Свадбено чудо - део други
Аутор слике: Сергеј Титов
Наши родитељи су се упокојили. Мајци се ближила двогодишњица од уснућа, оцу се навршило пет година. Међутим, ја им се често обраћам за помоћ, верујући да „Није Бог Бог мртвих, него живих“ (Мт. 22,32). Тако сам, нешто пред венчање, седела и размишљала: „Боже, да ли се наши родитељи слажу и благосиљају ли брак? Кад бисмо бар неким знаком били утешени, Свемилостиви Боже.“
А недељу пред њихову свадбу венчао се кумин млађи брат. Снајка је, отишавши једном приликом код куме на кафу, видела огрлицу са којом је свекрва даривала своју снајку. Тако је и мени синуло да би то био ред и са моје стране.
Наравно, обратила сам се брату за савет и он је рекао да би било најбоље да се обратимо златару, који је, иначе, био његов добар пријатељ. Још је додао:
- Он ће знати најбоље шта је вредно, а такође зна да њу не може преварити. Сем тога познате су му и њене мере, укус...
Да, снајка је заљубљеник у злато у оноликој мери колико ми нисмо. Али далеко од тога да је среброљубива - само познаје и цени вредност. Неким људима је то део карактера и они спадају у оне којима је Господ поверио богатство на старање, не на богаћење. Они се богатством служе, а не служе му. У том смислу је и она окренута. А ради као продавачица и приликом продаје са њом настају невероватне анегдоте: људи долазе код ње да им узме паре и то добровољно, а опет, она све ради како би фирма радила и радници имали посла и на време добијали плату. У шали воли да каже како би волела да ради у циркусу, на шта јој одговорих:
- Немогуће! Ти јеси циркус!
Они, који су имали прилике да је упознају, и сами то говоре.
И тако смо позвали златара и обратили смо му се за помоћ: да нам у оквиру одређене своте новца пронађе неколико огрлица како бисмо изабрали једну за даривање младе.
– Нема проблема, само понесите картицу – рекао је златар шаљиво и да дођемо у суботу.
Али, из неког разлога, брат је код њега отишао у петак и вратио се носећи огрлицу у рукама. Отворих кутију... Оно што угледах, премда и лаик, допало ми се на први поглед. Штавише, брат и ја смо једну сличну даривали мајци за рођендан.
„Да ли би то могао бити неки знак?“, помислих.
За споменар бележи причалица.
Свадбено чудо - део први
Слика са интернета
Јесен дође и мој брат се, дао Бог, ожени. Свештеник је у томе узео приличног учешћа. Наиме, већ му дојадивши да чека њега и снајку пред олтаром, почетком године је дао брату у руке Црквени календар, рекавши му да означи датум. Међутим, брат и снајка никако да изнађу који им је најповољнији. Чак су у ову ујдурму уплели и мене, али прижељкивани датум никако се није дао издвојити.
Потрајало је то, па је свештеник једном приликом у цркви, онако пред масом људи, прозвао брата, упитавши:
- Где је мој календар?
Тог тренутка је био мук у храму, тако да су сви окупљени могли да чују.
Али само су ретки знали о чему је реч. Брат се насмејао, а прота је додао:
- Ја немам други, а ти пожури, јер ми треба...
После је то брат прокоментарисао:
- Он баш чека да буде пуно света и да ме за свашта прозива.
Наравно, то је све било у шали и тих анегдота је било поприличан број са обе стране.
Онда је прота кренуо да сређује нешто по храму, па се за помоћ обраћао брату. Брат се због тих послова почео изговарати на календар, а прота му је толерисао по дан-два за сваки послић, па се дана и накупило. Е, али то није одговарало снајки, па је рекла да ће, ако тако наставе, обојицу тужити код владике, јер услед тих преговарања трпи њено девојаштво.
И ко зна колико би то потрајало да брат, најзад, да би се оправдао, није сву кривицу пребацио на кума – као да је он кривац што се њих двоје не венчавају. На то је кум приметио:
- Је л` тако? Онда ћемо другачије.
И након литургије о Преображењу, само што је свештеник изашао из олтара, кад му приђе кум и упита:
- Је л` имаш ти, оче, други календар?
Тако њих двојица заказаше младенцима дан венчања, који је пао тачно пред Малу Госпојину.
Приликом обављања Свете тајне брака једно питање је свештеник посебно нагласио, упућујући га брату:
- Да ли те је неко наговорио на овај брак?
Он је одговорио:
- Не.
На то је свештеник додао:
- Јеси ли сигуран?
Наравно, сви смо се насмејали примедби.
Ово би био кратак приказ свега оног што је претходило самој свадби, као и детаљу са саме свадбе. Међутим, између овога десило се и нешто чудесно, што нас је све у кући задивило.
За споменар бележи причалица.
Пожурите са чињењем добра
Рад сликара Владимира Панича
У Москви на Немачком гробљу постоји гроб доктора Гаса са натписом: „Пожурите са чињењем добра!“ Тај доктор је многима био познат по самилости и спремности да помогне болеснима. Ево шта се с њим догодило.
Било је тешко време и стални напади разбојника представљали су уобичајену појаву. Једном су напали и доктора Гаса. Доктор замоли разбојнике да му оставе панталоне како би могао да помогне болеснику који је становао у близини. Разбојници тада у њему препознају уваженог доктора:
- Па то је доктор Гас!
А доктор, видевши да су разумни, стаде да их саветује да оставе тај пocao и да почну да чине људима само добро.
И они дадоше реч да се више неће бавити пљачком.
Старац Сава Псково – Печерски
Из књиге: „Господе, Ти си живот мој!“
Браниоци Београда 1915.
Чипкасти црни шортс
„Принцеза Ана“
Бебећа капица
Србски православни појци
Сећате ли се ових момака?
А ево и њиховог првог концерта пред објављивање цд-а.
Сан смешног човека
Изузетан анимирани филм рађен по мотивима приповедке Ф.М.Достојевског. Филм је радио један од највећих светских аниматора Александар Петров, добитник «Оскара».
Сан смешног човека приповеда о очајном човеку, који је огорчен животом и који одлучи да почини самоубиство. На путу који води ка његовој кући, он упознаје девојку у невољи која га моли да дође и помогне јој, али он не пристаје и одбацује чак и девојчицу чија је мајка у опасности...
Рекли су о Србима
Слика преузета са: Српска историја
Сећате ли се ове приче? Многи од нас су за ово сазнали тек недавно. Међутим, то што се десило тада није након тога и замрло. Та искра, чини се, светли у Србима кроз векове, да се та светлост излила и у јеку грађанског рата који је за нама.
Наиме, кад су из правца Хрватске кренуле колоне Срба испред усташке каме, тада су и Илочани тражили да пређу на хрватску страну и то идући кроз Шид. Српска власт је дозволила да прође колона жена, деце и стараца; полиција је тражила од српског народа да у то време не буде никог на улици и све је прошло без иједног инцидента. Исто тако се десило и у време жестоких борби у Хрватској кад су мештани једног хрватског села крај Маркушице тражили од Срба да их пропусте, а они ће им заузврат предати оружје – и они су прошли без иједне огреботине. А треба ли спомињати како су са друге стране пролазили Срби? Да споменемо Олују или Тузланску колону?
Знају нас одлично. То се види и по понашању. Знају од каквог смо духа и труде се из петних жила да тај дух сломе у нама. Тај дух није ни налик њиховом: није ни осветољубив, ни освајачки. Србин је само бранио и брани једино што има – Христа и веру Православну.
Сила крста
Три девојке су ходале по железничким шинама кад се нађоше између два мимоилазећа воза али осташе живе. Ту у близини стајали су демони и жестоко се расправљали.
- Што ниси гурнуо прву девојку под воз? – викали су на једног. – Сад би њена душа припала нама.
– Нисам могао; на девојци је био крстић!
– А ти зашто си оклевао? На другој није било крстића! – викали су на другог.
– Она није имала крстић, али се осенила крсним знамењем.
– А зашто си ти зевао? Трећа је сасвим неверујућа!
– То јесте тачно, али њу је њена мајка закрстила пред полазак, рекавши: „Иди с Богом!“
У слободном преводу са руског за блог и причољупце причу је превела причалица.
Чипкасте рукавице
