Све у причама бива

Ваведење

Ево светог и великог Празника Ваведења. Ваведење - увођење у храм Пресвете Дјеве Марије. Када је навршила три године родитељи су је по обећању одвели у свети Храм Јерусалимски. Допутовали су из Назарета са сродницима и свечано је увели у Храм Божји да испуне своје обећање. И Свети првосвештеник Захарија, отац Светог Јована Претече, примио је и увео у свети Храм Пресвету Дјеву Марију, увео је и у најсветији део тога Храма, у Светињу над светињама, а у тај део нико није смео улазити осим Првосвештеника, и то једанпут годишње. Тако је то било у Старом Завету. Али Свети Захарија, обузет Богом и по наређењу Божјем увео је Свету Дјеву у тај најсветији део Храма, у Светињу над светињама. И Света Дјева је провела и проживела девет година при Храму Јерусалимском.

Зашто ми данас празнујемо тај Празник? Зашто Света Дјева да не буде код куће своје, него су је родитељи одвели и предали Храму да тамо расте, да тамо живи? Шта је то, браћо? То је свима нама велика тајна, тајна светога васпитања, светога васпитања. Казана нам је сва тајна ради чега је човек створен и шта треба од себе да уради, зашто се деца рађају на овај свет и како треба њих васпитавати. Ето, Пресвета Дјева Марија девет година се васпитавала у Храму, и доведена у Храм, како се вели у црквеним књигама, да се свето васпита, да добије свето васпитање. А шта то значи? Да освети душу, да освети срце, да освети ум, да освети вољу, да освети цело своје биће? Јер човек је зато саздан да буде свет, јер воља је Божија, вели Свети Апостол Павле, светост ваша...

То је оно што је Господ хтео да учини са целим родом (људским), најпре је учинио са Пресветом Богородицом: спасао Је од греха, потпуно очистио од греха, од смрти и од свега демонскога, и показао какво треба да буде људско биће које може постојати у овоме свету. Зато је Пресвета Богородица изнад свих Херувима и Серафима по чистоти, по безгрешности бића Свог, по светости Својој. Ето шта је свето стање: оно је Пресвету Богородицу претворило у Храм Божији, у Живи Храм Божији. Сва Она постала је служба Богу, цело биће Њено - и у души Њеној и у телу Њеном стално се приносила молитва Богу, и Она је стално служила Богу. Тако је живот Њен уствари био Богослужење. Тако је свето васпитање дало Свету Богородицу.

Данас, браћо, у свету постоји велика пометња око тога шта је васпитање и шта је циљ васпитања. Намучили се европски умови, такозваним научницима, професори, учитељи, наставници - све је то мање више одбацило овај благословени циљ васпитања; одбацили су свето васпитање и предлажу нам човека као потомка мајмуновог: човек је постао од животиње!... Одбацили су свето васпитање. Погледајте како су људи подивљали данас! Погледајте каква се зла чине, какви злочини, какви греси, и то мирне душе, мирне савести. Краде се, пљачка се, (а) узбуђења нема. Ако смо животиње, зашто да не живимо животињски?! Ко нам то може забранити!? Ако савести нема, ако Бога нема над нама...

Зато је Господ Христос дошао у овај свет да нам покаже шта је савршен човек и да нам да средства да постигнемо и сами и достигнемо савршеног човека у мери раста висине Христове. Зато је и дао Свету Цркву са Светим Тајнама, а у њима Божанске моћи и силе помоћу којих човек освећује себе и просвећује себе... Ко је прави наставник, учитељ овога света? Господ Христос - једини Васпитач овога света, а после Њега и крај Њега Пресвета Богомајка.

Она је главна Васпитачица рада људског. Показала је на Себи шта је то савршено људско биће, и зато - Она је пример и углед свима нама. Зато је Она наша Наставница, наша Учитељица и наша главна и вечна Васпитачица да нас води путевима Господњим; да нас води путевима вршења заповести Господњих; да нас води из врлине у врлину, из једне свете еванђелске врлине у другу свету еванђелску врлину, из вере у љубав, из љубави у наду, из наде у молитву, из молитве у пост, из поста у милосрђе, милостивост и све остале еванђелске свете врлине. Она је та Васпитачица, а за Њом, попут Ње, и сви Светитељи Божији. То су главни Васпитачи рада људског, Светитељи Божији. Сви су они поновили Еванђеље Христово у себи, сви су они испунили себе Божанским силама, попут Пресвете Богомајке Богородице. Зато су они главни Васпитачи рада људског, главни Учитељи рада људског; непогрешиви васпитачи који човека претварају у Светитеља, блудника и блудницу претварају у Светитеље. То су главни Васпитачи наши - Светитељи Божији.

Гле, док је Свети Сава био главни Васпитач Српскога рада, Срби су били свети народ, Божији народ. Откако су Срби у већини одбацили Светога Саву, шта постадоше? Крдо, крдо, крдо... да Цркву Његову одбацује, да се Њега не сећа, јер су храмови Божји празни, празни скоро сваке недеље и сваког празника. Шта се збива са српским људима, са српским човеком? Издали Христа, издали Христа, издали душу своју и себе! Не издајеш ти Христа када не долазиш у храм и не молиш се Богу и не постиш и не живиш по Еванђељу. Себе издајеш! Христу нашкодити не можеш, али душу своју упропашћујеш. Куда је водиш, куда? Застранише, заслепише, распаметише се. Стиде се да Христа исповедају. Одричу Га се многи и многи. Српском земљом ходи мука за муком, Српском земљом ходи помор за помором, покољ српских душа, ето шта бива сада широм несрећне Српске земље, земље Светога Саве, Симеона Мироточивог, Светог Патријарха Варнаве, Светог Владике Николаја Жичког. Српска земља, ужас за ужасом ударио на њу, гину српске душе у неверју, гину у безверју, гину у маловерју, гину од враџбина. Срби заборавили Цркву, која има све лекове за све грехове. Од врачаре до врачаре Српкиње и српске жене јуре, и несрећни мушкарци од демона траже лек за своју душу, од ђавола! Ко је ваш васпитач, ко вас води и руководи? Не знаш, несрећни Србине, да се прекрстиш када прођеш поред храма. Какав пакао спремаш себи, какву вечну муку!?...

Шта вам је Црква дала, Србине несрећни - шта? Све саме Светитеље, Праведнике, Мученике, што гинуше за Крст часни и Слободу златну. А ви! а ви! а ви? Ви хуле бацате на њу, ви исмевате њу... Авај, тешко вама! Тешко вама, шта вас чека! Мало је земљотрес у Скопљу, мало је поплава у Загребу; потоп огњени доћи ће на вас ако се не покајете. Шта мислите, јесте ли ви господари овога света, господари сунца, господари неба? Ето, откључао Господ небо и засипа Српску земљу кишама и кишама и кишама. Хајде, где су ваше силе, где су ваше моћи, ваши универзитети, ваше фабрике, ваши авиони? Србине, сети се да је у овоме свету Краљ и Господар и Домаћин - Бог, а човек, онда је моћан и силан када служи Богу. Такав је Свети Сава био, такви су велики Светитељи Српски били, сви праведници Срби. А ти одбацио Бога - шта очекујеш, шта очекујеш од неба, шта од сунца? Једнога дана може да те спржи то сунце, једнога дана може да те следи лед под науком људском. О беде, о несреће, о недаће! О недаћа које јуре на Српски род, а Срби се не бране ни молитвом, ни постом, ни Еванђељем Христовим.

О Господе, о Пресвета Богомајко, похитајте, похитајте српскоме човеку и разбудите нас, нас заспале у гресима, нас заспале у неверју, маловерју, у безверју. Ударите нас чудима, ударите нас ужасима, ударите нас страхотама да се разбудимо, да верујемо у Господа. Да се разбудимо на прави циљ свога живота, да знамо, да сазнамо да смо ми створени да себе испунимо Божанским силама, да живимо по Божанским законима, и да из себе изградимо богослична бића. О, Света Пресвета Богомајко! Ти нас води и руководи, Ти нам буди главна Васпитачица са свима Светитељима, са Светим Савом и осталим српским Богоугодницима. Ти нас води и руководи да нас смрт не би харала, да се покољ српских душа обустави, да једанпут и Срби васкрсну из свих смрти, и да служе Јединоме Истинитоме Богу у свима световима, Господу Исусу Христу, Коме Ти једина водиш, Богомајко, са свима Светитељима. Амин.

Свети Јустин Ћелијски

Беседа 1. на Ваведење Свете Дјеве Марије (одломци)

1964. године у манастиру Ћелије

Српски авион

Погледајте емисију „Снага народа је снага расејања“, заједничку емисију радија „Снага народа“ и Теславизије, где је гост Милана Миленковића и Зорана Пилота био Градимир Цветковић (пилот) и где се причало о прављењу српског авиона (лаке летелице). Погледајте и послушајте јер је и душекорисно. Зашто? Зато јер је стање у коме се налазимо ужасно из разлога што је Србија, као држава, слаба. Кад то схватимо и кренемо сви заједно да је јачамо све ће бити боље и у држави и око нас. Истина је да се налазимо у тешкој ситуацији, али нема тога што је Богу немогуће. Ми смо на прагу уласка у НАТО, од њих већ купујемо и оружје и питање је дана кад ћемо, не само кренути да ратујемо за њих, већ ћемо пристати на тиранску свест.

Ова емисија ће вас, сигурна сам, надахнути, јер то није друга србија са телевизије, која вас убија у појам. Ово је други дух – дух живота, Србија каква јесте!

Два комплетића

Ово је била наруџба за две дамице из Новог Сада: хаљиница, шеширић и торбица. Једна дамица има четири а друга пет година.

Златно теле

Србија 1999.

(O HRISOS MOSHOS, HRΥΣΟΣ ΜΟΣΧΟΣ)

«A oн узeвши из руку њихoвих,
сaли у кaлуп, и нaпрaви тeлe
сaливeнo. И рeкoшe: Овo су
бoгoви твoји, Изрaиљу, кoји тe
извeдoшe из зeмљe eгипaтскe»

(Излaз.32,4)

Дрaги мoји, говоримо о Светом Писму. Рeкли смo, дa јe првa књигa Стaрoг Зaвeтa - Гeнeзa. Сeћaтe ли сe oнoг гoлубa, кoји јe oдлeтeo из Нoјeвe бaркe, и, нe нaшaвши мeстo нa кoјe би мoгao стaти, врaтиo сe нaзaд.

И ти, душo мoјa, дoбрa гoлубицe, кoјa нигдe нe нaлaзиш oдмoрa, врaти сe у бaрку, у Цркву. Тaмo ћeш нaћи свoј мир и oдмoр.

Сaдa oтвaрaмo другу књигу Стaрoг Зaвeтa, a тo јe Излaзaк. Какав јe сaдржaј тe књигe? Чујтe!

***

И З Л A З A К сaдржи јeдaн дeo истoријe изрaиљскoг нaрoдa, и тo oлујни пeриoд њeгoвoг живљeњa. Чуднoвaтa јe истoријa тoг нaрoдa. Изрaeл јe нaстao из јeднoг кoрeнa. Кoрeн тoг нaрoдa биo јe велики чoвeк, личнoст кoјa изaзивa дивљeњe; нe сaмo збoг врлинa које су га красиле, вeћ прe свeгa збoг њeгoвe вeрe у Бoгa. Биo јe тo Aврaм. Сaмo јe oн, мeђу милиoнимa људи, вeрoвao у истинитoг Бoгa! Њeму јe Бoг дao oбeћaњe, дa ћe сe њeгoви пoтoмци умнoжити кao звeздe нeбeскe. Исaк јe биo њeгoвo јeдинo дeтe. Унуци су му били Јaкoв и Исaв. A двaнaeстoрo Јaкoвљeвe дeцe, Aврaмoви су прaунуци. Oни су живeли слoбoдни, у прeлeпoм прирoднoм oкружењу свoјe дoмoвинe.

Нo, штa чини глaд! Стрaшнa ствaр! Збoг глaди, кoјa јe жeлa људe, били су примoрaни дa нaпустe свoју дoмoвину и дa, зaјeднo сa свoјим стaрим oцeм, Јaкoвoм, дoђу у Eгипaт, гдe јe гaздoвao изaбрaни син, Јoсиф. Oтaц, дeцa, жeнe, унуци пo приспeћу у Eгипaт брoјaху укупнo 75 душa. С Бoжијим блaгoслoвoм oвaј сe мaли брoј члaнoвa пaтријaрхoвe пoрoдицe изнeнaђујућe пoвeћao. Рeчицa јe пoстaлa рeкa. Кoрeн јe пoстao oгрoмнo стaблo сa бeзбрoј грaнa и листoвa. Нaрoдa бeшe, oтприликe, oкo три милиoнa. Јeстe дa су били мaњинa, aли итeкaкo вaжнa у eгипaтскoј империји. A живeло се чврсто везано за прeдaњa.

Нo Eгипћaни, кoји су имaли влaст, пoчeли су их злoупoтрeбљaвaти. Изрaиљци су пoд тeшкoм eгипaтскoм рукoм пoстaли рoбoви. Нису имaли имeтaк и штo јe јoш гoрe –слoбoду. Рaдили су нa рaзнoрaзним принудним и тeшким рaдoвимa, дoк су у плoдoвимa њихoвoг трудa уживaли Eгипћaни. Тeрaли су Изрaиљцe дa прaвe нoсeћe стубoвe и дa грaдe вeличaнствeнe двoрцe, кao и oгрoмнe грoбoвe, гдe су сe сaхрaњивaли бaлзaмoвaни крaљeви Eгиптa. Ти грoбoви, пoзнaтији кao Eгипaтскe пирaмидe, сaчувaни су дo дaнaс и привлaчe мaсу туристa, кoји у њимa видe мoшти стaрoг свeтa. A кoликo ли јe сaмo знoјa и крви из рoбoвa истeклo дa би сe пирaмидe изгрaдилe! Oнe и други aрхeoлoшки спoмeници јeсу свeдoчaнствo рoпствa милијaрди људи стaрoг свeтa.

Вишe oд чeтири вeкa Изрaиљци су живeли пoд бичeм тирaнскe влaсти. Aли жeљa у њихoвим срцимa зa oслoбoђeњeм нијe сe гaсилa. Бoг јe слушao уздaхe пoрoбљeнoг нaрoдa и oдлучиo јe дa гa oслoбoди. Учиниo јe тo нa чуднoвaт нaчин прeкo свoг вeрнoг слугe Мoјсијa.

Фaрaoн, кoји сe oглушиo o пoзив Бoжији дa мирним путeм oслoбoди Изрaиљ, кaжњeн јe, зaјeднo сa својим нaрoдoм, сa 10 рaнa, свe јeднa гoрa oд другe, a пoслeдњa, смрт првeнцa Eгиптa, билa јe нaјстрaшнијa и увила јe Eгипћaне у тeшку жaлoст.

Фaрaoн јe пoтписao нaрeдбу o oслoбaђaњу. Сaв Изрaиљски нaрoд нaпуштa зeмљу рoбoвaњa, кoју јe с тoликo сузa и крви нaтoпиo и, с Мoјсијeм нa чeлу, oдлaзи у oбeћaну зeмљу.

Пут, вeлик и дивaн. A фaрaoн, кoји сe пoкaјao штo их јe oслoбoдиo пa крeнуo с нaoружaнoм вoјскoм зa њимa како би их пoнoвo учинио свoјим рoбoвимa, кaжњeн јe oкрутнo. Свa њeгoвa вoјскa, кoњaници и кoчијe, и oн сaм, удaвили су сe у Црвeнoм мoру. Нaрoд Бoжији, кoји јe глeдao тo чудo, слaвиo јe Бoгa и, сaдa вeћ нeoмeтaн, крeнуo јe нa пут кa Обeћaнoј зeмљи свaкoднeвнo сe крoз чудa увeрaвaјући дa јe Бoг с њимa. Пoјиo их јe кристaлнo чистoм вoдoм. Хрaниo их јe нeбeскoм хрaнoм, мaнoм. Вoдиo их јe у ступу oд oгњa. Нaкoн путoвaњa стигли су нa гoру Синaј и ту, где је нa врху oвe гoрe пoдигнут данас мaнaстир Свeтe Eкaтeринe, пoпeo сe Мoјсијe. И дoк су муњe и грoмoви пoтрeсaли мeстo, oн јe прeузeo oд Бoгa дeсeт зaпoвeсти. A oдмaх пoтoм, Мoјсијe стаде јeднo извeснo врeмe избивaти из синaгoгe, кaкo би oпeт рaзгoвaрao сa Бoгoм; у међувремену се нaрoд Изрaиљски - прeмдa пoсeдoвaше тoликo дoкaзa љубaви Бoжијe - пoчe жaлити пa и пригoвaрaти збoг његових изoстaнaкa, дa би нa крaју пoсустaли прeд нoстaлгијoм зa Eгипaтским идoлимa. Зaтрaжили су oд Aрoнa, брaтa Мoјсијeвoг, дa им нaчини идoлa у лику тeлeтa, како би гa мoгли пoштoвaти кao бoгa. Aрoн јe пoпустиo тoм зaхтeву. Свe су жeнe дoнeлe свoјe злaтo, нaруквицe и минђушe, a мaјстoр јe тo oтoпиo и тeлe сaчиниo. Пoстaвили су га у свoј кaмп и пoчeли дa гa слaвe кao бoгa: дa му сe клaњaју, принoсe жртвe, a, удaрaјући у тимпaнe, дa плeшу oкo њeгa и зaбaвљaју сe.

Изрaиљци су пoстaли идoлoпoклoници. Кaдa сe Мoјсијe врaтиo сa плoчaмa у рукaмa нa кoјимa јe билo зaписaнo дeсeт зaпoвeсти, и кaдa јe углeдao oвaј стрaвичaн призoр, он, рaзбeснeвши сe, бaци плoчe, кoјe сe у судaру сa зeмљoм прeтвoришe у кoмaдe. Три хиљaдe људи јe, њeгoвoм нaрeдбoм, тaд убијeнo. Тaкoђe јe зaпoвeдиo и дa сe злaтнo тeлe прeтвoри у прaх, a oвaј у вoду кoју су пили (види 32,19-20).

Дрaги мoји! Читaјући књигу Излaскa и уочивши гдe нaрoд, кoји јe упoзнao Истинског Бoгa и видeo тoликo чудeсa, нaпуштa Господа зaрaд нeкoг злaтнoг тeлeтa, кoјег, умeстo Њeгa, oбoжaвa и слaви, закључујемо да је преокрет невероватан. Изaбрaни нaрoд дa oбoжaвa неког идoлa!

Мeђутим, истинa јe. Oд oбoжaвaњa Бoгa Истинитог дoшли су дo идoлoпoклoнствa.

Чeму дa oтпужујeмo и нa стуб стaвљaмo Изрaиљцe штo су oбoжaвaли злaтнo тeлe? Кaд јe и нoвoизaбрaни, хришћaнски нaрoд, кoји јe чуo нaјлeпшe учeњe свeтa и видeo узвишeнијe ствaри oд oних, кoјe јe у сeнци слушao и глeдao Изрaиљ, кaд јe oн, у вeћини, нaпустиo Бoгa и пoнoвo oдлaзи у идoлoпoклoнствo, тe oбoжaвa идoлe сa нoвим ликoвимa и облицима. Јeдaн бoг, кoји јe бoг oвoг вeкa, јeстe и мaмoнa, кaкo јe Христoс нaзвao oбoжaвaњe нoвцa. Људи уснaмa пoштују Христa, aли у њихoвим срцимa бoг кoјeг oбoжaвaју и збoг кoгa чинe нaјвeћe злoчинe и спрeмни су дa бaцe чoвeчaнствo у крвoпрoлићe, јeстe злaтo - мaнијa за нoвцем. Срeбрoљубљe и пoхлeпa прeдстaвљaју злaтнo тeлe.

Људи нe oбoжaвaју Христa, вeћ злaтo. И нaјвeћa злa чoвeчaнствa пoтичу збoг њeгa. Срeбрoљубљe јe кoрeн свију зaлa.

Кo ћe сaдa, кao други Мoјсијe, сићи с врхa Синaјскe гoрe, дa смлaви, бесно и срдито, злaтнo тeлe, и дa пoнoви бeсмртнe Христoвe рeчи, кoјe смo сaсвим зaбoрaвили: «Нe мoжeтe служити Бoгу и мaмoни»? (Мaт. 6, 24).

+ Августинос Митрополит Флорине

"Кратак осврт на панораму Светог писма"

Са грчког превела А. М.

Апостол Америке

Ах ты, степь широкая

Страдија

„У једној старој књизи читао сам чудну причу; а враг би га знао откуд мени та књига из неког смешног времена, у коме је било много слободоумних закона а нимало слободе, држали се говори и писале књиге о привреди а нико ништа није сејао, цела земља претрпана моралним поукама а морала није било, у свакој кући пун таван логика ал' памети није било, на сваком кораку говорило се о штедњи и благостању земље а расипало се на све стране, а сваки зеленаш и нитков могао је себи купити за неколико гроша титулу: „велики народни родољуб“...“

Ово је сам почетак „Страдије“ Радоја Домановића, а цела књига личи на данашњи програм рада владе.

Чудо-витезови

Поштовани војници, драга браћо!

Хтео бих да вам се обратим не само да бих пожелео мирно небо, „падавину звездица“ на еполетама, здравље, срећу и изобиље, него и оно традиционално најважније, без чега не може бити истинског руског војника – снагу духа. Заправо, повећање морално-духовних квалитета – љубави према Богу и Отаџбини, вери, трпељивости, умећу да се храбро подносе све недаће у име високих циљева. Да пожелим свега онога што је све време наше војнике и официре разликовало од других, да својој земљи служе пожртвовано „не због страха него из савести“. Наш велики и непобедиви предак А.В. Суворов је такве војнике називао „чудо-витезови“.

Какав је био тај руски војник-победник од кога су стрепеле одабране армије непријатеља? Ево шта је о томе говорио познати професор А.А. Царевски: „Премда задивљује читав свет својом физичком издржљивошћу, руски војник је јак и непобедив пре свега због своје духовне снаге. Основа свих тих врлина руског војника и његова највећа слава и снага, лежи у томе што је он увек испуњен ватреном вером у Бога и надом не у своје силе него у Божије милосрђе према њему. Руски војник је уистину јак тиме што је он увек био и јесте – пре свега христољубиви војник“.

Помоливши се пред битку он је у шали говорио: „Две смрти не бивају, а једна је неминовна“ знајући да уколико у боју и умре за Отаџбину и „за пријатеље своје“, тиме спасава своју вечну душу и чак то сматра за част. Данас непријатељи Русије преко јаких медија и реклама култивишу само животињске инстикте, самољубље и панични страх пред старењем и смрћу. Зар то не показује досад небивалу кризу савести, деградацију и тешку моралну болест банкротираног човечанства које седи на кипећем вулкану духовне и физичке погибије?

Зар су нас томе учинили и били пример за подређене наши велики преци који су слава Русије? Зар је на то позивао своје војнике и официре А.В. Суровов који није изгубио ни један од двеста бојева, војсковођа од Бога дат и истовремено молитвеник, аскета и монах по начину живота? Управо он је учио своје „чудо-витезове“: „Без Бога (то јест, без молитве) ни преко прага!“, „Дух јачај у отачкој вери православној: учити војску без вере, исто је што и прегорело жељезо оштрити“. А после битке одајући ловорике Господу и благодарећи Му због победе, говорио је: „Не мени, не мени, него имену Твојему!“. И та традиција код наших великих предака је била непоколебљива, јер су они били у потпуности свесни ко је истински извор победе. Због тога је у војнику у првом реду и ценио његове главне квалитете, духовне – дубоку веру, оданост и љубав према Богу, Цару и Отаџбини, а затим и ратничке – витештво, неустрашивост, храброст, издржљивост. И као потврду томе налазимо у завештању фелдмаршаловом, Римницког грофа А.В. Суворова у његовој „Науци побеђивања“. Он је овако говорио: „Моли се Богу, у Њега је победа!“ и „Чудо-витезови! Бог нас води, Он нам је генерал!“, бирајући за најопасније и најтеже походе само оне војнике и официре који су често били на исповести код свештеника и причешћивали се, па су због тога били нерањиви и од Бога чувани у боју.

Сличан је био и Ф.Ф. Ушаков, један од оснивача Црноморске флоте Русије, а од 1790. године њен командант, који је одржао 43 победе и није доживео ни један пораз у свим поморским биткама у којима је учествовао. Управо под његовим вођством била је скршена моћна турска флота што је омогућило Русији да успостави чврст мир на Криму. Управо је он, Ушаков, предводио и извршио победнички средоземноморски марш руске ескадриле за време рата са Француском, чиме је изазвао уважавање па чак и завист код познатог енглеског адмирала Нелсона. На служби је то био талентовани поморски војсковођа, неустрашиви ратни командант, а у души благочестиви и дубоко верујући човек који је жарко волео морнаре као рођени и брижни отац, који је на својим бродовима установио манастирски поредак саветујући пред битку морнаре: „Идући у бој читајте 26, 50 и 90 Псалм, и неће вам моћи ништа ни метак ни сабља“.

Због тога легендарни адмирал и од Бога чувани војник Христов није ни имао ни један пораз за читаву своју поморску каријеру. За све то време ескадриле које је он предводио нису доживеле губитак ни једног брода и ни један његов морнар није био заробљен. У октобру 2004. године Архијерејски сабор РПЦ је канонизовао Ф.Ф. Ушакова и прибројан је лику светитеља као праведни ратник Фјодор.

И на крају још један пример – генерал М.Д. Скобељев – који је проживео веома кратак (38 година) али сјајан живот, херој Плевне и Шипке, покоритељ Средње Азије који је уз минималне губитке успео да присаједини Русији велике територије обезбедивши њене јужне границе и угасивши тамо пламен крвавих сукобљавања. Он се показао не само као изванредан војни командант који није претрпео ни један пораз у свих својих 70 битака, него и као изванредан државник. По популарности у народу и способности да одушеви војнике у боју, није имао себи равног, па су га због тога упоређивали са Наполеоном. Скобељева су звали „белим генералом“ због привржености белој парадној униформи у којој је он на белом коњу неустрашиво јахао, руководећи и непосредно учествујући у биткама. За њега је знала и волела га цела Русија, не само због ратних подвига, него због визионарског ума и високих људских квалитета – пристојности, честитости, очинске бриге о војницима и официрима. О онима према којима је осећао своју дубоку одговорност пред Богом, историјом, Царем и Отаџбином. М.Д. Скобељеву су још за живота подигли споменик и посветили стихове водећи песници.

Дакле, зар грандиозне победе наших великих дубоко верујућих православнх предака и заштитника Русије, која се до Петра Великог звала Света Русија – Невског, Донског, Ушакова, Суворова, Кутузова, Скобељева и Жукова – никога и ни у чему нису убедили, нису натерали да се замисли на изворима њихових блиставих победа над непријатељем много надмоћнијим у живој сили и наоружању? Управо они и њима слични у разним периодима наше вишевековне историје постајали су тиме непобедиви чудо-витезови који су покорили европске и друге престонице славом и чврстим ослонцем своје свете Отаџбине. Посебно место међу руским војницима заузимали су козаци које су вековима називали витезовима Православља. Они су учествовали у свим војним походима и ратовима које је водила Русија – рату са Реч Посполитом, у Северном рату, у девет руско-турских ратова, у Персијском и Шведском рату, Седмогодишњем рату, Отаџбинском рату 1812, рату у Средњој Азији, Руско-јапанском рату, Првом светском итд.

Њихова неустрашивост, војна обученост, дисциплина и сналажљивост, проносили су ратну славу Русији. Они су у највећем степену заслужили високо звање – христољубиви ратници!

Међутим, треба истаћи да су међу војницима и официрима у сва времена били представници многих националности и вероисповести, али то им нимало није сметало да извојују многе победе на ратним поприштима под девизом: За веру, Цара и Отаџбину! Зар то не говори о постојању вишенационалног руског духа народа Русије?

Навешћу само неколико примера подвига, хероизма и талента наших великих предака – истинских синова Русије – њених војника и војсковођа. Тако су за време битке код Римника (11.09.1789) Турци под командом Јусуф-паше имали војску од 100 хиљада војника. Руско-аустријска војска под командом А.В. Суворова – само 25 хиљада. Штавише, Турци су имали предност јер су се бранили. А ипак су поражени. Њихови губици су били само међу убијеним више од 10 хиљада војника и веома много рањених. Са наше стране је погинуло свега 500 људи. Поред тога, у непријатеља је освојено 80 оруђа, 100 знамења и много друге имовине.

Други пример који наводимо сматра се ремек-делом ратничке умешности – освајање турске тврђаве Измаиљ (24.12.1790). Њен гарнизон под командом Ајдоса Мехмед-паше састојао се од 35 хиљада војника, имао је 263 оруђа, притом се бранио, и према постојећим стандардима, утврђености, опреми и локацији, тврђава је била неосвојива. Међутим, А.В. Суворов који је имао армију од 31 хиљаде војника и 600 оруђа од којих је 567 било бродских из Лиманске флоте и зато се нису могли у потпуности искористити, је тако генијално организовао опсаду, да је не само освојио тврђаву него је и у потпуности разбио противника. Рачунање губитака после победе показало је да су Турци имали 26 хиљада убијених и 9 хиљада заробљених војника. Код Руса је убијено 1 900 људи, рањено 2 700. Однос губитака је 1 : 13 у нашу корист, без обзира што се радило о јуришу на неприступачну тврђаву. Узгред, како сведочи статистика, губици руске војске у свим биткама Суворова увек су били у његову корист у односу 1 : 8, 1 : 10 и више. А у знаменитом и тешком Италијанском походу и потпуно фантастичних 1 : 75. Да додамо да су сада у току припремни радови за канонизацију и прослављање од стране РПЦ тог достојног претка, изузетног војсковође и дубоко верујућег благочестивог хришћанина и војника Христовог.

И на крају да наведем још један пример из славне ратне историје наше Отаџбине, херојску биографију адмирала Ушакова. Код острва Тендра је 11.09.1790. године дошло до морске битке између руске ескадриле под командом Ф. Ушакова и турске ескадриле под командом адмирала Хусеина, која је за 1,3 до 1,4 пута превазилазила руску флоту. Наша ескадрила је у свом саставу имала десет бојних бродова, 6 фрегата и 20 помоћних бродова. Турска флота у одговарајућим бродовима – 14, 8 и 23. Без обзира на значајно преимућство у бродовима и бројности, Турци су код Тендре претрпели срамотно понижавајући пораз, штавише, предали су Русима у плен брод са 74 топа и три помоћна брода. Њихови укупни губици у живој сили износили су више од 2 хиљаде људи, од чега је више од 1 500 убијених. Руска ескадрила није изгубила ни један брод, а убијен је био само 21 човек и 25 рањених. Однос губитака – 1 : 71 у нашу корист. Зар то није показатељ руског духа, талента, вере и Божије помоћи нашим војницима и богољубивим оцима-командирима. Дакле, зар је још нејасно коме се и од кога дарују такве победе?

И ти примери представљају само мали део вишевековне велике историје државе руске и сјајне звездане плејаде наших славних православних предака.

Не сећам се ко је од савремених светих отаца рекао да кад се наша армија оцркови, тада ће Русија поново постати непобедива. То још једном потврђује чињеницу да победу дарује Бог ономе ко душом, умом и свим својим бићем служи Њему и Отаџбини, ко је Њему угодан, а одузима је тада када жели да казни због греха немарности према Њему. Нису случајно наши непријатељи, добро знајући те истине, све чинили како би уништили религиозну вишенационалну чисту душу и дух нашег народа. Покушавају и нажалост често успешно, да га натерају да заборави на своју велику хиљадугодишњу историју, да замене истинске вредности, да раслабе и униште „руски дух“, света патриотска осећања, да од омладине, наше главне стратешке резерве Отаџбине, створе похотно, корумпирано, похлепно стадо којим се управља уз помоћ новца и инстиката.

Да од ње створе прорачунате бездушне компјутере, „Иванове који не памте родство“, „светског човека“ без патриотизма и осећања према Отаџбини – у суштини – да од омладине створе издајнике. У Русији је у свим временима Православље представљало цементирајуће морално начело. Наша Отаџбина данас представља главно упориште у свету, многима нејасни „ковчег спасења“, „Трећи и последњи Рим, јер четвртог неће бити“ како је о њој својевремено, у  XVI веку рекао прозорљиви старац Филотеј. Само то и вековима накупљена инерција добра и духовности сада спасавају нашу Отаџбину уз помоћ многобројних њених молитвеника, заступника пред Богом у овом и оном свету.

Наравно, данас је много неправедног, и у свету и код нас у земљи, али тако је било у сва времена. Постоје снаге и у Русији и изван њених граница које желе да код нас организују нови грађански рат, и чак светско крвопролиће. Али како говоре, боље је и лош мир од било каквог рата, а нарочито у савременим условима и са таквим оружјем какво постоји данас. Може се започети, али тешко зауставити. Према неким проценама такав рат би однео између 1/2 до ¾ људи на земљи. А они који је планирају требало би да се присете речи из светог Писма: „Ко пролије крв човечију, његову ће крв пролити човек: јер је Бог по својему обличју створио човека“ (Постање 9: 6) и „да не бисте скрнавили земљу у којој сте, јер крв она скврни земљу, а земља се не може очистити од крви која се пролије на њој другачије него крвљу онога који је пролио“ (Дневник, 35: 33). Зато нека добро промисле о последицама по себе и своје ближње они који рат потпирују.

Још је А.С. Пушкин говорио да се „не само може него и треба поносити славом својих предака, а непоштовање истих је срамна малодушност“. Зато не чуди да је Збигњев Бжежински, један од непомирљивих идеолошких непријатеља Русије који жели да прекроји нашу историју, на питање шта се данас најстрашније догађа у свету, одговорио без размишљања – препород Православља у Русији. Зна стари лисац са које стране дува ветар. И због тога, ево куда и ево у шта треба усмеравати главне васпитне и друге напоре и средства – у препород духовности и у оцрковљење армије и флоте, као „јединих и главних пријатеља Русије“ по речима Божијег помазаника, Цара Александра III Миротворца – јер без тога још дуго неће бити ни победа ни препорода велике земље. Јер се успеси и победе, понављам, дарују одозго, природно не замењујући људе, него им помажући или не помажући у томе.

Што се тиче будућности Русије, то ће помоћ Божија обавезно доћи у своје време, но, ти рокови увелико зависе и од нас. О томе су говорила многоброја пророчанства познатих светих стараца од којих су се нека већ испунила. Она, та помоћ, је планирана свише, но засад не жури да нам буде пројављена због многобројних неокајаних грехова наших, и због необраћања Богу од стране нашег народа за ту помоћ, који живи као у некој ошамућености. Искусни пророк – монах Авељ, чије се пророштво и за целу Русију и за цео царствујући род Романових, укључујући и судбину последњег Цара-мученика Николаја II, сво испунило до у појединости, много је говорио 1796. године Цару Павлу I, недуго уочи смрти коју му је предсказао од стране завереника (која се десила 1801. године), па тако и о будућим, па и већ нашим временима: „Велика ће бити затим Русија, скинувши безбожни јарам. Велика јој је судбина намењена. Ради тога ће она и пострадати, како би се очистила и упалила светлост“. А свети преподобни Серафим Саровски 1832. године као да то потврђује: „Господ ће помиловати Русију и привешће је путем страдања великој слави!“. И на крају, свети праведни Јован Кронштатски у првој деценији ХХ века недуго уочи доласка на власт „безбожничког јарма“, као да им говори: „Јадна Отаџбино, када ћеш напредовати? Тек тада када се свим срцем будеш држала Бога, љубави према Цару и Отаџбини и чистоти моралној…“ Ако нема покајања руског народа, близу је крај света. Бог ће послати бич у виду нечастивих, окрутних, самозваних владара, који ће читаву земљу натопити крвљу и сузама. Зар у нашој недавној прошлости, па и данашњости, не видимо испуњење тих пророчанстава наших великих светих отаца?

Због тог, узимајући у обзир све изложено, постаје јасно да само покајање и повратак нашег народа и Отаџбине на Богом предодређени за њих историјски и духовни пут, према традиционалним вредностима – свете православне вере отаца, високог морала и живота по Заповестима Божијим – гарантује нашој Отаџбини поново велики будући истински процват, моћ и непобедивост. А то значи да нема важнијих задатака за све нас, од тих задатака. И приликом планирања било каквих програма, а поготово стратешких и васпитних, неопходно је обавезно узимати у обзир духовну компоненту као главну – јер иза ње стоји Сам Господ Бог – господар живота и смрти сваког човека и сваког света, извор помоћи, успеха и победа над сваким непријатељем и спољашњим и унутрашњим. У супротном случају – наставак трагедија, катастрофа, ратова, крвопролића и такозваног страдалничког руског крста. Уосталом, могућ је и сценарио краја историје људске цивилизације на планети земљи.

Због тога и девиза наших војника треба да буде одговарајућа, узимајући у обзир Руски православни дух и Заповести Божије које је Он дао људима за сва времена:

ДУША – БОГУ, ЖИВОТ – ОТАЏБИНИ, СРЦЕ – ЉУДИМА, ЧАСТ – НИКОМЕ!

Желео бих своје излагање да завршим дубоким речима стихова из песме јеромонаха Романа: „Нација без Бога је руља, уједињена пороком, или слепа или глупа, или што је још страшније – сурова. И нека се на трон успне и неко ко глагоља високим стилом. Руља остаје руља док се не окрене Богу“. Размислите над овим!

Председник Камеровског обласног одељења, члан Централног савета ООД „Русија Православна“ Николај Неустројев, г. Кемерово, фебруар 2006. године.

Преузето

Бескућник и богаташ

Хладно зимско јутро, велика кола са затамљеним стаклима застала су поред младића бескућника који се грeјао поред контејнера. Из кола је изашао богаташ у крзненој бунди са огромном крзненом капом и шалом од најбоље свиле. Извадио је из џепа неколико новчаница и пружио бескућнику. Међутим, кад се враћао у кола, он је прокоментарисао свом шоферу:

- Јадно дeте, ко зна шта је он Богу згрешио те га овако кажњава.

Још није ни затворио врата чуо је глас дечака који говори:

- Не кажњава мене Бог, Он ме више чува него Вас.

То је мало насмејало богаташа, па упита:

- А како то, јадниче?

- Видите како: док ноћу спавам испод моста на хладној земљи, Бог ме чува да не промрзнем и разболим се.

Иако сам покривен новинама сан ми је пријатан.

Док купим храну из контејнера, Бог ме чува да не узмем нешто покварено.

Док шетам ноћу улицом, Бог ме чува да ме нико не нападне.

Шаље ми увек добре људе на пут кад су ми највише потребни, дао ми је слободу да могу ићи куда желим.

А Ви, господине добри, увек морате носити ту велику бунду и опет се лако прехладите. Једете у најбољим ресторанима и опет поједете нешто лоше.

Ноћу и у своје двориште не можете изаћи без пратње а кад бисте се појавили на улици одмах би Вас опљачкали и ко зна шта урадили. Вама ни најмекши душек не може обезбедити миран сан. А посао и журба за новцем ускратили су и то мало слободе што Вам је остало.

Сад реците Ви мени кога Бог више чува?

Кад је то чуо богаташ скину своју бунду и пружи је бескућнику. Међутим тада је он врати и са смешком одговори:

- Нека, Вама је више потребна, мене греје нешто друго.

Срећан и Богом благословен почетак Божићног поста!

Да нам пева сва Србија

Как славно, что ты моя МАМА

Ћебенце

 

Вика Цыганова - Вечная память

The five pennies

У филму, снимљеном према истинитом догађају, Ред Николс (Дени Кеј) сели се из малог места у Њујорк како би постао џез музичар. Најпре искусивши културни шок, он ипак постаје веома цењен и познат музичар у популарним клубовима, чак и пријатељ са Луј Армстронгом. Ту у граду проналази и супругу, Вилу, са којом добија ћерку Дороти. Али његове турнеје ту не престају па се њихов породични живот одвија на точковима; све до тренутка кад схвате да то није здраво за Дороти...

Пет пенија је топла, дирљива и надасве поучна драма намењена, пре свега, породичним вредностима, те се у друштву породице може и гледати. У времену каквом живимо, овакви филмови постају реткост, али самим тим и културно благо. Чак није битно ни да ли сте љубитељ џеза или не. Већ самим тим да је снимљен по истинитом догађају говори да је због нечег посебан.

Предлажем да га погледате и уверите се у то: разлози су многоструки и неспорни!

Овај мали пени је за жеље,

да оствари твоје жеље;

овај мали пени је за снове,

да сањаш шта год пожелиш.

Овај мали пени је за плес:

погледај како сија и бљешти

светао као сунце,

лаган као перце,

брз као трептај ока

стоји на својим светлуцавим прстићима.

Овај мали пени је за смех,

да се побрине да суза никад не падне.

Овај мали пени је последњи мали пени

најважнији од свих,

јер овај пени је за љубав

а где влада љубав,

ту је срећа небеска,

па тако, са само пет пенија,

ако су то ових пет пенија,

ти ћеш бити милионер.

Реч Љубав је најдужа молитва

Слика са интернета

Љубав ме чини Богом, а Тебе, Боже, човеком. Где је један, ту нема љубави. Где је двоје уједињено, ту је само призрак љубави. Где је троје уједињено, ту је љубав. Теби је име Љубав зато што Ти је име Јединствено Тројство.

Да си један, Ти не би био ни љубав ни мржња.

Да си двојство, Ти би био наизменичност љубави и мржње. Али Ти си тројство, зато си љубав, и у Теби нема таме ни наизменичности.

Љубав не зна за време и простор. Она је ван времена и ван простора. За њу је један дан као хиљада година, и хиљада година као један дан.

Кад сам спојен с Тобом љубављу, онда не постоји небо и земља – постоји само Бог. Нити постоји онда ја и ти – постоји само Бог.

Љубав има три ипостаси: девичанство, познање и светост. Без девичанства љубав није милост но земаљска себичност и страст. Без познања љубав није мудрост но лудост. Без светости љубав није моћ но слабост. Кад се уједине страст, лудост и слабост, онда постаје пакао који ђаво назива својом љубављу.

Кад је душа моја пречиста девојка, и свест моја јасновидна мудрост, и дух мој животворна свест, онда сам ја љубав која се поклапа с Твојом љубављу. Кроз љубав ја видим Тебе као себе, и Ти видиш мене као Себе.

Кроз љубав ја не гледам себе но само Тебе. Кроз љубав Ти не гледаш Себе но само мене.

Љубав се жртвује и не осећа жртву као давање но као добијање.

Децо земаљска: реч Љубав је најдужа молитва.

Постоји ли земаљска љубав, питају ме суседи. Онолико исто колико и земаљски Бог! Земаљска љубав гори и сагори. Небесна љубав гори и не сагорева. Земаљска љубав, као и све земаљско, само је сан и гатка љубави. Колико идоли личе на Бога, толико земаљска љубав личи на Љубав. Колико дим личи на пламен, толико ваша љубав личи на божанску љубав.

Кад размените златник у грошеве, ви не називате грошеве златником но грошевима. Зашто онда љубав божанску, уситњену и самлевену у пепео временом и простором, називате љубављу, а не пепелом?

Господе, удостој ме љубави којом Ти живиш и живот дајеш.

Удостој ме љубави Твоје, Господе, и бићу слободан од свих закона.

Усели љубав Твоју у мене, и љубав ће ме уселити у Тебе.

Свети Владика Николај

„Молитве на језеру“