуа, а занимљив текст Николе Пејаковића (Излазак из коме или доказати да нема Бога), који га прати, налази се овде.
NDEr Dr. Eben Alexander: The Butterfly Girl
Смрт деце
„ЗА ЈАГЊЕТОМ ИДЕ ОВЦА.“ Некоме човеку, који је срцем био удаљен од Бога, умре син јединац. Отац је био у очајању због смрти сина. Па пошто нигде није могао наћи утеху и олакшање своме болу, он дође неком духовнику, па се поче жалити на Бога: „Какав је то Бог који нема милости према мени?“ Одговори му духовник: „Чуј ову истиниту причу коју ћу ти испричати.
Кад сам био у Светој Земљи, видео сам како чобани не иду за овцама него пред овцама. И овце гледају свога пастира и следују њему ма куд он да пође. Једнога дана видим ја како неки чобанин хоће да преведе своје стадо преко потока. Пође чобанин напред и пређе поток, али овце стоје на обали и не усуђују се да загазе у воду. Чобанин с друге стране ваби овце, маше штапом, даје им знаке, да би се кренуле, али овце никако да крену преко воде. Тако је то дуго потрајало. Онда се чобанин досети, па се врати овцама и узме једно јагње на руке, па опет пође преко потока. Заблеји јагње на рукама чобановим, а овца, мајка онога јагњета, одговори блеком, и одмах крочи у воду, а за њом кретоше и све остале овце. – О мој брате! Можеш ли извући за себе поуку из ове приче? Колико и колико је пута Бог давао теби знаке да би му се приближио, али ти ниси зато хајао. Гледај сада за сином и приближи се ономе који ти је узео сина. Није то Његова немилост, него једини преостали начин, да теби отвори очи и да те спасе.“
Из књиге: „РЕЧНИК ВЕЧНОГА ЖИВОТА“ – Свети Николај Охридски и Жички
Палата душе
Једном су анђели градили једну малу палату са златним и сребрним циглама. Изненада, у сред посла, стадоше са градњом и почеше да плачу. Један светитељ, који је све ово посматрао, помисли да је ту нешто чудно.
- Зашто сте престали градити златну палату и због чега плачете? – упита.
Анђели одговорише:
- Обуставили смо радове, јер је душа за коју смо градили палату учинила један велики грех.
Каква штета! Једна душа је сагрешила и толико анђела жали! Каква штета! Изгубила је палату на небу. О, када би помислили шта губимо сваки пут када згрешимо, никада не бисмо чинили грех, зато што анђели жале, небеса плачу, а палата вечне среће остаје на половини и вечно недовршена!
Са грчког А. М.
Исповест
Један проповедник, обраћајући се војницима, упита их:
- Осећате ли посрамљеност док носите униформу са знаком државе чија сте деца?
- Не! - одговорише сви у глас. - За нас је то велика част и осећамо радост да служимо домовини, исповедајући да смо њени војници.
Проповедник их поново упита:
- Можда се стидите што сте хришћани?
Мртва тишина је завладала. Али тишину прекиде један војник.
- Не, оче, ја осећам радост што сам хришћанин, јер је моје срце слободно у Господу. А овог трена осећам потребу да исповедим своју веру у Христа.
Брате мој, можеш ли и ти осетити радост исповедајући да си хришћанин? Припадност хришћанска доноси част, а не срамоту. Страх од света чини често да стојимо као залеђени пред људима, пред којима би без страха требало да исповедимо да смо војници Христови.
Са грчког А. М.
Ко су Хришћани?
Шта је истина, Христос и Пилат.
Јер, Хришћани се од осталих људи не разликују ни земљом, ни језиком, ни одевањем. Јер нити живе у својим (посебним) градовима, нити употребљавају неки посебан дијалекат (у говору), нити воде неки посебно означен живот. Њихово учење није пронађено измишљањем људи сваштара (радозналаца) нити су они, као неки други, присталице људске науке.
Они живе у јелинским и варварским градовима, како је свакоме пало у део, и у своме одевању и храни и осталом животу следују месним (локалним) обичајим, али пројављују задивљујуће и заиста чудесно стање живота (и владања) свога.
Живе у отаџбинама својим, али као пролазници, као грађани учествују у свему, али све подносе као странци. Свака туђина њима је отаџбина, а свака отаџбина туђина.
У брак ступају као и сви, и децу рађају, али рођену децу не бацају.
Постављају заједничку трпезу, али не и нечисту.
Бораве у телу, али не живе по телу.
На земљи проводе дане, али им је живљење на небу.
Покоравају се постојећим законима, али својим животом превазилазе законе.
Воле све (људе), а сви их гоне.
Презиру их, и осуђују; убијају их, а они оживљавају.
Сиромашни су, а многе обогаћују. Свега су лишени, а у свему изобилују.
Понижавају их, а они се у понижењима прослављају. Клеветају их, а они се показују праведним.
Руже их, а они благосиљају. Вређају их, а они (све) поштују.
Када чине добро, кажњавају их као злочинце. А када их муче, радују се као да живот поново добијају.
Од Јудеја нападани су као туђинци, и од Јелина прогоњени, али разлог непријатељства мрзитељи (њихови) не могу навести.
Из „Посланице Диогнету“ (II век)
Богаташ и сиромах
Живео једном неки богат човек. Био је широке руке и радо је помагао другима.
До њега је имао кућицу сиромах који се у животу није нагледао обиља, него што је имао, распоређивао би тако да што боље повеже крај с крајем.
Једном згодом богаташ, занесен својим доброчинствима, наведе пред људима разговор о томе ко је колико вредан, па у жељи да пецне свог сиромашног суседа, рече:
- Видиш коликима ја помажем? А ти, како живиш, немаш довољно ни за себе самога.
Сиромах га погледа, па одговори:
- А кад би ти знао колико пута сам ја људима у невољи дао све што сам имао, до последњег новчића? Хајде, ти то учини само једанпут!
Богаташ тада спусти поглед и ћутећи се удаљи осећајући многе погледе на својим леђима.
Да ли је могуће?
Да ли је могуће изменити свој живот за десет година?
Да. Могуће је образовати се, засновати породицу, зарадити новац, изградити дом...
Да ли је могуће изменити свој живот за десет месеци?
Да. Можете упознати нове људе, добити унапређење на послу, купити ауто...
Да ли је могуће изменити свој живот за десет дана?
Да. Можете почети да се бавите спортом, да кренете на мотивационе тренинге, окончате досадну везу...
Да ли је могуће изменити свој живот за десет сати?
Да. Можете поднети оставку, ићи у затвор, или се одрећи свега и од нуле почети у некој другој земљи...
Да ли је могуће изменити свој живот за десет секунди?
Да. Искачући кроз прозор.
Наравоученије: За све што је вредно у животу потребне су године труда, а да би се то уништило – довољно је свега неколико секунди.
Бака и торта
(слика са нета)
Дечак прича баки како му у животу све иде наопако. Школа, проблеми у породици, здравствени проблеми...
За то време, бака је правила торту, па упита свог унучића, да ли би хтео нешто да поједе док прича. Он је прихватио.
- Ево ти мало уља.
- Фуууј!
- А хоћеш ли мало живих јаја?
- Али бако, па то је грооозно!
- А да ти да бака мало укусног брашна? Или прашка за пециво, моје вољено унуче?
- Бако, бре, па то су све грозне ствари за јело! Што ми то нудиш?
Бака му одговори:
- Тачно је, да ови састојци, појединачно, изгледају неукусно и грозно. Али, када их саставимо, од њих добијамо предивну торту!
Видите, Бог ради на исти начин.
Много пута се питамо зашто допушта да нам се дешавају ружне и тешке ствари. Али, Он СВЕ ради са разлогом.
Ми треба да Му верујемо, јер након свих тешкоћа које нас притисну, Он од тога увек направи нешто дивно, што нисмо ни могли да претпоставимо. Исто као и унук из приче.
О браку
Необичан догађај
Чуо сам од једног искушеника ову причу. Све је започело крајем осамдесетих година прошлог века. Цела територија Москве била је подељена између банди на делове. У једном од таквих сектора „оперисала“ је и банда Марата.
Како му је била право име, ја не знам, искушеник га је звао тим именом, тврдећи, да је Марат по националности Татарин и да има малог сина од десет година. Мајку дечак није имао и отац га је сам васпитавао. Питања вере никада га раније нису интересовала и зато у истој мери није сматрао себе ни муслиманом ни православцем. Маратова група је гвозденом руком одржавала ред у свом делу. И на једно такво разрачунавање са конкурентима ишао је Марат једног кишовитог јесењег јутра. Ишли су у колони састављеној од три црна возила. Марат је седео ћутећи гледајући кроз прозор, већ навикнут на сличне сусрете. Са њим су били искусни борци, добро наоружани и очврсли у многобројним разрачунавањима, који су до последњег даха били одани свом „куму“. Маратов поглед се на тренутак зауставио на усамљеној фигури човека у црном. Стајао је очекујући да ће неко застати и повести га, али нико се није заустављао. Тај човек у црном држао је нешто рукама. Нешто, завијено у крпицу и најлонску кесу, брижљиво је привијао себи, са другом је уморно позивао на саосећање. А није имао ни кишобран, ни мантил…
Колона „кума“ морала је да прође поред усамљене фигуре која је молила и одједном, он је зажелео да сазна шта је то тако драгоцено, што привија уз себе тај човек, који нема чак ни кишобран, покушавајући да својим телом нешто заштити од кише. И Марат, и сам не очекујући, повика: „Зауставите се! Сви станите.“ Затим је наредио да се његова кола врате уназад и његов аутомобил стаде поред чудног незнанца.
„Седи брате“, предложио му је Марат, „успут нам је.”
Незнанац, у дугој мокрој одећи скромно седе на сам крајичак задњег седишта. Видело се, да се не осећа пријатно у том богатом, одвојеном салону. Седео је, настављајући да привија уз себе тај свитак. У црној одећи и са малом проседом брадицом, јако се разликовао од лепо одевеног власника аутомобила. Са нескривеном љубопитљивошћу, нетремице дуго посматрајући сапутника, Марат га на крају упита:
„А ко си ти?”
„Ја сам свештеник.”
Свештеника је тада било још мало и ретко их је сретао, и зато Марат никако није могао да претпостави ко је то пред њим.
„Тако значи, ти си поп? Дивно!“, зачудио се. „Никада још нисам разговарао са поповима. Аха, ти си поп, а ја „кум“, тако да смо ми, како се каже, „из исте приче“”, и осмехнуо се, задовољан својом досетком.
„Није лако бити прави кум“, одговори баћушка.
„То је тачно“, климну главом Марат, једва се суздржавајући да се не насмеје. „Слушај, попе, а шта ти је то у рукама? Гледам, све време привијаш себи тај смотуљак, сигурно је нешто драгоцено, а? Немој бити шкртица, подели „опијум“ са народом“ – и више немајући снаге да се суздржи, закикотао се на глас.
Свештеник је за тренутак застао, као да се премишља да ли то да уради, али затим поче да распакује мокри најлон и извади из свитка стару икону. Тачније, оно што је од ње остало.
На икони се више није разазнавала одећа, чак се и сама фигура губила на тамној подлози, али се сачувало прекрасно лице младе жене и њене очи. У њима је било толико много претрпљеног, саосећања и љубави ка уморној човечијој души, да је са Муратовог лица, у чије је руке прешла икона, нестао саркастичан осмех и у његовим очима могла се видети растројеност, чак и страх.
„Ко је то, попе?“, једва је смогао снаге да изговори бандит.
„То је Пресвета. Икона, коју сад држиш у рукама, у нашим местима сматрала се чудотворном. Годинама су је скривали на разним местима, икона је уништена и сад је носим у манастир на рестаурацију.”
Колона бандита је брзо дошла до раскрснице где су сапутници требали да се раздвоје, али је Марат наредио да скрену и возе ка манастиру.
„Марате“, побунио се неко из његове околине, „закаснићемо на окршај.”
„Сачекаће“, одговори он, са видним жаљењем враћајући икону свештенику.
Баћушка се тргао:
„На окршај идете? Ко сте ви, разбојници?”
„Разбојници“, насмеја се Марат, „тако ме још нико није назвао. Не, ја нисам разбојник, пре пастир који напаса дебеле овце, а понекада их и шиша“.
Прошло је време... После тог краткотрајног сусрета са свештеником, у Маратовој души се нешто покренуло. Све чешће и чешће спомињао је икону Пресвете, Њене очи, тако проницљиве и свепраштајуће. Татарин, човек из друге културе, у којој је укорењена друга вера, који никад раније није рамишљао о Богу, одједном је осетио да душа заиста постоји и чак може да боли. И та бол може бити неиздржива. Једне ноћи није издржао и прошао је путем где је једном већ срео човека у црном. Одатле је, по инерцији, пошао ка манастиру да потражи рестауратора. Показало се, да је некада давно, овде био величанствен, прекрасан храм, од кога су сад остале само зидине. Поред храма „кум“ је нашао и колибицу у којој је живео свештеник. Пришао је ка затвореним вратима и закуцао. Баћушка је уплашено искочио испод ћебета и пожурио да отвори. Марат је ушао, и чак се ни не поздравивши, упитао:
„Попе, где је Она? Одмах ми је покажи.”
Свештеник се није зачудио и одвео га је у храм. Изгледао је тако, као да је сваког тренутка очекивао долазак бандита у свој дом.
„Ево је, већ је обновљена. Ако хоћеш, помоли се, нећу ти сметати.”
„Ја не умем да се молим и уопште, ја сам муслиман, и то неверујући.”
„А ти онда једноставно постоји поред Пресвете и поћути.”
Марат је дуго стајао и гледао на лик Пречисте. Потом је скренуо поглед са иконе и погледао унаоколо.
„Не, није јој место у рушевинама. Вечерас ћу донети новац, и почећемо да зидамо твој храм.”
И заиста, већ те вечери, бандити су донели новац и Марат је просуо пред избезумљеним баћушком читаво брдо зелених долара.
„Овде је много, требало би да буде доста. Ако буде потребно, донећу још.”
Искушеник, који ми је причао ову причу, дошавши до речи „читаво брдо зелених долара“, сликовито је раставио руке и заколутао очима. Гледајући га, лако сам могао да замислим сцену: баћушка подвижник седи за столом а пред њим читаво брдо пара. У том тренутку помислио сам да за такву суму не само да ће храм направити, него ће још и за духовни центар остати. Само је свештеник био од оних, који су оставили спокојан живот, отишли у удаљена села, да би без сваке спољашње подршке, имајући наду само у Господа, подизали из руина оскрнављене храмове и градили их сопственом душом.
„Откуда је тај новац, Марате? Да ли је то од руна које си састригао са својих масних оваца? Мислиш ли да ће се Она – показао је главом према делу храма где се чувала икона – сагласити да прими такав новац? Сумњам брате, Њој је потребна чиста жртва.”
Марат је очекивао пријатну реакцију од стране свештеника, замишљао је како ће се он обрадовати тој гомили долара, како ће се клањати и благодарити. Навикао се на то, да је власт новца у овом свету неприкосновена, и препоставити да би се нашао човек који би могао да се одрекне од таквог дарежљивог поклона, није могао. У реду, да је на пример у питању неко ситуиран, али овај, без ичега, који нема чак ни кишобран, не. А ипак, одбија. Баћушка, видевши колико се Марат разочарао, предложи му:
„ Добро, овако ћемо. Израчунаћемо, колико си у току свог живота зарадио часног новца и њега ћемо одвојити.”
После пажљивог рачунања са оловком у руци, урачунавајући и то што је Марат зарадио као студент, на столу је остала мала гомилица новца:
„Ево, овај новац ћемо узети, а остали узми назад. И унапред, ако хоћеш да приложиш, прво заради.”
Сви Маратови познаници приметили су да се са њим нешто чудно дешава, што и он сам не би могао да објасни. Међу мангупима су се пронеле гласине да њихов шеф ноћу истоварује на станици вагоне. При томе, истоварује сам, а телохранитељи уобичајено шетају около и штите га од могућег напада.
Време је прошло, Марат се крстио у храму, који је градио заједно са баћушком. Немогуће је описати одговарајућим речима, како се мења човек под утицајем благодати, и шта се све морало десити у њему да би нешто, што му је раније било смисао живота, престало уопште да значи и претварало у ништа. Али из средине, одакле је потекао, не може се тако лако побећи.
И Марат је почео да се спрема на бег. За почетак је пажљиво сакрио сина. Затим је, постепено отказујући послове, предао новац и управљање својим помоћницима. А затим је ишчезао, да би се појавио у неком од северних манастира. И потпуно је неважно где. Вест, да се вођа једне од најјачих бандитских група крије у неком манастиру, дошла је и до Москве. И бивши Маратови пријатељи спремили су се на пут. У то време, Марат, изненада тешко оболевши, лежао је и умирао у својој келији. Схвативши, да му је остало сасвим мало живота, игуман манастира му је предложио да прими монашки постриг. До тог тренутка отац игуман је размишљао да ли уопште да прими разбојника у братију. Колико је искрен човек у свом покајању, ко зна шта му је на уму. Можда се и врати на старо... Али, тешка болест је убрзала ствари. И тих дана, у манастир су нагрнули бандити. Шта је очекивало Марата при том сусрету? Мислим, ништа добро, ти људи имају своје законе и своје поимање части. Али, када су видели бившег друга како умире, њихов гнев се претворио у милост и редом су почели да га наговарају да иде у Немачку на лечење.
„Марате, имаш шансе да преживиш, врати се у Москву.”
„Не, назад се не враћам. Ако ми је суђено да умрем, боље је овде и умрећу као монах.”
Примио је постриг, у част преподобног Агапита, врача бесплатног и неким чудом прележао још месец дана и подигао се из постеље.
„Истина је“, причао је искушеник, „често му се врти у глави и тешко му је да се сагиње, али он благодари Бога и да је то сасвим мала казна за дела која је у своје време успео да направи.”
Са благословом оца игумана, сетио се онога што је учио на медицинском факултету. Сада код њега по помоћ иду не само монаси, него и сељани.
Свештеник Александар Дјаченко
Одломак из књиге „Уплакани анђео”
Прича о пет звона
(кликни на слику)
Била једном једна гостионица која се звала СРЕБРНА ЗВЕЗДА. Гостионичар није био кадар повезати крај с крајем, иако је предузео све могуће мере како би привукао госте. Гостионица је била угодно место, послуга срдачна, а цене пристојне.
Но њему и даље није било јасно да тако слабо послује. Очајан након свега, отишао је да упита за савет једног мудраца.
Саслушавши његову тужну причу, мудрац рече:
- Ствар је врло проста! Мораш променити име своје гостионице...
- Немогуће! - одговори гостионичар. - Кроз покољења гостионица се звала СРЕБРНА ЗВЕЗДА и тако је позната у целом крају.
- Не! - рече мудрац одлучно. - Овако ћеш урадити. Мораћеш гостионицу назвати ПЕТ ЗВОНА, а обесити шест звона изнад улазних врата!
- Шест звона?! Па то је глупо! Не видим чему би то служило?
- Покушај и видећеш - рече мудрац загонетно се смешећи.
И тако је гостионичар и урадио.
Већ идућег дана видео је ово: сваки путник, који би пролазио покрај гостионице, ушао би у њу да укаже на забуну, јер је сваки мислио да то нико други није приметио. Но ушавши унутра сви би били изненађени срдачношћу послуге и остали би ту и да се окрепе. На тај начин су угоститељу прибављали зараду коју је дуго времена узалуд тражио.