Уторак, Мај 25, 2010
Два брата
У Аргостолу, у
време када је живео преподобни Панагиј Басија ( 1801-1888 ), живела је једна
аристократска породица, коју су творили отац и мајка и два сина. Сви су били побожни, премда
мајка највише. Њен живот је био проткан добрим делима. Наједном, умре отац! Удовица настави са одгајањем деце, али не
заборави ни добра дела чинити, чак их и умножи. Посећивала је болесне и
затворенике и уводила их у хришћанску веру.
Једно вече, док је, након вечере,
седела за столом, њено старије
дете, које је имало 21.
годину, осети снажну главобољу и паде у несвест! Ставили су га у кревет
и позвали лекара. Дијагноза је била
веома узнемиравајућа, те доктор саопшти мајци да се припреми за неизбежно.
Жена је одмах
потрчала до кућног иконостаса и целе ноћи се молила Богородици да излечи њено
дете. Али, нажалост, ујутру је њен син освануо мртав!
Мајка се није препустила жалости и очајању. Наставила је и даље са чињењем добрих дела. Међутим, не прође ни година
дана од смрти првог сина, кад иста несрећа погоди и њено друго дете: једне вечери, у трпезарији, узвикну болно и паде
онесвешћен. Лекар је дијагностицирао потпуно исто оболење, као и код првог
сина, искључујући сваку наду за оздрављење.
Несрећна мајка опет приступи иконостасу и сва у сузама молила је Бога,
Богородицу и Светог Герасима, говорећи:» Због мојих добрих дела сажалите се на
мене и спасите моје дете.»
Али и то дете доживи судбину свог старијег брата.
Тада се удовица расрди! Престаде са чињењем добрих дела и поче да псује и Бога
и свеце... У кућу није примала никог. Дала је једном познатом сликару две
фотографије њене деце - да
јој изради два портрета, како би их окачила на зид један наспрам другог.
Прекрила их је танком прозирном тканином и под сваку слику поставила свећњак и
велику свећу. Сваки час је палила свеће и гледала своју децу, разговарајући с
њима.
Једног дана, преподобни
Панагис уђе у један брод и изађе у Аргостолу. Кренуо је полако, са својим
штапом, ка удовичиној кући.
Кад закуца на њена врата, она изађе на прозор. Како угледа непознатог
свештеника, удовица се разљути и поче страшно да га псује. Он је замоли по
други и трећи пут да му отвори, јер је желео нешто да јој саопшти. Али жена
настави са псовањем.
- Или ми отварај, или ћу отворити сам! – рекао је тада преподобни.
И истог часа он закрсти врата својим штапом и ова се одмах отворише!
Светац се стаде пењати степеницама, говорећи јој да га следи. Кад стигоше у салон, он јој рече:
- Седи у један ћошак, јер ћеш видети нешто што ниси очекивала.
Након што се кратко помолио, покрови који су прекривали портрете су пали и два детета се појавише жива на средини собе! Тада су извадили пиштоље и истовремено испалише по хитац, један у другог, те обојица падоше мртви. А онда се све, и портрети и соба, вратише у првобитно стање.
Док се уплашена жена молила у себи, преподобни Басија јој рече:
- Госпођо моја, Бог те воли! Послао је твојој деци природну смрт, како не би видела ово што си видела сада. Оба твоја сина су заволела исту жену и убили би се на начин који ти је показан. Покај се, дакле. Захвали Богу и настави, као и пре, са својим добрим делима.
Заиста, племкиња се покајала, и вратила се свом некадашњем животу.
uh, teško jeste, ali velika je istina da sve što n am se dešava ima svoj razlog, te da nas ništa ne sme skrenuti sa puta dobra.
Prijatno!
*домаћица
Тако је, драга моја Домаћице! И ма колико се нешто тешко и страшно чинило - то има свој разлог. А тамо где су велика страдања, кажу Свети, тамо се и венци славе умножавају. Грлим!***
Pozdrav!
*сањарења
Јесте тешка, али не и безнадежна. Машем!***
Изванредна прича, тј. важна животна лекција.
Зато прави верници имају снаге да издрже страшне ударце судбине и наставе свој живот- знајући шта су изгубили, а опет и знајући да за то мора постојати разлог.
Страшан је губитак, али вера мора бити јача.
*Ви
Да, има она прича о човеку који је силно желео да из срца своје жене избаци Бога и веру, па се она, кад се то и догодило, убила повевши у смрт и њихово двоје деце. Јер, више јој ништа није остало на овом свету. Вера враћа човеку живот.***