Прича о Лазару и богаташу
"Човек неки, пак, беше богат, који се облачаше у скерлет и у свилу, и живљаше сваки дан господски и весељаше се. А беше један сиромах, по имену Лазар, који лежаше пред његовим вратима гнојав, и жељаше да се насити мрвама које падаху с трпезе богатог; још и пси долажаху и лизаху гној његов. А кад умре сиромах, однесоше га анђели у наручје Авраамово; а умре и богати, и закопаше га. И у паклу кад беше у мукама, подиже очи своје и угледа издалека Авраама и Лазара у наручју његовом, и повикавши рече: Оче Аврааме! Смилуј се на ме и пошљи ми Лазара нека умочи у воду врх од прста свог, и да ми расхлади језик; јер се мучим у овом пламену. А Авраам рече: Синко! Опомени се да си ти примио добра своја у животу свом, и Лазар опет зла; а сад се он теши, а ти се мучиш. И преко свега тога постављена је међу нама и вама велика пропаст, да ови који би хтели одовуд к вама прећи, не могу, нити они отуда к нама да прелазе. Тада рече: Молим те дакле, оче, да га пошаљеш кући оца мог, јер имам пет браће: нека им посведочи да не би и они дошли на ово место мучења. Рече му Авраам: Они имају Мојсија и пророке, нека њих слушају. А он рече: Не, оче Аврааме! Него ако им дође ко из мртвих покајаће се. А Авраам рече му: Ако не слушају Мојсија и пророке, да ко и из мртвих устане неће веровати."
(Лк.16;19-31)
Lazarus and the rich man
Философија
Два пријатеља философирају:
- Видети значи веровати! - рече први.
- Није тачно! - одговори други. - Ја тебе видим, али ти не верујем...
Свеће за изношење
У црквеној продавници гурали су се људи. Узимали су углавном свеће. Млада жена замоли за десет воштаних свећа.
„Извините, да ли ћете их запалити или желите да их понесете са собом?“, упитала је продавачица.
„Са собом.“
„А могу ли знати ради чега?“
„Девојчица ми је болесна, баба ће је лечити. Одливаће восак.“
„О чему ви то? Па то је враџбина.“
„Ма какве враџбине? Увек смо тако лечили. Баба је верник, у цркву иде, свештеник је благословио да лечи.“
„То није могуће. Никада свештеници такве бабе не благосиљају, чак и не допуштају причешће, као врачарама.“
„Сама сам видела како ју је свештеник благословио.“
„А за шта је благословио, да ли сте слушали? Има таквих лукавих баба: лече људе враџбинама, восак одливају, а пре тога иду код баћушке и кажу: „Благословите!“ А баћушка, не знајући за шта моле, и благослови. Оне затим свима и говоре да су им, наводно, у цркви благослов за лечење дали. Тако, не узимајте грех на душу, него доведите дете на причешће, даће Бог и биће боље. И ви треба да се исповедите и причестите, јер наша деца – она су наши оваплоћени греси, ради нас, јадни, страдају.“
„Значи, нећете ми дати свеће?“
„Извините много, али да преузмем на себе такав грех, не могу... Прођите, следећи!...
„А мени дајте три било какве свеће“, замоли жена, која је стајала следећа.
„Са собом желите понети? А ради чега?“
„Па да очистим стан.“
„Како га ви то „чистите“?
„Па као и обично – запалим и освећујем све углове и сва нечист изгори.“
„А знате ли ви да је то враџбина?“
„А ако је то враџбина, шта се то онда овде у цркви дешава? Посвуда горе свеће.“
„Свеће имају једну намену – да светле, овде их и пале, да би сијале, а не „светиле“. Свећа је суштина наше молитве; ми свећу палимо, молимо се и одлазимо, а свећа гори и пламен се од ње ка небу уздиже, као и наша молитва. У томе је духовни смисао црквене свеће. А какав је духовни смисао, када ви са свећом по стану идете горе-доле? То је враџбина. Да би се стан осветио, треба свештеника позвати и светом водом собе пошкропити и зидове. Извините, ради таквих циљева свеће вам не могу дати.“
„А мени мила, само једну, али воштану. Ја не врачарим, хоћу ухо да полечим“, проговорила је друга, старија жена. „Све ми кроз уво сева, тако да ми треба да ставим топли восак у папир и он ће гној извући.“
„Бако! Па вама је восак потребан, а не свећа. Свећа је молитвом освећена, грешно је тако користити. Идите на пијацу и восак купите.“
„Али пијаца ми је далеко, мила, а црква, ето поред.“
„Добро, дођите сутра, питаћу у складишту, уколико тамо има свећа које још нису освећене, одвојићу једну за вас, притрпите се до сутра. Следећи!“
„И мени воштане. Мени не треба за враџбине, ја се лечим код лекарке вернице. Ми тамо за време медитације свеће палимо.“
„О, Господе! Каква медитација са црквеном свећом? То источњачке религије имају медитацију, а у православљу немамо такав термин. Нису такви лекари православни.“
„Не, она је јако православна! Код ње у кабинету свуда около су иконе. И „Оче наш“ она пред дијагностиком ауре чита.“
„Жено! Померите се мало у страну, сад ће се баћушка вратити, поразговараће са вама. Ви и сами не знате у какву клопку по својој вољи идете. Па какав је ово дан данас?
Следећи....и ви желите да понесете свеће са собом?“
„Ма не. Желим да запалим за здравље и упокојене.“
Тренутак у вечности
Живео ономад цар који је често размишљао о вечности, али је није могао разумети. Једном су му саопштили да постоји дечак пастир, који даје задивљујуће разумне одговоре на сва мудра питања.
Цар је позвао дечака и упитао:
- Реци ми, дете моје, колико дуго траје један тренутак у вечности?
Дечак је размислио и одговорио:
- У једној земљи, господару, постоји планина од чистог адаманта, која има 7 врста* у ширину, 7 врста у дужину и 7 врста у висину. На ту планину једном у сто година долеће мала птичица и оштри о њу свој мали кљун. Када птичица изоштри својим кљуном ту планину, тада ће проћи један тренутак у вечности.
Адамант је најтврђи камен и изоштрити огромну планину од тог драгоценог камена кљуном мале птичице, која на њу долеће једном у сто година, немогуће је. На тај начин измерити тренутак у вечности је такође немогуће, зато што је и он вечан.
* мера за дужину 1,06 км
Круг зла
Био један краљ који је био толико окрутан и неправедан да су сви његови поданици жељно ишчекивали његову смрт или барем свргавање са престола. Међутим, једнога дана, он их је све изненадио објавивши да окреће нови лист у своме животу.
- Нема више суровости, нема више неправде – обећао је и држао се своје речи.
Од тога дана, он је у целом краљевству био познат под надимком „Племенити господар“. Месеци су прошли након његове трансформације и једнога дана један од његових управника скупио је довољно храбрости да га упита:
- Господару, шта вам се десило толико важно да се тако изненада промените?
Краљ му је одговорио:
- Док сам једнога јутра јахао кроз моју шуму, видео сам да један од мојих паса јури лисицу. Лисица је успела да се домогне своје јазбине, али ју је ипак пас успео ујести за задњу ногу и тако је рани и остави убогу за цео живот. Касније сам одјахао у село и видео како тај исти пас лаје на неког човека. Човек без размишљања узе повећи камен, баци га на пса и сломи му ногу. Човек од страха поче ужурбано да трчи путем и ту налети на коња који га прегази и смрска му колено. Коњ настави брзо да трчи, али паде у неку рупу коју није видео и сломи обе ноге. Сведочећи свим тим догађајима, помислио сам: „Зло привлачи зло. И ако и ја наставим да чиним зло, сигурно ће се и мени нешто лоше десити.“ Тако да сам одлучио да се променим.
Његов управник изађе напоље уверен да је коначно дошло време да се краљ збаци са престола. Заокупљен мислима није ни приметио степенице испред себе. Паде и сломи врат.
Љубав и према животињама
Да, он је у љубави био богаташ,
обилан и блаженом надом,
и живом вером силан,
док свету изгледаше незнавен»...
Блажен је онај ко и животиње милује.
Код блаженог Теофила пећ се ложила и зими и лети, или боље рећи, није се ложила, већ се само димила. Он би у њу стављао дебелу цепаницу, која се стално гасила, те је морао да је потпаљује и по неколико пута. Разуме се да од таквог ложења, нарочито зими, у келији није могло бити топло. Често се дешавало да се и вода смрзне. Али, старац Теофил није обраћао ни најмању пажњу. Обукавши кожух и ваљенке, он би стао на молитву и духом се узносио изнад свих лишавања и потреба свог изнуреног тела.
Једног лета, када се старац налазио у Китајевској пустињи и живео у дрвеном крилу манастира, управник му је послао фурнаре да у келији поправе дотрајалу пећ. Међутим, Теофил их подмити да не поправе пећ, због чега се изложио прекорима управника Пустиње, јеросхимонаха Јова. Он је лично одузео старцу лактове чункова и преместио га доле, у камену зграду, ради опреза. Тада је блажени, у својој јуродивости, сместа позвао раднике и наредио им да развале целу пећ ради презиђивања по његовој жељи. Међутим, у томе је на време био спречен. Септембра исте године, на крају вечерње, упркос најстрожој забрани, старцу је пало на ум да наложи пећ. Учинивши то, он је по њој наређао земљане лонце и отишао у шуму. У његовом одсуству, све се стропоштало на дрвени под, који се запалио и просторију испунио димом. Дотрчала је братија те је заједничким напорима, мада не брзо, пожар био угашен. А сам виновник те беде дуго није пронађен. После их је све тешио речима:
- Ако Бог не допусти – свиње неће појести. Не ропћите због онога што није било. Боље славите Господа за Његову милост, јер чудна дела чини синовима људским.
Храну коју је добијао из манастирске кухиње, старац би обично помешао заједно, у једну посуду, не водећи рачуна да ли се ради о горком или слатком: и боршч, и кашу, и рен, и квас. А за оне који су се чудили његовом поступку, одговор је био: «И у животу је тако: и горко, и кисело, и слано, помешано са слатким – и све се мора сварити».
Али храну, коју је нудио намерницима и сиромасима, он остављаше у стању у коме је добијао из кухиње. Себи је понекад спремао кнедле, кашу од гриза или ситне резанце. Али, све је било без соли и уља и врло неукусно.
Уопште, Теофил је узимао веома мало хране. Средом и петком није јео ништа осим пола шољице меда, разблаженог водом и ледом. То му је била једина храна и у суботу и недељу прве седмице Великог поста, као и у суботу Страсне седмице. У друге дане те седмице није узимао чак ни воду. Чај старац није употребљавао. Уместо њега кувао је нану, коју је пио после заласка сунца, једно две чаше, премда увек до пола. Другу половину би сипао у лонче и частио намернике. Блажени никада није јео црни хлеб, већ бели, чак само средину, коју је вадио штипајући.
Осим свих тих необичних навика, блажени је имао још једну оригиналну особину – љубав према животињама и птицама. Од ограде Китајевске пустиње до самог руба манастирског рибњака простирао се омањи празан простор. Видевши да ничему не служи, Теофил је дозвао једног сељака и, плативши му, рекао:
- Довези сутра рало, узори и посеј конопљу.
- А шта ће вам конопља, баћушка.
- Небеске птице ће долетети и хранити се.
Сељак је тако и урадио. Конопља је нарасла и птице су у јатима долетале да се хране и множе.
Када се од разне бајате хране, која се налазила у келији, запатило мноштво мишева, Теофил је изгубио стрпљење од њиховог ноћног узнемиравања и намислио да их смири.
- Улови ми управника – рекао је једном младом појцу, дозвавши га код себе. – Улови, улови... Даћу ти за земичку.
- Како да га уловим кад стално седи у келији. Ако пробам и приђем, батином ће ме изударати да ћу до саме смрти памтити – смешећи се, одговори младић старцу, мислећи да говори о управнику Јову, кога није волео.
- Та не тог управника, будалице...
- Па ког, баћушка?
- Оног што лови мишеве. Али одабери неку несрећну скитницу, која зна да ради свој посао, а не да се прави важан и да се излежава на пећи.
Ускоро је мачор набављен и мишеви су се смирили. Али, пошто се утишао мишји чопор, почеле су да досађују бубашвабе. Тада блажени дозове келијника и каже му:
- Ево, узми новац и купи ми кокош.
Келијник је отишао у село и, уместо кокоши, купио петлића. Петлић шета по келији, тресе црвеном крестом и кљуца бубе по угловима. Изјутра, кад би уморан од ноћних молитвених подвига старац задремао, петао би одједном закукурикао.
- То није за манастир – закључи старац и поче дрмусати Ивана, свог келијника. – Носи га одавде да му нема ни трага ни гласа.
- Па куда да га носим? – упита сањиво келијник.
- Носи га искушенику Никифору. Дај му га од мене.
Келијник без поговора послуша и однесе петлића Никифору.
Искушеник Никифор је пре доласка у манастир био кмет и служио као лакеј код свог господара. Склон монашком животу, замолио је од спахије отпусницу и, дошавши у Кијев, ступио у братство Китајевске пустиње. Ту он живи и борави већ трећу годину, али га нечисте мисли збуњују и наговарају да изађе из манастира. Добивши од келијника петлића, Никифор стоји и размишља: «Зашто ли је старац послао петлића? Пошто зна да не једем месо, значи, нема зашта да ме изобличава». Али, због смирења, он прими петлића у келију.
И тако петлић оде, а код старца се појавила кокица. После месец дана искушеник Никифор долази код старца по савет. Блажени му, ништа не говорећи, даје и кокицу.
- Али, шта! Шта ће ми то, баћушка? Ни са петлићем не знам шта ћу.
- Узми, узми кад ти кажем. Нека буде пар.
Прошло је неколико дана. Никифор се случајно упознао са једном лепом девојком, и опхрван блудном страшћу, тајно отишао из манастира да би се убрзо потом оженио. Тек тада је схватио шта је значио петлић и зашто му је дата кокица да буде пар.
Пошто због удаљености није могао често да посећује Лавру и одлази у град, старац је набавио бика црне длаке на коме је ишао у свети манастир, а преко града одлазио и до Братског манастира. Али, пре него што вам кажем о том бику, испричаћу како је доспео код старца.
Иван Катков (месар из Полода, који је старцу у Братски манастир слао коњића) дође да обиђе блаженог. Пошто се исповедио, наставио је да старцу прича о својим пословима, па је, између осталог, споменуо и набавку једног веома хировитог, младог бика.
- Купио сам, баћушка, бика. Мислио сам да га оставим за себе, али не знам шта да радим са њим. Скот се сасвим помамио. На сваког иде роговима. Хоћу да га закољем, али ми је жао.
- А ти га поклони мени.
- Вама?! Сачувај Боже. Па њему се не сме прићи. Колико је само људи обогаљио.
- Немој да се бринеш. Научиће се он смирењу.
- Али, како ћу ја то...
- Једноставно. Приђи му и кажи му: «Еј, бикчићу, од сада ниси мој, већ оца Теофила. Спремај се код њега у госте».
Месар је тако и учинио. По повратку кући, пришао је бику и поновио речи које је старац изговорио. Бик, који је дотада фрктао и беснео, постаде кротак као јагње. Почео је мирно да се умиљава и да лиже газди руке. Тада му је један радник на рогове набацио уже и, предвече, бик би доведен у Китајевску пустињу, код оца Теофила.
Добивши бика, блажени је измајсторисао омање таљиге. Изнад задњих точкова је направио малу дашчару, покривену дебелим платном и почео да путује на свом «бајкуну» по околини. При томе, старац никада није седео напред, већ увек позади, леђима окренут бику. Док се возио, клечећи би успут читао Псалтир, који се налазио на малом налоњу, који је учврстио на колима. Али, ево шта је зачуђујуће! Бик није био упрегнут никаквим амовима ни уздама. Имао је само јарам и тачно је погађао намеру свог господара. Без икаквих узвика и повика потеривања са старчеве стране, довозио би га управо на одредиште, било у Подол, било у Братски манастир, било у Свету Лавру. А причају да је био паметан и да нипошто није хтео на камен да наиђе. А када би угледао неко узвишење, рупчагу или јарак, неизоставно би их обилазио да не потресе угодника (Божијег).
Но, не треба се чудити што се неразуман створ без бича повинује и што до тада свирепа звер постаје питома и кротка као овца. Јер, зашто су дивље звери на земљи постале свирепе? Због окрутности људске нарави...
* * *
Једном је блажени ишао обалом Дњепра у Лавру. Његов келијник Пантелејмон је био са њим. Било је, отприлике, четири часа по подне, и до звона за цркву остало је још око два часа. Дошавши наспрам места где се на другој обали у планини уздижу Пештере Лавре, старац угледа привезан чамац. Он рече:
- Чујеш, Пантелејмоне, шта сам смислио.
- А шта, баћушка?
- Пређимо на другу обалу Дњепра. Тамо нема ко да се моли Богу. Ми ћемо се помолити за све и прочитати Свети Псалтир.
- Како хоћете, баћушка.
Пришли су обали. Блажени је одвезао чамац, који је био без весала, и рекао Пантелејмону:
- Седај...
- А како ћемо прећи? – у недоумици упита келијник. – Нема весала, баћушка. Треба да отрчим по весла... Ено тамо је караула.
- Не треба... Седај, кад ти кажем!
- А како ћемо веслати? Рукама.
- Шта ће ти, глупане, весло?
- Да веслам. Да управљам чамцем...
- Седај, седај! Господ управља целим светом. Он ће и нашом олупином управљати.
Пантелејмон је сео и стао да гледа шта ће даље бити. Блажени је одгурнуо чамац од обале, а сам се сместио на крму и отворио Псалтир.
- Господе, благослови – рекао је и задубио се у читање.
И каквог ли чуда! Чамац је сам мирно кренуо напред. Пантелејмон је седео пренеражен, зауставивши дах. Није могао да проговори ни речи. Намрешкана река њихала је дотрајали чамац. Сунце је љубазно грејало са висине. Лаки поветарац кретао се ваздухом, нежно милујући лица путника. Растојање од друге обале се стално смањивало. Одједном је пред зачуђеним погледом келијника нешто бљеснуло. Из воде је праћнуло мноштво златних рибица које су, спустивши се на дно чамца, почеле да играју, јарко светлуцајући сјајном крљушти. Пантелејмон се скаменио и упитно погледао старца. Али, Теофил је седео не померајући се. Прекрстио је руке и дао му знак да ћути.
- Тихо... Ћути – рекао је он. – То су Божији анђели. Послао их је Господ нама за утеху.
Пантелејмон се неописиво усхитио све време се дивећи рибицама. И тек када се чамац приближио обали, рибице су скочиле преко руба чамца и нестале под водом.
При повратку, поновило се исто.
- Постави стражу пред устима својим – рекао је старац келијнику када су напустили обалу Дњепра. – Затвори двери уста својих и никоме не причај о виђеном док сам жив.
До старчеве смрти Пантелејмон је овај догађај чувао у великој тајности. Тек пошто је блажени преминуо, он је почео о томе да прича многим монасима у Лаври...
Христа ради јуродиви јеросхимонах Теофил
Из књиге «Сила се Божија у немоћи показује», Владимира Зноска
Чича Јанис и његова барка
Тамо где је с времена на време пецао са најстрмијих морских литица на обали Новог Скита, тај брат случајно упозна једног старог рибара. Имао је и лепу барку, али због старости више није могао њоме да се служи.
Рибар обитељи старца Јосифа, отац Н., помало зато што се, рецимо, сажалио на остарелог рибара, о коме се нико није бринуо, а помало зато што се, рецимо, намерио на његову барку, смислио је ово: оде до старца Јосифа и почне га молити да му допусти да се брине о старом рибару у замену за његову барку, која им је толико била потребна.
Мудри старац му, међутим, рече:
- Остави се сентименталности, да те не снађе зло.
Брат, међутим, није попуштао.
- Хајде, старче, како би то било лепо! Доносио бих вам свеже рибе...
Напокон, пошто је послушник толико инсистирао, старац је морао да попусти, али му рече:
- Лепо. Онда доведи старог рибара, али ти ћеш на себе преузети обавезу да се о њему бринеш. У реду?
- У реду. Нека је благословено.
Тако је и било. Отац Н. је заиста редовно доносио свежу рибу, али је и чичу-рибара вредно пазио и гледао.
Е, али шта се догодило! Није прошло много времена, а чича-Јанис се разболи. Добио је такву дијареју да није стизао до тоалета, већ је почео да прља и себе и своју просторију. То се понављало често, готово свакога дана.
До тада отац Н. није имао проблема. Али када је сироти чича почео да се прља, онда је... дигао руке. Шта да ради? Сам је то тражио, па је требало и да поднесе. Али и то је људски. Из свог кратког општежитељног искуства знам да у великој обитељи сви морају нечим да допринесу. Један употпуњава другога. Али да би чистили и прали старог човека који се прља, могу рећи да им је за то потребан нарочити благодатни дар. Мало је оних који то могу. Но, отац Н. је нашао решење. Боље да нема ни чича-Јаниса, ни његове барке. Похита старцу:
- Старче, договорили смо се да ја водим рачуна о ономе чичи. Али не да се прља сваки час.
- И шта да радимо, чедо моје?
- Старче, мислио сам да га вратим тамо где сам га нашао, па нека иде и његова барка.
- Ма знаш ли ти шта говориш? Ниси ли сам молио да се о њему бринеш? Зар сада да га отераш? У његовој личности пружамо уточиште Христу. Ако отерамо њега, значи да смо из своје куће отерали Христа. Хајде одлази, остави то мени, па да научиш да други пут не радиш по својој вољи.
Отац Н. оде, а старац одмах позове оца Харалампија.
- Оче, од данас се ти стараш за чича-Јаниса.
- Нека је благословено.
„Од тога дана", причао је старац, „су почеле наше муке. Прихватио сам га из послушности, али нисам могао да бар мало не осуђујем свога сабрата. `Ама, какав је то начин`, говорио сам у себи, 'да се он отресе искушења и да га навали мени на леђа.' Међутим, напрегао сам сву своју снагу и одагнао ту помисао. Уместо тога, почео сам у себи да говорим: 'Води рачуна, Харалампије, служиш самога Христа. Ако ниподаштаваш овог старог човека, ниподаштаваш самога Христа. Вичи по целу ноћ, или колико год хоћеш, да ти подари милост. У себи ћеш чути одговор: блажени милостиви, јер ће бити помиловани (Мт. 5, 7) и још: када чинисте једноме од ове моје најмање браће, мени учинисте (Мт. 25, 40). Пази добро, поново полажеш испит, немој да се деси да га не положиш.`
Умирио сам се захваљујући таквим мислима и почео марљиво да обављам своју дужност. Не само да сам прао гомилу упрљаних панталона свакога дана, него и самога чичу, као и траг који би он оставио од своје собе до тоалета. Као човеку, било ми је гадно. Два, три дана сам затискивао нос, али касније је толико оснажила молитва у мени, осећао сам тако велику радост и сладост да сам истински осећао да служим својега Христа. Као врхунац целокупне ове ситуације, десило се следеће чудо: иако сам у почетку држао нос од смрада, одједном сам почео да осећам јак миомир, баш онакав какав се шири из часних моштију, само још интензивнији. Уверавам вас да сам прао панталоне потпуно натопљене... својим рукама сам чистио... прљавштину, а миомир је био толико јак да је надјачао сваки други мирис. У себи сам се опијао тим миомиром. Када се то први пут догодило, отрчао сам старцу да му то исповедим. Уместо одговора, старац ми рече:
- Јеси ли читао у Евергетиносу о оној јуродивој коју су у неком манастиру све монахиње сматрале истински лудом? Не само што су јој се изругивале, псовале је и ударале, него су јој давале да ради најпрљавије послове. Е, она је имала такву благодат и зато је била све срећнија што су је више ниподаштавали. Теби је Бог дао такву благодат на дар и то само због твоје усрдности и послушности."
Али, да се не бисте питали шта је даље било са чича-Јанисом, испричаћу вам.
Од онога дана када је сироти чича постао проблем, старац Јосиф је почео топло да се моли, говорећи: „Господе, Ти си нам га послао. Ја не могу да га отерам. Ти нам дај решење." После неког времена чича се поче спремати да оде. Рекоше му:
- Куда ћеш, чича, у оваквом стању?
- Шта се вас тиче. Хоћу да идем. Одведите ме тамо где сте ме нашли.
Пошто је чича толико навалио, да је чак почео и да виче, рече старац:
- Сада можемо да га одведемо тамо где смо га нашли. Немамо одговорност. Ово је решење од Бога.
Из књиге "Бог те неће оставити", старац Харалампије
И через тысячу лет
Човек који је садио дрвеће
Шампион
Након завршеног турнира у голфу, победнику је уручена огромна новчана награда. Срећан, човек пође кући. Али недалеко од клуба наиђе на жену, која га замоли да јој удели мало новца. Изгледала је тако несрећно, да човек, ништа не сумњајући, застаде да чује њену причу. Испоставило се да јој је син тешко болестан. Била му је потребна сложена и скупа операција, али они нису имали новца. Спортисту трону њена прича у толикој мери да јој даде освојену новчану награду, како би се излечио дечак.
Неколико дана касније он сврати у свој голф-клуб. И ту исприча пријатељима о сусрету са несрећном женом.
- О, како нам је жао! – узвикнуше сви у глас. – И тебе је успела да превари. Та она је само желела да се дочепа твог новца. И није јој то било први пут, нажалост. Опрости, знамо да ово није пријатно по тебе, али ми смо твоји другови.
- Дакле, не постоји болесно дете? – упита шампион.
- Не!
- Хвала Богу! Ово је најлепша вест током читаве протекле недеље – рече човек, осмехујући се.
Мала разлика
Један владар с Истока усни страшан сан: да му, један за другим, поиспадаше сви зуби. Силно узбуђен, он позва тумача снова. Овај, саслушавши сан, забринуто изјави:
- Господару, морам вам рећи тужну вест: сва ће вас родбина, једно за другим, напустити.
Ове речи изазваше гнев владара. Као предсказача несреће, он нареди да га баце у затвор и да доведу другог тумача.
Након што га је саслушао, други тумач рече:
- Срећан сам, господару, да вам могу саопштити добру вест: ви ћете надживети сву своју родбину.
Владару се његово тумачење необично допало, те га богато награди.
Но људима с двора то би веома чудно.
- Због чега си ти награђен, када си, баш као и твој претходник, који је кажњен, рекао исто? – упитали су тумача.
- Истина је, обојица смо исто протумачили сан – потврди овај. - Али ствар није у томе шта смо рекли, већ како смо рекли.
Муве и пауци
Некакав млад краљевић запита једнога дана:
- Зашто је Бог створио муве и пауке, кад они нису човеку ни од какве користи. Кад бих имао ту моћ, ја бих сву ту гамад потаманио.
Саговорник му рече:
- Сва су Божја створења велико дело руку његових; сва су она тако мудро створена и распоређена, да је сваки, ма и најмањи створ, свету од користи, иако се то не може тако лако на први поглед увидети.
- Добро – рече краљевић – ја знам да неки инсекти могу бити од користи, али су за људе скоро сви права напаст.
Неколико година после овога разговора, мораде онај краљевић да иде у рат. Ратна срећа се окренула и краљевић је морао да бежи од непријатеља. Забаса у неку шуму, па уморан леже под једно дрво и заспа. Док је он спавао, прикраде му се непријатељски војник и баш кад је хтео да га убије, једна мушица падне краљевићу на лице и убоде га тако јако да се од бола пробудио и скочио. Војник се пренерази. Краљевић хитро извуче мач и нападе непријатеља, који побеже.
Кад је опасност прошла, краљевић се сакри у једну пећину. Чим он уђе, паук поче да плете своју мрежу на улазу пећине, и до зоре бејаше сасвим готов. Баш у том тренутку, војници, који су трагали за краљевићем, прођоше поред пећине. Краљевић чу како један каже да треба да прегледају пећину. А други одврати да сигурно није тамо, јер, да је прошао, покидао би паучину на улазу.
Кад опасност прође, краљевић викну узбуђено:
- O, велики Боже, како је неизмерна доброта твоја: јуче си ми спасао живот помоћу једне мале мушице, а данас помоћу једног слабог паука. Како су савршена дела руку твојих!
Не презири ситну муву,
паука ни мрава,
јер деси се понекад,
да миш спасе лава.
Кристоф фон Шмит
