Две драгоцености
Питали су једну мудру старицу:
- Бакице! Ти си живела тешким животом, а душом си млађа од свих нас. У чему је твоја тајна?
– Да, мили моји. Све добро које сам чинила записивала сам у свом срцу, а све лоше – на води. Да сам чинила супротно, моје срце би било у страшним ожиљцима, а овако је – миомирисни рај. Бог нам је дао две драгоцене способности: памћење и заборав. Када чинимо добро, захвалност захтева да га памтимо, а када чинимо зло, љубав нас подстиче на заборав.
У слободном преводу са руског са блог и причољупце превела причалица.
Вози тенк назад!
Паси јагањце моје
Драга моја децо,
У данашњем писму желим да вам опишем тужан догађај, који се догодио једном малишану ваших година.
Једно дете, без знања својих родитеља, испуњено сновима о животу, упутило се из свога села на далек пут у непознато. Замишљало је да би тамо могло пронаћи своју срећу. Досадили су му његова кућа, школа, настава, књиге и учитељи. Излазећи из села, препешачило је много километара. На једном делу се пут разделио; била је то раскрсница. Где је водио један пут, а где други? Дете то није могло знати, јер нису постојали путокази који би показивали правац, а и оно се први пут сусрело са тим путевима. Након много размишљања и двоумљења, дете је изабрало један од два пута, који му се учинио бољим. Почело је да шета њиме, прошавши поприличан број километара. Али у томе ходању затекла га је ноћ. Дете се обрело у некој шуми. Било је само. Престрашило се. Ускоро су се чули шакали и вукови како заурлавају. Пошто је било само и немоћно, упало је међу чопор вукова, и, као што и сами појмите, вукови су растргли дете. Тек понека кост и крвава одећа остали су иза њега, и по томе су несрећни родитељи разумели да је онај, кога су вукови растргли, био њихов син.
Несрећно дете, несрећни родитељи!
Ово, драга моја децо, што се догодило овом малишану - или још и горе - може да се деси сваком детету које се не пази у своме животу. Зато што, осим вукова који једу људе, постоје, такође, у друштву људи лоши и искварени, који могу да учине многа зла једном детету и младој особи. Штета коју они проузрокују је неупоредиво већа. Дивље звери прождиру тело, али искварени људи и неверници својим идејама и примерима убијају душевност детета и уништавају све оно лепо у његовом срцу. Зато је потребна пажња, којим путем да дете крене.
Чули сте, децо моја, за хероја старог доба, кога су звали Херакле. Херакле је, као младић, изашао да прошета изван свога места становања, па се обрео на једној раскрсници. Ту је он стајао и размишљао којим путем треба да пође како би се прославио. Док је тако размишљао, дошле су му у сусрет две жене, свака из супротног правца. Како су се само оне разликовале! Једна је била горда и умишљена, обучена у свилу. Друга је била скромно обучена. Прва, чим је угледала замишљеног Херакла, приближила му се и пријатељски га потапшала по леђима, говорећи:
- Херакло, немој се бринути! Уколико желиш да живиш добро и да имаш много новца, да те се боје и плаше људи, и да имаш све што пожелиш без рада и умарања, пођи за мном, прати мој пут, и бићеш срећан.
Након ње, приступила му је и друга жена. Смерно се обратила Хераклу, говорећи:
- Дете моје, добро знам твоје родитеље и претке. Потичеш из славне и поштоване породице. Пази, немој је обешчастити! Нећу ти причати лажи и лепе речи да бих те преварила. Све што ћу ти рећи биће истина.
Дете моје, све добро што постоји на овоме свету, стиче се трудом и знојем. Уколико желиш да земља има велики принос, треба да је обрађујеш, повадиш камење, искорениш кукољ, изореш, посејеш и тек на крају да жањеш принос. Уколико си чобан и желиш да напредујеш, мораш се будити рано и водити овце на зелене ливаде и свеже изворе, а ноћу да их чуваш од вукова, лопова и дивљих звери. Желиш ли да научиш слова, и ту ћеш се уморити. Желиш ли да те воли твоја породица, треба да чиниш добро целој својој породици. Желиш ли да те воли друштво, треба да чиниш добро целом друштву. Сва добра даје Бог људима који се труде и труде…
Херакле је саслушао обе жене и дубоко се замислио. Пре него што ће оне отићи, упитао их је:
- Како вас зову?
Прва је одговорила:
- Мене моји пријатељи зову Срећа, а моји непријатељи ме зову Несрећа.
Потом је одговорила и друга жена:
- Мене и моји пријатељи и непријатељи зову Врлина.
Херакле, као што знате, није послушао гордељиву жену, већ Врлину. Радио је, уморио се, а својим добродетељима је доброчинствовао целој Грчкој. Тако је постао вољен од свих.
Драга моја децо, и пред вама се налазе два пута. Један пут се чини на почетку лакши и угоднији, али на крају пута сте у опасности да вас ноћ затекне у мрачној шуми и да вам се догоди исто што и детету из прве приче. Уверавам вас, да су се многа деца, која су изгубила пут, преварила, упропастила се, и за њима сада плачу рођаци и пријатељи. Живи су, али плачу за њима као да су мртви. „Више бих волела да је умро наш Георгије, него да је урадио то што је урадио. Ожалостио нас је и осрамотио све...“
Други пут није лак. Тежак је и стрмовит. Али оног који се упути њиме, ходајући стрпљиво, њега ће пут извести на светлост, на врх, где је све лепо. Знајте, да су она деца, која су следила овај пут, на крају била награђена.
Један је пут - пут греха а други је пут врлине.
А уколико желиш, као мали хришћанин, да видиш шта говори о ова два пута наш Христос, отвори Нови завет, Еванђеље по Матеју глава 7, стихови 13-14. Прочитајте ту причу много пута и научите напамет та два стиха. Два пута постоје у животу. Један је пут Христос, Који је рекао: „Уђите на уска врата, јер су широка врата и широк пут што воде у пропаст, и много их има који њиме иду. Јер су уска врата и тесан пут што воде у живот, и мало их је који га налазе”, а други је пут лукавог.
Децо моја, молим Христа да вам помогне да изаберете пут врлине, пут Христов. И будите сигурни да, ходајући по томе путу, насупрот свем труду и зноју, у дубини своје душе ћете осећати радост анђелску, јер ходате оним путем којим је ходао Спаситељ као и милиони мученика и хероја наше вере, који се удостојише победоносног венца.
С љубављу,
ваш духовни отац
Епископ Августинос Кандиотис
Превод са грчког А. М.
др Зоран Миливојевић
Тема: нови Грађански законик и кажњавање деце, разлике између љубави и заљубљености и утицај Холивуда на мешање ова два појма, о болести зависности и другом...
Пушкин: Последњи дуел
Филм говори о последњим данима великог руског поете Александра Сергејевича Пушкина. О дворским сплеткама и интригама које су довеле до двобоја, о двобоју у коме је Пушкин смртно рањен, о истрази која је касније уследила по личном Царевом налогу и о последицама које су задесиле преживеле учеснике двобоја.
За превод подесите одговарајуће дугме.
Пријатно гледање!
Пузологично посматрање
Слика преузета са: caricatura.ru
Поједини људи
Понос духа сузе,
Па до неке среће
Могу да допузе.
Допузе до плата
И до масних звања,
До власти, узура,
Наименовања.
Допузе до гроба
И господства сјајна,
Допузе до двора,
До златних колајна.
Пак се онда шире
С накићеним грудима.
То се тако може
Појединим људима.
Ал' народ ниједан
До највеће среће
Допузио досад није,
Па ни одсад неће.
Ј.Ј.Змај (1884)
Триста
Слика са интернета
300!
«Тако три чете затрубише у трубе и
полупаше жбанове, и држаху у левој
руци лучеве а у десној трубе трубећи,
и повикаше: мач Господњи и Гедеонов»
(Суд. 7, 20).
Седма, драги моји, седма књига Старог Завета је Књига о судијама. Она обухвата, отприлике, 300 историјских година, када су Израиљским народом управљале такозване судије. Ко се називао судијама? Предочићемо укратко.
Као што смо рекли у прошлом излагању, Исус Навин је, после Мојсијеве смрти, управљао Израиљом у трајању од 25 година и након многих борби, с Божјом помоћи, сместио је изабрани народу у Обећану земљу. Генерација која је скупљена у војску под вођством Исуса Навина, и која се борила у биткама и видела чуда која је Бог учинио преко Исуса, та генерација је остала верна Богу својих отаца. Међутим, када су људи овог нараштаја почели, један за другим, да умиру а млађи да их смењују - који нису гледали чудеса Божија - тај нови нараштај је, будући хладан, кренуо да се удаљује од служења истинитом Богу.
Израиљ је патио од притиска народа у окружењу, који се изнова почео да организује и да му прети. Ти народи су били: Моавци, Аморејци, Амалици, Филистејци, Хананејци, Мадијанци, Сидонци, Египћани, Месопотамци и Арапи. Сви ови народи живели су у страшном мраку идолопоклонства, клањали су се идолима, обожавали лажне богове. А њихова обожавања, као и обожавање Вала, одвијала су се уз оргијања, блудничење и друга непримерена дела, која су срамотила људско достојанство и обављала су се јавно као израз обожавања. На њиховим су се жртвеницима, као угодне жртве за њихове богове, приносили људи, посебно млади, деца и одојчад, који су убијани јавно, док су тимпани идолопоклоника снажно одјекивали како би се заглушила жалост мајки! Ти народи су стекли снагу и богатство, и на све начине и од свуда притискали су изабрани народ Божији, Израиљ, како морално тако и материјално.
Изабрани народ Божији личио је на острвце у некаквом океану идолопоклонства. И да га Бог није штитио, нестао би са лица земље. Један такав вид заштите Божије догађао се у тренуцима кризе: када је народ био у опасности од уништења, Бог је уздизао важна лица која су преузимала улогу вође народа. Они, вођени руком Божијом, побеђивали су непријатеље и у гневу сатираху њихове идолопоклоничке одливке, враћајући народ на прави пут.
Ти људи, који су у изванредним околностима преузимали у своје руке сву власт, називали су се судије. Изузев Деборе, која је такође владала народом и била судија, сви су остали били мушкарци.
Уколико би желели да у овом кратком излагању наведемо сва имена судија и да испричамо живот и деловање сваког од њих, не бисмо успели. Присетимо се речи самог апостола Павла, које он наводи у посланици Јеврејима: «Јер ми не би достало времена кад бих стао приповедати о Гедеону, и о Вараку и Самсону и Јефтају, Давиду, Самуилу, и о другим пророцима» (Јев. Пос. 11, 32).
Молим све оне који желе да сазнају више о тим великим мужевима, да отворе Књигу о судијама и да је прочитају. Свакако ће им послужити на корист. Ми, из разлога због кога се пише ова беседа, навешћемо само једног судију, а то је Гедеон.
Гедеон је живео у време када је Израиљ био у великој опасности. Мадијанци и Амалици, које смо поменули у набрајању, успели су да изврше стравичан препад на народ Израиља. Личио је он на напад једне врсте шкорпија, која није остављала ништа иза себе. Грабили су све њихове ствари као и домаће животиње. Нису оставили ни овцу, ни вола, ни мулу, ни магаре – општа катастрофа. Израиљци су се преплашили, а они који су се спасили одбегли су у брда и, сакривши се у пећинама, настојали су да, са оно мало хране што су понели са собом, преживе. Све их је обузео очај.
Али, изненада једно светло засија. Анђео Господњи се појави пред Гедеоном, који се у том тренутку бавио неким ратарским послом. Он га обавештава да га је Бог изабрао како би се Израиљ ослободио од Мадијанаца. „Зар ја да спасим Израиљ?“, упитао је Гедеон. И, да би се он убедио, догађа се чудо. Један откос, потпуно сув, кога је оставио преко ноћи, нашао је ујутро влажан и натопљен и из њега је, оцедивши га, напунио један суд водом. Видевши ово чудо, Гедеон је поверовао.
Отпочео је своје дело. Попут муње он напада и руши један жртвеник идолопоклоника. То код ових изазива револт и они учвршћују сву војску. А Гедеон, пре него што ће напасти Мадијанце, позива Израиљце на гору Галад. Окупило се двадесет две хиљаде мушкараца. Гедеон им се обраћа речима: „Ко је од вас страшљив нека иде!“ Остаде потом свега десет хиљада. Али и међу њима врши одабир; поставља и њих на испит. Води их на реку да се напију воде. Све оне који пију воду без савијања колена, што, иначе, приличи псима, он задржава поред себе. Тако је од десет хиљада само њих тристо учинило по вољи Гедеону. Ову шачицу људи, он је наоружао са три пресветла оружја.
Сваки је морао да у једној руци држи трубу, док би у другој носили ћуп у коме је била свећа. Труба би затрубила на његов знак, ћуп би се разбијао а свећа би горела. И тако, једне ноћи коју Мадијанци нису очекивали, чета од 300 војника је ударила. Трубе су затрубиле. Ћупови су се разбили. Свеће су бацале светлост. А сви су ко један напали уз громогласни поклич и лозинку «Мач Господњи и Гедеонов» (7, 20). Шта се десило немогуће је речима описати. Непријатељски су се одреди расули и Гедеонова победа је заблистала.
Уследиле су и друге битке, а непријатељ је потучен, тако да ниједан народ, наредних 40 година, није ометао народ Израиља.
Драги моји! Видесте ли чудо? Са свега 300 људи Гедеон је успео да извојује тако блиставу победу. Њих три стотине, изабраних од свеукупног народа и строго искушаних, вредело је више од хиљаде других. Јер, пре свега, они беху чувени по својој храбрости, а, надасве, по својој послушности и оданости током свих оних чудних наредаба од стране вође. Били су спремни на све.
Чему нас то учи? Да се победе не задобијају кроз многољудство коме недостаје вера и храброст. Већ код првог окршаја, они од страха клону и успаничено беже. Победе се добијају са неколицином смелих и духом надахнутих људи.
Није ли се нешто слично догодило и у историји нашег мученичког народа? Колико је било оних који су чували Термопиле? Било их је пуно. Али, од толиког мноштва Леонид је, попут другог Гедеона, и сам задржао њих три стотине, са којима је пошао у битку против милиона варвара.
Чак и данас су нам потребни борци као што је био Гедеон. Наша црква, изабрани народ Божији, окружена је новим Мадијанцима, Моавцима, Филистејима, Амалицима. Непријатељи вере данас извиру са новим именима. И, да би се извојевао победоносни рат, они који буду ратовали морају бити наоружани попут Гедеонове војске. Треба да имају трубу, ћуп и свећу. Труба, која говори о узвишеном и храбром исповедању Еванђеља. Ћуп, који би морао да се испуни сузама искреног покајања. Свећу, која представља светло које шире добра дела.
Све епархије се морају организовати у Гедеонове одреде.
О, Господе! Укажи у народу на храбре борце, који ће бити спремни да погину за Православну веру. Част онима који чувају њене капије!
+ Августинос Митрополит Флорине
Из књиге „Кратак осврт на панораму Светог писма“
Превод са грчког А. М.
Вилијам Енгдал - Нешто величанствено се дешава у Русији
Ваведење
Ево светог и великог Празника Ваведења. Ваведење - увођење у храм Пресвете Дјеве Марије. Када је навршила три године родитељи су је по обећању одвели у свети Храм Јерусалимски. Допутовали су из Назарета са сродницима и свечано је увели у Храм Божји да испуне своје обећање. И Свети првосвештеник Захарија, отац Светог Јована Претече, примио је и увео у свети Храм Пресвету Дјеву Марију, увео је и у најсветији део тога Храма, у Светињу над светињама, а у тај део нико није смео улазити осим Првосвештеника, и то једанпут годишње. Тако је то било у Старом Завету. Али Свети Захарија, обузет Богом и по наређењу Божјем увео је Свету Дјеву у тај најсветији део Храма, у Светињу над светињама. И Света Дјева је провела и проживела девет година при Храму Јерусалимском.
Зашто ми данас празнујемо тај Празник? Зашто Света Дјева да не буде код куће своје, него су је родитељи одвели и предали Храму да тамо расте, да тамо живи? Шта је то, браћо? То је свима нама велика тајна, тајна светога васпитања, светога васпитања. Казана нам је сва тајна ради чега је човек створен и шта треба од себе да уради, зашто се деца рађају на овај свет и како треба њих васпитавати. Ето, Пресвета Дјева Марија девет година се васпитавала у Храму, и доведена у Храм, како се вели у црквеним књигама, да се свето васпита, да добије свето васпитање. А шта то значи? Да освети душу, да освети срце, да освети ум, да освети вољу, да освети цело своје биће? Јер човек је зато саздан да буде свет, јер воља је Божија, вели Свети Апостол Павле, светост ваша...
То је оно што је Господ хтео да учини са целим родом (људским), најпре је учинио са Пресветом Богородицом: спасао Је од греха, потпуно очистио од греха, од смрти и од свега демонскога, и показао какво треба да буде људско биће које може постојати у овоме свету. Зато је Пресвета Богородица изнад свих Херувима и Серафима по чистоти, по безгрешности бића Свог, по светости Својој. Ето шта је свето стање: оно је Пресвету Богородицу претворило у Храм Божији, у Живи Храм Божији. Сва Она постала је служба Богу, цело биће Њено - и у души Њеној и у телу Њеном стално се приносила молитва Богу, и Она је стално служила Богу. Тако је живот Њен уствари био Богослужење. Тако је свето васпитање дало Свету Богородицу.
Данас, браћо, у свету постоји велика пометња око тога шта је васпитање и шта је циљ васпитања. Намучили се европски умови, такозваним научницима, професори, учитељи, наставници - све је то мање више одбацило овај благословени циљ васпитања; одбацили су свето васпитање и предлажу нам човека као потомка мајмуновог: човек је постао од животиње!... Одбацили су свето васпитање. Погледајте како су људи подивљали данас! Погледајте каква се зла чине, какви злочини, какви греси, и то мирне душе, мирне савести. Краде се, пљачка се, (а) узбуђења нема. Ако смо животиње, зашто да не живимо животињски?! Ко нам то може забранити!? Ако савести нема, ако Бога нема над нама...
Зато је Господ Христос дошао у овај свет да нам покаже шта је савршен човек и да нам да средства да постигнемо и сами и достигнемо савршеног човека у мери раста висине Христове. Зато је и дао Свету Цркву са Светим Тајнама, а у њима Божанске моћи и силе помоћу којих човек освећује себе и просвећује себе... Ко је прави наставник, учитељ овога света? Господ Христос - једини Васпитач овога света, а после Њега и крај Њега Пресвета Богомајка.
Она је главна Васпитачица рада људског. Показала је на Себи шта је то савршено људско биће, и зато - Она је пример и углед свима нама. Зато је Она наша Наставница, наша Учитељица и наша главна и вечна Васпитачица да нас води путевима Господњим; да нас води путевима вршења заповести Господњих; да нас води из врлине у врлину, из једне свете еванђелске врлине у другу свету еванђелску врлину, из вере у љубав, из љубави у наду, из наде у молитву, из молитве у пост, из поста у милосрђе, милостивост и све остале еванђелске свете врлине. Она је та Васпитачица, а за Њом, попут Ње, и сви Светитељи Божији. То су главни Васпитачи рада људског, Светитељи Божији. Сви су они поновили Еванђеље Христово у себи, сви су они испунили себе Божанским силама, попут Пресвете Богомајке Богородице. Зато су они главни Васпитачи рада људског, главни Учитељи рада људског; непогрешиви васпитачи који човека претварају у Светитеља, блудника и блудницу претварају у Светитеље. То су главни Васпитачи наши - Светитељи Божији.
Гле, док је Свети Сава био главни Васпитач Српскога рада, Срби су били свети народ, Божији народ. Откако су Срби у већини одбацили Светога Саву, шта постадоше? Крдо, крдо, крдо... да Цркву Његову одбацује, да се Њега не сећа, јер су храмови Божји празни, празни скоро сваке недеље и сваког празника. Шта се збива са српским људима, са српским човеком? Издали Христа, издали Христа, издали душу своју и себе! Не издајеш ти Христа када не долазиш у храм и не молиш се Богу и не постиш и не живиш по Еванђељу. Себе издајеш! Христу нашкодити не можеш, али душу своју упропашћујеш. Куда је водиш, куда? Застранише, заслепише, распаметише се. Стиде се да Христа исповедају. Одричу Га се многи и многи. Српском земљом ходи мука за муком, Српском земљом ходи помор за помором, покољ српских душа, ето шта бива сада широм несрећне Српске земље, земље Светога Саве, Симеона Мироточивог, Светог Патријарха Варнаве, Светог Владике Николаја Жичког. Српска земља, ужас за ужасом ударио на њу, гину српске душе у неверју, гину у безверју, гину у маловерју, гину од враџбина. Срби заборавили Цркву, која има све лекове за све грехове. Од врачаре до врачаре Српкиње и српске жене јуре, и несрећни мушкарци од демона траже лек за своју душу, од ђавола! Ко је ваш васпитач, ко вас води и руководи? Не знаш, несрећни Србине, да се прекрстиш када прођеш поред храма. Какав пакао спремаш себи, какву вечну муку!?...
Шта вам је Црква дала, Србине несрећни - шта? Све саме Светитеље, Праведнике, Мученике, што гинуше за Крст часни и Слободу златну. А ви! а ви! а ви? Ви хуле бацате на њу, ви исмевате њу... Авај, тешко вама! Тешко вама, шта вас чека! Мало је земљотрес у Скопљу, мало је поплава у Загребу; потоп огњени доћи ће на вас ако се не покајете. Шта мислите, јесте ли ви господари овога света, господари сунца, господари неба? Ето, откључао Господ небо и засипа Српску земљу кишама и кишама и кишама. Хајде, где су ваше силе, где су ваше моћи, ваши универзитети, ваше фабрике, ваши авиони? Србине, сети се да је у овоме свету Краљ и Господар и Домаћин - Бог, а човек, онда је моћан и силан када служи Богу. Такав је Свети Сава био, такви су велики Светитељи Српски били, сви праведници Срби. А ти одбацио Бога - шта очекујеш, шта очекујеш од неба, шта од сунца? Једнога дана може да те спржи то сунце, једнога дана може да те следи лед под науком људском. О беде, о несреће, о недаће! О недаћа које јуре на Српски род, а Срби се не бране ни молитвом, ни постом, ни Еванђељем Христовим.
О Господе, о Пресвета Богомајко, похитајте, похитајте српскоме човеку и разбудите нас, нас заспале у гресима, нас заспале у неверју, маловерју, у безверју. Ударите нас чудима, ударите нас ужасима, ударите нас страхотама да се разбудимо, да верујемо у Господа. Да се разбудимо на прави циљ свога живота, да знамо, да сазнамо да смо ми створени да себе испунимо Божанским силама, да живимо по Божанским законима, и да из себе изградимо богослична бића. О, Света Пресвета Богомајко! Ти нас води и руководи, Ти нам буди главна Васпитачица са свима Светитељима, са Светим Савом и осталим српским Богоугодницима. Ти нас води и руководи да нас смрт не би харала, да се покољ српских душа обустави, да једанпут и Срби васкрсну из свих смрти, и да служе Јединоме Истинитоме Богу у свима световима, Господу Исусу Христу, Коме Ти једина водиш, Богомајко, са свима Светитељима. Амин.
Свети Јустин Ћелијски
Беседа 1. на Ваведење Свете Дјеве Марије (одломци)
1964. године у манастиру Ћелије
Српски авион
Погледајте емисију „Снага народа је снага расејања“, заједничку емисију радија „Снага народа“ и Теславизије, где је гост Милана Миленковића и Зорана Пилота био Градимир Цветковић (пилот) и где се причало о прављењу српског авиона (лаке летелице). Погледајте и послушајте јер је и душекорисно. Зашто? Зато јер је стање у коме се налазимо ужасно из разлога што је Србија, као држава, слаба. Кад то схватимо и кренемо сви заједно да је јачамо све ће бити боље и у држави и око нас. Истина је да се налазимо у тешкој ситуацији, али нема тога што је Богу немогуће. Ми смо на прагу уласка у НАТО, од њих већ купујемо и оружје и питање је дана кад ћемо, не само кренути да ратујемо за њих, већ ћемо пристати на тиранску свест.
Ова емисија ће вас,
сигурна сам, надахнути, јер то није друга србија са телевизије, која вас убија
у појам. Ово је други дух – дух живота, Србија каква јесте!
Два комплетића
Ово је била наруџба за две дамице из Новог Сада: хаљиница, шеширић и торбица. Једна дамица има четири а друга пет година.
Златно теле
Србија 1999.
(O HRISOS MOSHOS, HRΥΣΟΣ ΜΟΣΧΟΣ)
«A oн узeвши из руку њихoвих,
сaли у кaлуп, и нaпрaви тeлe
сaливeнo. И рeкoшe: Овo су
бoгoви твoји, Изрaиљу, кoји тe
извeдoшe из зeмљe eгипaтскe»
(Излaз.32,4)
Дрaги мoји, говоримо о Светом Писму. Рeкли смo, дa јe првa књигa Стaрoг Зaвeтa - Гeнeзa. Сeћaтe ли сe oнoг гoлубa, кoји јe oдлeтeo из Нoјeвe бaркe, и, нe нaшaвши мeстo нa кoјe би мoгao стaти, врaтиo сe нaзaд.
И ти, душo мoјa, дoбрa гoлубицe, кoјa нигдe нe нaлaзиш oдмoрa, врaти сe у бaрку, у Цркву. Тaмo ћeш нaћи свoј мир и oдмoр.
Сaдa oтвaрaмo другу књигу Стaрoг Зaвeтa, a тo јe Излaзaк. Какав јe сaдржaј тe књигe? Чујтe!
***
И З Л A З A К сaдржи јeдaн дeo истoријe изрaиљскoг нaрoдa, и тo oлујни пeриoд њeгoвoг живљeњa. Чуднoвaтa јe истoријa тoг нaрoдa. Изрaeл јe нaстao из јeднoг кoрeнa. Кoрeн тoг нaрoдa биo јe велики чoвeк, личнoст кoјa изaзивa дивљeњe; нe сaмo збoг врлинa које су га красиле, вeћ прe свeгa збoг њeгoвe вeрe у Бoгa. Биo јe тo Aврaм. Сaмo јe oн, мeђу милиoнимa људи, вeрoвao у истинитoг Бoгa! Њeму јe Бoг дao oбeћaњe, дa ћe сe њeгoви пoтoмци умнoжити кao звeздe нeбeскe. Исaк јe биo њeгoвo јeдинo дeтe. Унуци су му били Јaкoв и Исaв. A двaнaeстoрo Јaкoвљeвe дeцe, Aврaмoви су прaунуци. Oни су живeли слoбoдни, у прeлeпoм прирoднoм oкружењу свoјe дoмoвинe.
Нo, штa чини глaд! Стрaшнa ствaр! Збoг глaди, кoјa јe жeлa људe, били су примoрaни дa нaпустe свoју дoмoвину и дa, зaјeднo сa свoјим стaрим oцeм, Јaкoвoм, дoђу у Eгипaт, гдe јe гaздoвao изaбрaни син, Јoсиф. Oтaц, дeцa, жeнe, унуци пo приспeћу у Eгипaт брoјaху укупнo 75 душa. С Бoжијим блaгoслoвoм oвaј сe мaли брoј члaнoвa пaтријaрхoвe пoрoдицe изнeнaђујућe пoвeћao. Рeчицa јe пoстaлa рeкa. Кoрeн јe пoстao oгрoмнo стaблo сa бeзбрoј грaнa и листoвa. Нaрoдa бeшe, oтприликe, oкo три милиoнa. Јeстe дa су били мaњинa, aли итeкaкo вaжнa у eгипaтскoј империји. A живeло се чврсто везано за прeдaњa.
Нo Eгипћaни, кoји су имaли влaст, пoчeли су их злoупoтрeбљaвaти. Изрaиљци су пoд тeшкoм eгипaтскoм рукoм пoстaли рoбoви. Нису имaли имeтaк и штo јe јoш гoрe –слoбoду. Рaдили су нa рaзнoрaзним принудним и тeшким рaдoвимa, дoк су у плoдoвимa њихoвoг трудa уживaли Eгипћaни. Тeрaли су Изрaиљцe дa прaвe нoсeћe стубoвe и дa грaдe вeличaнствeнe двoрцe, кao и oгрoмнe грoбoвe, гдe су сe сaхрaњивaли бaлзaмoвaни крaљeви Eгиптa. Ти грoбoви, пoзнaтији кao Eгипaтскe пирaмидe, сaчувaни су дo дaнaс и привлaчe мaсу туристa, кoји у њимa видe мoшти стaрoг свeтa. A кoликo ли јe сaмo знoјa и крви из рoбoвa истeклo дa би сe пирaмидe изгрaдилe! Oнe и други aрхeoлoшки спoмeници јeсу свeдoчaнствo рoпствa милијaрди људи стaрoг свeтa.
Вишe oд чeтири вeкa Изрaиљци су живeли пoд бичeм тирaнскe влaсти. Aли жeљa у њихoвим срцимa зa oслoбoђeњeм нијe сe гaсилa. Бoг јe слушao уздaхe пoрoбљeнoг нaрoдa и oдлучиo јe дa гa oслoбoди. Учиниo јe тo нa чуднoвaт нaчин прeкo свoг вeрнoг слугe Мoјсијa.
Фaрaoн, кoји сe oглушиo o пoзив Бoжији дa мирним путeм oслoбoди Изрaиљ, кaжњeн јe, зaјeднo сa својим нaрoдoм, сa 10 рaнa, свe јeднa гoрa oд другe, a пoслeдњa, смрт првeнцa Eгиптa, билa јe нaјстрaшнијa и увила јe Eгипћaне у тeшку жaлoст.
Фaрaoн јe пoтписao нaрeдбу o oслoбaђaњу. Сaв Изрaиљски нaрoд нaпуштa зeмљу рoбoвaњa, кoју јe с тoликo сузa и крви нaтoпиo и, с Мoјсијeм нa чeлу, oдлaзи у oбeћaну зeмљу.
Пут, вeлик и дивaн. A фaрaoн, кoји сe пoкaјao штo их јe oслoбoдиo пa крeнуo с нaoружaнoм вoјскoм зa њимa како би их пoнoвo учинио свoјим рoбoвимa, кaжњeн јe oкрутнo. Свa њeгoвa вoјскa, кoњaници и кoчијe, и oн сaм, удaвили су сe у Црвeнoм мoру. Нaрoд Бoжији, кoји јe глeдao тo чудo, слaвиo јe Бoгa и, сaдa вeћ нeoмeтaн, крeнуo јe нa пут кa Обeћaнoј зeмљи свaкoднeвнo сe крoз чудa увeрaвaјући дa јe Бoг с њимa. Пoјиo их јe кристaлнo чистoм вoдoм. Хрaниo их јe нeбeскoм хрaнoм, мaнoм. Вoдиo их јe у ступу oд oгњa. Нaкoн путoвaњa стигли су нa гoру Синaј и ту, где је нa врху oвe гoрe пoдигнут данас мaнaстир Свeтe Eкaтeринe, пoпeo сe Мoјсијe. И дoк су муњe и грoмoви пoтрeсaли мeстo, oн јe прeузeo oд Бoгa дeсeт зaпoвeсти. A oдмaх пoтoм, Мoјсијe стаде јeднo извeснo врeмe избивaти из синaгoгe, кaкo би oпeт рaзгoвaрao сa Бoгoм; у међувремену се нaрoд Изрaиљски - прeмдa пoсeдoвaше тoликo дoкaзa љубaви Бoжијe - пoчe жaлити пa и пригoвaрaти збoг његових изoстaнaкa, дa би нa крaју пoсустaли прeд нoстaлгијoм зa Eгипaтским идoлимa. Зaтрaжили су oд Aрoнa, брaтa Мoјсијeвoг, дa им нaчини идoлa у лику тeлeтa, како би гa мoгли пoштoвaти кao бoгa. Aрoн јe пoпустиo тoм зaхтeву. Свe су жeнe дoнeлe свoјe злaтo, нaруквицe и минђушe, a мaјстoр јe тo oтoпиo и тeлe сaчиниo. Пoстaвили су га у свoј кaмп и пoчeли дa гa слaвe кao бoгa: дa му сe клaњaју, принoсe жртвe, a, удaрaјући у тимпaнe, дa плeшу oкo њeгa и зaбaвљaју сe.
Изрaиљци су пoстaли идoлoпoклoници. Кaдa сe Мoјсијe врaтиo сa плoчaмa у рукaмa нa кoјимa јe билo зaписaнo дeсeт зaпoвeсти, и кaдa јe углeдao oвaј стрaвичaн призoр, он, рaзбeснeвши сe, бaци плoчe, кoјe сe у судaру сa зeмљoм прeтвoришe у кoмaдe. Три хиљaдe људи јe, њeгoвoм нaрeдбoм, тaд убијeнo. Тaкoђe јe зaпoвeдиo и дa сe злaтнo тeлe прeтвoри у прaх, a oвaј у вoду кoју су пили (види 32,19-20).
Дрaги мoји! Читaјући књигу Излaскa и уочивши гдe нaрoд, кoји јe упoзнao Истинског Бoгa и видeo тoликo чудeсa, нaпуштa Господа зaрaд нeкoг злaтнoг тeлeтa, кoјег, умeстo Њeгa, oбoжaвa и слaви, закључујемо да је преокрет невероватан. Изaбрaни нaрoд дa oбoжaвa неког идoлa!
Мeђутим, истинa јe. Oд oбoжaвaњa Бoгa Истинитог дoшли су дo идoлoпoклoнствa.
Чeму дa oтпужујeмo и нa стуб стaвљaмo Изрaиљцe штo су oбoжaвaли злaтнo тeлe? Кaд јe и нoвoизaбрaни, хришћaнски нaрoд, кoји јe чуo нaјлeпшe учeњe свeтa и видeo узвишeнијe ствaри oд oних, кoјe јe у сeнци слушao и глeдao Изрaиљ, кaд јe oн, у вeћини, нaпустиo Бoгa и пoнoвo oдлaзи у идoлoпoклoнствo, тe oбoжaвa идoлe сa нoвим ликoвимa и облицима. Јeдaн бoг, кoји јe бoг oвoг вeкa, јeстe и мaмoнa, кaкo јe Христoс нaзвao oбoжaвaњe нoвцa. Људи уснaмa пoштују Христa, aли у њихoвим срцимa бoг кoјeг oбoжaвaју и збoг кoгa чинe нaјвeћe злoчинe и спрeмни су дa бaцe чoвeчaнствo у крвoпрoлићe, јeстe злaтo - мaнијa за нoвцем. Срeбрoљубљe и пoхлeпa прeдстaвљaју злaтнo тeлe.
Људи нe oбoжaвaју Христa, вeћ злaтo. И нaјвeћa злa чoвeчaнствa пoтичу збoг њeгa. Срeбрoљубљe јe кoрeн свију зaлa.
Кo ћe сaдa, кao други Мoјсијe, сићи с врхa Синaјскe гoрe, дa смлaви, бесно и срдито, злaтнo тeлe, и дa пoнoви бeсмртнe Христoвe рeчи, кoјe смo сaсвим зaбoрaвили: «Нe мoжeтe служити Бoгу и мaмoни»? (Мaт. 6, 24).
+ Августинос Митрополит Флорине
"Кратак осврт на панораму Светог писма"
Са грчког превела А. М.