Храбри медведић
Заљубљен човек
Питали су једном једног заљубљеног човека:
- Зашто се не дивиш лепоти руже као остали?
- Зашто се смејеш и погледаш у Сунце када оно изненада још више засија, а остали склањају поглед од његовог сјаја?
- Зашто, када је највећа олуја и грми, ти излазиш из куће и киснеш?
- Зашто ноћу излазиш и причаш Месецу ?
- Зашто...
Човек их прекида одговарајући :
- Ружа је лепа, али никада нисте видели Ону која је посадила ту ружу. Никада нисте осетили додир руку које су разгрнуле земљу да би убацилe семе руже којој се сада ви дивите. Нисте осетили љубав којом је та ружа негована.
Нисте видели лице, осмех, нежност Оне од које је ружа научила тајну лепоте, чистоће, нежности...
Сунце греје и обасјава свако биће на планети. Сунце види и Њу. Види најдивније људско биће. Сваки пут када Сунце види Њену срећу, осмех, љубав... онда још јаче засија, јер се радује уз Њу. Зар мислите да бих пропустио да видим њену срећу, па макар изгубио вид? Њен осмех, срећа, радост.... то је све моје.
Олуја на коју излазим није ништа у односу на страх да је Она негде сама и дрхти. Када изађем, шаљем јој сву моју храброст, сву моју љубав, шаљем јој мисли које само Она сме да зна.
Ноћу причам Месецу све жеље, снове, наде... Па у свитање када буде сретао Сунце нека све исприча. Нека онда Сунце јутром својим првим зрацима помилује Њено лице и пренесе јој моје речи.
За сва остала питања која сте имали морао бих вас пустити у моје снове.
Мојим сновима само Она има приступ.
А вашим сновима....има ли ко приступ?
Планине ће памтити вукове
Синдром Нијагаре
Thomas Cole -Distant View of Niagara Falls, 1830, Oil on panel
Верујем да је живот попут реке и да већина људи ускаче у ту реку никада заиста не одлучивши где желе завршити. И тако за врло кратко време они бивају ухваћени у струји: струји догађаја, струји страхова, струји изазова. Када стигну до места где се река рачва, они не одлучују свесно где желе поћи или који им смер одговара. Они једноставно "иду како их вода носи". Постају део гомиле људи коју усмеравају догађаји уместо њихових властитих вредности. Због тога осећају да немају надзор. Остају у том несвесном стању све док их једног дана не пробуди звук разбеснеле воде. Тада откривају да се налазе два метра од слапова Нијагаре у чамцу без весла. У том тренутку кажу: "Ох, к врагу!" Али, тада је већ касно. Налазе се пред падом. Понекад је то емоционалан пад. Понекад је пад телесан. Понекад је реч о финансијском паду. Велика је вероватноћа да је оно што вас тренутно оптерећује у животу могло бити избегнуто бољом одлуком узводно.
Anthony Robbins
Трпељиви према туђим недостацима
Једном је патријарх Аврам, чувен по својој гостољубивости, примио у кућу неког Арапина, који је био јако напоран и захтеван. Ни са чим није био задовољан. Ни због чега није био захвалан. Ни на кући, ни на јелу, пажњи, срдачним и топлим осећањима Аврамове љубави. Приговори, тужбе и жалбе овог Арапина распршиле су стрпљење домаћиново.
- Боже мој - рече - зашто си ми послао овог човека? Не могу више да га поднесем.
У том зачу глас са неба:
- Авраме, Авраме, тог човека Ја трпим 40 година, а ти не можеш да га поднесеш ни један дан!?
Тада је Аврам увидео своју погрешку.
Можда си и ти, брате мој, привезан животом за једну овако захтевну особу. Можда је то твој пријатељ. Можда колега са посла из фирме у којој радиш, из твога села, комшилука. Немој заборавити на Аврама. Твоје ће се стрпљење увећати. Твоја доброта ће постати неисцрпна. А твоја врлина ће бити од Бога награђена.
Праштање увреда
Lost my way II by moroka323
Једна се жена жалила својој комшиници на пријатељицу која ју је увредила. Комшиница је стаде умиривати, уједно јој саветујући да опрости пријатељици увреду.
- Молим...?! А зашто бих...? Након свега што ми је приредила? Не, злобу не могу опростити! – рече жена. – Осим тога, због чега да волим људе који мене не воле, и зашто да чиним добро кад сви око мене гледају да те преваре, издају и учине ти сваку пакост?
- Испричаћу ти једну причу – рече јој комшиница. – Живео једном један човек. И замоли он Мајку природу да учини да ноћу буде светло, како не би морао палити свећу, и да зима буде топла, како не би морао ложити пећ. Но Мајка природа зна најбоље и како би требало да буде, тако да она не удовољи молби овог човека. Он се због тога силно наљути, те рече одлучно:
- Тако значи! Е у том случају ни ја нећу палити ноћу свећу да ти сија и буде светло. И нећу зими ложити пећ да се ти грејеш. Чак ћу и врата од куће држати отворена, да се ни унутра топлота не задржава, па нека ти буде хладно.
- Каква будала! – рече жена, прекинувши комшиницу. – Мислио је да он својом свећом прави светлост и својом топлотом из пећи да греје свет. Надмени лудак! Та то је, пре свега, било потребно њему самом. Мајка природа се сама стара о себи.
- Па због чега ти – добаци комшиница – радиш исто?
- Ја?! – зачуђено ће жена.
- Да, ти. Зашто ти гушиш у себи своју љубав, када је свуд око тебе тама, и због чега ускраћујеш топлоту свог срца, кад се око тебе налазе хладна људска срца? Зашто да седиш у мраку и чекаш да те неко обасја? Зар није боље да светлиш себи и другима? Јер ћеш тако и сама пронаћи пут и, сасвим могуће, угледаће га и они око тебе и поћи с тобом руку под руку. И зашто да седиш у хладном и чекаш да те неко огреје? Радије разгреј своје срце, па ћеш његовом топлином разгалити и срца других људи, тако да из топлих срдаца неће долазити хладноћа.
Молитва
Прича о Марији, Димитрију и Јоргосу
Димитрије и Марија су били брат и сестра. Димитрије је имао пријатеља Јоргоса, лекара. Јоргос је посећивао Димитрија у његовој кући. После неког времена, Марија открије брату своју тајну: озбиљно се заљубила у Јоргоса. Због тога је молила брата да више не доводи Јоргоса у кућу да не би узалуд патила, тим пре што је Јоргосова породица била богата и припадала вишем сталежу, и никад не би прихватила да им снаха буде сирота и неугледна Марија. Отада је Димитрије избегавао да позове Јоргоса у кућу; под разним изговорима, сусретао га је изван своје куће, у башти.
Једног дана Марија ми дође у посету. Отвори преда мном своје срце и изнесе своју муку. Ја је посаветовах да се усрдно моли, и то нарочито у праскозорје, пре сванућа; да подигне руке к Богу молећи Га да буде по Његовој вољи. Марија верно послуша мој савет. Не прође много времена, Јоргос замери Димитрију да је овај необјашњиво променио своје понашање према њему, да га избегава и да га више и не уводи у кућу. Димитрије му откри разлог за такво понашање и изнесе проблем своје сестре. Јоргос тада бризну у плач и признаде да и он има исти такав проблем - да веома воли Марију и да се већ дуго, у прво свануће, буди са Маријиним ликом пред очима. Био је то час кад се Марија молила, управо онако како сам јој саветовао. Тако су се, уз помоћ усрдне молитве, открила скривена осећања ово двоје честитих младих људи; на крају се они и узеше, иако су се Јоргосови родитељи испрва томе противили.
Таква молитва је, дакле, потребна оном детету о коме смо говорили: усрдна, трајна, упорна, и Бог ће учинити чудо и ослободиће дете од тога што га спутава. Када мајка постане света, дете ће пронаћи прави пут.
Константин Јанациотис – Покрај Старца Порфирија
(сећања његовог духовног детета)
Два кувара
Некада давно живела су два дивна кувара, Бојлер и велики Тигањ, и обојица су имали своје ресторане. Једнога дана Бојлер рече великом Тигању:
- Обојица смо велики кувари па зашто онда не направимо нешто заједно?
- У праву си! - сложио се ревносно велики Тигањ. - Зашто нисам размишљао о томе? Јело припремљено заједно разликоваће се од свега што је ико пре пробао, и позваћемо цео град да то проба! То ће бити права гозба!
- Да, гозба! То је сјајна идеја! - ускликну Бојлер. - Које јело ћемо припремити?
- Нисам сигуран - рече велики Тигањ. - Али свакако нешто заиста укусно!
Након веома дуге дискусије, кувари одлучише да припреме рибу, али не само уобичајену рибу – врсту рибе која ће натерати људе да чисто полижу своје тањире.
- Почећемо сутра - рече велики Тигањ. - Хајде да урадимо ово: jа ћу пржити рибу, а ти ћеш за њу припремити сос!
- Договорено! - рече Бојлер, и кувари направише планове да све састојке морају доставити у ресторан великог Тигања. Задовољни својим плановима, они се руковаше и одоше различитим путевима.
Наредног јутра велики Тигањ оде до рибље пијаце. Он проведе пуна три сата бирајући најбољу рибу са сигурношћу да је та најсвежија. Седамдесет бачви рибе из различитих земаља биле су утоварене у кола и достављене у његов ресторан. У међувремену, Бојлер оде до пијаце поврћа и требало му је три сата да одабере најукусније поврће и зачине из многих различитих земаља. Достављачи су носили седамдесет корпи које су до врха напуниле ресторан великог Тигања. Кувари се одморише кратко време и онда се латише посла. Велики Тигањ је пржио своју рибу у седамдесет различитих тава, и Бојлер је кувао свој сос у седамдесет различитих лонаца.
Након четири сата све је било спремно. Риба коју је велики Тигањ припремио изгледала је тако чудесно добро да се чинило да сија као сјајно углачане бронзане таве у којима је била пржена. У ствари, она је изгледала тако дивно укусно да велики Тигањ више није желео да стави Бојлеров сос преко ње. У међувремену, мирис Бојлеровог соса је тако добро мамио воду на уста да нико није могао да прође ресторан без заустављања, и велика гомила људи скупи се поред ресторана.
- Да ли морам да сипам овај предивни сос преко рибе великог Тигања? - рече Бојлер тужно.
Намргођени кувари приступише један другом.
- Па, претпостављам да је дошло време да твој сос ставиш преко моје рибе - рече велики Тигањ не гледајући у Бојлера.
- Прелијем свој сос преко ње? - упита Бојлер зачуђено. - Провео сам тако много времена припремајући ово кулинарско ремек дело, и ти желиш да то ставим преко твоје рибе да би људи рекли, ’Како је велики Тигањ припремио сјајну рибу!’?
- Знаш шта? - велики Тигањ одговори љутито, - У том случају, ја не желим да уништим чудесан укус своје рибе стављајући твој сос преко ње! Хајде да свако од нас задржи оно што је припремио.
Бојлер позва неке конобаре и нареди им да однесу сос у његов ресторан, и он такође оде тамо и седе љут на на цео свет.
- Нико ми није потребан! – помисли. - Мој сос је предобар за њих. Ја не желим ничије похвале; појешћу тај сос сам.
И узео је велику кашику и почео да једе, али сос је био превише зачињен и након пар залогаја Бојлеру позли.
- Направио сам грешку - помисли он. - Али још није прекасно.
- Хеј, конобари! - позва их он.
- Да, Бојлеру! - одговорише они.
- Да ли бисте хтели да овај сос однесете натраг великом Тигању?
- Да, ти си у праву - рече велики Тигањ.
- Опрости ми, мој драги пријатељу, направио сам грешку - поче Бојлер. - Не знам шта ми је било. Овај сос је направљен да би прелио твоју рибу.
- Не, не! -успротиви се велики Тигањ. - То сам био ја који је направио грешку мислећи да је моја риба дивно укусна без твог соса. Нисам могао јести ни мало од тога јер нема укуса само по себи. Како је дивно што си се вратио!
Бојлер и велики Тигањ загрлише се срећно и одмах сервираше чудесну гозбу коју ће град заувек памтити! Људи дођоше одасвуд само да би пробали најукуснију рибу на свету. Никада пре они нису пробали тако нешто!
До дана данашњег мушкарци и жене причају ову стару причу својим унуцима. Мој деда испричао је причу мени и замолио ме да је пренесем свој деци света. На овај начин, она ће сазнати вечну истину: само заједно можемо учинити нешто дивно, и нико не може бити срећан сам.
Аутор: Игал Резник
Најузбудљивији дан једног детета
- Како је изгледао ваш најузбудљивији дан прошле недеље? Максе?
- Био сам на дивном излету са целом породицом. Ишли смо великим аутом, прави мерцедес бенз! Затим смо отишли да посетимо ујка Петра [1], који је краљ или нешто слично. Живи у огромној кући, правом дворцу [2]. Ујка Петар има много пријатеља који га често посећују. Али исто тако има и пуно непријатеља. Неки од њих би чак волели да га пошаљу на месец. Након посете смо огладнели, па смо изашли на ручак. Било је тако пуно хране, да је мама могла да понесе две пуне кесе кући. Увече смо отишли до мора и посматрали смо бродове на таласима...
- Лажову! Није могуће имати тако леп дан.
Сиромаштво говори много прича
Напомене:
1. Ујак Петар - Peter Hartz, познат као саветник немачког канцелара Герхарда Шредера, за кога је развио Харц-реформе немачког тржишта рада и пословних агенција - за благостање и добробит Немачке
2. дворац - Arbeitsamt – Центар за запошљавање
Sweet innocent child
With your open eyes
You've seen us through
we really are
And I know that there'll be tomorrow
So that hope can have its glory day
And I wish that this world would embrase you
From magic stars and mystery
My open heart
Why did we make it so hard
This life is so complicated
Until we see it through the eyes of a child
Why did we make it so hard
This life is so complicated
Until we see it through the eyes of a child
I know you
I've seen you're face before
You braught me to this open door
Afraid to walk through
Please take my hand
And I know that there will be tomorrow
To the how can have this glory day
And I wish that this world embrase you
From magic stars and mystery
My open heart
Why did we make it so hard
This life is so complicated
Until we see it through the eyes of a child
Why did we make it so hard
This life is so complicated
Until we see it through the eyes of a child
And I'll see where we'll go from here
'cause love doesn't break with the right [...]
You hands is how
You've chosen to be
Life is a freedom
Now go out there and be free
Why did we make it so hard
This life is so complicated
Until we see it through the eyes of a child
Why did we make it so hard
This life is so complicated
Until we see it through the eyes of a child
Why did we make it so hard
This life is so complicated
Until we see it through the eyes of a child
Why did we make it so hard
This life is so complicated
Until we see it through the eyes of a child
Годишња доба
Био једном један човек који је имао четири сина. Желео је да његови синови науче да не смеју судити о стварима и догађајима сувише брзо. И тако, послао је сваког сина, једног за другим, у потрагу за стаблом крушке, које се налазило далеко од њиховог дома.
Први син је отишао у зиму, други син у пролеће, трећи је отишао у лето, а најмлађи син у јесен.
Када су се сви вратили натраг, отац их је позвао заједно да му опишу шта су видели.
Први син је рекао да је дрво било ружно, савијено и уврнуто.
Други син је рекао да је дрво било прекривено са зеленим пупољцима и да је пуно обећања.
Трећи син се није сложио са претходним причама. Он је рекао да је дрво било препуно цвећа, које је мирисало тако угодно и изгледало предивно; било је то нешто најљупкије што је он икада видео.
Најмлађи син се није сложио ни са једним од претходне тројице. Он је рекао да је дрво било у јеку зрелости, отежало од плодова, пуно живота и испуњености.
Отац је, потом, објаснио синовима да су сви били у праву, зато што је свако од њих понаособ видео само једну сезону у животу дрвета. Рекао је синовима да не могу судити о дрвету, или о особи, само на темељу једне сезоне. Рекао им је да суштина њиховог постојања, задовољства, радости и љубави, која долази од тог живота, може бити мерена једино на крају, када се све сезоне живота заокруже.
Ако одустанете када је зима, пропустићете обећања вашег пролећа, лепоту вашег лета и испуњеност ваше јесени.
Не дозволите да бол једне сезоне уништи радост и задовољство свих осталих.
Не судите о животу на основу једне тешке сезоне.
Устрајте током тешких фаза у животу и боља времена ће сигурно доћи у одговарајућем тренутку.
Стреми ка надахнућу... пре него што се угасиш.
Живи једноставно.
Воли племенито и дарежљиво.
Устрај у настојањима.
Говори љубазно и благо.
А све остало остави Богу да одлучује.
Срећа вас чини угодним и благим.
Искушења вас чине јаким.
Туга вас чини хуманим.
Неуспех вас чини покорним.
Успех вас подстиче да се развијате.
Али једино вас Бог чини устрајним.
Буди сигуран, јер је Он уз тебе...
Бог те благословио и нека се брине о теби кроз све делове – сезоне твога живота!
А ти устрај и расти заједно са Њиме!
Упорност
Један је човек спавао у својој кућици, кад усред ноћи, изненада, његову собу испуни светлост и указа му се Спаситељ. Спаситељ му рече да за њега има посао који мора обавити и показа му велики камен који је стајао испред кућице. Објаснио му је шта мора чинити: гурати камен свом својом снагом.
Ово је човек радио из дана у дан. Много се година мучио од сунчева изласка до заласка, његове руке управљене на хладну, масивну површину непомичног камена гурале су свом снагом.
Сваке се вечери човек враћао својој кући забринут и исцрпљен, осећајући да је цели дан истрошио узалуд. Видевши да човек показује знаке обесхрабрења, ђавао се одлучи умешати. Почео га је саветовати: «Већ предуго времена гураш тај камен и још се није померио. Зашто се мучиш? Ионако га никада нећеш померити.» Тако је, уверивши човека да је задатак немогућ и осуђен на пропаст, учинио да изгуби скоро сву срчаност и храброст. «Зашто бих се толико мучио око овога?», мислио је. «Једноставно ћу уложити нешто мало времена и минимум труда и то ће бити сасвим довољно.» И тако је то намеравао учинити. А затим је одлучио помолити се и изнети своје муке Спаситељу. «Спаситељу», рече, «дуго сам и напорно радио у Твојој служби, улажући сву моју снагу да обавим оно што си од мене тражио. Па ипак, након свег овог времена, нисам померио камен ни пола милиметра. У чему грешим? Зашто не успевам?»
Господ му, сажаливши се, одговори: «Пријатељу мој, кад сам тражио од тебе да ми служиш, и ти си прихватио, рекао сам ти да гураш онај камен свом својом снагом, што си и урадио. Ниједном нисам споменуо да сам очекивао да ћеш га помакнути. Твој задатак је био да га гураш. И сада, долазиш к мени, исцрпљен и истрошене снаге, мислећи да ниси успео. Но, да ли је тако? Погледај се. Твоје руке су снажне и мишићаве, леђа набијена и препланула, кожа на длановима је очврснула од сталног притиска, а ноге су ти постале крупне и чврсте. И поред тога ти си много порастао и твоје могућности су сада далеко веће него раније. Ипак, ниси померио камен. Али твој позив био је да будеш покоран и да гураш. Да вежбаш своју веру и поверење у моју мудрост. То си успео. Ја ћу сада, пријатељу мој, померити камен.»
Некад, кад чујемо Божју реч, желимо користити свој ум како би сазнали шта Он жели, а заправо оно што Бог од нас тражи је једноставно: послушност и поверење у Њега. На све начине треба вежбати веру која помиче планине, али ипак је увек Бог онај који заправо то чини.
Џунгла и звери
Чувар једног зоолошког врта поднео је оставку на своје радно место. Након извесног времена, запослио се у полицијској станици у неком великом граду. Већ у току свог првог патролирања, као орган реда и мира, дошао је у контакт са људима и разочарао се. На лицу места се уверио да су организовани криминал, прање новца, лаж и дубок неморал учинили да друштво изгледа горе од џунгле. Истог дана отишао је код свог шефа и дао отказ.
- Драже ми је да будем чувар у золошком врту, где су дивље звери, него у овој људској џунгли.
Уопште није погрешио овај Божији човек. Дивљаштво које влада међу људима, превазилази суровост животиња у џунгли. Уистину, постоје случајеви где звери показују узвишеније понашање од оног којег чине људи.
превод са грчког
Свети Георгије убива аждају
Не треба прећутати оно знаменито чудо које учини свети великомученик Георгије убивши аждају у Сирофиникији крај града Вирита, покрај мора, недалеко од града Лиде, где би погребено тело овог светог великомученика. То чудо изображено је разним иконома старим. А путницима који путују у Палестину показују место где се то чудо догодило. А оно се догодило на следећи начин. Крај града Вирита бејаше врло велико језеро, у коме живљаше огромна аждаја, страшан погубитељ. Излазећи из језера, она је многе људе грабила, у језеро одвлачила, и тамо их прождирала. И народ који је много пута ишао у хајку на њу, она је разгонила и побеђивала. Јер прилазећи градским зидинама она је дисањем својим испуњавала ваздух смртоносним отровом, од кога су се многи разбољевали и умирали. И беше невоља и туга и вапај и плач велики непрестано у том граду, у коме су живели незнабошци. Сви житељи, и сам цар, беху идолопоклоници.
Једнога дана сабраше се житељи града Вирита, одоше код свога цара и упиташе га: Шта ћемо чинити, јер гинемо од оне аждаје? А он им одговори: Оно што ми открију богови, то ћу вам препоручити. - И он путем откривења доби од живећих у идолима демона, тих убица душа људских, савет који саопшти житељима града. Савет овај: Да не би сви изгинули, треба сваки дан да редом дају своју децу, сина или кћер, оној аждаји за храну. Притом изјави: А кад дође ред на мене, онда ћу и ја дати своју кћер, иако ми је јединица.
Грађани прихватише овај царев савет, или боље савет демона, и одлучише да сви, и старешине и обични грађани, сваког дана дају децу своју за храну аждаји. И то на овај начин: сваки дан се имао остављати на обали језера нечији син или кћер, красно окићени. - И тако су радили, иако су много жалили и плакали за децом својом. А аждаја је излазила и јела децу. Пошто се обредише сви грађани у давању деце, дође ред и на цара. Грађани дођоше код цара и рекоше му: Ето, царе, ми смо сви по твоме савету и одлуци дали децу своју аждаји, шта сада наређујеш да чинимо? Цар им одговори: И ја ћу дати своју једину кћер, а потом ћу вам јавити што нам богови буду опет открили. Онда цар дозва своју кћер и нареди јој да се најлепше украси. И жаљаше за њом и плакаше силно са целим домом својим, али није могао да наруши одлуку, тобож божанску, а у ствари демонску, о приношењу деце на жртву. И он даде своју кћер да је одведу аждаји, као жртву богу адског бездана. А он сам са својима сузним очима посматраше из палате како је воде. И одведоше девојку на одређено место на обали језера, на коме се приносила жртва аждаји. И она стајаше ридајући и очекујући смртни час, у који је аждаја имала изаћи из језера и појести је.
И гле, по промислу Божјем, који хоће да се сви спасу и да се град тај избави и од телесне и од душевне погибли, наиђе тамо свети великомученик Георгије, војник Небеског Цара, јездећи на коњу и држећи у руци копље. И видевши девојку где стоји крај језера и силно плаче, он је упита због чега ту стоји и тако плаче. Она му одговори: Добри младићу, бежи брзо одавде са коњем својим, да не би заједно са мном погинуо. Светитељ јој на то рече: Не бој се, девојко, већ ми кажи шта ишчекујеш, док те народ издалека посматра? Девојка му одговори: О изврсни младићу, видим да си јуначан и храбар, но зашто желиш да умреш са мном? Бежи брзо са овог места. Светитељ јој онда рече: Нећу отићи док ми не кажеш истину, због чега овде стојиш и плачеш, и кога очекујеш.
Девојка му онда исприча све редом о аждаји и о себи. На то јој свети Георгије рече: Не бој се, девојко, јер ћу те ја у име Господа мог, Бога истинитог, избавити од аждаје. Она одговори: Добри војниче, не жели да погинеш са мном него бежи, и избави себе од горке смрти; доста је да ја сама овде погинем, јер и мене нећеш избавити од аждаје, и сам ћеш погинути.
Док девојка говораше то светитељу, гле, појави се из језера она страшна аждаја, и стаде се приближавати својој уобичајеној жртви. Видевши аждају, девојка крикну силно: Бежи, човече, ево аждаја долази! - Свети Георгије се прекрсти, и призивајући Господа рекавши: У име Оца и Сина и Светога Духа, полете са коњем на аждају, снажно јој зари копље у грло, пригњечи је уз земљу, а коњ је ногама гажаше. Затим свети Георгије нареди девојци да својим појасем веже аждају и води је у град као кротког пса. А народ са запрепашћењем посматрајући где девојка води аждају, стаде бежати од страха. - Онда им свети Георгије рече: Не бојте се, него се уздајте у Господа Исуса Христа, и верујте у Њега који ме посла к вама да вас избавим од аждаје.
И свети Георгије уби аждају мачем усред града, а људи извукоше њен труп изван града и огњем спалише. Тада цар тога града и сав народ повероваше у Христа и примише свето крштење. И би крштено тада двадесет и пет хиљада људи осим жена и деце. И на том месту потом би подигнута велика и прекрасна црква у име Пречисте Дјеве Богородице, кћери Небеског Цара Бога Оца, и мајке Сина Његовог, а невесте Духа Светог, у име светог победоносца Георгија, пошто је избавио ону девојку од видљиве аждаје. Он исто тако чува непорочну цркву Христову, и сваку душу православну помоћу својом од невидљивог прождиратеља у бездану ада, и од греха као од змије смртоносне.
Но овде се додаде и друго чудо: када се потом освећивала та црква, подигнута у име Пречисте Дјеве Богородице, и у част светог победоносца Георгија, онда у знак изливене благодати божанске, потече из олтара извор воде живе, исцељујући сваку болест код свих који с вером прибегавају, у славу Онога који је извор Живота, самог Цара славе, Бога у Тројици, Оца и Сина и Светога Духа, хваљеног вавек у светима Његовим, амин.
Из "Житија светих за април", Светог Јустина Ћелијског
