Све у причама бива

Последњи херој Косовске битке

Милош Ћирковић - последњи херој Косовске битке

Дознајемо од Италијана и ово: у селу у своме дому остао је сам Милош Ћирковић, шумар од својих 38 година, у рату водич српских специјалаца, који је „одлично познавао свако дрво, сваки крш“.

Остао да брани село. Шаљем оца Радомира Никчевића са једним младићем из куће Стошића да га поздрави и замоли у моје име да пређе са нама у Патријаршију. О. Радомир га затиче наоружаног и обученог у војничку униформу.

Не жели да је скине. Једини српски војник у униформи на Косову и Метохији послије повлачења јуна 1999. О. Радомир му преноси поздрав и поруку. Моли га, куми Богом, убјеђује упорно да крене са нама. Моли га и млади Стошић. А он ће, неземаљски одлучан и земаљски опор:

„Ти ћути, да те не убијем! Срам вас било, сви сте ви издали!… Идите, ја остајем!..“ 

Посљедњи бранич Цркве и народа у овом погрому, спреман да погине „за краља и отачаство“, прича нам о. Радомир, по повратку.

„Сва му је кућа изрешетана. Он забаракадиран у мртвом бетонском углу приземља са гомилом муниције унаоколо. Ријешен да брани свој кућни праг до смрти. Захваљује на бризи и поздраву, али одлучно одбија да напусти свој дом, одрешито прекидајући свако даље наговарање…

Потресен одлучношћу усамљеног ратника, отац Радомир га на растанку благосиља на посљедњи подвиг ријечима:

„Добар си дио изабрао, Милоше срца обилићевскога! Бог те благословио на добар подвиг, Милоше Ћирковићу!“

Неколико дана касније чуло се  да је око 26., по некима 20.јуна, од шиптарских зулумћара вјероватно рањен, савладан и уграбљен Милош Ћирковић. Тврде да је 22.јуна требало да напуни 38 година.

Посјетисмо и његову кућу у Белом Пољу. Нађосмо је спаљену. Зјапи и дими рупа од старог подрума. Новији предњи дио куће бетонски грађен стоји без крова. Тамо гдје је била кухиња, нађосмо мецима, бомбама и пожарима потпуно неоштећену славску икону Милошеву Светог Алимпиjа Столпника, Свето Писмо, неколико пордичних слика и других предмета, међу којима и гусларску касету о смрти косовског витеза Јована Милачића (полицајац погинуо у селу Преказе), као и неколико видео касета.

Изнад предњег угла куће у коме је био забаракадиран, на спрату нађосмо у ћошку – спаљени костур, још увијек се димио. Прва мисао нам бјеше да је Милошев. Но, преврнувши га штапом, видјесмо по лобањи да се ради о спаљеној овци. Побјегла, сирота, да се спасе! Нађосмо и Милошев молитвеник, црквене књиге. Све ово потврди да је заиста био човјек побожан, како су нам рекли… 

Испред куће много испаљених чаура. Од Милоша ни трага ни гласа.

Веле да је у својој јуначкој одбрани убио више од 18 терориста који су га држали под опсадом и јуришали на њега даноноћно. У каналу испред Милошеве куће отац Миљко и Раде Павловић, који су му односили храну, избројали су дванаест убијених арнаутских терориста, а пред школом су нађена два запаљена блиндирана возила која су са посадом изгорела. 

Откада су у његовој спаваћој соби двојица Шиптара покушала да га усред ноћи ликвидирају, али је од његове пушке један погинуо, док је други утекао, Милош, будући стално под оружјем и у униформи, готово да више није спавао.

Да непријатељ никада не би био сигуран гдје је, стално је мијењао мјесто и прелазио из куће у кућу напуштеног села, накрцану оружјем и муницијом одбјегле војске… 

Отац Миљко и Раде Павловић односили су му храну, остављајући је час у новој, час у старој кући како је Милош чувао положај. Осмога дана, шумар није узео храну… Побјегао је у шуму? Убијен, па склоњен? Вијест да се појавио у Андријевици, показала се нетачна. Једно је било сигурно: прије погибије скупо је наплатио своју јуначку главу…. 

Кажу да су браћа, када је аутобус којим су испоручени и евакуисали посљедње Белопољце стигао, покушала да га наговоре да пође, али узалуд. Милош је подигао пушку и узвикнуо пријетећи:

„Ви идите, ја остајем!…“ Његову славску икону и нађене ствари похранисмо у Патријарховом конаку, на спрату. Одатле их је касније узео неко од његове родбине, како нам рекоше сестре монахиње…

Извор: ИН4С

О Милошу Ћирковићу говори и филм "Ви идите, ја нећу!"

Змије и голубови

Слика са интернета

Једно време је опасно кружила по интернету ПП презентација о истребљењу делфина у Јапану. Непосредно пре тога погледала сам изврстан документарац о тој "Ували", где приступ новинарима није био дозвољен. Петицију, коју је презентација наводила, никад нисам потписала, јер је била пристрасна. Зашто? Зато што се острвила на Јапан и људе који су радили свој посао, што је сметало Америци из економских и поробљивачких интереса, а нимало није дотакла праве кривце одговорне за покољ. Документарац је у том случају непоколебљив: то су потрошачи! У Јапану не могу да убију толико делфина колико их у Америци могу појести. Али Америци није у интересу да се са убијањем престане, већ да се потрошња настави, а Јапан ослаби. И шта она чини у том случају? Пошто делфина нема, они су потрошачима подвалили неку другу рибу, која има сличан укус делфину, али - у тој риби има живе! Но, шта зна потрошач који је научио да мисли својим стомаком?! Предлажем вам, ако нисте до сада погледали, да пронађете на интернету тај ванредно добар и непристрасан документарац "Увала".

Али мене је овај филм, и тај догађај са делфинима, понукао да се осврнем на нашу стварност. Ево, од доласка вишестраначког парламентаризма, нас навлаче на страначки живот, који је, заправо, једноцентричан и њиме се управља ван наше земље. И наш народ се пеца на мамац и навлачи на тај живот "ја па ја" и доживљава себе важним. Он се толико надува од те "хране", да не види да и њему, уместо сочне и здраве хране, потурају отров. И тај отров преноси се најпре на њихову децу, а желе да га пренесу и на цео народ. Они не виде да тиме заправо убијају све нас због туђег интереса. Они су уласком у странку показали своју слабост, а докле год су у њој постају све слабији, јер дрхте над својом "ја па ја" судбином. А тонемо сви заједно све дубље и дубље.

Али, неће то сви трпети. Зато се замислите већ сада где ћете кад гнев народа проради и упери прстом - јер и то се дешава у историји. А мало ли је рећи да нам је сваки човек потребан. Но, свако према себи бира.

У Светом писму је речено, на шта нас је и наш патријарх Павле подсећао, да треба да будемо мудри као змије и безазлени као голубови. То мудри као змије значи да чувамо своју главу. А како је ми то данас чувамо, допуштајући да нам Пинк васпитава децу, доктори са купљеним дипломама да нам одржавају ред и поредак, да нам увозе ГМО, свиње поскупљују због немачке фирме, књиге да нам штампају Хрвати, Тодорић да нам држи индустрију, Хрвати филмску индустрију (па нам је сваки филм за фестивал против Срба), укидају нам војску и онеспособљавају мушкарце, од жена праве неродне мушкараче, од мушких политичке бабе, непријатељ да нам упада у кућу кад год то пожели и пуни затворе са киме пожели (потписали смо са НАТО-ом споразум о томе да нам могу улазити у домове и доводе нам затворенике из најозлоглашенијег логора где би признали све што се пред њих стави)? На пример. А мигранти?

Ево како су људи из Боговађе скинули тај проблем са својих грбача: тек кад су били сви спремни да се сукобе са нашом полицијом! Онда замислите колико им је било дозлогрдило, а још кад им је представник власти рекао да њега не занима где ће Срби и колико ће миграната Србија да прими - он само ради свој посао! И поручили су нам да се чувамо, јер од Србије желе да направе ново Косово. По неким вестима се говори да њих 500.000 треба да се смести у Пироту, Сеници и Црној Трави.

А ево какво је искуство људи у Шведској: они су већ отворили своје школе за девојке, да би могле да се школују без присуства мушкараца и држања фереџа. Значи, где год да иду, они немају намеру да се интегришу, већ да освајају простор. Они имају план. То што не носе оружје са собом, то не значи да их оно негде не чека. А сви ови мигранти што су починили злочине по свету, пролазе нашом земљом!!! И сви су само мигранти, нико нема име од њих!

Овде код нас је граница и народ полако постаје све огорченији. Нема дана да мигранти нешто не направе. А након свих крађа, покушаја отмице деце, упадања у куће, малтретирања жена и другог чега, сада траже и монтажну џамију да се моле! Па ком богу се то они моле са оваквим дивљаштвом? За то време нам потапају ваљевску Грачаницу, руше споменик Владици Николају, трпају крстове у темеље да затру православље и то све уз присуство специјалне полиције. Али зато се споменику Аћим Ефендије не приближавају!

И код нас је сад покренута петиција наводно о забрани кретања миграната по граду. То је опасна замка, јер је пре тога НАТО већ наредио нашима да се ту има изградити неко прихватилиште. На ово не сме да се пристане нигде, не само у мом граду! Треба их вратити кућама по сваку цену. Неки од њих оду у Шведску само по паре и врате се. Шведска им даје 5000 евра за то. А врате се код нас, где другде?

Зато се у памет дозовимо, сви који својом главом мислимо и не пристајемо да једемо све што се у нас трпа: они играју на наша хришћанска осећања. Али ова Христова реч о змијама и голубовима учи нас с киме ћемо да делимо хлеб а са киме мач.   

Успут погледајте, ви који имате налог на фејсу, зашто је др Даница Грујичић, по поновном покретању налога, за само један дан добила преко 8000 захтева за пријатељство. Јер су здравомислећи људи чули ехо својих душа.

Иван Лисков, бивши неопаганин

Тибор Церна јунак

“Благо оном ко довијека живи, имао се рашта и родити”- Владика П.П.Његош

Крију Тибора сина Обилића ко змија ноге. Ал’ то неће моћи,не може проћи.Сви ставите на своје странице његову слику. У Цркви запалите свећу за јунака Тибора Церну,за спасење душе његове.

Тибор Церна је доказ да је бити Србин Духовна категорија. Тибор Јожеф Церна је Мађар етнички, а Србин по Крви и то највећи.

Тибор Церна је са својом браћом држао положај на Кошарама. Неколико дана су били приковани за земљу, јер их је на то нагнао непријатељски снајпериста кога су звали усташа због дијалекта којег је користио при убацивању у везу наше војске. Тибор Церна је изложио план.

-Ја ћу устати, примити метак, ви откријте његову позицију и елиминишите.

Свесно, Тибор Церна устаје и говори:

- Усташо! ‘Ајде, пуцај ако си јунак, ја те чекам!

Усташа пуца, ТИБОР ЦЕРНА добија метак у врат и наставља да стоји. Окреће се према браћи и рече:

- ЗА ОВУ ЗЕМЉУ ВРЕДИ ПОГИНУТИ!

Усташа пуца по други пут и погађа Тибора међ’ очи красне. Тибор Церна је мртав, ал’ ТИБОР ЦЕРНА чудом наставља да стоји. Под мишице га држе Ангели Господњи. Усташа је након два испаљена метка откривен и елиминисан. Тело Тибора Церне тек тада пада на Земљу Свету, на Земљу Витешку, на Земљу Косовско Метохијску. СЛАВА ТИ И ЧАСТ, ЈУНАЧЕ!

Дајемо предлог да се за почетак слика Тибора Церне нађе на вашим страницама. Да се на тим истим страницама поведе дискусија о времену колективне посете његовом гробу. Место окупљања је јасно: Гроб Јунака ТИБОРА ЦЕРНЕ.

Нека нам је свима Господ Бог и мајка Божја и сви Свети на помоћ. Амин.

Преузето са: Јадовно `41

Ви идите, ја нећу

Молитва је јача од смрти

"Attack of the dead - Напад мртваца"

У знак сећања на руске војнике из Првог светског рата.
Песма је снимљена у знак сећања на херојске браниоце тврђаве Осовјец током Првог св. рата 1915. године. Након два напада непријатеља 6. августа 1915. год. Немци бацају на њих отровни гас да их убију. Међутим, кад је немачка војска хтела да крочи у тврђаву, била је нападнута од стране 60 руских војника, који су имали на себи окрвављену одећу. -што је проузроковало панику међу непријатељем и нагнало га у бег. Руси су успели да на њих испале своју последњу муницију. Овај догађај остао је у историји познат као "Напад мртваца".

In memory of Russian soldiers from World War I.
This song is created in memory of heroic defenders of Osowiec fortress during World War I in 1915. After Russian soldiers sustained two enemy assaults, on August 6th, 1915, Germans used a poisonous gas to kill them. Yet, when German army tried to enter a building, they were attacked by about 60 Russian soldiers, wearing clothes covered with blood - this caused the panic in German ranks, then they fled. Russian soldiers managed to open artillery fire on them, using their last remaining artillery. This event was later called "Attack of the Dead".

Уз песму изнова препоручујем руски ратни серијал:

Олујна врата

Sabaton - Last dying breath

Шведски метал бенд снимио песму у славу Мајора Гавриловића и бранилаца Београда!

"Тачно у 15 часова непријатеља се има разбити вашим силним јуришом, разнети вашим бомбама и бајонетима. Образ Београда, наше престонице, има да буде светао. Војници! Јунаци! Врховна команда избрисала је наш пук из бројног стања, наш пук је жртвован за част Београда и Отаџбине. Ви немате више, да се бринете за животе ваше, они више не постоје. Зато напред у славу! За Краља и Отаџбину! Живео Краљ! Живео Београд!”

Мајор Гавриловић

Кликните на дугме ЦЦ, да бисте пратили текст песме или њен превод на српски

Song by the Swedish band Sabaton, dedicaed to the defense of Belgrade of 6th and 7th Octrober 1915. and the following speech of major Gavrolovich:

"Soldiers, exactly at three o'clock, the enemy is to be crushed by your fierce charge, destroyed by your grenades and bayonets. The honor of Belgrade, our capital, must not be stained. Soldiers! Heroes! The supreme command has erased our regiment from its records. Our regiment has been sacrificed for the honor of Belgrade and the Fatherland. Therefore, you no longer need to worry about your lives: they no longer exist. So, forward to glory! For the King and the Fatherland! Long live the King, Long live Belgrade!"

Sabaton lyrics Dedicated to fallen defenders of Belgrade. Your deeds live on!

"Warm the gun, the kaiser has come

Day or night, the shells keep falling

Overrun, but never undone

Street to street, denying defeat

Soldiers of the Serbian army

Keep your heads held high

Overrun, you follow by one

For Belgrade and the Fatherland

Soldiers, heroes, die for your land

Your lives are gone Erased by your command

Until your last dying breath!

Until your last dying breath!

Overrun, you are under the gun

Day and night, the shells kept falling

Sound the drum, the Great War has come

Show no fear, the ending is near

The final chance to face the fire

Fall in one by one Major calls, the white city falls

Belgrade streets are stained by blood

Soldiers, heroes die for your land

Your lives are gone

Erased by your command

Until your last dying breath!

Erased

Your lives are erased

Forward to glory, for king and the country

(Until your last dying breath!)

Defend the honor of Belgrade(x3)

Forward to glory to face your fears at last!"

Dragutin Gavrilovic (25 May 1882 – 19 July 1945) was a notable Serbian and, later, Yugoslav military officer. Gavrilovic was born in Chachak, Serbia, in 1882. After his graduation from the military academy in Belgrade in 1901, he took part in every war the Serbian army fought until World War II

He is remembered in Serbian history books for his dramatic order to his troops issued on October 7, 1915, the first day of the defense of Belgrade against the Austro-Hungarian and German attack during the First World War. Prior to the defense of Belgrade, he was also notable during Battle of Cer in 1914 (First Entente victory in WWI), Battle of Drina (1914), and the famous counter-attack Battle of Kolubara (1914). Holding the rank of major, Gavrilovic at the time commanded the 2nd battalion of the 10th Cadre Regiment, which, along with a detachment of Belgrade gendarmerie and a group of about 340 volunteers from Syrmia, was defending positions at the very confluence of Sava and Danube, beneath the Kalemegdan Fortress.

 In the early morning, Austro-Hungarian troops attacked across the rivers after a heavy two-day artillery barrage, but the Serbians in a series of counterattacks trapped the invaders against the Danube in this sector with heavy casualties on both sides. The Serbian position grew worse every minute because of an incessant flow of Austro-Hungarian reinforcements and a vast superiority in artillery, which the Serbs countered by employing close-quarter tactics. The Serbs had their last stand in front of tavern “Jasenica”, and a small flower shop, from where the soldiers took flowers and put them on their coats and guns as they prepared for one last charge into a certain death.

 The German commander August von Mackensen himself erected a monument on the battleground commemorating the city’s zealous defenders; it still stands to this day and is inscribed with the words “Here Rest Serbian Heroes” in German and Serbian.

Gavrilovic was awarded the Serbian war medal, Karadjordje’s star, the French Croix de guerre, and many other medals.

Вишак синова

Разговарају две породице: сиромашна, која броји четворо деце, и богата, данашња, која броји пола детета. Богати родитељ се надувено и са презрењем, с висине обраћа сиромашном:

- Шта ће ти та беда?

А сиромашни родитељ с осмехом одговара:

- У своје време ће моја беда да наследи твоје богатство. Из тог разлога родићемо и пето, даће Бог!

Па то је тако очигледно, управо како и пише у Светом писму: вишак синова омогућава да се наслеђује земља, а са земљом и све остало. Не идеологија, наука, образовање, већ - рађање деце!

Тако је било и са нама Србима док смо слушали Бога и рађали децу. Кад смо престали, вишак синова се појавио код других народа.

Убијањем деце у утроби ми не убијамо своју, већ Божију децу. Кад будемо престали да мислимо само на себе, можда нас Господ помилује. У противном, милион миграната ће за само двадесет година учинити од Србије оно што се десило Косову.

Зато, као прво, не дозволимо више да од нашег народа направе више ниједан нови!

Довољно ће бити да се заинатимо.

И да се не плашимо никог до Бога.

Православље припада људима са кичмом!

О кажњавању злих

Крштење Светог Кнеза Владимира и све Русије

Свети Владимир беше толико милостив и милосрдан, да не хиташе са кажњавањем и окорелих злочинаца. Због тога се умножише разбојници, лопови и остали разноврсни злотвори. И упита митрополит са старцима кнеза Владимира:

- Зашто, кнеже, не кажњаваш зле?

Он одговори:

- Бојим се греха.

На то му митрополит и старци рекоше:

- Ти си од Бога постављен владар да кажњаваш зле а милујеш добре; зато треба да извиђаш кривице злих и кажњаваш их. Јер ако не кажњаваш зле, знај, ти зло чиниш добрима, пошто се због твог наређења умножавају зли на зло добрима. Но ти кажњавај зле, да би добри живели у миру.

Из житија Светог Равноапостолног Владимира великог кнеза Кијевског

+ + +

На сајту посвећеном руском филму и кинематографији погледајте филм о крштењу Свете Олге, прве Рускиње и бабе Светог Владимира:

Легенда о кнегињи Олги

Божја су деца

Нестеров М. Видение отроку Варфоломею

Време је поласка у школу. Родитељи (мајка је верник, а отац атеиста) разговарају о деци (двојици дечака) како ће их поделити спрам верске и наставе грађанског васпитања. Договор је био да старијег упишу на веронауку а млађег на грађанско.

Како се договорише - тако и учинише.

Кад отпоче школска година, деца кренуше сваки на своје родитељско послање. Али да видиш чуда! Овај млађи син не хтеде да иде на грађанско, већ поче тајно да похађа веронауку. И тако је он одлазио неко време, без знања родитеља. А онда се деси следеће: после неког од часова веронауке врати се дете кући, уђе и спусти торбу, те изађе пред родитеље и рече:

- Имам нешто да вам кажем... Ја више не идем на грађанско, већ на часове веронауке. Вероучитељ нам је рекао да не треба родитеље лагати и скривати пред њима истину, већ да треба бити искрен и рећи како јесте. И зато вам сад искрено кажем да ја желим и даље да идем на варонауку...

Ово је истинита прича. Дечак је наставио да иде на веронауку.

Родитељи често превиђају то да су деца најпре Божија и да Бог тражи не наше, већ нас.

Благо онима који чују и одазову се!

За споменар записала причалица.

Царска цена

Слика са нета

Једном реши цар да направи гозбу за све своје поданике. Спремање потраја неколико дана како би сви могли да процене величину његовог царства и небројено богатство у њему. Сам цар је седео на златном трону под балдахином од најфиније свиле. Најскупља вина точена су у неизмерним количинама у најскупље судове, а било је толико хране која се ни у једном царству није видела у том обиљу и раскоши.

Кад се цар развеселио од вина, он рече својим племићима:

- Желим да ми кажете колика би ми била цена са свим мојим богатством.

Тишина завлада у дворани. Сви су помишљали да ни анђели не би могли да процене вредност цара. И наједном тих и миран глас једног старог мудраца изговори:

- Ти, царе, не вредиш ни тридесет сребрњака.

Цар се страшно разгневи. Јарост га целог обузе и он повиче:

- Како се усуђујеш да говориш тако?! Јеси ли с ума сишао? Једна златна нит на мојој порфири је скупља од тога!

Но продужи праведник спокојно:

- Бог, Творац земље, продан је за тридесет сребрњака. Да ли си ти вреднији од Њега?

Утихну гнев царски, постиде се владар свог поноса и таштине. Сиромашни старац откри пред њим непревазиђену истину: сва блага света су прах. Само Бог има право да оцени вредност сваког човека кад куцне његов час.

Причу са руског је, за блог и причољупце, у слободном преводу превела причалица.

+ + +

Как-то царь решил сделать пир для всех своих подданных. Да не простой, а на много дней, дабы величия царства и несметные его богатства смог оценить каждый. Сам правитель сидел на золотом троне, под балдахином из тончайшего шелка. Самые дорогие вина в немереном количестве разливались в драгоценные сосуды. А яств было столько, что никогда еще ни в одном царстве такой роскоши не видел никто. Развеселило вино царя, и молвил он ко своим вельможам:

– Желаю услышать от вас, чего стою со всеми моими огромными богатствами.

Тишина воцарилась в зале. Все размышляли, что даже ангелам не по силам оценить царя. И вдруг тихим смиренным голосом молвил один мудрый старец:

– Ты, правителю, не стоишь и тридцати серебряников.

Страшным был гнев царя. Ярость воспылала в нем, и он закричал:

– Да как ты смеешь говорить такое?! Из ума, что ли, выжил? Одна нить златая на порфире моей дороже стоит!

Но спокойно продолжал праведник:

– Бог, землю сотворивший, за тридцать монет серебряных продан был. Ты ли больше Его? Утих гнев царский, устыдился правитель своей гордыни и тщеславия. Бедный старец открыл перед ним непревзойденную истину: все богатства мира суть прах. О только один Бог сможет по достоинству оценить каждого, когда пробьет его час.

Песма мајке Ангелине

Савет заљубљеном другару

Слика са интернета

Био ми је у посети брат, па ми је испричао нову анегдоту из живота свог сина, о којем сам већ писала на блогу, најављујући га као вилозофа. Овог пута је, од стране школског друга, био упитан за савет.

- Ја сам се заљубио - поверио му се друг. - Шта да радим?

Филип га погледа, па рече:

- Ја никад нисам био заљубљен, па не знам како то изгледа. Међутим, саветовао бих ти да останеш што нормалнији.

Можда овај савет теткиног вилозофа и није лош...

За споменар забележила причалица.

Српски војни обавештајци