Љубав и према животињама
Да, он је у љубави био богаташ,
обилан и блаженом надом,
и живом вером силан,
док свету изгледаше незнавен»...
Блажен је онај ко и животиње милује.
Код блаженог Теофила пећ се ложила и зими и лети, или боље рећи, није се ложила, већ се само димила. Он би у њу стављао дебелу цепаницу, која се стално гасила, те је морао да је потпаљује и по неколико пута. Разуме се да од таквог ложења, нарочито зими, у келији није могло бити топло. Често се дешавало да се и вода смрзне. Али, старац Теофил није обраћао ни најмању пажњу. Обукавши кожух и ваљенке, он би стао на молитву и духом се узносио изнад свих лишавања и потреба свог изнуреног тела.
Једног лета, када се старац налазио у Китајевској пустињи и живео у дрвеном крилу манастира, управник му је послао фурнаре да у келији поправе дотрајалу пећ. Међутим, Теофил их подмити да не поправе пећ, због чега се изложио прекорима управника Пустиње, јеросхимонаха Јова. Он је лично одузео старцу лактове чункова и преместио га доле, у камену зграду, ради опреза. Тада је блажени, у својој јуродивости, сместа позвао раднике и наредио им да развале целу пећ ради презиђивања по његовој жељи. Међутим, у томе је на време био спречен. Септембра исте године, на крају вечерње, упркос најстрожој забрани, старцу је пало на ум да наложи пећ. Учинивши то, он је по њој наређао земљане лонце и отишао у шуму. У његовом одсуству, све се стропоштало на дрвени под, који се запалио и просторију испунио димом. Дотрчала је братија те је заједничким напорима, мада не брзо, пожар био угашен. А сам виновник те беде дуго није пронађен. После их је све тешио речима:
- Ако Бог не допусти – свиње неће појести. Не ропћите због онога што није било. Боље славите Господа за Његову милост, јер чудна дела чини синовима људским.
Храну коју је добијао из манастирске кухиње, старац би обично помешао заједно, у једну посуду, не водећи рачуна да ли се ради о горком или слатком: и боршч, и кашу, и рен, и квас. А за оне који су се чудили његовом поступку, одговор је био: «И у животу је тако: и горко, и кисело, и слано, помешано са слатким – и све се мора сварити».
Али храну, коју је нудио намерницима и сиромасима, он остављаше у стању у коме је добијао из кухиње. Себи је понекад спремао кнедле, кашу од гриза или ситне резанце. Али, све је било без соли и уља и врло неукусно.
Уопште, Теофил је узимао веома мало хране. Средом и петком није јео ништа осим пола шољице меда, разблаженог водом и ледом. То му је била једина храна и у суботу и недељу прве седмице Великог поста, као и у суботу Страсне седмице. У друге дане те седмице није узимао чак ни воду. Чај старац није употребљавао. Уместо њега кувао је нану, коју је пио после заласка сунца, једно две чаше, премда увек до пола. Другу половину би сипао у лонче и частио намернике. Блажени никада није јео црни хлеб, већ бели, чак само средину, коју је вадио штипајући.
Осим свих тих необичних навика, блажени је имао још једну оригиналну особину – љубав према животињама и птицама. Од ограде Китајевске пустиње до самог руба манастирског рибњака простирао се омањи празан простор. Видевши да ничему не служи, Теофил је дозвао једног сељака и, плативши му, рекао:
- Довези сутра рало, узори и посеј конопљу.
- А шта ће вам конопља, баћушка.
- Небеске птице ће долетети и хранити се.
Сељак је тако и урадио. Конопља је нарасла и птице су у јатима долетале да се хране и множе.
Када се од разне бајате хране, која се налазила у келији, запатило мноштво мишева, Теофил је изгубио стрпљење од њиховог ноћног узнемиравања и намислио да их смири.
- Улови ми управника – рекао је једном младом појцу, дозвавши га код себе. – Улови, улови... Даћу ти за земичку.
- Како да га уловим кад стално седи у келији. Ако пробам и приђем, батином ће ме изударати да ћу до саме смрти памтити – смешећи се, одговори младић старцу, мислећи да говори о управнику Јову, кога није волео.
- Та не тог управника, будалице...
- Па ког, баћушка?
- Оног што лови мишеве. Али одабери неку несрећну скитницу, која зна да ради свој посао, а не да се прави важан и да се излежава на пећи.
Ускоро је мачор набављен и мишеви су се смирили. Али, пошто се утишао мишји чопор, почеле су да досађују бубашвабе. Тада блажени дозове келијника и каже му:
- Ево, узми новац и купи ми кокош.
Келијник је отишао у село и, уместо кокоши, купио петлића. Петлић шета по келији, тресе црвеном крестом и кљуца бубе по угловима. Изјутра, кад би уморан од ноћних молитвених подвига старац задремао, петао би одједном закукурикао.
- То није за манастир – закључи старац и поче дрмусати Ивана, свог келијника. – Носи га одавде да му нема ни трага ни гласа.
- Па куда да га носим? – упита сањиво келијник.
- Носи га искушенику Никифору. Дај му га од мене.
Келијник без поговора послуша и однесе петлића Никифору.
Искушеник Никифор је пре доласка у манастир био кмет и служио као лакеј код свог господара. Склон монашком животу, замолио је од спахије отпусницу и, дошавши у Кијев, ступио у братство Китајевске пустиње. Ту он живи и борави већ трећу годину, али га нечисте мисли збуњују и наговарају да изађе из манастира. Добивши од келијника петлића, Никифор стоји и размишља: «Зашто ли је старац послао петлића? Пошто зна да не једем месо, значи, нема зашта да ме изобличава». Али, због смирења, он прими петлића у келију.
И тако петлић оде, а код старца се појавила кокица. После месец дана искушеник Никифор долази код старца по савет. Блажени му, ништа не говорећи, даје и кокицу.
- Али, шта! Шта ће ми то, баћушка? Ни са петлићем не знам шта ћу.
- Узми, узми кад ти кажем. Нека буде пар.
Прошло је неколико дана. Никифор се случајно упознао са једном лепом девојком, и опхрван блудном страшћу, тајно отишао из манастира да би се убрзо потом оженио. Тек тада је схватио шта је значио петлић и зашто му је дата кокица да буде пар.
Пошто због удаљености није могао често да посећује Лавру и одлази у град, старац је набавио бика црне длаке на коме је ишао у свети манастир, а преко града одлазио и до Братског манастира. Али, пре него што вам кажем о том бику, испричаћу како је доспео код старца.
Иван Катков (месар из Полода, који је старцу у Братски манастир слао коњића) дође да обиђе блаженог. Пошто се исповедио, наставио је да старцу прича о својим пословима, па је, између осталог, споменуо и набавку једног веома хировитог, младог бика.
- Купио сам, баћушка, бика. Мислио сам да га оставим за себе, али не знам шта да радим са њим. Скот се сасвим помамио. На сваког иде роговима. Хоћу да га закољем, али ми је жао.
- А ти га поклони мени.
- Вама?! Сачувај Боже. Па њему се не сме прићи. Колико је само људи обогаљио.
- Немој да се бринеш. Научиће се он смирењу.
- Али, како ћу ја то...
- Једноставно. Приђи му и кажи му: «Еј, бикчићу, од сада ниси мој, већ оца Теофила. Спремај се код њега у госте».
Месар је тако и учинио. По повратку кући, пришао је бику и поновио речи које је старац изговорио. Бик, који је дотада фрктао и беснео, постаде кротак као јагње. Почео је мирно да се умиљава и да лиже газди руке. Тада му је један радник на рогове набацио уже и, предвече, бик би доведен у Китајевску пустињу, код оца Теофила.
Добивши бика, блажени је измајсторисао омање таљиге. Изнад задњих точкова је направио малу дашчару, покривену дебелим платном и почео да путује на свом «бајкуну» по околини. При томе, старац никада није седео напред, већ увек позади, леђима окренут бику. Док се возио, клечећи би успут читао Псалтир, који се налазио на малом налоњу, који је учврстио на колима. Али, ево шта је зачуђујуће! Бик није био упрегнут никаквим амовима ни уздама. Имао је само јарам и тачно је погађао намеру свог господара. Без икаквих узвика и повика потеривања са старчеве стране, довозио би га управо на одредиште, било у Подол, било у Братски манастир, било у Свету Лавру. А причају да је био паметан и да нипошто није хтео на камен да наиђе. А када би угледао неко узвишење, рупчагу или јарак, неизоставно би их обилазио да не потресе угодника (Божијег).
Но, не треба се чудити што се неразуман створ без бича повинује и што до тада свирепа звер постаје питома и кротка као овца. Јер, зашто су дивље звери на земљи постале свирепе? Због окрутности људске нарави...
* * *
Једном је блажени ишао обалом Дњепра у Лавру. Његов келијник Пантелејмон је био са њим. Било је, отприлике, четири часа по подне, и до звона за цркву остало је још око два часа. Дошавши наспрам места где се на другој обали у планини уздижу Пештере Лавре, старац угледа привезан чамац. Он рече:
- Чујеш, Пантелејмоне, шта сам смислио.
- А шта, баћушка?
- Пређимо на другу обалу Дњепра. Тамо нема ко да се моли Богу. Ми ћемо се помолити за све и прочитати Свети Псалтир.
- Како хоћете, баћушка.
Пришли су обали. Блажени је одвезао чамац, који је био без весала, и рекао Пантелејмону:
- Седај...
- А како ћемо прећи? – у недоумици упита келијник. – Нема весала, баћушка. Треба да отрчим по весла... Ено тамо је караула.
- Не треба... Седај, кад ти кажем!
- А како ћемо веслати? Рукама.
- Шта ће ти, глупане, весло?
- Да веслам. Да управљам чамцем...
- Седај, седај! Господ управља целим светом. Он ће и нашом олупином управљати.
Пантелејмон је сео и стао да гледа шта ће даље бити. Блажени је одгурнуо чамац од обале, а сам се сместио на крму и отворио Псалтир.
- Господе, благослови – рекао је и задубио се у читање.
И каквог ли чуда! Чамац је сам мирно кренуо напред. Пантелејмон је седео пренеражен, зауставивши дах. Није могао да проговори ни речи. Намрешкана река њихала је дотрајали чамац. Сунце је љубазно грејало са висине. Лаки поветарац кретао се ваздухом, нежно милујући лица путника. Растојање од друге обале се стално смањивало. Одједном је пред зачуђеним погледом келијника нешто бљеснуло. Из воде је праћнуло мноштво златних рибица које су, спустивши се на дно чамца, почеле да играју, јарко светлуцајући сјајном крљушти. Пантелејмон се скаменио и упитно погледао старца. Али, Теофил је седео не померајући се. Прекрстио је руке и дао му знак да ћути.
- Тихо... Ћути – рекао је он. – То су Божији анђели. Послао их је Господ нама за утеху.
Пантелејмон се неописиво усхитио све време се дивећи рибицама. И тек када се чамац приближио обали, рибице су скочиле преко руба чамца и нестале под водом.
При повратку, поновило се исто.
- Постави стражу пред устима својим – рекао је старац келијнику када су напустили обалу Дњепра. – Затвори двери уста својих и никоме не причај о виђеном док сам жив.
До старчеве смрти Пантелејмон је овај догађај чувао у великој тајности. Тек пошто је блажени преминуо, он је почео о томе да прича многим монасима у Лаври...
Христа ради јуродиви јеросхимонах Теофил
Из књиге «Сила се Божија у немоћи показује», Владимира Зноска
Чича Јанис и његова барка
Тамо где је с времена на време пецао са најстрмијих морских литица на обали Новог Скита, тај брат случајно упозна једног старог рибара. Имао је и лепу барку, али због старости више није могао њоме да се служи.
Рибар обитељи старца Јосифа, отац Н., помало зато што се, рецимо, сажалио на остарелог рибара, о коме се нико није бринуо, а помало зато што се, рецимо, намерио на његову барку, смислио је ово: оде до старца Јосифа и почне га молити да му допусти да се брине о старом рибару у замену за његову барку, која им је толико била потребна.
Мудри старац му, међутим, рече:
- Остави се сентименталности, да те не снађе зло.
Брат, међутим, није попуштао.
- Хајде, старче, како би то било лепо! Доносио бих вам свеже рибе...
Напокон, пошто је послушник толико инсистирао, старац је морао да попусти, али му рече:
- Лепо. Онда доведи старог рибара, али ти ћеш на себе преузети обавезу да се о њему бринеш. У реду?
- У реду. Нека је благословено.
Тако је и било. Отац Н. је заиста редовно доносио свежу рибу, али је и чичу-рибара вредно пазио и гледао.
Е, али шта се догодило! Није прошло много времена, а чича-Јанис се разболи. Добио је такву дијареју да није стизао до тоалета, већ је почео да прља и себе и своју просторију. То се понављало често, готово свакога дана.
До тада отац Н. није имао проблема. Али када је сироти чича почео да се прља, онда је... дигао руке. Шта да ради? Сам је то тражио, па је требало и да поднесе. Али и то је људски. Из свог кратког општежитељног искуства знам да у великој обитељи сви морају нечим да допринесу. Један употпуњава другога. Али да би чистили и прали старог човека који се прља, могу рећи да им је за то потребан нарочити благодатни дар. Мало је оних који то могу. Но, отац Н. је нашао решење. Боље да нема ни чича-Јаниса, ни његове барке. Похита старцу:
- Старче, договорили смо се да ја водим рачуна о ономе чичи. Али не да се прља сваки час.
- И шта да радимо, чедо моје?
- Старче, мислио сам да га вратим тамо где сам га нашао, па нека иде и његова барка.
- Ма знаш ли ти шта говориш? Ниси ли сам молио да се о њему бринеш? Зар сада да га отераш? У његовој личности пружамо уточиште Христу. Ако отерамо њега, значи да смо из своје куће отерали Христа. Хајде одлази, остави то мени, па да научиш да други пут не радиш по својој вољи.
Отац Н. оде, а старац одмах позове оца Харалампија.
- Оче, од данас се ти стараш за чича-Јаниса.
- Нека је благословено.
„Од тога дана", причао је старац, „су почеле наше муке. Прихватио сам га из послушности, али нисам могао да бар мало не осуђујем свога сабрата. `Ама, какав је то начин`, говорио сам у себи, 'да се он отресе искушења и да га навали мени на леђа.' Међутим, напрегао сам сву своју снагу и одагнао ту помисао. Уместо тога, почео сам у себи да говорим: 'Води рачуна, Харалампије, служиш самога Христа. Ако ниподаштаваш овог старог човека, ниподаштаваш самога Христа. Вичи по целу ноћ, или колико год хоћеш, да ти подари милост. У себи ћеш чути одговор: блажени милостиви, јер ће бити помиловани (Мт. 5, 7) и још: када чинисте једноме од ове моје најмање браће, мени учинисте (Мт. 25, 40). Пази добро, поново полажеш испит, немој да се деси да га не положиш.`
Умирио сам се захваљујући таквим мислима и почео марљиво да обављам своју дужност. Не само да сам прао гомилу упрљаних панталона свакога дана, него и самога чичу, као и траг који би он оставио од своје собе до тоалета. Као човеку, било ми је гадно. Два, три дана сам затискивао нос, али касније је толико оснажила молитва у мени, осећао сам тако велику радост и сладост да сам истински осећао да служим својега Христа. Као врхунац целокупне ове ситуације, десило се следеће чудо: иако сам у почетку држао нос од смрада, одједном сам почео да осећам јак миомир, баш онакав какав се шири из часних моштију, само још интензивнији. Уверавам вас да сам прао панталоне потпуно натопљене... својим рукама сам чистио... прљавштину, а миомир је био толико јак да је надјачао сваки други мирис. У себи сам се опијао тим миомиром. Када се то први пут догодило, отрчао сам старцу да му то исповедим. Уместо одговора, старац ми рече:
- Јеси ли читао у Евергетиносу о оној јуродивој коју су у неком манастиру све монахиње сматрале истински лудом? Не само што су јој се изругивале, псовале је и ударале, него су јој давале да ради најпрљавије послове. Е, она је имала такву благодат и зато је била све срећнија што су је више ниподаштавали. Теби је Бог дао такву благодат на дар и то само због твоје усрдности и послушности."
Али, да се не бисте питали шта је даље било са чича-Јанисом, испричаћу вам.
Од онога дана када је сироти чича постао проблем, старац Јосиф је почео топло да се моли, говорећи: „Господе, Ти си нам га послао. Ја не могу да га отерам. Ти нам дај решење." После неког времена чича се поче спремати да оде. Рекоше му:
- Куда ћеш, чича, у оваквом стању?
- Шта се вас тиче. Хоћу да идем. Одведите ме тамо где сте ме нашли.
Пошто је чича толико навалио, да је чак почео и да виче, рече старац:
- Сада можемо да га одведемо тамо где смо га нашли. Немамо одговорност. Ово је решење од Бога.
Из књиге "Бог те неће оставити", старац Харалампије
И через тысячу лет
Човек који је садио дрвеће
Шампион
Након завршеног турнира у голфу, победнику је уручена огромна новчана награда. Срећан, човек пође кући. Али недалеко од клуба наиђе на жену, која га замоли да јој удели мало новца. Изгледала је тако несрећно, да човек, ништа не сумњајући, застаде да чује њену причу. Испоставило се да јој је син тешко болестан. Била му је потребна сложена и скупа операција, али они нису имали новца. Спортисту трону њена прича у толикој мери да јој даде освојену новчану награду, како би се излечио дечак.
Неколико дана касније он сврати у свој голф-клуб. И ту исприча пријатељима о сусрету са несрећном женом.
- О, како нам је жао! – узвикнуше сви у глас. – И тебе је успела да превари. Та она је само желела да се дочепа твог новца. И није јој то било први пут, нажалост. Опрости, знамо да ово није пријатно по тебе, али ми смо твоји другови.
- Дакле, не постоји болесно дете? – упита шампион.
- Не!
- Хвала Богу! Ово је најлепша вест током читаве протекле недеље – рече човек, осмехујући се.
Мала разлика
Један владар с Истока усни страшан сан: да му, један за другим, поиспадаше сви зуби. Силно узбуђен, он позва тумача снова. Овај, саслушавши сан, забринуто изјави:
- Господару, морам вам рећи тужну вест: сва ће вас родбина, једно за другим, напустити.
Ове речи изазваше гнев владара. Као предсказача несреће, он нареди да га баце у затвор и да доведу другог тумача.
Након што га је саслушао, други тумач рече:
- Срећан сам, господару, да вам могу саопштити добру вест: ви ћете надживети сву своју родбину.
Владару се његово тумачење необично допало, те га богато награди.
Но људима с двора то би веома чудно.
- Због чега си ти награђен, када си, баш као и твој претходник, који је кажњен, рекао исто? – упитали су тумача.
- Истина је, обојица смо исто протумачили сан – потврди овај. - Али ствар није у томе шта смо рекли, већ како смо рекли.
Муве и пауци
Некакав млад краљевић запита једнога дана:
- Зашто је Бог створио муве и пауке, кад они нису човеку ни од какве користи. Кад бих имао ту моћ, ја бих сву ту гамад потаманио.
Саговорник му рече:
- Сва су Божја створења велико дело руку његових; сва су она тако мудро створена и распоређена, да је сваки, ма и најмањи створ, свету од користи, иако се то не може тако лако на први поглед увидети.
- Добро – рече краљевић – ја знам да неки инсекти могу бити од користи, али су за људе скоро сви права напаст.
Неколико година после овога разговора, мораде онај краљевић да иде у рат. Ратна срећа се окренула и краљевић је морао да бежи од непријатеља. Забаса у неку шуму, па уморан леже под једно дрво и заспа. Док је он спавао, прикраде му се непријатељски војник и баш кад је хтео да га убије, једна мушица падне краљевићу на лице и убоде га тако јако да се од бола пробудио и скочио. Војник се пренерази. Краљевић хитро извуче мач и нападе непријатеља, који побеже.
Кад је опасност прошла, краљевић се сакри у једну пећину. Чим он уђе, паук поче да плете своју мрежу на улазу пећине, и до зоре бејаше сасвим готов. Баш у том тренутку, војници, који су трагали за краљевићем, прођоше поред пећине. Краљевић чу како један каже да треба да прегледају пећину. А други одврати да сигурно није тамо, јер, да је прошао, покидао би паучину на улазу.
Кад опасност прође, краљевић викну узбуђено:
- O, велики Боже, како је неизмерна доброта твоја: јуче си ми спасао живот помоћу једне мале мушице, а данас помоћу једног слабог паука. Како су савршена дела руку твојих!
Не презири ситну муву,
паука ни мрава,
јер деси се понекад,
да миш спасе лава.
Кристоф фон Шмит
Златни кавез
Један веома имућан, размажени цар ходао је са својом свитом. Обилазио би најсиромашније делове краљевства да би са понижењем посматрао сиромашан свет који би сретао уз пут.
Сав у злату и свили, сиромашан свет би у њега гледао као у Бога.
Једног дана, док је шетао са свитом, људи око њега су приметили неког младог калуђера који им је ишао у сусрет. Брзо су га позвали да се поклони цару.
Монах је то са смешком прихватио. Поклони се и рече:
- Помаже Бог, царе!
Цару је ова појава била чудна; никад није видео такву срећу ни на једном лицу. Његови поданици, који су му се клањали, или су били у страху за живот или изгладнели и несрећни. Толика срећа на монаховом лицу отопи ледено царево срце. Цар, затечен и изненађен, јер је то било нешто ново за њега, повика:
- Чудан си ти мали човечуљак... Реци: шта може цар учинити за тебе? Шта желиш да ти поклоним?
Монах се насмеја, начини поклон и рече:
- Хвала теби, добри царе, ја већ имам све што ми је потребно.
Царева свита се у глас поче смејати, и наставише даље.
Док су ходали ка дворцу, цар паде у депресију - први пут у животу осетио се беспомоћно. Те ноћи ока није склопио. У зору је позвао своје слуге да иду и пронађу тог монаха и да га ипак натерају да узме од њега неки поклон. Рекао им је:
- Нека тражи све што је у мојој моћи, нећу жалити ни за чим!
Кад су царски војници пронашли његову келију нису могли поверовати да неко може да живи толико скромно и да буде срећан. Онда су почела убеђивања: нудили су му палате, имања, титуле, чак су и део царства ставили испред њега.
Када више није могао да слуша те њихове, за њега, сулуде понуде, монах скочи и рече:
- Реците цару ако хоће да ми дарује поклон мора да уради следеће:
Нека преплива језеро а да се не удави.
Нека прескочи ватру а да не изгори.
И нека се попне на планину а да се не умори.
Тек тада ће моћи да уради нешто за мене.
У чуду су се слуге вратиле да саопште цару захтев.
Кад је цар чуо, прво је помислио да је монах полудео, а онда је ипак решио да га послуша.
Већ у зору је са својом свитом пошао по даље инструкције за пут ка том чудесном месту о коме је монах причао. Кад су дошли, цар му рече:
- Дај ми мапу тог чудесног места и реци шта желиш да ти отуда донесем.
Монах се поче смејати:
- За то место не постоји мапа; на то место мораш да кренеш сам. Језеро је сво богатсво овога света, које вуче човека у његове дубине. Пламен су све страсти и жеље које горе у нама - њих мораш да прескочиш. А висока планина је тежак физички рад, који не сме душу да замори. Е кад будеш на то место стигао, царе, ти клекни и помоли се Богу за мене! То ће бити мој најлепши поклон.
Схвативши како не може да било шта уради по питању ове три ствари, цар крену назад ка дворцу. Само што је овог пута дворац изгледао другачије. Уместо луксузне палате, цар је видео свој златни кавез, који га је, без решетака и ланаца, везао за себе до краја живота.
Гавран
Стари духовник причао нам је често причу како се једном човеку, док је седео у башти испред куће, обратио ђаво у облику гаврана.
Слетео је испред њега и речима човечијим поздравио га.
Изненађен, човек је сав претрнуо од страха. Питао је птицу шта жели?
Тада му гавран рече да је најмудрија птица и да ће му помоћи да се обогати.
Човек, сав срећан, упита гаврана шта да ради?
Тад му гавран рече:
- Иди у оближњу шуму и попни се на највише дрво. На врху највишег дрвета стоји најскупљи дијамант на свету.
Тако човек и уради, али кад се попео на највише дрво тамо није било ничега, а ветар је толико љуљао дрво да човек једва сачува живу главу.
Сав љут дошао је кући и почео да виче на гаврана:
- Ти си луда птица, замало да погинем!
Тад се ђаво насмеја из гаврана:
- Ја луд а ти причаш са птицама!
Ђаво не може погубити човека природом и стварима, него унутрашњим мислима и жељама. Јер човека није гавран натерао на дрво, него његова луда жеља за богатством.
Сопствено расуђивање
Сакупили су се једанпут оци око Светог Антонија, да би испитали која је врлина најсавршенија, тј. која може да сачува монаха од свих ђаволских замки. Сваки је од њих рекао шта му је изгледало најбоље. Једни су хвалили пост и бдење, пошто они усредсређују помисли, доприносе лакоћи духа, и олакшавају човеково приближавање Богу. Други су више ценили сиромаштво и презирање земаљских ствари, зато што њима дух постаје спокојнији, чистији и слободнији од светских брига, услед чега приближавање Богу постаје лакше. Неки су опет хтели дати првенство милосрђу, зато што ће Господ милосрднима рећи: Ходите благословени Оца мога, примите Царство које вам је припремљено од постања света (Мт.25,34). Било је још и других предлога. А Свети Антоније је рекао:
- Све врлине које сте споменули веома су спасоносне и врло потребне онима који траже Бога и који горе жељом да му се приближе. Међутим, видели смо да су многи изнуравали своје тело прекомереним постом, бдењем, самовањем у пустињи, да су усрдно ревновали у напорима, волели сиромаштво, презирали светске удобности до те мере да нису остављали за себе ни онолико колико је потребно за један дан, већ све раздавали беднима. Па ипак се дешавало да су после свега тога скренули ка злу и падали, те се лишавали плода свих врлина, поставши достојни осуде. Узрок томе није ништа друго до одсуство врлине расуђивања и благоразумности. Они нису могли да се користе њеном помоћу. Јер, баш је то врлина која учи и побуђује човека да иде правим путем, и да не скреће у беспућа. Уколико идемо царским путем, никада нас неће привући наши клеветници, ни са десне стране - на прекомерено уздржање, ни са леве - на немар, безбрижност и лењост. Расуђивање је око душе и њен светилник, као што су очи светилник телу: ако око буде светло, онда ће све наше тело (дела) бити светло; а ако буде тамно, и све тело наше биће тамно, као што је рекао Господ у светом Јеванђељу (Мт.6,22-23). Помоћу расуђивања човек схвата своје жеље, речи и дела, и одустаје од оних који га удаљују од Бога. Расуђивањем он растура и уништава све замке које је ђаво спремио против њега, јасно разликујући шта је добро, а шта зло.
На исти предмет односи се и следећа изрека: Узевши комад гвожђа ковач унапред гледа шта може од њега да начини - косу, мач или секиру. Тако и ми треба да расуђујемо каквој врлини да приступимо да се не бисмо узалуд трудили.