Све у причама бива

Зашто нисмо срећни у љубави

 

 

Један младић није имао среће у љубави. На коју год би девојку наишао била је "погрешна". Једна је била ружна, друга глупа, трећа - пргава. Уморан од трагања за идеалом, младић одлучи да се за савет обрати мудрацу.

Након што је пажљиво саслушао момка, старац рече:

- Видим да имаш велики проблем. А реци ми како се односиш према својој мајци?

Младић се веома изненади.

- Зашто сад помињете мајку? Па не знам... Она ме често доводи до раздражљивости својим глупим питањима, досадном бригом, жалбама и мољењима. Али могу рећи да је волим.

Старац поћута, одмахну главом и настави беседу:

- Дакле, открићу ти једну важну тајну Љубави. Срећа настаје у твом драгоценом срцу. И семе твог благостања с Љубављу је засадила важна особа у твом животу. А то је - твоја мајка. И како се ти односиш према томе, тако ће се односити и према теби - све жене света. Јер мајка је - прва Љубав која те је брижно загрлила. Она је твоја прва слика жене.

Будеш ли љубио и поштовао своју мајку - научићеш да цениш и уважаваш све жене. И тада ћеш увидети како ће при сусрету са тобом девојка на твоје занимање одговорити благим погледом, нежним осмехом и лепом речју. Нећеш имати предрасуде против жена. Видећеш их истинито. Наш однос према родитељима - мерило је наше среће.

Младић се благодарно поклони мудроме старцу, а овај му даде још један савет:

- Тражи у животу девојку која воли и поштује свога оца!

Онај син, који поштује своју мајку, поштоваће и све друге жене. Он ће бити добар муж и отац и брижно ће се односити према својој жени.

Онај син, који не уважава своју мајку и груб је према њој, он ће се једнако лоше односити и према свим другим женама. Он ће бити лош муж и отац и неће поштовати и жалити своју жену.

Ако је отац нормалан човек, али се ћерка није научила да га поштује, од ње ће постати лоша жена.

 

Причу са руског је, за блог и причољупце, у слободном преводу превела причалица.

 

Јуче кад био сам млад

живот је имао сладак укус

као киша на мом језику.

Задиркивао сам живот

као да је нека глупа игра

на начин

као што ноћни поветарац

задиркује пламен свеће

Хиљаде снова које сам сањао

и све сјајне ствари које сам планирао

увек сам градио, нажалост,

на разводњеном и живом песку.

Живео сам ноћу,

избегавајући светлост дана

и тек сад видим

како су године прошле.

Јуче, када био сам млад,

толико срећних песама

чекало је да буде испевано,

толико разузданих задовољстава

чекало је на мене

и толико боли

су моје заслепљене очи одбијале видети.

Тада сам тако брзо бежао од тога

а младост је на крају прошла.

Никад нисам престао размишљати

чему, заправо, служи живот

и сваки разговор,

којег се сад сећам,

тицао се само мене

и ничега другог.

Јуче је месец био плав,

сваки луди дан

доносио је нешто ново.

Користио сам своје чаробне године

као да су биле чаробни штапић

и никад нисам видео ту узалудност

и празнину изнад тога.

Љубавну игру коју сам играо

с бахатошћу и поносом

и сваки пламен који сам упалио

пребрзо, пребрзо је умро;

пријатеље које сам створио

сви су некако нестали

само сам ја остао

на позорници да завршим комад.

Постоји толико песама у мени

које неће бити испеване

осећам горки укус

суза на мом језику.

Дошло је време да платим

за јуче

кад био сам млад.