Све у причама бива

„Не обраћајте се к врачарима и гатарима“

А ко се обрати к врачарима и гатарима да чини прељубу

за њима, окренућу лице своје на супрот њему, и истребићу

га из народа његовог. (3.Мојс. 20:6)

Нека се не нађе у тебе који би водио сина свог или кћер своју

кроз огањ, ни врачар, ни који гата по звездама, ни који гата

по птицама, ни урочник, ни бајач, ни који се договара са злим

духовима, ни опсенар ни који пита мртве. Јер је гад пред

Господом ко год тако чини, и за такве гадове тера те народе

Господ Бог твој испред тебе. Држи се сасвим Господа Бога свог.

(5.Мојс. 18:10-13)

Још из детињства имам тројицу другова са којима сам била нераздвојна: један је Словак, други муслиман, трећи Србин. Заједничко двориште у зградама, као и кош, саставили су нас и то тако да смо се безмало сродили. Сем једном, нисам упадала у неприлике, а и то једном је био случај крајње непромишљених и кукавичких околности, а баш у време кад се мој отац борио с тешком болести и био у болници. Тада, немајући никог, (брат је био мали), ови ме моји другари узеше у одбрану (један чак, а што сам тек неко вече сазнала, и физички, мада му нисам дала да се упушта у тучу - но није могао неправду да отрпи). Оно што ми је било заиста драго јесте то да сам у њима увек имала искрене пријатеље, који се нису устручавали да ми кажу у очи кад мисле да грешим, не марећи да ли ћу се љутити. Наравно, како бих се могла љутити на оне који су ми желели добро, у чега сам се много пута уверила. Бог им добра дао на таквој бризи и пажњи, која је реткост и која се и са свећом тешко налази.

Премда различитих народа и народности, ми нисмо били подељени у погледу тога да нам је Србија заједничка држава, и да се свој дом брани по цену живота. Довољно смо били разумни да спознамо ко је непријатељ, ко човек а ко нечовек, и да то нема везе ни са вером ни са народношћу, већ искључиво са пакошћу појединаца, који желе да сви играју како им се свира.

Могла бих о сваком понаособ и надугачко да пишем, али за ову прилику изабрах само једног од њих, јер ми се његова животна прича посебно учинила прикладном за ово писаније у деловима.

За време грађанског рата, где је мој пријатељ Словак био у резерви, овде су се сливале реке избеглица. Међу њима је дошла и девојка из Сарајева, са којом се он спријатељио, а потом ју је и оженио. У почетку, млада, премда градско дете, идући за мужом дође у његову кућу, и без икаквог роптања одазва се сељачким пословима: копању кукуруза, брању и томе слично. Ни трудна се није скривала од посла. Али, из неког разлога, почеше за њом неки људи да шире гласине, због којих с временом младожењина породица омрзе на њу. И не само да је замрзише, већ почеше и сину гадости да говоре, не би ли га одвојили, а кад би он отишао на посао, њу би малтретирали, па чак и тукли. А пре него што се и почео забављати са њом, саградили су кућу, која је законски и са уредним папирима припала мом другу. Кад је муж чуо шта му раде са женом, он се подиже од стола, узе је под руку са нешто ствари и изађе у стан. У нову кућу му нису дали ни да привири, рекавши да ће их убити ако пређу праг. За њих је она била курва, дете копиле а он ни у ком случају детињи отац. А у све то их је уверила гатара, из чије куће младожењина мајка није избивала и чијим је саветима покушала да „излечи“ и заблуделог сина и целу породицу.

Премда изашавши у стан, терор није престајао. Кад год би мој другар био на послу, они би пресретали трудну жену и било у кући, или на улици, малтретирање се настављало. Морали су променити и град. А за то време сам Бог зна како су живели, више преживљавали. Но Словак ниједном није помислио да напусти жену и дете. Кад се дете родило, слава Богу, дечак исти на оца Словака! И, како казује мој пријатељ, да јесте било као што кажу, то се није могло сакрити: могла би му жена лагати месец, два, годину, али су они у браку више од деценије сад.

Кад је и стрина, жена од рођеног очевог брата, покушала да их уразуми – да пусте децу да живе, отац ју је сачекао кад се враћала с њиве и излетевши са неком гуменом цеви, која је подсећала на пендрек, сву ју је избатињао. Жена је морала да прележи батине, а он је од суда добио да плати неких 50 евра. Кад је чуо цифру, рекао је:

- Да сам знао да ће бити толико ниска, још бих је тукао.

Кућу су успели да на суду поделе и то тако да је он, на коме је цела кућа, добио да дели половину са мајком и братом (који није имао другог удела, сем на мешалици), а на оцу је остала друга половина.

Мржња је трајала годинама, посете гатарама редовне, што у комшилуку, што преко телевизије. Мој другар и жена, сада са сином, нађоше стан на другом крају града, како се не би сретали са заблуделом породицом.

А онда се „саветодавци“ размилеше по свету и несрећна мајка, отац и млађи син осташе без „пријатеља“. И деси се да отац поче побољевати. И то не обичном болешћу, већ му се по телу изасуше красте, да се није могао човек препознати. Када сам ово испричала једном свештенику, он додаде на то коментар:

- Да, свака краста за подигнуту руку на ближњег. Тако се дешава свуда по свету, па ево и у Америци: где год да ударе, њима се одмах врати, да ли у виду земљотреса, пожара или неке друге непогоде.

И у тој болести, даде Господ да се оцу почну отварати очи, те позва сина. Овај, који се за све време ниједном није огрешио о њих, нити им иједан каменчић вратио, оде у болницу оцу у посету. Каже, не верује да ће дочекати јесен, а кад га је видео – отац се заплакао. На синовљево питање што плаче, он је одговорио:

- Сине, били смо заведени... Људи нам свашта налагаше...

Мајка је још тврда у „вери“, али не тако као пре, мада је све ово и почело захваљујући њој, нажалост. Овде је потребно присетити се речи Светога Писма: „Стани сада с врачањем својим и с мноштвом чини својих, око којих си се трудила од младости своје, не би ли се помогла, не би ли се окрепила. Уморила си се од мноштва намера својих; нека стану сада звездари, који гледају звезде, који проричу сваког месеца, и нека те сачувају од оног што ће доћи на те. Гле, они су као плева, огањ ће их спалити, ни сами себе неће избавити из пламена; неће остати угља да се ко огреје, ни огња да би се поседело код њега. Такви ће бити они с којима си се трудила и с којима си трговала од младости своје, разбећи ће се сваки на своју страну; неће бити никога да те избави.“ (Иса. 47:12-15)

Мој другар је још далеко од тога да им поверује у потпуности, јер, како каже: кога змија уједе, тај се и гуштера боји.

Но у свему томе највеће чудо Божије је то што синчић, који им се у овом браку изродио, највише воли да чита Свето Писмо (има 12 година), и иде на Православну веронауку. Кад је пошао у школу, зове их учитељица да дођу. Они се забринуше, а како отац није могао да иде, оде мајка. И пита њу учитељица да ли њен син похађа веронауку, на шта жена рече – да! То њој би чудно, али мајка рече да њега нико није на то терао, већ да дечак нипошто није хтео грађанско, већ само Православну веронауку, што су му они и допустили. Затим је почела учитељица да их „саветује“ о могућој штетности такве одлуке, али се ни мајка ни отац не поколебаше; чак им би све то за учитељицу неприлично. А дечак, не само да чита Свето Писмо, већ, како каже отац, он зна све о Косовском боју, боље већ свештеников син са којим се игра и иде у разред. Уме да оде и до црквеног киоска да тражи „постере о Богу“. Све ово је крајње чудно и дечаковој мајци, која признаје да није оцрковљена и да оде у Цркву о Божићу, или Васкрсу, а сем тога њен је отац био комуниста. Другим речима, то није могао да учи ни од једног родитеља.

Али, православни знају да, поред телесних родитеља на земљи, сви имамо небеског Бога Оца. А „Господ ће се постарати“ и сачувати оне који Га љубе и желе да служе Њему, без обзира у ком народу рођени. „Узвиси се више небеса, Боже, и по свој земљи нека буде слава Твоја! Да би се избавили мили Твоји, помози десницом својом...“ (Пс. 118:5-6)

За крај ћу се послужити цитатом из књиге „Људи и демони“ свештеника Родиона Петроградског, који у делу „Црква и астрологија“ каже: „Овде имамо јасно указивање на немоћ свих врста чаробњаштва пред вољом и силом Божијом и на неминовну казну која погађа оне који се баве магијом и астрологијом или прибегавају помоћи окултиста. Приликом сукоба мага и чаробњака с пророцима и другим духоносним људима, силе таме увек трпе пораз.“

причалица

07. 08. лета Господњег 2012.

Утешитељи

Како је стала на праг, погледом ме је потражила, а онда је целу просторију прешла раширених руку – идући мени у загрљај.

- Кумо! – смешила се, грлећи ме. Кад је пољубих, она ме погледа, питајући: - Хоћеш ли и данас плакати?

- Хоћу, љубави – одговорих јој, Богу благодарна на овом детету. – Данас се поздрављам са мојом вољеном баком.

- Онда ћу ја бити са тобом – рече одлучно.

- А и ти си дошла да се поздравиш са старом кумом, зар не?

Она погледа на сандук са земним остацима моје баке, нимало уплашена и климну главом.

- Кад дође свештеник, певаћемо заједно, је л` важи?

- Аха! – потврди она.

Затим је стала крај мене - злато кумино - не одвајајући се, и свако би ме мало загледала да неће која суза кренути; а кад би суза пошла, грлила ме је и тешила. То исто је радила и претходно вече, на дан кад нам је јављено да је бака уснула, где је дошла, као ономад кад ми се отац упокојио, да ми исприча утешну причу.

- Кумо, мене је један дечак, са којим сам била пре тога добра, ударио, и мене је заболело и почела сам да плачем, а онда ми је пришла једна другарица и овако је ухватила образе прстима (показивала је тај чин на своме лицу) и развукла их, тражећи да се насмешим.

Сам Господ ју је послао да ме теши, али њен осмех на лицу осмехивао се моме срцу, где није било неутешне земне туге, већ духовне радости: моја се бака, мој херој без ордена, која је цео свој живот ставила на жртву другима, представила у Господу на сам Празник Светог Пророка Илије - као и дан посвећен Светом Николају, нашој Крсној слави (четвртак), дочекавши, најпре, да се удостоји Свете Тајне Причести. И севши на кочије, мирно предаде дух свој Господу.

Кад је дошао свештеник, Софија је и даље стајала крај мене и нас две заједно појасмо „вјечнаја памјат“. А када је свештеник замолио да у просторији остане само родбина, десило се нешто чудесно – нешто што ме је подсетило на речи из Светога Писма. Истина, неки људи изађоше, али то махом беху људи нецрквени, док неки осташе, иако нам нису телесни род. И присетих се речи: „И одговори им говорећи: Ко је мати моја или браћа моја? И погледавши на народ који сеђаше рече: Ево мати моја и браћа моја. Јер ко изврши вољу Божју, онај је брат мој и сестра моја и мати моја.“ (Мк. 3:33-35)

У том пресабирању, моје ће кумче:

- Ја сам кума. Је л` да изађем?

- Не, љубави – одговорих јој. – Кум је најпречи род – духовни.

- Онда остајем! – рече са осмехом, грлећи ме радосно.

Кад се молитвено поздрависмо са уснулом баком, која је, због врућине - и сахране која се имала обавити сутрадан, морала да буде пребачена на хладније место, моје је кумче и даље остало уз мене, правећи ми друштво и не дајући тузи места на моме лицу. Кад је дошао њен брат, још једно једнако вредно кумино злато, мада нешто старије, али исте душевне лепоте, она се и пред њим испрсила, дајући му до знања да је преузела бригу о мени. Он је ишао неким другим пословима, али је и сам, кад год би нашао времена, дошао да нас обиђе.

А ја сам у тим тренуцима, измешаних осећања радости духовне и туге (али оне услед прекинутих успомена), размишљала, (гледајући ово двоје деце), о оној причи, где је један истраживач, трагајући међу децом за одговорима о томе шта је љубав, наишао на бисер којим је украсио своје истраживање. Наиме, победник је био четворогодишњи дечак, чији је комшија постао удовац. Видевши да старац плаче, дечак је ушао у двориште, попео му се у крило и једноставно је тамо седео. Када га је мајка упитала шта је рекао комшији, дечак је одговорио: „Ништа. Само сам му помагао плакати.“

Све до тада, мени је ово била прелепа прича. Али од овог тренутка, прича је оживела; и не само то, већ сам и сама постала део ње. Но, моја прича је била још чудеснија, јер су у њу почела да се усељавају, заједно са кумићима, и друга деца. Моје је крило било премало да их све смести, али је душа, ипак, све и једном ручицом била обгрљена и утешена. А на сам дан сахране, поред Софије, тетку је дошла да теши Милица – дете, истог имена моје уснуле баке! То дете нисам видела годинама, али њој то није сметало да ми не само приђе, већ да ме заједно са Софијом теши и грли, без икаквог устезања, бришући ми сузе.

Сматрам да је велика грешка бранити деци да долазе на сахране. Деца немају страх од смрти, већ им тај страх, у своме незнању, ми преносимо. А смрти се бојимо услед наше огреховљености и непокајања. Но да смо бар једном прочитали Свето Писмо и поуку Светог Апостола Павла, знали бисмо да „је мени живот Христос, а смрт добитак“. (Фил. 1:21)

Нека је слава Господу на дивним утешитељима, који су ме обавезали да наставим започето, а што је настало трудом моје вољене баке: причати приче деци на радост.

Помјани, Господе, уснулу слушкињу Твоју Милицу, а баку моју,

и подари јој Царство Небесно.

Амин.

06. 08. лета Господњег 2012.

Бисер

Како те то ја волим?

Патофне (9)

 

 

 

 

Гости

 

Кумин-дан

- Кумо, ја сам дошла да се играмо – рече Софија, након неуспелог покушаја да ме уплаши.

- Чега, љубави, да се играмо? – упитах је, па је и пољубих.

- Да ми пишеш слова по леђима...

Ово је, иначе, игра, коју смо почеле играти од тренутка кад је Софија научила сва слова. Био је то један од начина да се кроз игру научено утврди. Њој се то јако допало, па је игру пренела и другарицама. Међутим, кад је дошао распуст, кренусмо и са другим играма образовног карактера, између осталог и набрајања речи на одређено слово.

- Али то је већ игра коју си прерасла – рекох јој. – Сад је време не да пишемо слова, већ речи.

- А где је папир и оловка? – упита она спремно и без противљења.

- Као и увек на месту – послужи се...

Пронашавши папир и оловку, она седе за сто. Али, тек што је села, окрену се према мени, питајући:

- Кумо, смем ли да напишем нешто о теби?

Признајем, мало ме је затекла питањем, али јој брзо одговорих:

- Наравно. Пиши о чему год желиш, мила.

Она је писала и ево шта је написала:

За то је добила пољубац, а кума – Кумин-дан.

Питам се: зар то не би био леп обичај кад би, дао Бог, заживео?

Патофне (8)

 

 

Сати

Најбржи појац

На половини школске године одржано је такмичење у трчању. Идући на Литургију, моје кумче, као ђак-првак, похвали ми се да је најбржа у школи. Честитах јој, а кад стигосмо у храм, на вратима нас дочека свештеник, обраћајући се Софији:

- Ево најбрже девојчице у школи!

Она се нађе у чуду, не знајући кад је отац и од кога ту вест чуо. Али своју зачуђеност сакри осмехом, па се сви зарадовасмо.

На Литургији је стајала поред мене и пратила прилично мирно. У једном тренутку јој шапнух да слободно отвори уста и пева. Мало се постидела, премда наслутих да би хтела, али се није усуђивала. Чак је оћутала и Оче наш, а знала је  молитву.

По завршетку Литургије, кад кренусмо кући, још једном кренусмо с причом о њеној дипломи за освојено прво место у трчању. Тада искористих прилику да јој приђем изокола.

- Видиш, љубави, мила Бога ти је дала брзе ноге, не да бежиш, већ да будеш прва и да је победом славиш. Зато буди захвална на том дару и не бој се, и не стиди, да у Цркви певаш.

Након тога, моје кумче, по уласку у храм, иде право за певницу, где са другом децом поје у славу Бога.

Содом

Док сам се шетао ходником на оном спрату телевизијског центра где смо ишчекивали снимање емисије, било је веома живо. Очито је Украјина настављала да тражи таленте па су у ишчекивању позива на сцену, још увек сасвим младе, скоро голе девојке, трептале намазаним трепавицама, правиле буку у шминкерницама, истрчавале на пуш-паузе и брбљале са пријатељима и родитељима, држећи на уху мобилне телефоне.

Било нас је двојица, и ми смо прекраћивали време занимљивим разговором. Мој саговорник је био познавалац Старог Завета. Отварајући у мислима сандук библијских блага, додиривали смо се неких од његових драгуља уживајући у њиховој лепоти. Натпис „Креће снимање“ био је још замрачен над нашим студијом.

О чему све тад нисмо причали: о благословима које је Јаков дао на самрти својим синовима; о златном телету; о десет племена несталих без трага и гласа, о првом Храму. Наш разговор се некако дотакао и теме Содома. Содом је, чинило ми се, јасна ствар. Управо су неприродан блуд, брутално насиље и содомија његова јасна обележја. Испоставило се да није ствар само у томе. По ко зна који пут се показало да ми можемо из навике мислити о нечему и сматрати ствар јасном (и до краја решеном) чак и онда кад је ствар нејасна, нерешена и неразјашњена у потпуности.

– Содом – то није само сексуална содомија, тј. настраности сексуалног живота – говорио је мој познаник. Сексуална содомија је само део опште содомије – и то њен споредни део.

– А шта значи „општа содомија“? – упитао сам, право говорећи, збуњено.

– То је изопачавање свих сегмената живота и губитак човечности. Она се најјаче манифестује у губитку способности разликовања добра од зла, и, као последица тога, у изопачавању правосуђа. Неправичност судова, тотална, вапијућа и неподношљива неправда су исти фактори Содома, као што је и сексуална страст између два мушкарца.

Ми смо успут разговарали, лаганим ходом пролазећи поред кандидаткиња за „звезде“.

Заобилазећи их, понекад смо се нехотице и сударали са њима.

– Ево, рецимо, погледај ове девојке – настављао је мој саговорник. – Оне ходају голе међу мушкарцима који им нису ни очеви, ни мужеви. Притом су убеђене да тако и треба. То је Содом. Оне су изгубиле осећај за меру, стид и правичност. Са тим су и њихови родитељи сагласни. И све је то – Содом. Само пробајте да им кажете да се оне лоше понашају, да су развратнице и брука својих породица. Оне ће нагрнути на вас као јата птица на стрвину, појешће вас, а ви нећете моћи ништа да им докажете или објасните. То и јесте Содом. Њихови родитељи, узгред буди речено, поступиће са вама исто тако.

Онда сам почео да се присећам свега оног што сам читао у Светом Писму о сличним стварима.
Али у тебе беше чело жене курве, и не хте се стидети (Јер. 3, 3).

Шта се види на лицу њиховом сведочи против њих, разглашују грех свој као Содом, не таје; тешко души њиховој! Јер сами себи чине зло (Ис. 3, 9)

Грешити и не црвенити се, хвалити се грехом, зарађивати на безакоњима – ето то је Содом. И то није ни близу све.

Многе ствари су скривене велом ноћи. Зато се оне и дешавају ноћу. Међутим, људи губе стид, и светлост речи уносе онде где би требало да буде тамно. Они се смеју и говоре отворено о својим гресима, поносни на њих, као да је то победа на бојном пољу. А то је содомска свест. Увек сам то потајно у себи осећао, а сада сам почео и да разумем.
Ми смо наставили наш разговор.

Старо предање каже да у Содому бејаху четворица судија: Шакрај, Шакрурај, Зајфа и Мацли-дин. Прва двојица су добили име од речи „шекер“, то јест „лаж“, трећи – од речи „зајфон“ што значи „фалсификатор“, а име четвртог значи „онај који изопачава правосуђе“.
Изопачено правосуђе – ето то је Содом. Тебе су опљачкали, а ти си им још и дужан. Ово је – Содом. Ти си се обратио суду и осиромашио од правних трошкова, а ипак правду ниси постигао. И ово је – Содом. Одузели су ти имовину, лишили те наследства или слупали у скупим колима, а ти си се још испоставио и као кривац – ето ти правог правцатог Содома, без икаквог позивања на сексуалне гадости. Тек после ће се неправедне судије, чистећи се наредном „победом“, над жртвом смејати, наслађивати и у пијаном стању чинити гадости. Управо ове гадости ми називамо „содомом“, али сами „содом“ је оно што се дешава раније, тј. безакоње.

Окрутност и нехуманост су знаци изопаченог постојања. Ви – говорио је Исаија – придодајете кући кућу и истерујете сиромашног. Као да живите сами на земљи.
И он је такође говорио да би Израиљци, да им Господ није сачувао остатак, били као Содом и да би постали слични Гомори.

Нехуманост, обмана и тотална суровост – све су то генеричке одлике Содома, и ми у њему живимо. Срећом, истополне забаве и полна гнусоба је још увек културно далеко од нас. Али није само у томе ствар. Содом се огледа у луксузу и пљачки, као и у злим неправдама такође. А тамо пак иза високе ограде Содомског дворца, подигнутог на сузама покорних становника земље, нико неће спречити насељавање свакојаке сексуалне перверзије. И тако се то догађа. Тако и јесте.

Отелотворени и актуелизовани Содом – то су „Колимске приче“ В. Шаламова, где се лопужа карта за џемпер који је тек послат споља његовом цимеру. Лопужа прокоцкава туђи џемпер, а човек је сагласан да га скине само заједно са кожом. Ћутке и смирено секу га до смрти скидајући са њега џемпер, и даље настављају да играју. Ова блудничка слика је слика Содома, чак иако нема никаквог наговештаја педерастије у њој.

Содом је и када интелектуалац „штампа роман“ криминалном ауторитету, то јест улизујући се, и „до ситних цреваца“ таквом ауторитету поједностављује смисао класичног дела, било да је то „Ромео и Јулија“ или „Фауст“. Овај несрећни интелектуалац још може и да се, причајући, улагује истом том ауторитету, зарађујући део лоповског следовања, а то се већ ни са чим не може упоредити. Можда педерастије и нема, али Содома има и он је очигледан.
Далеко од тога да је ово одбрана сексуалних настраности!

Ово је покушај да се прошири разумевање проблема до својих правих размера, а не до локалних граница које су утврђене произвољно. Содом није просто настрани блуд, већ изопачени живот у целини и, само као његова последица, изопачени сексуални живот. Јер како уопште остати у неизопаченој сфери сексуалног живота, ако је цео живот изопачен?

Доктор Бетелхајм у својој књизи „Просвећено срце“ описује случај у концентрационом логору. Припадник СС јединице примећује двојицу радиша, који раде с пола снаге. Он им, кипећи од беса, наређује да копају гробницу и да легну у њу. Њих двојица поступају по наређењу. Затим СС-овац тражи извршиоца казне и погледом проналази неког пољског кнеза из „бивших“ (људи са ознакама племства у Содому пролазе најгоре од свих. Њих брзо примећују и брзо уништавају. Содому требају само представници просечног човечанства).

– Закопавај их – говори официр бившем кнезу.

– Нећу – одговара затвореник.
Следи ударац кундаком у фацу.

– Закопавај!

– Нећу.

Још један ударац. Пољак не попушта.

– Добро – рече официр. – Вас двојица – марш горе.

Они се пењу.

– Лези! – чује се команда. И Пољак леже на место оне двојице.

– Закопавајте га!

Наредба је упућена оној двојици која су до малопре лежала у својеручно ископаној гробници. Они полетно засипају Пољака земљом. Када је овај већ сасвим покривен грумењем земље, чује се команда „Стој!“

– Ти – говори Немац обраћајући се Пољаку – напоље! Вас двојица – назад у гробницу!

– Закопавај их – опет Немац говори Пољаку. И овог пута тек изашли из земље Пољак закопава ову двојицу до краја, до смрти. Циљ је постигнут. Циљ није само убити једну особу, већ сломити другог човека и људе натерати да убијају једни друге. То је – Содом. То је паметни и хладнокрвни тријумф зла.

Када човечанство долази до сличног степена разврата, онда се оно, као по правилу, не лечи. Или се лечи, али само великим проливањем крви. Једино много крви лечи велики разврат, и у томе лежи и објашњење свеопштег потопа, и огња, проливеног на Содом и Гомору. Овде се указује на то зашто крвави сукоби с времена на време протресају Васељену.

Свакидашњи Содом је томе узрок, и ко не жели много проливене крви, он мора да тежи моралном очишћењу. У супротном ће свака људска неправда неумољиво доводити до катастрофе, као што се и све отпадне воде које носе блато и прљавштину, сливају у канализацију.

У педерастији ми мрзимо само једну маску Содома, а у потпуности се саживљавамо са другим њеним лицима и облицима. Ми презиремо оне мушкарце... Нећемо описивати оно шта раде ови назови-мушкарци.

Али ово није једини облик отелотворења содомске свести. Неправичност судова, пакосна радост због туђег бола и понижења, богаћење на сузама обичног човека – све је то Содом и једино Содом. И казна за та изопачења је одговарајућа.

Наставили су да позивају голе девојке на сцену, које су на крилима срамне и неостварљиве наде на сцени настављале да играју. А ми смо се кретали посред живог Содома и разговарали о њему, ужасавајући се час стварношћу, час дивећи се дубини Божанске речи.

Јер мисао да содомљане не стварају само ноћни клубови и барови са истим назначењем, већ и правни факултети и остале сличне институције – стварно тешко улази у главу.

Убрзо је управник позвао у студио и нас. Дошло је време за снимање емисије, због које смо ми и дошли. Изнад улазних врата се упалио натпис „Тишина! Снимање у току“.
Камера више не пуцкета. Нечујно ради бројка, и пред лицем Господа над војскама се пише бележница о свему што се дешава на лицу земље.

А ми живимо унутар Содома и толико смо се саживели са тим, да више не примећујемо већину изопачености и неправди. И ако је могуће макар ишта променити, онда се треба мењати старо за ново што је брже могуће. А ако се не може ништа променити, онда је неопходно да барем задржите веру и да не очајавате, јер праведник живеће од вере; ако ли одступи неће бити по вољи моје душе (Јевр. 10, 38).

Протојереј Андреј Ткачов
Са руског превела: Наташа Јефтић



Извор: Православие.ру

Преузето са: Дођи и види

Знатижеља

Живот и смрт

Лутао је дуго у потрази са стаништем. Није могао рећи да је понуде било у изобиљу, али је он био одлучан да за себе изабере најбоље. Ускоро, наиђе на простор који је мамио како својом спољашношћу, тако и бљештавом унутрашношћу. Међутим, он тек овлаш пређе погледом преко здања и настави даље. Недалеко од тог места, наиђе на нову понуду, која, у поређењу са претходном, многима не би ушла ни у разматрање. Са које год стране да се прилазило, станиште је било неизгледно и – празно. Али, за дивно чудо, он нађе да је баш онакво какво је желео. Без много размишљања ускочи у њега и насели се.

Када је, касније, пролазио поред оног раскошног места, он зачу питање:

- Због чега си презрео моју раскош и обиље и населио се у ову беду?

– Због тога што си ми ти нудило смрт, а станиште у којем обитавам испуњено је животом – одговори бисерној шкољки пустињски рак из своје шкољке и, заронивши у песак, радосно се препусти звуцима мора.

Аутор: Јелена Јергић

Сила љубави

Он је био неприступачан, тврд и изузетно оштар у позлеђивању.

Она је била кротка, нежна, трпељива и пуна љубави према њему.

Слаби су јој се подмсевали, горди је одговарали, сматрајући - и једни и други, такву љубав бесмисленом.

Она је преко свега прелазила љупко ћутећи.

Прошла је година, пет и незнано која... Слаби су одавно одустали од одговарања, они горди се и сами проредише. Само је њена љубав с временом чудесно јачала. И кад више нико није имао никакву наду, њен благи шапат поче да га привлачи, и он, смекшавши, сав се препусти њеном миловању, допуштајући јој да га ваја и изваја, споља и изнутра.

Без страха, урањала је у њега и на светло извлачила све што је у дубини чезнуло за њеним додиром, преображавајући га и оживљавајући.

Он сам, израњао је из ње све сјајнији и опчињенији оном која му је дах узимала и враћала.

Немајући друго, понудио јој је из љубави своје име.

Не желећи друго, љубећи га је прихватила.

Отада, она је његова Камена река а он њен Речни камен.

Аутор: Јелена Јергић

Арабатски коњ