Реч Љубав је најдужа молитва
Слика са интернета
Љубав ме чини Богом, а Тебе, Боже, човеком. Где је један, ту нема љубави. Где је двоје уједињено, ту је само призрак љубави. Где је троје уједињено, ту је љубав. Теби је име Љубав зато што Ти је име Јединствено Тројство.
Да си један, Ти не би био ни љубав ни мржња.
Да си двојство, Ти би био наизменичност љубави и мржње. Али Ти си тројство, зато си љубав, и у Теби нема таме ни наизменичности.
Љубав не зна за време и простор. Она је ван времена и ван простора. За њу је један дан као хиљада година, и хиљада година као један дан.
Кад сам спојен с Тобом љубављу, онда не постоји небо и земља – постоји само Бог. Нити постоји онда ја и ти – постоји само Бог.
Љубав има три ипостаси: девичанство, познање и светост. Без девичанства љубав није милост но земаљска себичност и страст. Без познања љубав није мудрост но лудост. Без светости љубав није моћ но слабост. Кад се уједине страст, лудост и слабост, онда постаје пакао који ђаво назива својом љубављу.
Кад је душа моја пречиста девојка, и свест моја јасновидна мудрост, и дух мој животворна свест, онда сам ја љубав која се поклапа с Твојом љубављу. Кроз љубав ја видим Тебе као себе, и Ти видиш мене као Себе.
Кроз љубав ја не гледам себе но само Тебе. Кроз љубав Ти не гледаш Себе но само мене.
Љубав се жртвује и не осећа жртву као давање но као добијање.
Децо земаљска: реч Љубав је најдужа молитва.
Постоји ли земаљска љубав, питају ме суседи. Онолико исто колико и земаљски Бог! Земаљска љубав гори и сагори. Небесна љубав гори и не сагорева. Земаљска љубав, као и све земаљско, само је сан и гатка љубави. Колико идоли личе на Бога, толико земаљска љубав личи на Љубав. Колико дим личи на пламен, толико ваша љубав личи на божанску љубав.
Кад размените златник у грошеве, ви не називате грошеве златником но грошевима. Зашто онда љубав божанску, уситњену и самлевену у пепео временом и простором, називате љубављу, а не пепелом?
Господе, удостој ме љубави којом Ти живиш и живот дајеш.
Удостој ме љубави Твоје, Господе, и бићу слободан од свих закона.
Усели љубав Твоју у мене, и љубав ће ме уселити у Тебе.
Свети Владика Николај
„Молитве на језеру“
Светитељева бака
Поново се сетио његове драге, напаћене мајке и погрбљене, тужне баке. Овога пута, сетио се како су сваке вечери мајка и бака навлачиле завесе на прозоре дечје собе, да их Турци споља не би видели, због чега би могли да се разбесне и да их нападну. Тада би припремили свећу коју су стављали испред икона Пресвете Тројице и Светих Архангела и започели да се моле: Благосиљај душо моја Господа и све што је у мени свето име Његово (Пс. 103;1). Након побожног изговарања православне молитве, дошло би време за њихове личне молитве. У помрчини су се могли наслутити њихови неми уздаси и сузе, док су погледе упирали према небу, према Господу и према Мајци неба и земље, Пресветој Богородици: „Блажена Богородице, Господарице и Краљице, молим Ти се за мог мужа, за моју децу, за добро здравље и ни за шта више“, чуо би Нектарије речи своје мајке.
Тада би његова бака додала: „И за Анастасија, малишана којег волим», ословљавајући га његовим крштеним именом, «који је благословен и понаша се као ангео. Молим Ти се, Пресвета Богородице, јер би желео да научи слова да би читао Еванђеље и Псалме, а ми ни довољно хране не можемо да му приуштимо!“
Колико је волео своју баку! Сећао се како је стрпљиво чекао да се ујутро пробуди, будући да је тешко устајала, да изађе из своје собе у скромној, изношеној, старој спаваћици и да јој се онда баци у наручје. Њено лице је услед старости почело да се мења а њена ретка коса била је бела и увек скривена испод мараме. Ипак, најживље се сећао њених очију, јер су светлуцале нечим другачијим, нечим чудесним, иако је било тешко открити шта је то. Он би се склупчао уз њу, загледао се у њене очи и осећао њену материнску топлину и љубав.
- Дођи, бако – обично би јој рекао – хајде да заједно говоримо 50. псалам: „Помилуј ме, Боже, по великој милости Својој...“
- Да, драги мој – одговорила би и никада се од тога није заморила нити га је удаљила од себе.
Тада би заједно започели да изговарају молитву. Када би стигли до стиха који каже Научићу безаконике путевима Твојим и безбожници ће се обратити к Теби (ст. 15), осећао би да кроз њега пролази електрицитет. Ставио би длан на уста своје нане и рекао: „Знам наставак, бако, ја ћу га довршити“, а затим би усрдно изговорио псалам до краја.
На жалост, његова драга бака, та драга душа, више није била међу живима. Била је негде у рају, на месту које је Створитељ за њу припремио.
Тада се сетио времена када му није било више од тринаест годинa.
Увек се сећао и читавог живота није заборавио речи једног старог свештеника из Цркве Свете Текле, који је уједно био и његов први исповедник у Константинопољу:
Ако си сигуран да осећаш призив и да желиш да се заветујеш речи Господњој и Православљу, ако искрено верујеш да тамо треба да усмериш своју енергију јер ћеш само тамо у таквом служењу наћи задовољство у потреби да служиш Богу, онда нека твоје кораке управља твоја вера. То ће се претворити у сигурност која ти је потребна када корачаш путевима божанског промислa.
Из књиге „Свети Нектарије Егински: Земаљски анђео – небески човек“
Људске сузе
Слика преузета са: Дети Донбасса
- Ви кажете да су људске сузе – вода?
– Да.
– И да катастрофе не остављају у Вама трага?
– Да.
– Христос, Робеспијер, Че Гевара су за вас – небитни?
– Да.
– И да Вам није важно да ли је неког снашла несрећа?
– Да.
– Да Вас не занима ни да ли негде гори град?
– Да.
– И да Вас патње Вијетнама нису дирнуле?
– Да.
– А, кажите, савест Ваша чини ли Вас некад забринутим?
– Да.
– Успевате да је умирите без много труда?
– Да.
– А да су Вама разрушили породичну кућу?
– Па...
– Искасапили Вам целу породицу?
– Молим?
– И Вама самом прострелили груди?
– Ужас!
– Да ли бисте и тада одговарали са: „Да!“?
– Не!
– А ви рекосте да су људске сузе вода?
– Не!
- Да катастрофе не oстављају на Вама трага?
– Не!
– Па то значи да Вас неке бриге ипак дотичу?
– Да, да, да...
Леонид Филатов
Причалицин слободан превод са руског.
Заборављена дужност
Слика је преузета са интернета
Неки Арапин држао је у заробљеништву белог официра. Једног дана почео је веома грубо да разговара са својим заробљеником и назвао га је „хришћанским псом“.
Бели човек се пожалио:
- Зашто ме псујеш? Иако сам твој заробљеник, и даље сам човек исто као и ти. Нисам хришћански пас.
- Не! Ниси човек. Има око шест месеци како си мој заробљеник, али се ниједном ниси Богу помолио.
Заиста, колико људи заборавља да изврши ову своју свету дужност – молитву. Ускраћују „Хвала“ за свако добро које им добри Бог даје, заборављајући да Му принесу и своје захтеве и молбе. Негирају на овај начин, толико непромишљено, своју повезаност и свету везу коју, као створења, имају са Творцем свега.
Пита ли се ико од њих: какав ли сам ја то Хришћанин?
Са грчког превела А. М.
Пушкин и Срби
У емисији "Пушкин и Срби", аутора Сергеја Шестакова, први пут је свеобухватно телевизијски приказан изузетно интересантан и драматичан део живота великог руског и светског књижевника, у коме је много сарађивао и помогао Србима.
Александар Сергејевич Пушкин, био је највише и најсвестраније повезан са људима на овим просторима, у односу на све књижевнике у руској историји. У емисији су приказани цитати из научних дела Академије наука Совјетског савеза, који то потврђују, јер се о томе мало зна у Србији. Аутор емисије Сергеј Шестаков, био је 6 година саветник у амбасадама Југославије у Русији и Украјини и са лица места донео штампане и филмске записе о томе.
Бард руске и светске поезије, са 25 упечатљивих поетских остварења о Србима и непосредним разговорима са избеглим српским устаницима и интелектуалцима - много је помогао враћању угледа Србије упознајући европску и светску јавност са патриотизмом и храброшћу Срба, у Првом и Другом српском устанку.
Посебно је значајно, што су између Пушкина и Срба - везе и утицаји били двосмерни, непрекидни до краја песниковог живота, од Вука Караџића и наших народних песама, до Захарија Орфелина других српских књижевника, историчара и научника. Приликом првих сусрета са Србима, 1820. године, Пушкин је почео да учи српски.
У емисији су приказане и две изузетно занимљиве животне приче о романтичној и родословној повезаности Срба и Пушкина.
Најбоље оригиналне песме, више од 25 Пушкинових поетских бисера посвећених Србима, у емисији казује Иван Босиљчић, а цитате Биљана Ђуровић, глумци Народног позоришта.
Целу телевизијску повест оплемењују оригиналне композиције Милутина Поповића-Захара, компоноване за Прву Универзијаду у Москви, посвећене пријатељству Руса и Срба, у извођењу Симфонијског оркестра РТ Русије, са солистима Бољшог театра.
Аутор Сергеј Шестаков
Уредник Драган Стојановић
Зашто је тешко спасити душу
Слика са интернета
Један монах се молио усрдно, говорећи:
- Господе милостиви и трпељиви, због чега је тешко спасити душу и зашто је ад пун грешника?
Он се молио дуго, једнако у молитви понављајући ово питање Богу. И најзад му се јави Анђео Божји, рекавши:
- Пођимо, па ћу ти показати путеве којима иду људи.
И изашавши из келије, Анђео поведе старца у шуму.
– Видиш оног дрвосечу што носи тежак нарамак дрва и не жели да испусти ни цепаницу и олакша себи товар? – упита Херувим. – Исто тако неки људи носе своје грехе и не желе да се покају.
Потом Анђео показа старцу бунар с водом, рекавши:
- Видиш ли безумника, који воду из бунара извлачи ситом? Тако се и људи кају. Кашичица благодатног опроста, а онда нова сагрешења, и благодат исцури као вода кроз сито.
Затим Анђео показа монаху човека и рече:
- Видиш ли овог што је на коња попреко ставио кладу и силом покушава да уђе у храм Божији, иако се клада заглавила на вратима? Тако људи чине своја добра дела – без смирења и гордељиво – не знајући им цену. И сада сам, старче, расуди, да ли је лако Богу спасити такве људе у складу са Његовом милости и праведности?
За блог и причољупце причу са руског је у слободном преводу превела причалица.
Митровданске крушке
Као и прошле године, и ове (2015.), такође, бербићемо, дао Бог, крушке два пута. Ово је снимљено за Митровдан. Тог дана су на стаблима још били листови, додуше златни, али дан-два након Празника остало је голо грање. А како рекоше да нам после Аранђеловдана следи захлађење, то би берба могла ускоро да почне.
Не захлади ли, зриће јоште.
Из „сведока“ у Живот
Слика са интернета
За време школских празника, а потом и након завршене школе, волела сам да одлазим код рођака у Бачку. Дружећи се са њиховом децом, двема девојчицама, упознала сам и њихову комшиницу, која је по годинама била вршњакиња старије цурице.
Већ при првом сусрету ми је прирасла за срце. Била је, видело се то по њеном осмеху, добра душа, која се није штедела у давању. Посебно ме је радовала њена креативност. Мени се одувек свиђало да видим дечју собу како се молује дечјим стваралаштвом. Код ње су управо били такви зидови у соби: осликавала их је она, али и њени другари, било бојицама, било текстовима. Док су други имали укоричене споменаре, њен је био зидни.
А онда су девојчице порасле. Моје рођаке су се удале, као и многе друге девојке из њиховог комшилука. Комшиница није. Њу је та фаза заобишла и осетила се изолованом од друштва. И у тој усамљености пришли су јој Јеховини сведоци. За кратко време се одрекла свих, чак и својих родитеља. Отишла је и даље па се запослила у једној од република бивше Југе.
Моја старија рођака, која је била блискија са њом, покушавала је да јој приђе и, будући без длаке на језику, говорила јој је да се мане секташења и да се крсти у Православној Цркви. Међутим, то никако није допирало до њене свести; штавише, каже моја рођака, у њеном гласу се препознавала одбојност а на лицу јој се могао видети израз презира и беса.
Прошле су неколике године. Једног дана комшиница се вратила. Њена појава изазвала је шок у очима моје рођаке. Личила је на авет која једва да је могла стојати на ногама. Дошла је код ње и рекла јој:
- Изашла сам из секте. Ти си била једина која ми је рекла истину, као што си увек то чинила.
Моја рођака јој се силно обрадовала, а још и више кад је чула и ово:
- Желим да се крстим у Православној Цркви и ти да ми будеш кума.
Наравно, рођака је пристала пуног срца.
Заказали су крштење у храму. У међувремену су наставиле да се друже. Почеле су и да излазе, да обилазе позната места у граду, радње... Али, то није пролазило у миру којем су се надале. Наиме, припадници секте су је пресретали и страшили где год би не само наишли на њу, већ су је и сачекивали. Њена телесна слабост је, услед страха, још више била доведена у питање. Али требало је најпре њен дух ојачати и вратити је правој вери.
Стигао је и дан крштења. Комшиница, иако млада, једва је могла стојати на ногама приликом овог светог чина. Чак се у једном тренутку пожалила мојој рођаци на немоћ. На то јој је кума одговорила:
- Буди без бриге. Слободно се ослони на мене.
И залутала овчица се вратила своме стаду и истинском пастиру. Након тога њен опоравак у сваком смислу био је очигледан.
Недуго затим се и удала.
У браку је добила сина.
А Богу, који је Једини познавалац наших срца, нека је слава и хвала.
Амин.
За блог и причољупце записала причалица.
„Ружно паче“
„...1827. године Андерсен је завршио студије. Међутим, он је до краја свог живота наставио да прави мноштво граматичких грешака. Током целог свог живота имао је лоше мишљење о свом учитељу Мејслингу.
- Из ваших лекција сам научио много, не само како да мрзим људе – рекао је на растанку свом учитељу Андерсен.
- Губи се одавде, створе незахвални!
- Људи ће препознати онога ко је омаловажао генија Ханса Христијана Андерсена.
Када је Мејслинг постао краљевски цензор, он је наставио са изругивањем и критиковањем бившег ученика.
„Његова најновија прича „Ружно паче“ је просто нечувена ствар. Просто сам био приморан да случај пријавим уреднику. Недопустиво би било да се ово објави. Ово дело клевета нашу домовину. Андерсен је под ружним пачетом приказао себе, док се под живином мисли на нашу земљу, а сви ми смо злобно одвратно становништво, све ове ћурке, петлови, гуске, паунови, који само звиждимо, пиштимо и кидишемо на њега. А он себе види као прекрасног белог лабуда... А какав је он то лабуд?! У њега су руке до пода... типичан мајмун, орангутан...“
„Да, ружно паче – то сам пљунути ја“ – потрдио је Андерсен.
„И од какве је користи за децу бајка „Царево ново одело“?“ – настављао је Мејслинг. „Та његово величанство краљ је приказан тако непристојно, односно го...“
Онај, над ким су се тад ругали, после су му се дивили!...“
* * *
Ово је тек један кратак одломак са руског. Издвојила сам га из више разлога, а најбитнији је тај да се ЛГБТ позива на бајку „Ружно паче“ како би Андерсена, тог великог пријатеља Србије, приказала као једног од њих. Управо овај одломак то оповргава, а у том бигорафском чланку се, такође, наводи и да је имао две велике љубави, али обе несрећне, јер није био наочит. Не мање занимљиво је и то да су чак и његове бајке више биле производ тадашњих дешавања не само у свету, већ и у земљи, те и политички уперене против власти која је подржавала Хитлера.
Родитељској и дечјој пажњи бих препоручила филм „Hans Christian Andersen“ из 1952. године са Дени Кејом у главној улози.
Невини бирачи и лепе бабе
Данас сам, да не претерам, двеста пута чуо да су, у Паризу, пострадале „невине жртве“. Ајд` што се ирачке и авганистанске жртве не броје, ајд` што им нико не пали свеће по булеварима, ајд` што смо се идентификовали једино са Западом, па нас све његове ране боле, али прича о невиним жртвама је и чињенично нетачна, а ево и зашто: у Француској, као и у свакој демократској земљи, власт врши народ. Тај народ је, преко својих овлашћених представника, сејао смрт од Вијетнама, до Алжира и Србије.
Нема „невиног народа“ тамо где је народ политичка количина. То је основна, елементарна политиколошка поставка. Са грађанским револуцијама, од којих је најпознатија управо Француска револуција, народ је постао политичка количина. Бирач. Нико га на то није терао, сам је тражио да одлучује о својој судбини, уместо да то ради племство. То што народ није био способан да разуме политику и све што она собом носи, није га задржавало (а и данас га не задржава) да се игра демоскратског циркуса. И, сад-није крив!?
Можемо и овако: да ли смо ми одговорни што свака српска власт од 2000-те уредно помаже Косову да постане независна држава? Наравно да јесмо, јер ни Ђинђић, ни Коштуница, ни Тадић, ни Дачић, ни Вучић нису с неба пали, него смо их бирали. Слагали су нас? Па? Што смо бирали, ако нисмо способни да разлучимо лаж од истине? То нас чини одговорним и чини нас саучесницима, таман колико и француски народ за сва непочинства његове власти. Невини су били народи пре грађанског друштва, кад ни о чему обичан човек није одлучивао. Данас је он БИРАЧ и не знам како, као такав, мисли да се извуче од одговорности.
Овде не говорим о процентима, о томе колико је ко добио, с ким је коалиције склапао, јер се болест савременог друштва не налази у математици, већ у базичној поставци да гласа онај ко за то није способан. Идеја да се сви разумеју у политику, дакле читави народи, је једнако бесмислена као и идеја да се сви разумеју у квантну физику, али је пропагандно-партијска политика створила такав привид. Свак верује да разуме процесе и збивања, а кад му тај, кога је бирао, испразни фрижидер, бирач не каже да је био глуп и да није укапирао ништа, него каже да га је политичар слагао и одмах се хвата за оловку да гласа за другога. Не одустаје бирач од идеје да је паметан и да уме да оцени, иако га раде ко вола сваки пут.
Преузимајући одговорност за бирање власти, преузимаш и одговорност за све што та власт ради. При том, исти бирач је и хохштаплер: ако не зна да користи моторну тестеру, не узима је у руке, погинуће. Међутим, експеримент са гласањем не доноси непосредне последице, као моторна тестера, те се за оловку много лакше и брже хвата. Зашто бомбу не демонтирају бирачи, него експерти? Демократија је свима објаснила да су паметни и да све разумеју, а народ ко народ, воли да чује лепу реч о себи. О последицама своје памети не размишља, док му извршитељ не дође на врата.
Невини народ Париза је пио кафу по бистроима и ресторанима, док су француски бомбардери пржили земље и народе и тај исти, невини народ, је вукао бенефите из светске пљачке. Није рекао „не“ својој влади. Тај исти невини народ је шенлучио кад је бомбардована Србија. То што није разумео збивање ништа га не правда. Пробајте да извршитељу објасните да не може да вам покупи ствари зато што ви нисте прочитали Закон о извршном поступку. Незнање не оправдава.
Већ, ево, 24 часа слушам како је народ Париза невин. Није невин. У грађанском друштву нема невиних, таква су правила игре. Кад једна држава убија по свету, сви њени грађани постају мета, јер ни они, док су спаљивали напалмом сиротињу, нису мнјого биркали. Они, ти исти Французи, туђе жртве зову „колатерланом штетом“, а своје жртве „невиним“. Они ће, на НАТО мислим, а с њим, наравно и на Француску, да убијају редом по свету, а међу њима ће бити убијани само они којима се докаже кривица?
Грађанин и бирач су увек саодговорни и сукривци су за све што њихове владе раде и на унутрашњем, и на спољном плану.
Исту памет коју смо много пута показали на нашим биралиштима, сад показујемо поводом дешавања у Паризу. Безмозговићи и позери стављају француске заставе на своје профиле на друштвеним мрежама, глуматају саосећање и солидарност и приказују своје човекољубље. Јесу га, ту, испред његовог носа, магарчили Вучић и Мило, али о догађајима у Паризу зна све. Није у стању да препозна домаће преваранте, а светске ће као од шале?
Дијагноза нам је лоша; мало се разуме, мало се мисли; памет нам служи за довијање, а не за размишљање; уместо разумевања, ми изражавамо ставове и осећања, као што деца раде. Са овом памећу, нећемо далеко догурати. Кад и хоћемо да рекнемо неку, прво ставимо десет ограда, да нас не би ко погрешно разумео, јер себе одавно слушамо ушима других. Никад нећемо разумети да ћемо пацке добијати колико год нашу, српску причу, у целофан увијамо. Она је, за наше противнике, неприхватљива у свакој, ма и најметиљавијој форми. То важи и за међународну политику. То што данас палимо свеће погинулим Парижанима, неће сутра задржати Француску да у УН гласа против наших интереса.
За ове што жале „невини француски народ“ имам савет: покажите жаљење тако што ћете, уместо да лијете сузе по друштвеним мрежама, отићи у банку и уплатити породицама жртава по 20 евра, не више. Баш ме копка колико би се плачљиваца појавило на шалтеру?
Аутор: Милан Миленковић за ИН4С
Бејрут дан пре Париза - неке су жртве важније од других
Молитва која животе спасава
Дошао младић код духовника са питањем:
- Зашто ми се дешавају лоше ствари у животу?
Духовник се замисли, па му беше жао младића те му рече:
- Дођи сутра, дете, да се помолим ноћас Богу за тебе.
- Слушај ме овако, сине:
Први пут кад ти се десила незгода, када је твој друг настрадао, ти си преживео. За то треба да се захвалиш молитвама твоје мајке.
Други пут кад си упао у реку са пријатељима, двоје су се удавили, тебе су пронашли. И за то захвали својој побожној баки, која је цео живот постила и ишла у цркву.
Трећи пут си заспао са упаљеном грејалицом, која је захватила кревет. Верујем да се ни сам не сећаш ко те је пробудио из сна. За то мораш захвалити твом поштеном оцу, који је радио цео живот и са смирењем подносио сваку невољу због тебе.
Сећаш се, оно кад си за секунд избегао стабло док си секао дрва? Једна старица, којој си стално уносио дрва док је била жива, сузама ти је захваљивала и хвалила Бога због тебе.
Старац хтеде да настави даље, али га младић, видно уплашен и изненађен, упита:
- A откуд Ви то све знате?
- Рекао ми је Онај Који све зна - одговори старац. - Добра дела љубави и молитве све у вечности стоје; иди и ти, сине, па учини нешто за будуће твоје. И кад наиђу тешка времена и хладан ветар невоље у будућности почне да дува, шапат твоје топле молитве у хладним данима децу ће да ти чува.
Дајте и даће вам се
Слика са интернета
Живео на свету просјак.
Преживљавао је благодарећи прилозима људи.
Једнога дана, угледа како у град улази краљ у раскошној кочији.
Просјак се обрадовао, надајући се да ће му краљ уделити великодушнију милостињу од обичних грађана.
Одједном, краљевска кочија се заустави, а просјак, пришавши јој, паде на колена.
Краљ, изашавши из кочије, упита:
- Шта ти можеш дати мени?
Просјак је био изненађен, будући да је он био тај који се надао помоћи од краља, не налазећи ништа чиме би он могао даривати њега.
Али краљ држаше испружену руку ка просјаку, широко му се осмехујући.
Просјак спусти руку у џеп у којем је била прегршт пиринча, али му би жао да све да краљу, јер је то била његова вечера.
Уместо тога он извади једно зрно и пружи му.
Краљ захвали просјаку, седе у кочију и одвезе се.
Збуњени просјак врати руку у џеп, извади шаку пиринча и међу зрневљем угледа једно златно зрно.
И ту се просјак расплака:
- Зашто не дадох краљу све што сам имао?
Причу са руског за блог и причољупце у слободном преводу превела причалица.
Ценовник
Слика са интернета
Колико се плаћа претплата за цвркут птица?
Колика је цена ваздуха у новим динарима?
Да ли се хлад дрвећа плаћа на сат или на метар?
Да ли је цена сунца иста и лети и зими?
Да ли цвеће посебно наплаћује гледање, а посебно мирисање?
Колико времена треба да се сагради планина средње величине?
Да ли је река јефтинија на извору или на ушћу?
Извините, колико сте платили што сте се родили?
Шта је бесплатно?
Само оно што је највеће, најлепше и најважније.
Душко Радовић
Сељак и грађанин
Слика са интернета
Пре неки дан био нам је у кући мајстор и, одскора, пријатељ куће, који се одазвао нашем позиву да у соби поправи паркет. Већ сам имала прилике да разговарам са њим и заволела сам његове приче везане са струку којом се бавио. Био је столар и ишао је на рад по целој бившој Југославији; улазио је у станове многих, познатих и непознатих, и сви ти сусрети прерастали су у приче. За једног причољупца – дар с неба. Али на крају свих тих прича, човек поносно признаде:
- Добијао сам стан у граду, али не знам шта је то било у мени – нигде нисам могао да се скрасим, нити где другде да живим сем овде. А како ја, тако и мој старији син, који се из града вратио у село.
Причали смо и о војсци; његов старији син је био последња генерација која је служила редован војни рок. Међутим, његов други син, две године млађи од брата, тражио је да те исте године пријаве и њега како би и он служио војску. Мајка се била нешто успротивила, али отац је стаде уразумљивати:
- Жено, не мислиш добро. Боље је да иде. Никад ти не знаш кад ти туђа чизма може проћи државом, па да ти дођу на праг а син ти не зна руковати оружјем. Како ће бранити и тебе и себе? Нека иде, после неће моћи.
На то је и мајка дала своју сагласност.
Мало је рећи колико ми је ова трезвеност пријала, а коју непријатељ жели - и свим силама се труди - да искорени из нас. Но, ја сам дубоко уверена да им то неће поћи за руком, пре свега јер су Срби православни војска Христова, а сваки рат је рат Божји за душе. Ако је ова генерација мало и отупела, доћи ће друга, која ће се све бројнијим искушењима оштрити. Сиромаштво, глад и беда ће у своје време изнети људе посебног кова, који ће поново исписивати странице српске историје што песмама, што бојевим победама. А пре тога се наш народ мора вратити Богу и земљи од које је створен, да се са њом саживи, да је упозна, како би га она штитила и хранила у дане ослобођења.
Присетисмо се ту у разговору и косидбе. Најпре напоменух како је један други сељак на радију упоредио каратисту и косца, рекавши да каратиста има снагу, али нема издржљивост косца. А то је управо одлика српског сељака, коју треба повратити. Не само то, већ и сељачку мудрост и довитљивост.
На то ми је човек, надовезујући се, испричао следећу, усудила бих се рећи, поучну причу.
У једном граду сретну се сељак и грађанин, кад кроз причу сељак изнесе опкладу:
- Да се кладимо да нећеш моћи три сата косити овде на паркингу – кобајаги! Само да замахујеш, ништа више.
Грађанин, пун себе, пристаде.
И поче он да млати лево-десно, витла рукама сат-сат и по; сав се зајапурио, али не предаје се јоште.
А посматрала је то једна бака с прозора, па ће му рећи:
- Синко, наоштри косу...!
На то је грађанин, очито љут и увређен, погледа попреко, говорећи:
- Шта причаш, бабо? Шта да оштрим? Зар си слепа па не видиш да је то све кобајаги?
Али добра старица се није дала увредити, већ му мајчински узврати:
- Е мој синко! Зар ти мислиш да косац увек оштри косу јер је тупа? Не, дете моје, већ тако стане да се мало одува.
За блог и причољупце записала причалица.