Златни кавез
Један веома имућан, размажени цар ходао је са својом свитом. Обилазио би најсиромашније делове краљевства да би са понижењем посматрао сиромашан свет који би сретао уз пут.
Сав у злату и свили, сиромашан свет би у њега гледао као у Бога.
Једног дана, док је шетао са свитом, људи око њега су приметили неког младог калуђера који им је ишао у сусрет. Брзо су га позвали да се поклони цару.
Монах је то са смешком прихватио. Поклони се и рече:
- Помаже Бог, царе!
Цару је ова појава била чудна; никад није видео такву срећу ни на једном лицу. Његови поданици, који су му се клањали, или су били у страху за живот или изгладнели и несрећни. Толика срећа на монаховом лицу отопи ледено царево срце. Цар, затечен и изненађен, јер је то било нешто ново за њега, повика:
- Чудан си ти мали човечуљак... Реци: шта може цар учинити за тебе? Шта желиш да ти поклоним?
Монах се насмеја, начини поклон и рече:
- Хвала теби, добри царе, ја већ имам све што ми је потребно.
Царева свита се у глас поче смејати, и наставише даље.
Док су ходали ка дворцу, цар паде у депресију - први пут у животу осетио се беспомоћно. Те ноћи ока није склопио. У зору је позвао своје слуге да иду и пронађу тог монаха и да га ипак натерају да узме од њега неки поклон. Рекао им је:
- Нека тражи све што је у мојој моћи, нећу жалити ни за чим!
Кад су царски војници пронашли његову келију нису могли поверовати да неко може да живи толико скромно и да буде срећан. Онда су почела убеђивања: нудили су му палате, имања, титуле, чак су и део царства ставили испред њега.
Када више није могао да слуша те њихове, за њега, сулуде понуде, монах скочи и рече:
- Реците цару ако хоће да ми дарује поклон мора да уради следеће:
Нека преплива језеро а да се не удави.
Нека прескочи ватру а да не изгори.
И нека се попне на планину а да се не умори.
Тек тада ће моћи да уради нешто за мене.
У чуду су се слуге вратиле да саопште цару захтев.
Кад је цар чуо, прво је помислио да је монах полудео, а онда је ипак решио да га послуша.
Већ у зору је са својом свитом пошао по даље инструкције за пут ка том чудесном месту о коме је монах причао. Кад су дошли, цар му рече:
- Дај ми мапу тог чудесног места и реци шта желиш да ти отуда донесем.
Монах се поче смејати:
- За то место не постоји мапа; на то место мораш да кренеш сам. Језеро је сво богатсво овога света, које вуче човека у његове дубине. Пламен су све страсти и жеље које горе у нама - њих мораш да прескочиш. А висока планина је тежак физички рад, који не сме душу да замори. Е кад будеш на то место стигао, царе, ти клекни и помоли се Богу за мене! То ће бити мој најлепши поклон.
Схвативши како не може да било шта уради по питању ове три ствари, цар крену назад ка дворцу. Само што је овог пута дворац изгледао другачије. Уместо луксузне палате, цар је видео свој златни кавез, који га је, без решетака и ланаца, везао за себе до краја живота.
Гавран
Стари духовник причао нам је често причу како се једном човеку, док је седео у башти испред куће, обратио ђаво у облику гаврана.
Слетео је испред њега и речима човечијим поздравио га.
Изненађен, човек је сав претрнуо од страха. Питао је птицу шта жели?
Тада му гавран рече да је најмудрија птица и да ће му помоћи да се обогати.
Човек, сав срећан, упита гаврана шта да ради?
Тад му гавран рече:
- Иди у оближњу шуму и попни се на највише дрво. На врху највишег дрвета стоји најскупљи дијамант на свету.
Тако човек и уради, али кад се попео на највише дрво тамо није било ничега, а ветар је толико љуљао дрво да човек једва сачува живу главу.
Сав љут дошао је кући и почео да виче на гаврана:
- Ти си луда птица, замало да погинем!
Тад се ђаво насмеја из гаврана:
- Ја луд а ти причаш са птицама!
Ђаво не може погубити човека природом и стварима, него унутрашњим мислима и жељама. Јер човека није гавран натерао на дрво, него његова луда жеља за богатством.
Сопствено расуђивање
Сакупили су се једанпут оци око Светог Антонија, да би испитали која је врлина најсавршенија, тј. која може да сачува монаха од свих ђаволских замки. Сваки је од њих рекао шта му је изгледало најбоље. Једни су хвалили пост и бдење, пошто они усредсређују помисли, доприносе лакоћи духа, и олакшавају човеково приближавање Богу. Други су више ценили сиромаштво и презирање земаљских ствари, зато што њима дух постаје спокојнији, чистији и слободнији од светских брига, услед чега приближавање Богу постаје лакше. Неки су опет хтели дати првенство милосрђу, зато што ће Господ милосрднима рећи: Ходите благословени Оца мога, примите Царство које вам је припремљено од постања света (Мт.25,34). Било је још и других предлога. А Свети Антоније је рекао:
- Све врлине које сте споменули веома су спасоносне и врло потребне онима који траже Бога и који горе жељом да му се приближе. Међутим, видели смо да су многи изнуравали своје тело прекомереним постом, бдењем, самовањем у пустињи, да су усрдно ревновали у напорима, волели сиромаштво, презирали светске удобности до те мере да нису остављали за себе ни онолико колико је потребно за један дан, већ све раздавали беднима. Па ипак се дешавало да су после свега тога скренули ка злу и падали, те се лишавали плода свих врлина, поставши достојни осуде. Узрок томе није ништа друго до одсуство врлине расуђивања и благоразумности. Они нису могли да се користе њеном помоћу. Јер, баш је то врлина која учи и побуђује човека да иде правим путем, и да не скреће у беспућа. Уколико идемо царским путем, никада нас неће привући наши клеветници, ни са десне стране - на прекомерено уздржање, ни са леве - на немар, безбрижност и лењост. Расуђивање је око душе и њен светилник, као што су очи светилник телу: ако око буде светло, онда ће све наше тело (дела) бити светло; а ако буде тамно, и све тело наше биће тамно, као што је рекао Господ у светом Јеванђељу (Мт.6,22-23). Помоћу расуђивања човек схвата своје жеље, речи и дела, и одустаје од оних који га удаљују од Бога. Расуђивањем он растура и уништава све замке које је ђаво спремио против њега, јасно разликујући шта је добро, а шта зло.
На исти предмет односи се и следећа изрека: Узевши комад гвожђа ковач унапред гледа шта може од њега да начини - косу, мач или секиру. Тако и ми треба да расуђујемо каквој врлини да приступимо да се не бисмо узалуд трудили.
Мудра камила
Мајка камила је са својом бебом камилом одмарала, лежећи на земљи, кад изненада беба камила упита:
- Мајко, мајко, могу ли нешто да те питам?
- Наравно! Шта те то мучи, дете?
- Зашто камиле имају грбе?
- Зато, мило моје, што смо ми пустињске животиње, па нам грбе служе да складиштимо воду, јер нам је вода, у пустињи, неопходна ради преживљавања.
- У реду! А зашто имају дуге ноге и заобљена копита?
- Па дете, сасвим је извесно да је то због лакшег ходања кроз пустињу. Знаш да са оваквим ногама могу да се крећем по пустињи боље од било кога другог! – рече мајка поносно.
- Добро! А што имају дуге трепавице? Некада ми сметају док гледам.
- Оне су ту ради заштите, чедо. Помажу очима да се заштите од песка и ветра – изјави мама камила поносно трепћући.
- Разумем! Дакле, грбе нам служе да складиштимо воду кад смо у пустињи, дуге ноге су за ход по пустињи и ове дуге трепавице су ми заштита у пустињи... Па шта онда ми радимо у зоолошком врту?!?
Наравоученије: Вештина, знање, способност и искуство користе само ако сте на правом месту.
Господ и Свети Илија
Једном позове Господ Светог Илију и рече му:
- Много пута си желео, да макар само један дан управљаш светом. Ево, седи за божански престо, са кога се види све шта се деси у свету и суди људима.
Тек што је сео Свети Илија за престо и погледао по свету, угледа, како на гумну деле газда и наполичар пшеницу. Узели мерицу па на једну гомилу сипају газди, а на другу наполичару. Поштено су поделили – све мерицу једном, мерицу другом. Кад су тако лепо поделили, наполичар отрча до куће да донесе вреће, па да носи свој део у свој амбар. Чим је сиромашни наполичар одмакао подалеко, газда журно захваташе са његове гомиле и сипаше на своју...
Светог Илију ова неправда толико расрди, да одмах пусти гром на бездушног газду и он на месту остаде мртав.
Кад то виде Господ, рече Светом Илији:
- Уклони се, пророче Илија, са мога престола. Да сам ја тако радио до сада бих потукао цео свет.
- народна прича -
Себичан човек
Једном давно, постојао је један себичан човек. Он је волео да све буде његово. Он није могао да подели са другима ништа што је његово.
Једног дана, човек је изгубио тридесет златника. Он је отишао код пријатељеве куће и испричао му да је изгубио златнике. Његов пријатељ је био срдачан и љубазан човек. Док се кћер његовог пријатеља враћала са посла, пронашла је тридесет златника и, кад се вратила кући, испричала је свом оцу шта је пронашла. Отац јој је рекао да ти златници припадају његовом пријатељу и пошао је њему. Кад је дошао код њега, испричао му је да је његова кћер пронашла тридесет златника и дао му их. После пребројавања златника, човек је рекао како му фале још десет златника и како је његова кћер то узела. Он је још рекао да он треба покрити то што је његова кћер узела. Међутим он је одбио.
Себичан човек је оставио златнике и отишао у суд и обавестио је судију око спора између њега и његовог пријатеља.
Судија је послао неког да доведе његовог пријатеља и његову кћер и, када су стигли, он је питао кћер колико је златника она пронашла. Она је одговорила тридесет златника. Судија је после питао себичног човека колико је златника изгубио и он је одговорио четрдесет златника.
Судија је потом рекао себичњаку да златници не припадају њему, јер је девојка пронашла тридесет а не четрдесет златника и дао је њој златнике док се не појави човек који их је изгубио.
Судија је потом рекао себичном човеку да ће га обавестити ако се појави човек који је пронашао четрдесет златника.
Себичњак је потом признао да је лагао и да је изгубио тридесет златника, међутим, судија га није слушао.
Поука: Ова прича о честитости нас учи да увек будемо честити зато што се нечеститост никада не исплати.
Храбри медведић
Заљубљен човек
Питали су једном једног заљубљеног човека:
- Зашто се не дивиш лепоти руже као остали?
- Зашто се смејеш и погледаш у Сунце када оно изненада још више засија, а остали склањају поглед од његовог сјаја?
- Зашто, када је највећа олуја и грми, ти излазиш из куће и киснеш?
- Зашто ноћу излазиш и причаш Месецу ?
- Зашто...
Човек их прекида одговарајући :
- Ружа је лепа, али никада нисте видели Ону која је посадила ту ружу. Никада нисте осетили додир руку које су разгрнуле земљу да би убацилe семе руже којој се сада ви дивите. Нисте осетили љубав којом је та ружа негована.
Нисте видели лице, осмех, нежност Оне од које је ружа научила тајну лепоте, чистоће, нежности...
Сунце греје и обасјава свако биће на планети. Сунце види и Њу. Види најдивније људско биће. Сваки пут када Сунце види Њену срећу, осмех, љубав... онда још јаче засија, јер се радује уз Њу. Зар мислите да бих пропустио да видим њену срећу, па макар изгубио вид? Њен осмех, срећа, радост.... то је све моје.
Олуја на коју излазим није ништа у односу на страх да је Она негде сама и дрхти. Када изађем, шаљем јој сву моју храброст, сву моју љубав, шаљем јој мисли које само Она сме да зна.
Ноћу причам Месецу све жеље, снове, наде... Па у свитање када буде сретао Сунце нека све исприча. Нека онда Сунце јутром својим првим зрацима помилује Њено лице и пренесе јој моје речи.
За сва остала питања која сте имали морао бих вас пустити у моје снове.
Мојим сновима само Она има приступ.
А вашим сновима....има ли ко приступ?
Планине ће памтити вукове
Синдром Нијагаре
Thomas Cole -Distant View of Niagara Falls, 1830, Oil on panel
Верујем да је живот попут реке и да већина људи ускаче у ту реку никада заиста не одлучивши где желе завршити. И тако за врло кратко време они бивају ухваћени у струји: струји догађаја, струји страхова, струји изазова. Када стигну до места где се река рачва, они не одлучују свесно где желе поћи или који им смер одговара. Они једноставно "иду како их вода носи". Постају део гомиле људи коју усмеравају догађаји уместо њихових властитих вредности. Због тога осећају да немају надзор. Остају у том несвесном стању све док их једног дана не пробуди звук разбеснеле воде. Тада откривају да се налазе два метра од слапова Нијагаре у чамцу без весла. У том тренутку кажу: "Ох, к врагу!" Али, тада је већ касно. Налазе се пред падом. Понекад је то емоционалан пад. Понекад је пад телесан. Понекад је реч о финансијском паду. Велика је вероватноћа да је оно што вас тренутно оптерећује у животу могло бити избегнуто бољом одлуком узводно.
Anthony Robbins
Трпељиви према туђим недостацима
Једном је патријарх Аврам, чувен по својој гостољубивости, примио у кућу неког Арапина, који је био јако напоран и захтеван. Ни са чим није био задовољан. Ни због чега није био захвалан. Ни на кући, ни на јелу, пажњи, срдачним и топлим осећањима Аврамове љубави. Приговори, тужбе и жалбе овог Арапина распршиле су стрпљење домаћиново.
- Боже мој - рече - зашто си ми послао овог човека? Не могу више да га поднесем.
У том зачу глас са неба:
- Авраме, Авраме, тог човека Ја трпим 40 година, а ти не можеш да га поднесеш ни један дан!?
Тада је Аврам увидео своју погрешку.
Можда си и ти, брате мој, привезан животом за једну овако захтевну особу. Можда је то твој пријатељ. Можда колега са посла из фирме у којој радиш, из твога села, комшилука. Немој заборавити на Аврама. Твоје ће се стрпљење увећати. Твоја доброта ће постати неисцрпна. А твоја врлина ће бити од Бога награђена.
Праштање увреда
Lost my way II by moroka323
Једна се жена жалила својој комшиници на пријатељицу која ју је увредила. Комшиница је стаде умиривати, уједно јој саветујући да опрости пријатељици увреду.
- Молим...?! А зашто бих...? Након свега што ми је приредила? Не, злобу не могу опростити! – рече жена. – Осим тога, због чега да волим људе који мене не воле, и зашто да чиним добро кад сви око мене гледају да те преваре, издају и учине ти сваку пакост?
- Испричаћу ти једну причу – рече јој комшиница. – Живео једном један човек. И замоли он Мајку природу да учини да ноћу буде светло, како не би морао палити свећу, и да зима буде топла, како не би морао ложити пећ. Но Мајка природа зна најбоље и како би требало да буде, тако да она не удовољи молби овог човека. Он се због тога силно наљути, те рече одлучно:
- Тако значи! Е у том случају ни ја нећу палити ноћу свећу да ти сија и буде светло. И нећу зими ложити пећ да се ти грејеш. Чак ћу и врата од куће држати отворена, да се ни унутра топлота не задржава, па нека ти буде хладно.
- Каква будала! – рече жена, прекинувши комшиницу. – Мислио је да он својом свећом прави светлост и својом топлотом из пећи да греје свет. Надмени лудак! Та то је, пре свега, било потребно њему самом. Мајка природа се сама стара о себи.
- Па због чега ти – добаци комшиница – радиш исто?
- Ја?! – зачуђено ће жена.
- Да, ти. Зашто ти гушиш у себи своју љубав, када је свуд око тебе тама, и због чега ускраћујеш топлоту свог срца, кад се око тебе налазе хладна људска срца? Зашто да седиш у мраку и чекаш да те неко обасја? Зар није боље да светлиш себи и другима? Јер ћеш тако и сама пронаћи пут и, сасвим могуће, угледаће га и они око тебе и поћи с тобом руку под руку. И зашто да седиш у хладном и чекаш да те неко огреје? Радије разгреј своје срце, па ћеш његовом топлином разгалити и срца других људи, тако да из топлих срдаца неће долазити хладноћа.