илустрација: Александар Божић 

 

 

 

У најави за скори излазак сликовнице, „Језерска принцеза“, кратко се, у једном од постова, присетисмо њеног настанка. За све оне који нису испратили чланак, исти могу погледати овде. А данас, када је сликовница и званично изашла из штампе, желим да се посебно осврнем на оне људе који су, својим учешћем у остварењу овог пројекта, заслужили да се о њима чује пригодно слово.

Наравно, најпре ћу кренути од особе која ме, милошћу Божијом, све време држи за руку и несебично ми помаже у узрастању, оном списатељском (али не само у њему), било саветима, било црвеном оловком. Реч је, дакако, о особи коју с правом називам мојом радости, јер она то и јесте – драга Ви. За оне који не знају, њено име је Виолета Милићевић, професор српског језика и књижевности, поетеса и писац. Задужена, најпре, да ме трпи, њој је припала дужност лектора. Оно што је код ње интересантно, јесте то да тачно осети кад се негде ломим или ми нешто не одговара у ономе што напишем. Као да седи поред мене, чучи у мени, и својом оловкицом зацрвени моју мисао, али никада ми не намеће своја размишљања, већ само тражи да се изјасним другачије, прецизније. Не желим да говорим о себи као о писцу, јер је то дуг и мученички пут, и односи се на оне који стигну на циљ; желим само да приметим да је за неког ко пише изузетна част и радост имати поред себе некога ко ће да вас разуме, да испрати вашу мисао и, ако залута, да је врати. То је мени Ви! Неко ко ме, својим присуством, испуњава као личност. На томе сам бескрајно захвална Богу.

Теби, Ви, хвала за радост коју ми чиниш и што ме трпиш.

Друга особа, која у једнакој равни доприноси моме сазревању јесте Даца – наш највећи женски афористичар Даница Машић. Као верни пријатељ, она прати Виолету и мене и даје нам ветар у леђа: некад критиком, некад лепом речју, некад афоризмом или каквом мисли познатих. И дели са нама терет узрастања. Да сам их тражила, не бих их нашла овако добре и несебичне, Богу хвала. И заиста је јако тешко пронаћи речи достојне којима би се могло описати све оно што оне мени чине и све оно што ја према њима осећам. С тим што сам ја прво упознала Дацу, а преко ње и Виолету. Ни сањала нисам у какву ћу дивну авантуру кренути оног тренутка кад се са Дацом упознах. Та авантура траје и дан-данас, а Даца је она која држи једра и води нас.

Само због тога да ти будем захвална, али то је тек почетак онога што ти нама дајеш и значиш нам, драга. Хвала Богу и на теби, мила моја Дацо.

 

илустрација: Александар Божић 

 

Сад је на реду мушки део тима. Најпре смо урадили илустрације, а за њих је био задужен школски друг мога брата – Александар Божић. Е то је био подвиг, чини ми се! Оног тренутка кад је пристао да црта за мене, ни сам није могао да претпостави колико ћу бити захтевна. А јесам била, признајем! Јер сам за децу хтела искључиво оне слике након којих ће моћи лећи у кревет да спавају. Превише је страве и ужаса унето у сликовнице и цртане филмове и ја сам хтела да то све избегнем. И надам се да јесмо. Хвала Богу и на теби, драги Сале, и на твом трпљењу честих преправки; без свега тога не би данас било сликовнице. Иначе, да бисте се боље упознали са илустратором, предлажем да погледате његов сајт који је изложен на блогу међу линковима.

Након илустрација, окренух се Ненаду Живковићу. Он је био задужен за прелом. Ако сте мислили да је он прошао без трпње, грдно сте се преварили. И то баш кад и није било добро време, али, дао Бог, прошло је, неповратило се. Иначе, Ненад је једна велика душа од човека, неко ко има огромно срце, у коме живи читав један град. Он је књижевник и власник сајта Творац града (културног профила), и неко ко се и сам несебично даје, не тражећи ништа за себе, већ све за другог. Мислим да се пред таквим величинама човек мора осећати постиђен и мален. Особа која је и сама употпунила мој живот, на један несвакидашњи начин, и од које се има свашта доброг научити. Слава нека је Богу кад и тебе упознах, драги Ненаде, и што чиниш мој свет лепим местом за живот.

 

илустрација: Александар Божић 

 

На крају, остале су још корице; њих је, и овога пута, урадио мој брат у Христу – Зоран Живојиновић, рачунарски техничар. За тај рад морао је да узме годишњи одмор – скоро. Али, срећом, па смо у том нашем заједничком послу, где сам ја извољевала, а он улагао труд и зној, имали и помоћнике са стране, иначе не знам кад бисмо нас двоје то завршили. Дакле, осим њему, захвалност у Христу Господу дугујем и његовој дивној супрузи, као и милој му ћери. Данас је тешко наћи и пријатеља, али пронаћи брата и породицу је нешто неописиво. А они то мени јесу, заиста. Премда и не близу телесно, али срцем увек ту и у свако доба спремни да ми помогну и да ми се нађу. Савет старијег брата је од велике важности, јер носи у себи искуство. Нарочито за неког ко савет прижељкује, држећи да двоје увек види боље него једно. Стога нека је Богу слава и хвала кад ми их је послао – на радост и свако добро.

Свакако, овде ћемо се присетити и људи који су својим новцем помогли да сликовница не буде прескупа. Но њихова имена су Богу знана. Такође, посебну захвалност дугујем и мом добром штампару, који ми је и сам изашао у сусрет, знајући како бринем о „нескупоћи“ сликовнице. Али не само тиме да ме је задужио, већ од њега чух и прву лепу причу везану за сликовницу. Наиме, његова супруга уз „Језерску принцезу“ успављује њихово дете.

Па тога ради је и исписана, Богу хвала!

А и у мом граду је, бар судећи по доживљеном, наишла на леп пријем.

Иначе, у сликовници су прозвани и неки блогери. Који, чуће се!

 

 

 

Посвета је за мога вољеног оца (Бог да му душу прости), са којим и започех рад на сликовници. Он је био тај који је доносио својој ћери бајке на читање, усађујући тако у њој љубав према њима. Њему у сећање – једна песма:

 

 

За све оне који желе да поруче сликовницу на кућну адресу, могу да се обрате на следећи мејл:

jezerska.princeza@yahoo.com

Бог да вас све поживи, ви дивни људи света мог!

Воли вас, у Богу благодарна, причалица.