Под окриљем Белог анђела
Устима детета
Слика са нета
Почиње час. Учитељица пита:
- Децо, зна ли неко за какво чудо?
Девојчица, васпитавана у хришћанској породици, подиже руку. Учитељица, премда нерадо, даје јој реч.
– Чудо се десило када је Бог провео Израиљце кроз Црвено море.
Учитељица, која није веровала у Бога, хтеде то да оповргне.
– То се не може назвати чудом. Научници су утврдили да се у одређено време, на одређеном месту море повлачи до висине колена, те га је могуће прећи.
Затим настави с питањем:
- Дакле, децо, зна ли неко за какво било чудо?
И поново иста девојчица диже руку.
Учитељица, немајући куда, допусти јој да говори.
– Чудо се догодило када се фараонова војска удавила у мору у којем је било воде до колена.
Са руског, у слободном преводу, за блог и причољупце причу је превела причалица.
у.п.: Користим прилику да причољупце обавестим како неко време нећу моћи да користим свој рачунар, па да не брину. Хвала на разумевању.
Суд у Чикагу. Година 1924.
«Да ли је праведно обесити деветнаестогодишњег дечака због тога што је донео практичне закључке из философије коју му сами предајете на универзитету? – отприлике овим речима је 1924. године адвокат по презимену Дероу спасио од смртне казне двојицу младих убица:
Натана Леополда и Ричарда Леба. Ова двојица су се, задојена идејама о «натчовеку» и експериментално решавајући Раскољниковљево питање: «да ли сам твар која дрхти или имам права?» договорила и убила «пробе и теорије ради» четрнаестогодишњег дечака који је био даљи рођак једног од убица. Заиста су видели себе као представнике неке више расе. Натан Леополд је говорио 15 језика и постизао је добре резултате у природним наукама. Потицали су из богатих породица чикашких Јевреја. Зашто да човек не помисли да је изнад свих и да му је све дозвољено?
Ти си син случаја и унук мајмуна, ти си физичко тело са сложеном организацијом, али си ипак тело и сутрашње јело данашњих црва. Ти си горди прах и случајна грешка. Ти си нечији експеримент или просто смртни фантазер. И то је све. И ове песме се на различите начине певају већ вековима, удувавају се у наше уши, усађују се у мозак. И време је да поново прочитамо оно што је адвокат рекао на суђењу: «Да ли је праведно обесити деветнаестогодишњег дечака због тога што је донео практичне закључке из философије коју му сами предајете на универзитету?» Јер постоји (сами сте говорили да постоји) борба за опстанак и преживљава јачи, и својства јачег се акумулирају у најбољима и онда је најбољи већ изнад осталих, а то значи... Стварно, зашто да виши не убије нижег ако то јако жели? Или ако је он заостао, а ја сам прогресиван, и треба да га уклоним с пута општег развоја? Расна, класна и друга питања могу украшавати ово теоријско страшило као украси јелку. И заиста није јасно коме треба строже судити: ономе ко је у цртама опште теорије показао прстом ко је достојан смрти или ономе ко је непромишљену пресуду спровео у дело.
Извор: Православие.ру
Европски суд забрањује крштење беба
Европски суд забрањује крштење беба, пише ilgiomale.it. Према одлуци тог суда, од марта 2016. године крштење деце ће бити у супротности са европским законима и сматраће се кривичним делом.
Са неба ромон
Јунаку незнаном пој,
(генерали знани – нехрабри сој)
одлетели, одлетели орлови бели
где Бог лепоту дели.
А ту лешинари и стрв
гутају злато и крв.
И мре на путу избегла Крајина
о врату камени тег.
Све до небеса туга бескрајина
и неопростив је твој бег
од гусала и од Јанковића.
У клетви ту букти Книн и срам
у њему лажни мир и храм
свих Бранковића.
Из неба севну Миличин вез
ка` сињи соко.
То вели одозго храбри Кнез
орловско око:
„Тако и треба
кад немате у себи неба.“
Али Богородица тихо:
Србине мудри Савва,
тебе ангели моле
не дај да племе твоје бије лихварски маљ.
Иди доле
да помазан буде од Србије краљ.
Да буду сунчани рој као пчеле.
Ако ли то не желе
Србадија ће пасти (бескрилци мрави)
пред Златно Теле.
Но свети Савва:
То не дај Боже!
У час прави
Србијани се сложе.
Благослови ме Боже.
Владика Данило
Вера кроз време
Џонатан Џексон
Подељена Србија
Први пут у историји руска војска се бори против непријатеља вере, против непријатеља човечанства, против самих ђавољих сила које представља овај ИСИС, овај ИДИЛ, бори се у северном делу Свете земље у којој се налазе светиње, у којој се налазе арамејска села, а у Дамаску се налази глава Јована Претече!
Загонетка
Богојављење 2013.
Господ нам увек говори језиком љубави а притом никога не сили на Љубав. Многи свети оци и духоносни старци, по питању Страшног суда, говорили су да он уопште неће сличити нашем овоземаљском поимању суђења, нити ће трајати дуже од тренутка. Све ће се догодити готово у секунди, како је речено у Светом писму: поделиће се јарци и овце. Ко год је на земљи узрастао у Љубави, тај ће радосно поћи Христу у сусрет, а сваки који се од Христа скривао и стидео Га се, неће моћи да му се приближи; као по оној народној: „Ко се сунца крије, боље да га није.“. Дакле, не Господ, него ми сами можемо себе удаљити од Љубави која никад не умире. Тако имате људе којима, ма колико пружали руку, они не само да је неће прихватити, већ ће је и ујести. Без обзира што нас исто сунце греје, некоме топлота, светлост и животодавност пријају, док други на све то окрећу леђа. Зато се и каже да је највећа мука у паклу та што нико ником неће видети лице – сви ће бити окренути леђима.
Господ је имао љубави и према Јуди. За све време, док је боравио на земљи и био са Јудом, Он му је указивао на то да зна за његове намере и ниједном Га није прекорео. А у ноћи издајства није Га издао само Јуда, већ су се и други ученици разбежали; Петар Га се одрекао чак три пута. Али је Господ примио Петрово покајање, које је, неизоставно, желео и од Јуде. Али овај, и поред свих чуда која је заједно са другима чинио у име Христово, није, услед гордељивости, веровао да је Љубав Божје име. И уместо да изабере Живот, он радије себе одводи у вечну таму.
Како он, тако и многи други; како јуче – тако и данас. Колико милиона људи одлазе у Јерусалим за време Васкрса и поред очигледног чуда које се дешава не могу да поверују у Христа, нити да појме разлог његовог оваплоћења, распећа и васкрсења, нити да раздвоје заблуду од Истине. Једном приликом чух неког да рече како је мислио да је Истина неприкосновена и кад неком кажеш очигледну Истину, он неизоставно неће изразити сумњу у то. А онда је од једног пушача узео кутију цигарета на којој је писало да пушење угрожава здравље. Тек тада је разумео да не желе сви да служе Истини. Разлога има сигурно више него самих људи, али не желим сад улазити у детаље већ ми је наум да приповедим о догађају који се збио о Богојављењу 2013. године у мом граду.
То је била година уснућа моје мајке, али то се десило у октобру. Међутим, Господ је дао, слава Му и милост, да мајка, пре него што се упокоји, буде и сама сведок чуда које потврђује да је Православље вера Љубави. Она је имала веру, али је бунило понекад шта бива са другим људима и верама. Но, ево како је Господ и ову колебљиву овчицу увео у тор.
Дакле, на Богојављење 2013. године, два свештеника – православни и гркокатолички, са исте водоводне мреже су пунили тог јутра бурад са водом, која ће, након службе, бити освештана и подељена верницима. Ми смо из храма донели флашу са богојављенском водицом и њоме већ попрскали и кућу, кад негде после ручка стиже мамина другарица, иначе гркокатолкиња. Између нас је заиста дугогодишње пријатељство и поштовање. А жена је дошла да нам покаже њихову водицу, те још упита да нам попрска мало кућу. Мајка је за тренутак остала без речи, док сам ја рекла: „Не!“. Она није инсистирала, већ је понудила мајци да помирише њихову освештану воду. Вода је смрдела! Свима верницима гркокатоличке цркве (која је у унији са папом) је смрдела и сви су тражили разлоге због чега им вода смрди. Хлор је био највећи кривац, на шта сам ја узвратила да то не може бити разлог, будући да је вода у нашем бурету из истог водовода као и њихова. Жена је ућутала, а потом прешла и на друге теме.
Кад је отишла, упитах мајку:
- Да ли сад разумеш, мама? Иста је вода, али је друга вера.
Да, мајка је разумела.
Још само да Срби, који, уместо своје храмовне славе, прослављају гркокатоличку, појме и разумеју оно што нам је остало од светих отаца: „Туђе нећемо, своје чувајмо.“.
Бог се јави!
Ваистину се јави!
Коњ и мазга
У једној штали хранио газда свог јахаћег коња. Коњ је имао лепа јасла, а у њима увек свежа сена и довољно зоби. А у истој штали, у једном куту, била је привезана и мазга, коју нису неговали и тимарили, а хранили су је тек да не скапа од глади. Једаред, усуди се мазга па рече коњу:
- Ја знам да си нешто друго него ја, па нећу с тобом да се барабарим*. Али ипак не знам зашто нећеш никад ни да ме погледаш, а камоли да са мном коју проговориш. Зашто се тако поносиш?
Коњ се и не осврну на њу, али ипак одговори:
- На мојим прецима јахали су цареви и краљеви и најславније војсковође кад су ишли у рат. Ја се, дакле, не могу дружити ма с киме.
- Тако је - одговори мазга и уздахну.
Мило бејаше коњу чути да му се признају такве заслуге, пак се обрну да погледа мазгу. И одмах опази да на леђима има крст, пак је запита:
- А откуда теби тај крст на леђима?
- То је спомен из старих времена - одврати мазга скромно.
- А какав је то спомен?
- Та знаш, на једноме моме претку јахао је Христос Спаситељ кад је улазио у Витлејем. Па од тога доба ми се рађамо с крстом на леђима.
Коњ се застиде и поче премишљати како је гадна претерана гордост, а како је лепа питома скромност.
*) Барабарити се - равнати се, упоређивати се, мерити се
Јован Јовановић Змај