Свакога дана - сад већ годинама, не бирајући, насртао је на њега каменицама. Оне велике биле су тешке, а мање, пак, оштре, али свака је бачена да повреди или унесрећи онога кога није могао очима да види и чију је земљу желео пошто-пото да присвоји.

Страдалник је мирно трпео и одлагао каменице на једно неизвесно време. И онда, кад их се накупило, почео је да их ређа и уклапа. Ускоро почеше да се уздижу стубови, па један по један зид, таваница. Најпосле, дође ред и на кров. Но, у тренутку довршетка објекта - кад пред страдалником оста последња каменица, деси се нешто необично: кућа његовог комшије сруши се уз тресак. Правда, која све дотле би свезана у темељима, рашнира узе и чворове, разоткривајући пред светом криво и право.

И преселише кривца у новосаздани објекат, те забравивши за њим последњи преостали кам, оставише га да утамничен жање што је сејао.

 

Аутор: причалица Јелена Јергић