Бескрај

 

 

Понекад ми се учини да ми беже под ногама путеви и даљине. И кадгод ми се догоди да доспем у далеко, и станем насред њега и мислим: коначно, ево ме; ако подигнем очи, видим да свако најдаље има своје још даље.

Можда је то и срећа. Можда имам у себи нешто дуже од крајева.

Можда имам у себи толико много света, да се никада, нигде неће моћи завршити.

Није реч о животу, него о његовом дејству. Јер неке ствари се не могу сазнати само очима.

Постоје у мени многа, невероватна чула. Чула воде и ваздуха, метала, икре, семења...

Они који ме срећу, мисле да ја то путујем.

А не путујем ја.

То бескрај по мени хода.

 

Мирослав Антић

 

Прозор Овертона

 
 Прозор Овертона је технологија која се примењује када се друштву намеће нека појава која је неприхватљива за то друштво. То се ради у 5 корака, од незамисливог до законодавне норме.

Никољдан

 

 

Ноћ је мирна, свет већ спава,

сат и поноћ откуцава,

само једна глава Света

по сагу се белом шета.

 

Седину му краси митра,

нечујна му чизма хитра,

мантија га свег покрива,

на леђима врећу скрива.

 

Кроз оџаке не улази,

већ сигурном ногом гази

и с прозора чељад гледа

али сам се видет` не да.

 

Он овчице обилази,

у домове Духа слази,

где се окна сузом мију,

добра дела ћутњом крију,

 

где је темељ од трпљења,

и кров саздан од смирења,

реч молитве кључ је брави,

а у врту Бог се слави.

 

Те храмове Светац тражи,

посећује, надом снажи

и дарове деци дели

да у вери буду цели.

 

Дели, дели ал` и мери,

да се нико не замери,

већ у оном што га снађе

свако Христа да пронађе.

 

Притом пажњу свуда плени

у руци му штап дрвени,

поучава, лечи њиме,

Николај је Свецу име.

 

Аутор: причалица Јелена Јергић

 

 

 

Уместо тебе стоји Свети Николај

 

 

Биле су то најтеже године грађанског рата. В.П. – тада млада девојка – је стајала у врту поред своје куће, И њу је нишанио један сељак (тада су се по целој Русији земљорадници расправљали са локалним становништвом). Девојка је са трепетом стезала руке на грудима и са великом вером и надом усрдно говорила:

- Оче, Свети Христов Николаје, помози, заштити!

И шта се десило? Сељак је бацио оружје у страну и говорио:

- Сада иди куда хоћеш и не излази ми на очи.

Девојка је отрчала кући, узела неке ствари, отрчала на станицу и отпутовала у Москву. Тамо су јој рођаци помогли да нађе посао.

Прошло је неколико година. Једном је неко звонио на врата. Суседи су отворили – на вратима је стајао мршав сеоски мушкарац, који се сав тресао. Питао је да ли ту живи В.П. Одговорили су му да је ту. Звали су је да изађе.

Када је изашла, тај човек јој се бацио пред ноге и кроз плач је почео да је моли за опроштај. Она се узнемирила, није знала шта да ради, и почела је да га подиже, говорећи да га не познаје.

- Мати В.П., зар ме не познајеш? Ја сам онај исти који је хтео да те убије. Подигао сам оружје, и нанишанио – и одједном видим да уместо тебе стоји Свети Николај. На њега нисам могао да пуцам.

И опет јој се бацио пред ноге.

- Ево колико времена сам туговао због тога и одлучио да те пронађем. Дошао сам пешке из села.

Она га је увела у собу, умирила, и рекла да му је све опростила. Нахранила га је и преобукла у чисто.

Рекао јој је да сада може мирно да умре. Одмах је изгубио снагу и легао. Она је позвала свештеника. Земљорадник се исповедио и причестио. Кроз неколико дана је мирно отишао Господу. Како је она само плакала за њим...

 

Из књиге „Молите, и биће вам дато“

 

„Руска капа“

 
руска капа 
 
руска капа 
 
 

Две драгоцености

 

 

Питали су једну мудру старицу:

- Бакице! Ти си живела тешким животом, а душом си млађа од свих нас. У чему је твоја тајна?

– Да, мили моји. Све добро које сам чинила записивала сам у свом срцу, а све лоше – на води. Да сам чинила супротно, моје срце би било у страшним ожиљцима, а овако је – миомирисни рај. Бог нам је дао две драгоцене способности: памћење и заборав. Када чинимо добро, захвалност захтева да га памтимо, а када чинимо зло, љубав нас подстиче на заборав.

 

У слободном преводу са руског са блог и причољупце превела причалица.

 

Вози тенк назад!

 
Сељак из Грузије.
Дирљива сцена из филма "Отец солдата".
Овоме је Господ поучавао јеврејски народ у време ратова.
Погледајте!
Разумећете и без превода.
 

Паси јагањце моје

 

 

Драга моја децо,

У данашњем писму желим да вам опишем тужан догађај, који се догодио једном малишану ваших година.

Једно дете, без знања својих родитеља, испуњено сновима о животу, упутило се из свога села на далек пут у непознато. Замишљало је да би тамо могло пронаћи своју срећу. Досадили су му његова кућа, школа, настава, књиге и учитељи. Излазећи из села, препешачило је много километара. На једном делу се пут разделио; била је то раскрсница. Где  је водио један пут, а где други? Дете то није могло знати, јер нису постојали путокази који би показивали правац, а и оно се први пут сусрело са тим путевима. Након много размишљања и двоумљења, дете је изабрало један од два пута, који му се учинио бољим. Почело је да шета њиме, прошавши поприличан број километара. Али у томе ходању затекла га је ноћ. Дете се обрело у некој шуми. Било је само. Престрашило се. Ускоро су се чули шакали и вукови како заурлавају. Пошто је било само и немоћно, упало је међу чопор вукова, и, као што и сами појмите, вукови су растргли дете. Тек понека кост и крвава одећа остали су иза њега, и по томе су несрећни родитељи разумели да је онај, кога су вукови растргли, био њихов син.

Несрећно дете, несрећни родитељи!

Ово, драга моја децо, што се догодило овом малишану - или још и горе - може да се деси сваком детету које се не пази у своме животу. Зато што, осим вукова који једу људе, постоје, такође, у друштву људи лоши и искварени, који могу да учине многа зла једном детету и младој особи. Штета коју они проузрокују је неупоредиво већа. Дивље звери прождиру тело, али искварени људи и неверници својим идејама и примерима убијају душевност детета и уништавају све оно лепо у његовом срцу. Зато је потребна пажња, којим путем да дете крене.

Чули сте, децо моја, за хероја старог доба, кога су звали Херакле. Херакле је, као младић, изашао да прошета изван свога места становања, па се обрео на једној раскрсници. Ту је он стајао и размишљао којим путем треба да пође како би се прославио. Док је тако размишљао, дошле су му у сусрет две жене, свака из супротног правца. Како су се само оне разликовале! Једна је била горда и умишљена, обучена у свилу. Друга је била скромно обучена. Прва, чим је угледала замишљеног Херакла, приближила му се и пријатељски га потапшала по леђима, говорећи:

- Херакло, немој се бринути! Уколико желиш да живиш добро и да имаш много новца, да те се боје и плаше људи, и да имаш све што пожелиш без рада и умарања, пођи за мном, прати мој пут, и бићеш срећан.

Након ње, приступила му је и друга жена. Смерно се обратила Хераклу, говорећи:

- Дете моје, добро знам твоје родитеље и претке. Потичеш из славне и поштоване породице. Пази, немој је обешчастити! Нећу ти причати лажи и лепе речи да бих те преварила. Све што ћу ти рећи биће истина.

Дете моје, све добро што постоји на овоме свету, стиче се трудом и знојем. Уколико желиш да земља има велики принос, треба да је обрађујеш, повадиш камење, искорениш кукољ, изореш, посејеш и тек на крају да жањеш принос. Уколико си чобан и желиш да напредујеш, мораш се будити рано и водити овце на зелене ливаде и свеже изворе, а ноћу да их чуваш од вукова, лопова и дивљих звери. Желиш ли да научиш слова, и ту ћеш се уморити. Желиш ли да те воли твоја породица, треба да чиниш добро целој својој породици. Желиш ли да те воли друштво, треба да чиниш добро целом друштву. Сва добра даје Бог људима који се труде и труде…

Херакле је саслушао обе жене и дубоко се замислио. Пре него што ће оне отићи, упитао их је:

- Како вас зову?

Прва је одговорила:

- Мене моји пријатељи зову Срећа, а моји непријатељи ме зову Несрећа.

Потом је одговорила и друга жена:

- Мене и моји пријатељи и непријатељи зову Врлина.

Херакле, као што знате, није послушао гордељиву жену, већ Врлину. Радио је, уморио се, а својим добродетељима је доброчинствовао целој Грчкој. Тако је постао вољен од свих.

Драга моја децо, и пред вама се налазе два пута. Један пут се чини на почетку лакши и угоднији, али на крају пута сте у опасности да вас ноћ затекне у мрачној шуми и да вам се догоди исто што и детету из прве приче. Уверавам вас, да су се многа деца, која су изгубила пут, преварила, упропастила се, и за њима сада плачу рођаци и пријатељи. Живи су, али плачу за њима као да су мртви. „Више бих волела да је умро наш Георгије, него да је урадио то што је урадио. Ожалостио нас је и осрамотио све...

Други пут није лак. Тежак је и стрмовит. Али оног који се упути њиме, ходајући стрпљиво, њега ће пут извести на светлост, на врх, где је све лепо. Знајте, да су она деца, која су следила овај пут, на крају била награђена.

Један је пут - пут греха а други је пут врлине.

А уколико желиш, као мали хришћанин, да видиш шта говори о ова два пута наш Христос, отвори Нови завет, Еванђеље по Матеју глава 7, стихови 13-14. Прочитајте ту причу много пута и научите напамет та два стиха. Два пута постоје у животу. Један је пут Христос, Који је рекао: „Уђите на уска врата, јер су широка врата и широк пут што воде у пропаст, и много их има који њиме иду. Јер су уска врата и тесан пут што воде у живот, и мало их је који га налазе”, а други је пут лукавог.

Децо моја, молим Христа да вам помогне да изаберете пут врлине, пут Христов. И будите сигурни да, ходајући по томе путу, насупрот свем труду и зноју, у дубини своје душе ћете осећати радост анђелску, јер ходате оним путем којим је ходао Спаситељ као и милиони мученика и хероја наше вере, који се удостојише победоносног венца.

С љубављу,

ваш духовни отац

Епископ Августинос Кандиотис

Превод са грчког А. М.

 

 

др Зоран Миливојевић

Тема: нови Грађански законик и кажњавање деце, разлике између љубави и заљубљености и утицај Холивуда на мешање ова два појма, о болести зависности и другом...

 

 

Хеклани комплетић „Српче“

Хеклани комплетић „Српче“
 
Хеклани комплетић „Српче“ 
 
 
 
 

Хеклана бело-роза ташница

хеклана ташница
 
 
 
 

Пушкин: Последњи дуел

Филм говори о последњим данима великог руског поете Александра Сергејевича Пушкина. О дворским сплеткама и интригама које су довеле до двобоја, о двобоју у коме је Пушкин смртно рањен, о истрази која је касније уследила по личном Царевом налогу и о последицама које су задесиле преживеле учеснике двобоја.

За превод подесите одговарајуће дугме.

Пријатно гледање!

 

 

Пузологично посматрање

 

Слика преузета са: caricatura.ru




Поједини људи
Понос духа сузе,
Па до неке среће
Могу да допузе.

Допузе до плата
И до масних звања,
До власти, узура,
Наименовања.

Допузе до гроба
И господства сјајна,
Допузе до двора,
До златних колајна.

Пак се онда шире
С накићеним грудима.
То се тако може
Појединим људима.

Ал' народ ниједан
До највеће среће
Допузио досад није,
Па ни одсад неће.


Ј.Ј.Змај (1884)

 

Триста

 

Слика са интернета

 

300!

 

«Тако три чете затрубише у трубе и
полупаше жбанове, и држаху у левој
руци лучеве а у десној трубе трубећи,
и повикаше: мач Господњи и Гедеонов»

(Суд. 7, 20).

 

Седма, драги моји, седма књига Старог Завета је Књига о судијама. Она обухвата, отприлике, 300 историјских година, када су Израиљским народом управљале такозване судије. Ко се називао судијама? Предочићемо укратко.

Као што смо рекли у прошлом излагању, Исус Навин је, после Мојсијеве смрти, управљао Израиљом у трајању од 25 година и након многих борби, с Божјом помоћи, сместио је изабрани народу у Обећану земљу. Генерација која је скупљена у војску под вођством Исуса Навина, и која се борила у биткама и видела чуда која је Бог учинио преко Исуса, та генерација је остала верна Богу својих отаца. Међутим, када су људи овог нараштаја почели, један за другим, да умиру а млађи да их смењују - који нису гледали чудеса Божија - тај нови нараштај је, будући хладан, кренуо да се удаљује од служења истинитом Богу.

Израиљ је патио од притиска народа у окружењу, који се изнова почео да организује и да му прети. Ти народи су били: Моавци, Аморејци, Амалици, Филистејци, Хананејци, Мадијанци, Сидонци, Египћани, Месопотамци и Арапи. Сви ови народи живели су у страшном мраку идолопоклонства, клањали су се идолима, обожавали лажне богове. А њихова обожавања, као и обожавање Вала, одвијала су се уз оргијања, блудничење и друга непримерена дела, која су срамотила људско достојанство и обављала су се јавно као израз обожавања. На њиховим су се жртвеницима, као угодне жртве за њихове богове, приносили људи, посебно млади, деца и одојчад, који су убијани јавно, док су тимпани идолопоклоника снажно одјекивали како би се заглушила жалост мајки! Ти народи су стекли снагу и богатство, и на све начине и од свуда притискали су изабрани народ Божији, Израиљ, како морално тако и материјално.

Изабрани народ Божији личио је на острвце у некаквом океану идолопоклонства. И да га Бог није штитио, нестао би са лица земље. Један такав вид заштите Божије догађао се у тренуцима кризе: када је народ био у опасности од уништења, Бог је уздизао важна лица која су преузимала улогу вође народа. Они, вођени руком Божијом, побеђивали су непријатеље и у гневу сатираху њихове идолопоклоничке одливке, враћајући народ на прави пут.

Ти људи, који су у изванредним околностима преузимали у своје руке сву власт, називали су се судије. Изузев Деборе, која је такође владала народом и била судија, сви су остали били мушкарци.

Уколико би желели да у овом кратком излагању наведемо сва имена судија и да испричамо живот и деловање сваког од њих, не бисмо успели. Присетимо се речи самог апостола Павла, које он наводи у посланици Јеврејима: «Јер ми не би достало времена кад бих стао приповедати о Гедеону, и о Вараку и Самсону и Јефтају, Давиду, Самуилу, и о другим пророцима» (Јев. Пос. 11, 32).

Молим све оне који желе да сазнају више о тим великим мужевима, да отворе Књигу о судијама и да је прочитају. Свакако ће им послужити на корист. Ми, из разлога због кога се пише ова беседа, навешћемо само једног судију, а то је Гедеон.

Гедеон је живео у време када је Израиљ био у великој опасности. Мадијанци и Амалици, које смо поменули у набрајању, успели су да изврше стравичан препад на народ Израиља. Личио је он на напад једне врсте шкорпија, која није остављала ништа иза себе. Грабили су све њихове ствари као и домаће животиње. Нису оставили ни овцу, ни вола, ни мулу, ни магаре – општа катастрофа. Израиљци су се преплашили, а они који су се спасили одбегли су у брда и, сакривши се у пећинама, настојали су да, са оно мало хране што су понели са собом, преживе. Све их је обузео очај.

Али, изненада једно светло засија. Анђео Господњи се појави пред Гедеоном, који се у том тренутку бавио неким ратарским послом. Он га обавештава да га је Бог изабрао како би се Израиљ ослободио од Мадијанаца. „Зар ја да спасим Израиљ?“, упитао је Гедеон. И, да би се он убедио, догађа се чудо. Један откос, потпуно сув, кога је оставио преко ноћи, нашао је ујутро влажан и натопљен и из њега је, оцедивши га, напунио један суд водом. Видевши ово чудо, Гедеон је поверовао.

Отпочео је своје дело. Попут муње он напада и руши један жртвеник идолопоклоника. То код ових изазива револт и они учвршћују сву војску. А Гедеон, пре него што ће напасти Мадијанце, позива Израиљце на гору Галад. Окупило се двадесет две хиљаде мушкараца. Гедеон им се обраћа речима: „Ко је од вас страшљив нека иде!“ Остаде потом свега десет хиљада. Али и међу њима врши одабир; поставља и њих на испит. Води их на реку да се напију воде. Све оне који пију воду без савијања колена, што, иначе, приличи псима, он задржава поред себе. Тако је од десет хиљада само њих тристо учинило по вољи Гедеону. Ову шачицу људи, он је наоружао са три пресветла оружја.

Сваки је морао да у једној руци држи трубу, док би у другој носили ћуп у коме је била свећа. Труба би затрубила на његов знак, ћуп би се разбијао а свећа би горела. И тако, једне ноћи коју Мадијанци нису очекивали, чета од 300 војника је ударила. Трубе су затрубиле. Ћупови су се разбили. Свеће су бацале светлост. А сви су ко један напали уз громогласни поклич и лозинку «Мач Господњи и Гедеонов» (7, 20). Шта се десило немогуће је речима описати. Непријатељски су се одреди расули и Гедеонова победа је заблистала.

Уследиле су и друге битке, а непријатељ је потучен, тако да ниједан народ, наредних 40 година, није ометао народ Израиља.

Драги моји! Видесте ли чудо? Са свега 300 људи Гедеон је успео да извојује тако блиставу победу. Њих три стотине, изабраних од свеукупног народа и строго искушаних, вредело је више од хиљаде других. Јер, пре свега, они беху чувени по својој храбрости, а, надасве, по својој послушности и оданости током свих оних чудних наредаба од стране вође. Били су спремни на све.

Чему нас то учи? Да се победе не задобијају кроз многољудство коме недостаје вера и храброст. Већ код првог окршаја, они од страха клону и успаничено беже. Победе се добијају са неколицином смелих и духом надахнутих људи.

Није ли се нешто слично догодило и у историји нашег мученичког народа? Колико је било оних који су чували Термопиле? Било их је пуно. Али, од толиког мноштва Леонид је, попут другог Гедеона, и сам задржао њих три стотине, са којима је пошао у битку против милиона варвара.

Чак и данас су нам потребни борци као што је био Гедеон. Наша црква, изабрани народ Божији, окружена је новим Мадијанцима, Моавцима, Филистејима, Амалицима. Непријатељи вере данас извиру са новим именима. И, да би се извојевао победоносни рат, они који буду ратовали морају бити наоружани попут Гедеонове војске. Треба да имају трубу, ћуп и свећу. Труба, која говори о узвишеном и храбром исповедању Еванђеља. Ћуп, који би морао да се испуни сузама искреног покајања. Свећу, која представља светло које шире добра дела.

Све епархије се морају организовати у Гедеонове одреде.

О, Господе! Укажи у народу на храбре борце, који ће бити спремни да погину за Православну веру. Част онима који чувају њене капије!

 

+ Августинос Митрополит Флорине

Из књиге „Кратак осврт на панораму Светог писма“

Превод са грчког А. М.

 

Вилијам Енгдал - Нешто величанствено се дешава у Русији