Све у причама бива

Бескућник и богаташ

Хладно зимско јутро, велика кола са затамљеним стаклима застала су поред младића бескућника који се грeјао поред контејнера. Из кола је изашао богаташ у крзненој бунди са огромном крзненом капом и шалом од најбоље свиле. Извадио је из џепа неколико новчаница и пружио бескућнику. Међутим, кад се враћао у кола, он је прокоментарисао свом шоферу:

- Јадно дeте, ко зна шта је он Богу згрешио те га овако кажњава.

Још није ни затворио врата чуо је глас дечака који говори:

- Не кажњава мене Бог, Он ме више чува него Вас.

То је мало насмејало богаташа, па упита:

- А како то, јадниче?

- Видите како: док ноћу спавам испод моста на хладној земљи, Бог ме чува да не промрзнем и разболим се.

Иако сам покривен новинама сан ми је пријатан.

Док купим храну из контејнера, Бог ме чува да не узмем нешто покварено.

Док шетам ноћу улицом, Бог ме чува да ме нико не нападне.

Шаље ми увек добре људе на пут кад су ми највише потребни, дао ми је слободу да могу ићи куда желим.

А Ви, господине добри, увек морате носити ту велику бунду и опет се лако прехладите. Једете у најбољим ресторанима и опет поједете нешто лоше.

Ноћу и у своје двориште не можете изаћи без пратње а кад бисте се појавили на улици одмах би Вас опљачкали и ко зна шта урадили. Вама ни најмекши душек не може обезбедити миран сан. А посао и журба за новцем ускратили су и то мало слободе што Вам је остало.

Сад реците Ви мени кога Бог више чува?

Кад је то чуо богаташ скину своју бунду и пружи је бескућнику. Међутим тада је он врати и са смешком одговори:

- Нека, Вама је више потребна, мене греје нешто друго.

Срећан и Богом благословен почетак Божићног поста!

Да нам пева сва Србија

Как славно, что ты моя МАМА

Ћебенце

 

Вика Цыганова - Вечная память

The five pennies

У филму, снимљеном према истинитом догађају, Ред Николс (Дени Кеј) сели се из малог места у Њујорк како би постао џез музичар. Најпре искусивши културни шок, он ипак постаје веома цењен и познат музичар у популарним клубовима, чак и пријатељ са Луј Армстронгом. Ту у граду проналази и супругу, Вилу, са којом добија ћерку Дороти. Али његове турнеје ту не престају па се њихов породични живот одвија на точковима; све до тренутка кад схвате да то није здраво за Дороти...

Пет пенија је топла, дирљива и надасве поучна драма намењена, пре свега, породичним вредностима, те се у друштву породице може и гледати. У времену каквом живимо, овакви филмови постају реткост, али самим тим и културно благо. Чак није битно ни да ли сте љубитељ џеза или не. Већ самим тим да је снимљен по истинитом догађају говори да је због нечег посебан.

Предлажем да га погледате и уверите се у то: разлози су многоструки и неспорни!

Овај мали пени је за жеље,

да оствари твоје жеље;

овај мали пени је за снове,

да сањаш шта год пожелиш.

Овај мали пени је за плес:

погледај како сија и бљешти

светао као сунце,

лаган као перце,

брз као трептај ока

стоји на својим светлуцавим прстићима.

Овај мали пени је за смех,

да се побрине да суза никад не падне.

Овај мали пени је последњи мали пени

најважнији од свих,

јер овај пени је за љубав

а где влада љубав,

ту је срећа небеска,

па тако, са само пет пенија,

ако су то ових пет пенија,

ти ћеш бити милионер.

Реч Љубав је најдужа молитва

Слика са интернета

Љубав ме чини Богом, а Тебе, Боже, човеком. Где је један, ту нема љубави. Где је двоје уједињено, ту је само призрак љубави. Где је троје уједињено, ту је љубав. Теби је име Љубав зато што Ти је име Јединствено Тројство.

Да си један, Ти не би био ни љубав ни мржња.

Да си двојство, Ти би био наизменичност љубави и мржње. Али Ти си тројство, зато си љубав, и у Теби нема таме ни наизменичности.

Љубав не зна за време и простор. Она је ван времена и ван простора. За њу је један дан као хиљада година, и хиљада година као један дан.

Кад сам спојен с Тобом љубављу, онда не постоји небо и земља – постоји само Бог. Нити постоји онда ја и ти – постоји само Бог.

Љубав има три ипостаси: девичанство, познање и светост. Без девичанства љубав није милост но земаљска себичност и страст. Без познања љубав није мудрост но лудост. Без светости љубав није моћ но слабост. Кад се уједине страст, лудост и слабост, онда постаје пакао који ђаво назива својом љубављу.

Кад је душа моја пречиста девојка, и свест моја јасновидна мудрост, и дух мој животворна свест, онда сам ја љубав која се поклапа с Твојом љубављу. Кроз љубав ја видим Тебе као себе, и Ти видиш мене као Себе.

Кроз љубав ја не гледам себе но само Тебе. Кроз љубав Ти не гледаш Себе но само мене.

Љубав се жртвује и не осећа жртву као давање но као добијање.

Децо земаљска: реч Љубав је најдужа молитва.

Постоји ли земаљска љубав, питају ме суседи. Онолико исто колико и земаљски Бог! Земаљска љубав гори и сагори. Небесна љубав гори и не сагорева. Земаљска љубав, као и све земаљско, само је сан и гатка љубави. Колико идоли личе на Бога, толико земаљска љубав личи на Љубав. Колико дим личи на пламен, толико ваша љубав личи на божанску љубав.

Кад размените златник у грошеве, ви не називате грошеве златником но грошевима. Зашто онда љубав божанску, уситњену и самлевену у пепео временом и простором, називате љубављу, а не пепелом?

Господе, удостој ме љубави којом Ти живиш и живот дајеш.

Удостој ме љубави Твоје, Господе, и бићу слободан од свих закона.

Усели љубав Твоју у мене, и љубав ће ме уселити у Тебе.

Свети Владика Николај

„Молитве на језеру“

Светитељева бака

Поново се сетио његове драге, напаћене мајке и погрбљене, тужне баке. Овога пута, сетио се како су сваке вечери мајка и бака навлачиле завесе на прозоре дечје собе, да их Турци споља не би видели, због чега би могли да се разбесне и да их нападну. Тада би припремили свећу коју су стављали испред икона Пресвете Тројице и Светих Архангела и започели да се моле: Благосиљај душо моја Господа и све што је у мени свето име Његово (Пс. 103;1). Након побожног изговарања православне молитве, дошло би време за њихове личне молитве. У помрчини су се могли наслутити њихови неми уздаси и сузе, док су погледе упирали према небу, према Господу и према Мајци неба и земље, Пресветој Богородици: „Блажена Богородице, Господарице и Краљице, молим Ти се за мог мужа, за моју децу, за добро здравље и ни за шта више“, чуо би Нектарије речи своје мајке.

Тада би његова бака додала: „И за Анастасија, малишана којег волим», ословљавајући га његовим крштеним именом, «који је благословен и понаша се као ангео. Молим Ти се, Пресвета Богородице, јер би желео да научи слова да би читао Еванђеље и Псалме, а ми ни довољно хране не можемо да му приуштимо!“

Колико је волео своју баку! Сећао се како је стрпљиво чекао да се ујутро пробуди, будући да је тешко устајала, да изађе из своје собе у скромној, изношеној, старој спаваћици и да јој се онда баци у наручје. Њено лице је услед старости почело да се мења а њена ретка коса била је бела и увек скривена испод мараме. Ипак, најживље се сећао њених очију, јер су светлуцале нечим другачијим, нечим чудесним, иако је било тешко открити шта је то. Он би се склупчао уз њу, загледао се у њене очи и осећао њену материнску топлину и љубав.

- Дођи, бако – обично би јој рекао – хајде да заједно говоримо 50. псалам: „Помилуј ме, Боже, по великој милости Својој...“

- Да, драги мој – одговорила би и никада се од тога није заморила нити га је удаљила од себе.

Тада би заједно започели да изговарају молитву. Када би стигли до стиха који каже Научићу безаконике путевима Твојим и безбожници ће се обратити к Теби (ст. 15), осећао би да кроз њега пролази електрицитет. Ставио би длан на уста своје нане и рекао: „Знам наставак, бако, ја ћу га довршити“, а затим би усрдно изговорио псалам до краја.

На жалост, његова драга бака, та драга душа, више није била међу живима. Била је негде у рају, на месту које је Створитељ за њу припремио.

Тада се сетио времена када му није било више од тринаест годинa.

Увек се сећао и читавог живота није заборавио речи једног старог свештеника из Цркве Свете Текле, који је уједно био и његов први исповедник у Константинопољу:

Ако си сигуран да осећаш призив и да желиш да се заветујеш речи Господњој и Православљу, ако искрено верујеш да тамо треба да усмериш своју енергију јер ћеш само тамо у таквом служењу наћи задовољство у потреби да служиш Богу, онда нека твоје кораке управља твоја вера. То ће се претворити у сигурност која ти је потребна када корачаш путевима божанског промислa.

Из књиге „Свети Нектарије Егински: Земаљски анђео – небески човек“

Људске сузе

Слика преузета са: Дети Донбасса

- Ви кажете да су људске сузе – вода?

– Да.

– И да катастрофе не остављају у Вама трага?

– Да.

– Христос, Робеспијер, Че Гевара су за вас – небитни?

– Да.

– И да Вам није важно да ли је неког снашла несрећа?

– Да.

– Да Вас не занима ни да ли негде гори град?

– Да.

– И да Вас патње Вијетнама нису дирнуле?

– Да.

– А, кажите, савест Ваша чини ли Вас некад забринутим?

– Да.

– Успевате да је умирите без много труда?

– Да.

– А да су Вама разрушили породичну кућу?

– Па...

– Искасапили Вам целу породицу?

– Молим?

– И Вама самом прострелили груди?

– Ужас!

– Да ли бисте и тада одговарали са: „Да!“?

– Не!

– А ви рекосте да су људске сузе вода?

– Не! 

- Да катастрофе не oстављају на Вама трага?

– Не!

– Па то значи да Вас неке бриге ипак дотичу?

– Да, да, да...

Леонид Филатов

Причалицин слободан превод са руског.

Заборављена дужност

Слика је преузета са интернета

Неки Арапин држао је у заробљеништву белог официра. Једног дана почео је веома грубо да разговара са својим заробљеником и назвао га је „хришћанским псом“.

Бели човек се пожалио:

- Зашто ме псујеш? Иако сам твој заробљеник, и даље сам човек исто као и ти. Нисам хришћански пас.

- Не! Ниси човек. Има око шест месеци како си мој заробљеник, али се ниједном ниси Богу помолио.

Заиста, колико људи заборавља да изврши ову своју свету дужност – молитву. Ускраћују „Хвала“ за свако добро које им добри Бог даје, заборављајући да Му принесу и своје захтеве и молбе. Негирају на овај начин, толико непромишљено, своју повезаност и свету везу коју, као створења, имају са Творцем свега.

Пита ли се ико од њих: какав ли сам ја то Хришћанин?

Са грчког превела А. М.

Пушкин и Срби

У емисији "Пушкин и Срби", аутора Сергеја Шестакова, први пут је свеобухватно телевизијски приказан изузетно интересантан и драматичан део живота великог руског и светског књижевника, у коме је много сарађивао и помогао Србима.

Александар Сергејевич Пушкин, био је највише и најсвестраније повезан са људима на овим просторима, у односу на све књижевнике у руској историји. У емисији су приказани цитати из научних дела Академије наука Совјетског савеза, који то потврђују, јер се о томе мало зна у Србији. Аутор емисије Сергеј Шестаков, био је 6 година саветник у амбасадама Југославије у Русији и Украјини и са лица места донео штампане и филмске записе о томе.

Бард руске и светске поезије, са 25 упечатљивих поетских остварења о Србима и непосредним разговорима са избеглим српским устаницима и интелектуалцима - много је помогао враћању угледа Србије упознајући европску и светску јавност са патриотизмом и храброшћу Срба, у Првом и Другом српском устанку.

Посебно је значајно, што су између Пушкина и Срба - везе и утицаји били двосмерни, непрекидни до краја песниковог живота, од Вука Караџића и наших народних песама, до Захарија Орфелина других српских књижевника, историчара и научника. Приликом првих сусрета са Србима, 1820. године, Пушкин је почео да учи српски.

У емисији су приказане и две изузетно занимљиве животне приче о романтичној и родословној повезаности Срба и Пушкина.

Најбоље оригиналне песме, више од 25 Пушкинових поетских бисера посвећених Србима, у емисији казује Иван Босиљчић, а цитате Биљана Ђуровић, глумци Народног позоришта.

Целу телевизијску повест оплемењују оригиналне композиције Милутина Поповића-Захара, компоноване за Прву Универзијаду у Москви, посвећене пријатељству Руса и Срба, у извођењу Симфонијског оркестра РТ Русије, са солистима Бољшог театра.

Аутор Сергеј Шестаков
Уредник Драган Стојановић

Зашто је тешко спасити душу

Слика са интернета

Један монах се молио усрдно, говорећи:

- Господе милостиви и трпељиви, због чега је тешко спасити душу и зашто је ад пун грешника?

Он се молио дуго, једнако у молитви понављајући ово питање Богу. И најзад му се јави Анђео Божји, рекавши:

- Пођимо, па ћу ти показати путеве којима иду људи.

И изашавши из келије, Анђео поведе старца у шуму.

– Видиш оног дрвосечу што носи тежак нарамак дрва и не жели да испусти ни цепаницу и олакша себи товар? – упита Херувим. – Исто тако неки људи носе своје грехе и не желе да се покају.

Потом Анђео показа старцу бунар с водом, рекавши:

- Видиш ли безумника, који воду из бунара извлачи ситом? Тако се и људи кају. Кашичица благодатног опроста, а онда нова сагрешења, и благодат исцури као вода кроз сито.

Затим Анђео показа монаху човека и рече:

- Видиш ли овог што је на коња попреко ставио кладу и силом покушава да уђе у храм Божији, иако се клада заглавила на вратима? Тако људи чине своја добра дела – без смирења и гордељиво – не знајући им цену. И сада сам, старче, расуди, да ли је лако Богу спасити такве људе у складу са Његовом милости и праведности?

За блог и причољупце причу са руског је у слободном преводу превела причалица.

Митровданске крушке

Као и прошле године, и ове (2015.), такође, бербићемо, дао Бог, крушке два пута. Ово је снимљено за Митровдан. Тог дана су на стаблима још били листови, додуше златни, али дан-два након Празника остало је голо грање. А како рекоше да нам после Аранђеловдана следи захлађење, то би берба могла ускоро да почне.

Не захлади ли, зриће јоште.

Из „сведока“ у Живот

Слика са интернета

За време школских празника, а потом и након завршене школе, волела сам да одлазим код рођака у Бачку. Дружећи се са њиховом децом, двема девојчицама, упознала сам и њихову комшиницу, која је по годинама била вршњакиња старије цурице.

Већ при првом сусрету ми је прирасла за срце. Била је, видело се то по њеном осмеху, добра душа, која се није штедела у давању. Посебно ме је радовала њена креативност. Мени се одувек свиђало да видим дечју собу како се молује дечјим стваралаштвом. Код ње су управо били такви зидови у соби: осликавала их је она, али и њени другари, било бојицама, било текстовима. Док су други имали укоричене споменаре, њен је био зидни.

А онда су девојчице порасле. Моје рођаке су се удале, као и многе друге девојке из њиховог комшилука. Комшиница није. Њу је та фаза заобишла и осетила се изолованом од друштва. И у тој усамљености пришли су јој Јеховини сведоци. За кратко време се одрекла свих, чак и својих родитеља. Отишла је и даље па се запослила у једној од република бивше Југе.

Моја старија рођака, која је била блискија са њом, покушавала је да јој приђе и, будући без длаке на језику, говорила јој је да се мане секташења и да се крсти у Православној Цркви. Међутим, то никако није допирало до њене свести; штавише, каже моја рођака, у њеном гласу се препознавала одбојност а на лицу јој се могао видети израз презира и беса.

Прошле су неколике године. Једног дана комшиница се вратила. Њена појава изазвала је шок у очима моје рођаке. Личила је на авет која једва да је могла стојати на ногама. Дошла је код ње и рекла јој:

- Изашла сам из секте. Ти си била једина која ми је рекла истину, као што си увек то чинила.

Моја рођака јој се силно обрадовала, а још и више кад је чула и ово:

- Желим да се крстим у Православној Цркви и ти да ми будеш кума.

Наравно, рођака је пристала пуног срца.

Заказали су крштење у храму. У међувремену су наставиле да се друже. Почеле су и да излазе, да обилазе позната места у граду, радње... Али, то није пролазило у миру којем су се надале. Наиме, припадници секте су је пресретали и страшили где год би не само наишли на њу, већ су је и сачекивали. Њена телесна слабост је, услед страха, још више била доведена у питање. Али требало је најпре њен дух ојачати и вратити је правој вери.

Стигао је и дан крштења. Комшиница, иако млада, једва је могла стојати на ногама приликом овог светог чина. Чак се у једном тренутку пожалила мојој рођаци на немоћ. На то јој је кума одговорила:

- Буди без бриге. Слободно се ослони на мене.

И залутала овчица се вратила своме стаду и истинском пастиру. Након тога њен опоравак у сваком смислу био је очигледан.

Недуго затим се и удала.

У браку је добила сина.

А Богу, који је Једини познавалац наших срца, нека је слава и хвала.

Амин.

За блог и причољупце записала причалица.

„Ружно паче“

 

„...1827. године Андерсен је завршио студије. Међутим, он је до краја свог живота наставио да прави мноштво граматичких грешака. Током целог свог живота имао је лоше мишљење о свом учитељу Мејслингу.

- Из ваших лекција сам научио много, не само како да мрзим људе – рекао је на растанку свом учитељу Андерсен.

- Губи се одавде, створе незахвални!

- Људи ће препознати онога ко је омаловажао генија Ханса Христијана Андерсена.

Када је Мејслинг постао краљевски цензор, он је наставио са изругивањем и критиковањем бившег ученика.

„Његова најновија прича „Ружно паче“ је просто нечувена ствар. Просто сам био приморан да случај пријавим уреднику. Недопустиво би било да се ово објави. Ово дело клевета нашу домовину. Андерсен је под ружним пачетом приказао себе, док се под живином мисли на нашу земљу, а сви ми смо злобно одвратно становништво, све ове ћурке, петлови, гуске, паунови, који само звиждимо, пиштимо и кидишемо на њега. А он себе види као прекрасног белог лабуда... А какав је он то лабуд?! У њега су руке до пода... типичан мајмун, орангутан...“

„Да, ружно паче – то сам пљунути ја“ – потрдио је Андерсен.

„И од какве је користи за децу бајка „Царево ново одело“?“ – настављао је Мејслинг. „Та његово величанство краљ је приказан тако непристојно, односно го...“

Онај, над ким су се тад ругали, после су му се дивили!...“

* * *

Ово је тек један кратак одломак са руског. Издвојила сам га из више разлога, а најбитнији је тај да се ЛГБТ позива на бајку „Ружно паче“ како би Андерсена, тог великог пријатеља Србије, приказала као једног од њих. Управо овај одломак то оповргава, а у том бигорафском чланку се, такође, наводи и да је имао две велике љубави, али обе несрећне, јер није био наочит. Не мање занимљиво је и то да су чак и његове бајке више биле производ тадашњих дешавања не само у свету, већ и у земљи, те и политички уперене против власти која је подржавала Хитлера.

Родитељској и дечјој пажњи бих препоручила филм „Hans Christian Andersen“ из 1952. године са Дени Кејом у главној улози.