Рат у Подгорици, полиција пуца на народ
Радио "Снага народа" - Ванредна емисија поводом дешавања у Црној Гори
Ој, Србијо
Опрости ми, Наташа
Одрастао сам с Марксом, Енгелсом и Лењином. Они су били моји богови. Три пута сам клечао пред беживотним Лењиновим тијелом у Москви и жарко се молио. Он је био мој бог и учитељ. Али сада, у последњим тренуцима, мој дух се окренуо Богу, којег никада нисам познавао. Скоро сам инстинктивно молио: „О Боже, никад нисам био сретан на овој земљи. И сад кад умирем, молим те узми моју душу у своје царство. О Боже, можда тамо имаш мало среће за мене. Не молим те да спасиш моје тијело, али кад се оно сада потопи, онда те молим да моју душу узмеш к себи у рај!“ Затворио сам очи и вјеровао да је сада дошао крај. „Сад сам готов“, рекох сам себи, „сад могу уснути“.
Опустио сам се и престао пливати. Моја је борба свршена.
Полако, посве полако, осјетио сам да се са мном догађа нешто необично. Премда је свака мрвица енергије била истрошена, осјећао сам да у моје уморне руке улази нова снага. Осјетио сам снажне и драге руке живог Бога које ме заштићују. Нисам био вјерник. Никада се прије нисам молио Богу. Али у овом тренутку сам јасно осјећао нову снагу у свом измученом и хладном тијелу.
Поново сам могао пливати! Руке које су ми прије неколико минута биле тешке као олово, сад су опет биле довољно јаке да ме доведу до обале! Био сам сада већ четири и по сата у мору.
* Што сам уопште ту радио тог хладног септембарског јутра 1971. године тако близу смрти, а тако далеко од домовине? Што ме уопште довело до тога да напустим живот морнаричког официра и комунистичког омладинског вође у Русији и довело ме овдје до камените обале Канаде и скоро до смрти?
Историја свега тога започела је давно, још с мојим дједом и баком у Русији.
* 1. марта 1958. славио сам свој седми рођендан. Био је то велики дан. Сад коначно могу ићи у школу. Кад сам био уписан, учитељица нам је рекла да сва дјеца од 1-3 разреда требају бити пионири (октобарци). Ту ријеч никад прије нисам чуо. Учитељица нам је објаснила да је то комунистичка организација за дјецу у прва три разреда. „Ви више не припадате родитељима него комунистичкој држави.“
Будући да више нисам имао родитеље, било ми је свеједно коме припадам. Учитељица нам је надаље рекла да су сви пионири (октобарци) Лењинови унуци.
* Мислио сам да је ово дом само за сирочад, као што сам био ја, но било је то и нешто друго. Једног сам дана разговарао с дјечаком који је кришом плакао и питао: „Зашто ја морам овдје бити? Имам и оца и мајку, зашто не могу бити код њих, у њиховој кући?“ То је било први пут да сам увидио да сва дјеца која су у овом дому нису сирочад. Тек сам касније схватио да су ови домови првенствено за дјецу коју су одузели њиховим родитељима - мајкама и очевима - који су на основу свог религиозног или политичког увјерења проглашени “неспособнима” да своју дјецу васпитавају у правом духу.
* Нико од тета и стричева није изабрао то звање зато што би радо радили с дјецом. Партија им је заповиједила да одгајају „мале комунисте“. Тај позив сматрали су тете и стричеви за најнижи задатак коју је партија могла додијелити својим члановима. Био је то позив без будућности за све оне чија је каријера била окончана. Тако је већина њих била огорчена и разочарана и то се на нама искаљивало.
Овдје у V-I, а касније и у другим дјечијим домовима васпитачи су дијелили најокрутније и најбруталније казне за и најмање прекршаје кућног реда. С друге стране су нас сасвим игнорисали кад би затребали њихову помоћ. Иако то разумом нисам могао схватити, осјећао сам напетост између дјеце, поготово старије, и тети и стричева.
* Дјечји дом у Барисеву налази се на земљишту некадашње православне цркве и школе чија су врата већ дуго била закључана. Сама црква била је преуређена у клуб гдје су се приказивали филмови, а дом је био смјештен у бившој школи. У свештеничкој кући била је смјештена праоница гдје се прала дјечја роба, постељина и столњаци. Уз то су биле надограђене још двије зграде тако да ту може стати 100 до 120 дјеце између 1 и 18 година. Иако у почетку тога нисам био свјестан, Барисево је постало прекретница у мом животу. Ту је требао бити мој дом до завршетка школе прије студија и прије мог одласка у војску. Дакле пуних седам година.
* Као члан младих пионира пуно сам интензивније пролазио свој школски програм него кад сам био октобарац. Лењин нас је гледао са сваког зида. Његове изреке и комунистичка идеологија толико су нас заокупљале да су остали важнији предмети као математика и правопис морали остати по страни. За октобарце је било најважније да за увод у комунизам упознају „дједа Лењина“. Сад у 4. разреду настава је била интензивнија. Једно се ипак задржало: скоро свако јутро учитељ је почињао наставу следећим ријечима: „Добро јутро, дјецо, мислите на то, Бога нема!“ Они се сигурно боје, мислио сам, да ми не бисмо штогод учили о Богу ко или шта год он био.
Одломци из књиге
Књига „Опрости ми, Наташа“ Сергеја Курдакова потресна је исповест младог руског агента КГБ-а чији је специјални задатак чуван у највећој тајности. За Сергеја, снажног, талентованог и жестоког момка, био је то прави животни изазов. Задатак узбудљив, изузетно добро плаћен, а изнад свега – патриотски. А онда, усред акције, појави се она која ће променити не само његова осећања, већ и његов поглед на свет. Шта је то било у ставу и погледу ове Рускиње због чега је све, па и властити живот, вредело ставити на коцку?
Књигу у пдф формату можете преузети овде. Са десне стране кликните на наранџасти правоугаоник у којем пише download now.
у.п.: Превод
је радила нека евангелистичка група па изгледа мало чудан, али Сергеј је од
КГБ-овца и атеисте постао православни верник. Његова исповест постала је
бестселер у Канади. Убијен је од стране плаћеног убице. Али његово сведочење је
остало и, ако нађете времена да прочитате, видећете како нисмо одмакли од тог времена
и, што је још горе, тзв. демократија нас свесно уводи у тоталитаризам безумља и
страховладе. Не праве они узалуд од наше полиције нинџа корњаче. Овако је то изгледало у Подгорици, где су се пендреци искључиво и демократски потезали на - Србе.
Слободан Каназир
На овогодишњем 16. Крајишком ликовном салону, који се одржава у Музеју железнице, представљен је и рад Слободана Каназира „Стари улар за нове магарце“.
Ведро и бакља
Слика са интернета
Замолили су једну жену да им објасни због чега свуда са собом носи ведро воде и упаљену бакљу.
- Да бих угасила ватре ада и запалила рајски врт.
– Зашто?
– Да не би људи служили Богу због рајских обећања и награда, нити из страха од ада, већ због Њега Самог.
Причу са руског је, у слободном преводу, за блог и причољупце превела причалица.
Свадбено чудо - крај
Слика са интернета
Огрлицу смо склонили да је снајка не би видела, наравно. Међутим, размишљајући који би дан био најприкладнији за даривање – субота, као дан пре или недеља на сам дан свадбе – одлучих се за суботу. На братово питање: „Због чега?“, одговорих му: „Знаш каква је она... Има да се расплаче и ако јој дам у недељу размазаће сву шминку... Само нам још треба да уплаши свештеника.“ Брат се насмејао, сложивши се са мном.
А у суботу је било момачко и девојачко вече – уједно. У једном тренутку дадох брату знак да доведе своју вереницу код мене у собу.
Немајући ни најмању представу због чега је зовем, она је ишла занета неком песмом и готово поскакујући. Али у тренутку кад јој пружих плишану бордо кутију, њен осмех и песму замени плач и њеним лицем потекоше најкрупније сузе које сам икад видела. И само што је отворила кутију, она јецајући примети:
- Знала сам! Тачно сам знала!
Али то што је она знала, ја ни слутила нисам. Јер сам била уверена да није могла знати шта ће добити и да ли ће ишта добити. То је после и признала, рекавши:
- Па нисте ми ни рекли да ћете ми нешто купити!
Дакле, шта је то онда знала, копкало ме је. И још не стигавши ни да је питам, снајка крену са причом:
- Једном приликом смо твоја мама и ја свратиле у златарску радњу и између осталог гледале смо и ту исту огрлицу која се мени много допала. А онда је, неколико дана касније, она поново свратила у златару, овог пута сама, и замолила је златара да јој извади огрлицу како би је поново погледала. Том приликом му је рекла да би желела да је купи – мени.
Занемела сам. А онда ми је то и брат потврдио.
- Да. Тачно је. Кад сам дошао код њега, рекао је да у обзир долази само ова огрлица, која јесте мало скупља од наведеног износа, али да њена вредност није у новцу већ у нечем другом.
И затим је потврдио снајкину причу.
Међутим, да чудо буде још и веће, то се десило пре две године; за све то време огрлица је стајала у радњи, а моја се мајка у међувремену разболела и упокојила. И не само то. Споменух већ и свадбу млађег куминог брата. Кад су отишли у златару да изаберу огрлицу, он им је изнео две, које су, по раду, биле исте, али једна је била од жутог а друга од белог злата. Изабрали су ову другу. Она од жутог злата остала је да чека још недељу дана како би красила врат супруге мога брата.
Стављајући је, снајка, и даље сузних очију, рече:
- Ово је благослов моје свекрве.
Тада јој рекох чему се молих, тако да зна да је благослов родитељски.
А слава нека је Богу, Пресветој Богомајчици и Светом Николају са свима светима. Амин.
+ + +
Остале су још две анегдоте са свадбе.
Повео се неки разговор о женидби једног свата, на шта је прота рекао:
- Ја сам ту.
Затим смо га упитали да и њима да календар, а он је на то узвратио:
- Календар дајем кад је чорба већ пред запршком.
Друга је везана за снајку.
Само што је обављен чин венчања, пришла је проти са питањем:
- Оче, могу ли ја да понесем круну кући? Обећавам да је нећу скидати са главе! Видите како ми лепо стоји!
Прота се насмејао, рекавши:
- Ово ме нико до сад није питао.
Али такав случај се једном и рађа.
За споменар забележила причалица Јелена Јергић.
Помени, Господе, у Царству Твоме родитеље наше. Амин.
Свадбено чудо - део трећи
Слика са интернета
Међутим, ма колико мислила о томе, унутрашњи осећај ме није у довољној мери испуњавао. Ако је и био знак, изгледао ми је сувише бледо, али далеко од тога да сам сад о себи мислила како сам достојна чуда. Само сам, признајем, прижељкивала да то чудо, рецимо, наликује оном које се пројавило приликом упокојења мога оца, кад се молих Светом Николају да ми макар и променом времена да наду да ћемо се отац и ја поново срести у Царству небесном. И тог летњег дана, последњег у месецу августу, десило се заиста нешто чудесно. У тренутку кад је почињало опело пред капелом на гробљу, тачно над нама се нашао један малецни облак, који поче да просипа по нама ситни дажд, док је свуд око њега било сунчано, а у даљини је затутњао гром и све нас поче да бије изузетно хладан ветар, који као да се спустио са снежних планина. Људи су се чудом чудили какво би то време било и притом су трљали руке не би ли се загрејали. Чак је једна жена, док се враћасмо са гробља, приметила:
- Господе, какво чудно време!
А ја јој одговорих:
- Ја се молих за такво.
–Али зашто, Јелена? – упита она у чуђењу.
Тад јој рекох за моју молитву, на славу Божију, услед чега се њено лице развесели.
Дакле, то чудо не можете да пренебрегнете, јер постоје на стотине сведока.
Или као што се десило са мојом пријатељицом, којој је у току порођаја повређена слезина па је од куће враћена у болницу да лежи, а њен муж нам послао поруку да се молимо пред њену хитну операцију од које јој је живот зависио; притом треба рећи да је од порођаја до те операције у два или три месеца већ била неколико пута отварана и да је ова требало да буде и последња. И почесмо да се молимо свако у свом граду; сви оптерећени бригом и мислима молисмо се за мајку троје мале деце. И још нисам честито ни кренула са молитвом, кад неко као руком скиде тај терет бриге са мојих плећа и у трену осетих олакшање и Божју милост. Али, да би чудо било чудо потребно је да буде „у устима два или три сведока“ (2 Кор 13,1). Следећег тренутка је позвонио телефон и једна сестра ми јавља да је исто доживела. У том се јавља још једна сестра – и њој се десило исто. И слава Богу, Који је Једини Лекар душа наших и тела, мајка за коју се молисмо поче да се опоравља.
Таквом једном чуду сам се и овога пута надала, за које нећу знати само ја, већ да и оно има своје сведоке.
И такво чудо се и десило, дао Бог.
За споменар бележи причалица.
Свадбено чудо - део други
Аутор слике: Сергеј Титов
Наши родитељи су се упокојили. Мајци се ближила двогодишњица од уснућа, оцу се навршило пет година. Међутим, ја им се често обраћам за помоћ, верујући да „Није Бог Бог мртвих, него живих“ (Мт. 22,32). Тако сам, нешто пред венчање, седела и размишљала: „Боже, да ли се наши родитељи слажу и благосиљају ли брак? Кад бисмо бар неким знаком били утешени, Свемилостиви Боже.“
А недељу пред њихову свадбу венчао се кумин млађи брат. Снајка је, отишавши једном приликом код куме на кафу, видела огрлицу са којом је свекрва даривала своју снајку. Тако је и мени синуло да би то био ред и са моје стране.
Наравно, обратила сам се брату за савет и он је рекао да би било најбоље да се обратимо златару, који је, иначе, био његов добар пријатељ. Још је додао:
- Он ће знати најбоље шта је вредно, а такође зна да њу не може преварити. Сем тога познате су му и њене мере, укус...
Да, снајка је заљубљеник у злато у оноликој мери колико ми нисмо. Али далеко од тога да је среброљубива - само познаје и цени вредност. Неким људима је то део карактера и они спадају у оне којима је Господ поверио богатство на старање, не на богаћење. Они се богатством служе, а не служе му. У том смислу је и она окренута. А ради као продавачица и приликом продаје са њом настају невероватне анегдоте: људи долазе код ње да им узме паре и то добровољно, а опет, она све ради како би фирма радила и радници имали посла и на време добијали плату. У шали воли да каже како би волела да ради у циркусу, на шта јој одговорих:
- Немогуће! Ти јеси циркус!
Они, који су имали прилике да је упознају, и сами то говоре.
И тако смо позвали златара и обратили смо му се за помоћ: да нам у оквиру одређене своте новца пронађе неколико огрлица како бисмо изабрали једну за даривање младе.
– Нема проблема, само понесите картицу – рекао је златар шаљиво и да дођемо у суботу.
Али, из неког разлога, брат је код њега отишао у петак и вратио се носећи огрлицу у рукама. Отворих кутију... Оно што угледах, премда и лаик, допало ми се на први поглед. Штавише, брат и ја смо једну сличну даривали мајци за рођендан.
„Да ли би то могао бити неки знак?“, помислих.
За споменар бележи причалица.
Свадбено чудо - део први
Слика са интернета
Јесен дође и мој брат се, дао Бог, ожени. Свештеник је у томе узео приличног учешћа. Наиме, већ му дојадивши да чека њега и снајку пред олтаром, почетком године је дао брату у руке Црквени календар, рекавши му да означи датум. Међутим, брат и снајка никако да изнађу који им је најповољнији. Чак су у ову ујдурму уплели и мене, али прижељкивани датум никако се није дао издвојити.
Потрајало је то, па је свештеник једном приликом у цркви, онако пред масом људи, прозвао брата, упитавши:
- Где је мој календар?
Тог тренутка је био мук у храму, тако да су сви окупљени могли да чују.
Али само су ретки знали о чему је реч. Брат се насмејао, а прота је додао:
- Ја немам други, а ти пожури, јер ми треба...
После је то брат прокоментарисао:
- Он баш чека да буде пуно света и да ме за свашта прозива.
Наравно, то је све било у шали и тих анегдота је било поприличан број са обе стране.
Онда је прота кренуо да сређује нешто по храму, па се за помоћ обраћао брату. Брат се због тих послова почео изговарати на календар, а прота му је толерисао по дан-два за сваки послић, па се дана и накупило. Е, али то није одговарало снајки, па је рекла да ће, ако тако наставе, обојицу тужити код владике, јер услед тих преговарања трпи њено девојаштво.
И ко зна колико би то потрајало да брат, најзад, да би се оправдао, није сву кривицу пребацио на кума – као да је он кривац што се њих двоје не венчавају. На то је кум приметио:
- Је л` тако? Онда ћемо другачије.
И након литургије о Преображењу, само што је свештеник изашао из олтара, кад му приђе кум и упита:
- Је л` имаш ти, оче, други календар?
Тако њих двојица заказаше младенцима дан венчања, који је пао тачно пред Малу Госпојину.
Приликом обављања Свете тајне брака једно питање је свештеник посебно нагласио, упућујући га брату:
- Да ли те је неко наговорио на овај брак?
Он је одговорио:
- Не.
На то је свештеник додао:
- Јеси ли сигуран?
Наравно, сви смо се насмејали примедби.
Ово би био кратак приказ свега оног што је претходило самој свадби, као и детаљу са саме свадбе. Међутим, између овога десило се и нешто чудесно, што нас је све у кући задивило.
За споменар бележи причалица.
Пожурите са чињењем добра
Рад сликара Владимира Панича
У Москви на Немачком гробљу постоји гроб доктора Гаса са натписом: „Пожурите са чињењем добра!“ Тај доктор је многима био познат по самилости и спремности да помогне болеснима. Ево шта се с њим догодило.
Било је тешко време и стални напади разбојника представљали су уобичајену појаву. Једном су напали и доктора Гаса. Доктор замоли разбојнике да му оставе панталоне како би могао да помогне болеснику који је становао у близини. Разбојници тада у њему препознају уваженог доктора:
- Па то је доктор Гас!
А доктор, видевши да су разумни, стаде да их саветује да оставе тај пocao и да почну да чине људима само добро.
И они дадоше реч да се више неће бавити пљачком.
Старац Сава Псково – Печерски
Из књиге: „Господе, Ти си живот мој!“
Браниоци Београда 1915.
Чипкасти црни шортс
„Принцеза Ана“
Бебећа капица
