Сузе јаче од смрти
(Успомене проповедника и мисионара у Сибиру с почетка 19. столећа)
С тим сам се човеком срео у следећим околностима. У једној од тамница Њерчинске робијашнице избила је побуна међу затвореницима. Затвореници су се поделили међу собом на два табора и врло се свирепо сукобили. Био сам одређен да брзо одем у робијашницу, управо у ту тамницу. Тако сам и урадио. Затвор је био опкољен војницима. Затвореници, подељени на две стране, стајали су у дворишту затвора. Када сам ушао у двориште и обратио се затвореницима, део њих, окруживши ме, са пажњом поче да слуша моју проповед. Кад видех да су дошли у стање ганутости - позвах и другу групу затвореника, која је била непријатељски расположена према првој, да и она послуша реч Божију, те да међу собом прекрате свако непријатељство и да се помире. На то ми вођа друге групе, Сахалинац, узврати грозном руском псовком и припрети песницом. А ја тада сиђох са места с ког сам проповедао и пођох право к њему, и са свим својим свештеничким одјејанием припадох к његовим ногама и тако клечећи пред њим рекох му:
- Сине мој, мили! На коленима клечим пред тобом и молим те, послушај ме, испуни моју сузну молбу, измени свој живот, постани други човек! О, када би овога часа овога трена, видела тебе твоја мила мајка, да клечим пред тобом на коленима, и она би пала на колена; а ако је већ умрла, она би се од страшне жалости за твојом душом неколико пута преврнула у гробу!
Тако умоливши затвореника, ја постигох свој циљ и он ме подиже са колена те нас двојица, праћени многима који су стајали крај њега, кренусмо ка месту са когa сам им свима и почео да проповедам. После проповеди тај исти затвореник сам ми даде чврсту затвореничку реч да више неће бити вођа ни у каквој побуни.
После свега, исте вечери пошто одржасмо опело за неколико затвореника, започесмо свеноћно богослужење. За време службе још двапут проповедах. По свршетку богослужења затвореници су пожелели да се исповеде и да се на сутрашњи дан причесте Св. Тајнама. И онај затвореник пожеле исто. Идућег дана у девет чaсoвa ујутру уђох у цркву, кад, гле, баш сретох Сахалинца. Он, угледавши ме, приђе ми и прошапута:
- Баћушка, ја не могу да се исповедим и да се причестим, стидим се од затвореника.
- Брате мој, мили, послушај ме данас као што си ме послушао јуче. Зашто мењаш Христа за лажни страх? Послушај ме, радости моја, исповеди се и причести се.
Он обори очи и некако нехотично одговори:
- Испунићу вашу молбу, ја се тридесет и седам година нисам исповедио. Још од гимназијских дана када сам се последњи пут и причестио.
Истог сам га часа повео у олтар и тамо га исповедио. Исповест је била потресна! Треба још рећи да је тај затвореник добио више образовање, да је први пут допао затвора потпуно без кривице, где је провео три месеца и одакле је изашао тако озлобљен да за њега више није постојало ништа свето. Раније је био послан на Сахалин због убиства. После неког времена је побегао оданде. Седам или осам пута је бежао из затвора. Сви су ти бегови били људском крвљу заливени. Није штедео ни старе ни младе. У многим је затворима био „Иван Грозни", тј. затворски цар. Њему су се беспоговорно покоравали сви затвореници у затворима где се налазио. На Сахалину је својом сопственом руком задавио многе затворенике као муве. Сви су га се бојали и поштовали су га као свога неограниченога владара. У једном сахалинском затвору, он је лично изрекао смртну пресуду шесторици затвореника који су у тачно одређени час извршили самоубиство. Када сам, после њега, исповедио општом исповешћу још неколико заточеника, и (који се синоћ нису јавили на исповест a кoje сам познавао одраније из многобројних исповести) почео сам да служим Свету Литургију. После читања Светог Јеванђеља држао сам проповед о свепраштајућој љубави Христовој према грешницима који се кају, пocлe причасна, кад изађox са Чашом Господњом, на дверима одржах десетоминутну проповед. Почех да причешћујем затворенике, на ред дође и онај Сахалинац. Он отвори уста. Кад сам му у њих ставио кашичицу са Светим Даровима он се наједном зањиха, очи му се испунише сузама, и истога часа потресе се свим својим бићем. Само што се удаљи од Чаше Христове и погледа на икону Спаситеља, он подиже у ваздух своје џиновске руке и громко, да сви чују, повика:
- Xристe! Христе! Зар си ми опростио? О, Боже! Зар си мени, таквом страшном убици и разбојнику oпростиo? Па ја сам као грчки сунђер сав натопљен људском крвљу; ја сам стотине невиних душа погубио. Колико сам пута пустошио цркве! О, Господе! И Ти си ми опростио?! О, милосрдни Господе! Ја сам силовао своју мајку, сестру, децу, ја сам се предавао скотолоштву! О, ко се са мном може поредити по гресима – и Ти, и Ти си, Господе, мени опростио ?! Чујеш ли, Господе, па ја сам читав свој живот хулио на Тебе, проклињао Те, и Ти си, Христе, мени све, баш све опростио? О, колика је Твоја љубав према мени, Господе? Ја је не могу поднети, нећу је моћи поднети, ја нећу данашњи дан преживети, умрећу, она ће ме погубити!
При оваквој небивалој сцени ја нисам могао даље да причешћујем, ушао сам у олтар и тамо, наслонивши главу на Свету Трпезу, горко заплаках. Заточеници почеше тако да ридају и јецају, да ми се учинило да се читав храм потресао плачем који се претворио у неподношљиви хук што је раздирао свако срце. Тамо су стајали и неки часни богомољци, и од њих је неколико пало у занос.
Служба се завршила, и ја чух у дворишту затвора некакво чудно комешање. Када приђох прозору, имао сам шта да видим. Онај исти Сахалинац је на коленима пузио пред другим заточеницима и молио их за опроштај. Око њега се окупило мноштво затвореника тако да је читаво двориште изгледало као нека густа жива маса људи који су се, као ласте око гнезда, тискали око клечећега. Неки су га љубили, други, и сами заражени његовим покајањем, кајали се за своје грехе и проклињали свој преступнички живот, а неки су, пак подизали своје очи ка небесима и молили Бога да им опрости грехе.
Док бејах на ручку код начелника робијашнице овај се затвореник јави начелнику и замоли за дозволу да неко време проведе сам у самици. Овај ми је затвореник писао многа писма, a у последњем је написао да ће, чим оконча робију, отићи у Валаамску обитељ.
Архимандрит Спиридон
(са руског P.Л. и М. А.)
Неискреност
сликар Шупляк Олег
Један познати сликар пожелео је да својим кистом извргне руглу неискреност. Нацртао је индијског монаха и, кад се цртеж посматра из далека, добија се утисак да се овај моли, али што му се више прилази, уочава се да, у ствари, пије пиво.
Колико ли је само људи који се из далека чине побожни, са изграђеним ставовима и идеалима! Из далека посматрано, наравно. Међутим, кад им се приближиш и погледаш из близине, тада увиђаш какви су уистину. Завеса обмане пада и открива се стварни човек.
Неистину је осудио наш Господ, разобличивши је, те се стога од хришћана очекује да стоје усправно, да се не претварају и, пре свега, не крију, будући да њих не треба да занимају људи, већ Бог.
превод са грчког А. М.
Још једне очи
У народу се прочуло да Свети Сава даје деци још једне очи, поред оних које дете има. То дочула мајка која је имала синчића јединца. Упути се она Светом Сави. Дође к њему и рече:
- Чула сам да дајеш деци још једне очи. Довела сам ти свог сина да и њему тако учиниш.
- Добро – рече Свети Сава. – Иди с дететом на оно брдо и реци ми шта си видела.
Мати оде на брдо. Гледала амо, гледала тамо и није ништа видела. Врати се и рече Светом Сави да није ништа видела. Он јој рече да дође за три године.
Кад су прошле три године, дође она мајка опет. Свети Сава је посла на удаљеније брдо, да добро погледа, и каже му шта је видела.
Гледала мати гледала, и није ништа видела. Кад се вратила, Свети Сава јој рече да опет дође за три године.
Кад је дошла после три године, Свети Сава их поведе на треће, још даље брдо и упита мајку шта види.
Њен син, који је сад већ имао седам година, повика показујући руком у даљину:
- Мати, гледај, ено, нешто се сјаји!
Онда рече Свети Сава:
- Е, дете, добро си видео!
И рече мајци да онамо одведе дете и остави га тамо четири године, па ће добити још једне очи.
Мати одведе дете. А кад тамо, то је била школа.
Кад су прошле четири године, оде мати да види своје дете.
Дете је имало само једне очи.
Мати га одведе Светом Сави и потужи се:
- Рекао си да ће дете добити још једне очи, а оно као и пре.
Свети Сава узме једну књигу, отвори је и покаже матери:
- Шта видиш ту?
Мати погледа и рече да види само неке цртице и шаре.
Затим Свети Сава показа то исто детету.
- Шта ти, синко, видиш?
Дете се загледа и поче читати из књиге.
- Ето видиш – рече Свети Сава – да твоје дете има још једне очи. Оно види то што ти не можеш видети, јер не знаш читати.
Свима који се уче
и онима који их уче -
срећна Слава Свети Сава!
Нека нам је свима Богом благословен Савиндан!
Краљ и дворска луда
Догодило се једном давно. Краљ је својој дворској луди дао на поклон штап, рекавши при том да га мора задржати код себе све док не нађе сличну луду којој ће га предати. Дворска луда је неколико година стрпљиво носила штап са собом као препознатљив знак лудости. А онда владар, услед болести, леже у постељу. Разговарајући са лудом, краљ рече како ће се они ускоро растати.
- А куда ћете? – упита луда.
- На други свет.
- Вратићете се кроз месец дана?
- Нема шансе.
- Онда за годину?
- Не.
- Кад онда...?
- Никада.
- А какве сте припреме извршили за живот у том другом свету?
- Никакве.
- Како?!? – узвикну луда. - Никакве!? Онда понесите овај штап. Ићи на други свет за стално а без икаквих претходних припрема – такву лудост још нисам чуо у свом животу.
Било би добро кад би лудост била ретка. Нажалост, много је људи који не врше никакве припреме за трајно пресељење у вечност.
Малишан код Христа на Божићној јелки
(кликни на икону)
Мир Божји!
Христос се роди!
Ваистину се роди!
“То је наше светковање. То данас празнујемо: Божији долазак људима - да бисмо ми Богу дошли; или да кажем погодније: вратили се. Да свучемо са себе старог човека и у новога се обучемо и, као што смо у Адаму умрли, тако у Христу да оживимо, да се са Христом заједно родимо, и сараспнемо, и сапогребемо, и саваскрснемо.”
Свети Григорије Богослов
(кликни на слику)
Живео у подруму малишан, али још сасвим мали, коме је једно шест година или још мање. Тај малишан се пробудио једног јутра у влажном и хладном сутерену. Био је одевен у некакав капутић и дрхтао је. Дах му је излетео као бела пара, и, седећи у куту на неком сандуку, из досаде је хотимично пуштао пару из уста и забављао се гледајући како излази.
Био је веома гладан. Неколико пута пре зоре
прилазио је дрвеном лежају, где је на простирци и са некаквим завежљајем под
главом лежала болесна његова мајка.
Како се она овде нашла?
Мора да је допутовала са својим малишаном из другога града и разболела се изненада. Власницу преноћишта су још пре два дана одвели у полицију. Станари су се разишли уочи празника – а једини који је остао, лежао је већ дан и ноћ мртав пијан – и није могао дочекати празник!
У другом углу собе јечала је од реуматизма
нека осамдесетогодишња старица која је некада и негде живела као дадиља, а сада
је умирала самотна, јаучући и гунђајући малишану, тако да се већ почео бојати
да приђе њеној постељи у углу.
Воде да се напије нашао је негде у ходнику, али корице хлеба није нашао, и већ
је десети пут прилазио да пробуди своју маму. Страшно му је, најзад, било у
мраку: одавно је већ пао мрак, а лампу нису упалили.
Опипао је мамино лице и зачудио се што се она уопште не миче и што је хладна као зид.
„Много је овде хладно“, помислио је, постојао мало, и несвесно заборавивши руку на рамену покојнице. Затим је дунуо у своје прстиће да их огреје и, одједном, напипавши на лежају своју стару капу, па полако, пипајући по мраку, изашао из сутерена. Он би и раније пошао, али се стално бојао неког великог пса који је, горе, на степеницама, цео дан завијао пред суседним вратима. Али пса сада није било, и малишан је одједном изашао на улицу.
(кликни на слику)
Господе Боже, какав град! Никада тако нешто
није видео. Тамо, одакле је дошао, ноћу је црна помрчина – један фењер на целу
улицу. Прозори ниских, дрвених кућица затварају се капцима; на улици, чим се
смркне, нигде никога – сви се затварају по кућама, и само завијају читави
чопори паса, стотине и хиљаде их завијају и лају сву ноћ.
Али је зато тамо било тако топло, и давали су му да једе, а овде – ах, Господе,
да му је сад да једе!...И каква је овде врева и тутњава, каква светлост, и
људи, и коњи, и кочије, и зима, и мраз!
Ледена пара дизала се од преморених коња, из њихових задиханих врелих њушки; кроз сипкав снег одзвањају о камење потковице, и сви се тако гурају, и, Боже... тако му се јело, макар неки комадић хлеба, и тако му је одједном хладно за прстиће. Поред њега је прошао чувар реда, али се окренуо да не види малишана.
Ево опет једна улица – ох, како је широка! Овде ће ме сигурно прегазити! И како сви вичу, трче и јуре кочијама, а светлости, колико светлости!
А шта је ово? Ух, какво велико стакло, а иза стакла соба, а у соби неко дрво до таванице. То је јелка, а на јелки колико свећица, колико златних хартијица и јабука, а свуда око ње луткице и мали коњићи; по соби трче деца, лепо одевена, чиста, смеју се и играју, и нешто једу и пију.
Ено, она девојчица почела је да игра са дечаком – како је лепа девојчица! Ево, и музика се чује кроз прозор.
Малишан гледа, чуди се, већ се и смеје, али сад га боле прстићи и на ножицама, а на ручицама су му већ сасвим помодрели, већ не могу да се савијају, и боле га кад миче са њима. И одједном малишан осети да га много боле прстићи, заплака се и потрча даље... И, ево, поново је видео кроз друго стакло собу, и тамо је дрвеће, а на столовима разни колачи: од бадема, црвени, жути, и седе тамо четири богате госпође, па ко дође, оне му дају колача, а врата се отварају сваки час, с улице улази много господе.
Малишан се прикраде брзо, отвори врата и уђе... Ух, како су почели да вичу на њега и да машу рукама! Једна госпођа брзо му је пришла и тутнула у руку копејку, па му отворила врата – на улицу! Како се уплашио! А копејка му је одмах испала и звечећи откотрљала се по степеницама: није могао да савије своје помодреле прстиће и да придржи копејку.
Истрчао је малишан на улицу и пошао брже и брже, а куда – ни сам није знао... Опет би се заплакао, али се бојао, и трчао је, трчао и хукао у ручице. Обузимала га је туга, јер одједном се осетио тако усамљен, и било му је ужасно... Одједном ...О, Боже! Шта је ово опет? Стоји маса људи и диви се – иза стакла прозорског биле су три лутке, мале, одевене у црвене и зелене хаљинице, као да су живе! Неки старчић седи, и као да свира у виолину, још друга два такође стоје ту, свирају у мале виолинице, и по такту машу главама, један у другога гледају, а усне им се мичу, говоре, стварно говоре – само се због стакла ништа не чује…
Малишан је у први мах помислио да су они живи, а кад се досетио да су то лутке – изненада се насмејао. Никад није видео такве лутке, и није знао ни да постоје! И хтео би да заплаче, али су му те луткице тако смешне.
Одједном му се учини да га је неко отпозади зграбио за капутић: велики и зао дечак стајао је поред њега, и изненада га је ударио по глави, збацио му капу, и ударио га ногом испод колена. Малишан се преврнуо на земљи; тада људи повикаше, он претрну од страха, скочи и поче бежати, бежати, и одједном је утрчао – ни сам не зна где – испод неке капије, у туђе двориште – и чучнуо је иза наслаганих дрва: „Овде ме неће наћи, а и мрак је.”
Чучнуо је и згурио се, а никако није могао да одахне од страха, и одједном, сасвим изненада, било му је тако пријатно: ручице и ножице су одједном престале да га боле и било му је тако топло, као на пећи!... Тргао се и сав уздрхтао: ах, он је то овде био заспао! Како је добро ту спавати!
(кликни на слику)
„Поседећу овде. Па ћу опет поћи да погледам оне лутке“, помислио је малишан и осмехнуо се када се сетио лутака, „стварно као да су живе!“... И одједном му се причуло да је над њим његова мама запевала песмицу. „Мама, ја спавам, ах, како је овде лепо спавати!”
„Хајдемо к мени, малишане, да китимо јелку“, прошапутао је над њим одједном неко тихим гласом.
Помислио је да је и то говорила његова мама, али не, није она; ко га је то звао он није видео, али се неко сагнуо према њему, загрлио га у тами, а он му је пружио руку и... и одједном... о, каква светлост! О, каква јелка! Као да и није јелка – он још таквог дрвета видео није! Где је он то сад: све блиста, све се сија, а свуда око њега лутке – али не, то су све дечаци и девојчице, само тако сјајни, сви се они вију око њега, лете, сви га љубе, узимају га, носе са собом, и он сам лети, и види: гледа га његова мама, и смеје му се радосно.
„Мама! Мама! Ах, како је лепо овде, мама!“, довикује јој малишан, и опет се љуби са децом, и жели да им што пре исприча о оним луткицама иза стакла. „Ко сте ви, дечаци? Ко сте ви, девојчице?“, пита их он смешећи се и љубећи их.
„Ово је Христова јелка“, одговарају му они. „Код Христа је увек на овај дан јелка за малу децу која тамо доле немају своје јелке.”
И дознао је да су сви ови дечаци и девојчице били исто таква деца као и он – али једни су се посмрзавали још у својим котарицама, у којима су их оставили на степеништима пред вратима петроградских чиновника; друга су се угушила код чуходки дојкиња – које је изнајмио дом за сирочад; трећа су умрла на сасушеним грудима својих мајки (за време самарске гладне године), четврта су се погушила у вагонима треће класе – и сви су они сада овде, сва су она као анђели, сва су код Христа, и Он је лично међу њима, и пружа им руке, и благосиља њих и њихове мајке грешнице…
А мајке ове деце стоје ту, са стране, и плачу; свака познаје свог дечака или девојчицу, а они долећу и љубе их, утиру им сузе својим ручицама и моле их да не плачу, јер је њима овде тако лепо.
А вратари су ујутру нашли доле иза сложених дрва мали леш залуталог и смрзнутог дечака... Пронашли су и његову мајку... Она је још пре њега умрла – срели су се код Господа на небу.
Ф. М. Достојевски
По жељи презвитера Александра Зељковића
у.п.: Слике су са нета.
Артабанови дарови
Илустрације: Richard Johnson
У дане цара Ирода, када се у убогој пештери код Витлејема родио Христос Спас, на Истоку на небеском своду засја огромна, прекрасна звезда, какву нико до тада није видео.
Та звезда пламтела је јарком, бљештавом светлошћу, крећући се, полако али неодступно, пут далеке Јеврејске земље. Звездочатци, или, како су их у њиховој постојбини звали, мудраци, одмах уочише чудесно светило, и појмише да је то знамење Божије, да се негде родио Велики Цар, Избавитељ од зла, чија је појава давно предсказана у мудрим јеврејским књигама. Неки од мудраца, запаљени чежњом ка правди Божијој на земљи и испуњени тугом због безакоња која се у свету намножише, решише да крену за звездом ка новорођеном Цару, како би му се поклонили и послужили му. А где ће га наћи - то сигурно нису знали; можда ће, мишљаху мудраци, пут бити далек, а у то доба опасно је било путовати. И тако одлучише да се најпре окупе на једном месту, а затим да сви заједно, у каравану, крену онамо куда их звезда поведе, ка новорођеном Великом Цару.
Заједно са другим мудрацима на поклоњење крете и велики персијски мудрац Артабан. Пре но што ће поћи на пут, он продаде сва своја имања, раскошни дом у престоници, и за добијени новац купи три драга камена: сафир, рубин и зрно бисера. Њихова цена је била огромна; читаво богатство платио је Артабан, само да би дошао до тих драгуља неисказане красоте. А како су само били лепи! Сјај једнога камена био је попут плавих небеса у ведрој звезданој ноћи; други је пламтио попут пурпурне зоре, а трећи је бљештавом белином својом надалеко превазишао најчистије снежне планинске висине. То богатство желео је Артабан да остави крај ногу новорођенога Цара Истине и Добра, и срце његово испуњаваше се огњеном љубављу и верношћу према њему.
Пре но што ће кренути на далеки пут, Артабан позва к себи пријатеље које је највише љубио и опрости се од њих.
До места на коме ће се сви окупити требало је путовати неколико дана, али Артабана не беше страх да ће закаснити.
Оседлао је коња снажног и ватреног, време израчунао тачно, и свакога дана прелазио деоницу коју је унапред себи одредио. Последњег дана остало му је да пређе неколико десетина врста, и он реши да путује читаву ноћ, како би за видела доспео до назначеног места. Бодро је каскао његов верни ат, пирио је прохладан ноћни ветрић, а над главом, у бесконачној даљини небеског свода, пламтела је чудесна звезда, као дивно кандило пред престолом Свевишњега.
"Ето, то је знамење Божије!" - мислио је у себи Артабан, нетремице посматрајући прекрасно светило. - "Велики Цар долази нам с неба, и брзо ћу Те, Господе мој, и ја угледати!"
"Ђиха, ђиха, мој коњићу! Пожури, доро!" - бодрио је Артабан коња, милујући му густу гриву.
И коњ је каскао све брже, а бат његових копита одјекивао је палмовом шумом кроз коју га је носио пут. И тако, мало-помало, стаде свитати, зачу се цвркут птица што су се будиле; јутро се приближавало. Наједаред коњ се трже, зарза, хтеде се преплашен вратити. Артабан погледа напред, добро осмотри пут и крај самих коњских ногу спази непомично тело. Он брзо сиђе с коња, приђе човеку и добро га осмотри. Био је то Јеврејин, изнемогао од грознице која га је у туђини задесила. На први поглед, рекло би се да је био мртав, али од невољника допираше слабо, једва чујно јечање, болни уздах отео би се по каткад са његових сувих усана.
Артабан се замисли: да прође поред болесника, да га остави и пожури ка зборном месту - то му савест није допуштала; а да остане поред Јеврејина да би га повратио и дигао на ноге - изгубио би неколико сати, и караван би отишао без њега.
"Шта ћу, мили Боже, и како ћу"? —помисли Артабан. - "Ма идем!" - рече, и само што се не попе на коња, кад га прену јаук болесника, који предосети да ће остати без помоћи.
"О, Господе Свевишњи!" - поче се усрдно молити Артабан - "Ти знаш колико чезнем да Те угледам. Управи ме сада на пут добра. Осећам у срцу глас љубави - није ли то Твој глас, Боже?! Не могу да тек тако прођем покрај овог несрећника; морам да помогнем сиротом Јеврејину!"
Са тим речима на уснама мудрац приђе невољнику, скиде му одећу, захвати воде из оближњег потока и окваси му лице и усне, пронађе у свом пртљагу некакве лекове које је понео са собом на пут, раствори их у вину и пружи Јеврејину да пије: протрља му прса и руке, пружи му неки мелем да помирише и да се поврати, и тако проведе неколико сати дворећи болесника. Дан је већ добро одмакао, сунце се високо подигло над честаром, ближило се подне. Јеврејин дође себи, придиже се и - просто не знаде како да захвали добром незнанцу.
"Ко си ти? Реци за кога да се моја породица и ја Богу молимо у све дане живота нашег? И зашто си тако тужан? Каква те брига мори?" - распитивао се Јеврејин.
Артабан са великом тугом исприча ко је, куда путује и рече да је сада, по свој прилици, већ закаснио.
"Знам, они су већ отишли, сами, без мене..." - говораше Артабан, - "и ја никада више нећу наћи, нећу видети Цара за којим чезнем."
Јеврејиново лице се озари.
"Не тугуј, добротворе мој. Могу ти се, макар мало, одужити за добро које си ми учинио. У свештеним књигама мога народа писано је да ће Цар Правде, Месија обећан од Бога, бити рођен у јудејском граду Витлејему. Иди тамо, и не обазири се што су пријатељи твоји већ отишли. Ако се Месија ваистину родио, наћи ћеш га тамо, у Витлејему."
Јеврејин још једном заблагодари Артабану, и њих се двојица опростише, кренувши сваки својим путем. Артабан се врати назад; није смео ни да помисли да сам путује кроз пустињу - требало би припремити камиле, окупити слуге које би га пратиле, снабдети се водом и храном. И тако прође недеља дана. Артабан реши да прода један камен да би опремио караван, али га то не ражалости: знао је да су му остала још два драгуља. Најважније је било — не закаснити код Цара; и он пожуриваше слуге да што пре превале ово огромно растојање.
Најзад стигоше и у Витлејем. Уморан, прашњав од пута, али срећан и радостан, Артабан, приближивши се првој кућици, журно уђе и обасу домаћицу питањима:
"Јесу ли се појављивали овде, у Витлејему, дошљаци са Истока? Коме су се обратили? И где се сада налазе?"
Домаћица, млада жена, дојила је детенце; она се најпре препаде кад угледа непознатог човека у кући, а потом се умири и исприча све по реду. Да су пре неколико дана долазили некакви туђинци из далека, да су нашли Марију из Назарета и да су њеног Младенца богато даривали. Куда су отишли - жена не знаде рећи; али каза да су исте те ноћи Марија и Јосиф са Младенцем кришом побегли из Витлејема. У народу се прича да су се склонили у Египат, јер је Јосифу у сну Господ заповедио да оду одатле.
Док мати ово казиваше, детенце спаваше слатким сном, и чисти осмејак титраше на његовом прекрасном и невином лицу. Али из размишљања шта би сада могао чинити, Артабана нагло прену цика, крици, звекет оружја и лелек жена који параше срце. Полуодевене, неповезане жене са лицима избезумљеним од ужаса, трчале су по Витлејему са својим малишанима у недрима, лелечући:
"Спасавајте се, људи! Иродови војници побише нам децу!"
Млада жена пребледе, разрогачи очи, приби уз себе уснуло чедо и сможе снаге само да изусти:
"Спаси моје дете, добри човече, спаси га, Бог ће ти платити!"
Артабан као без душе истрча на капију; пред кућом већ стајаше заповедник одреда, а и мало даље видела су се зверска лица војника који витлаху мачевима окрвављеним од убијања невине одојчади. Артабан се маши кесице за пазухом у којој чуваше драго камење, узе један драгуљ и пружи га заповеднику.
"Узми овај драгуљ и иди одатле; остави ову жену и дете на миру!"
А заповедник никада није видео тако нешто драгоцено. Он похлепно узе драгуљ и брзо оде са својим одредом да на другом месту оконча страшно злодело. Жена паде на колена пред Артабаном и рече гласом који се отимаше право из срца:
"Бог те благословио за моје чедо! Ти тражиш Цара Правде, Љубави и Добра; нека се укаже пред тобом његов лик и нека и он погледа на тебе са таквом љубављу као што те ја сада гледам!"
Артабан јој нежно поможе да устане, а по образима му потекоше сузе и од радости и од туге.
"Боже правде, опрости ми! Ради ове жене и њеног детета дадох драгуљ који сам Теби наменио. Хоћу ли се удостојити виђења Твога лика? И овамо сам закаснио. Али поћи ћу за Тобом и у Египат!"
И тако сироти мудрац опет крете на пут далеки, да тражи Цара Правде. Многе је земље прошао, и многе народе упознао, а Цара Правде не нађе. Како му је тешко било на души, и како горко ридаше!
"Господе", помишљаше Артабан, "колико је у свету невоља, беда, мука! Хоћеш ли се скоро показати свету, хоћеш ли олакшати живот људима?"
Све што је могао, чинио је Артабан да помогне људима око себе: лечио болне, даривао сироте, (од продаје првог драгуља беше му остало доста новца), тешио невољне, посећивао заробљене, и у тим трудовима године му пролажаху тако брзо, као што чунак на разбоју лети за време ткања. Остао му је још само бисер, који је чувао крај самог срца, надајући се да ће макар тај многоцени дар моћи да принесе Цару када га буде пронашао.
И тако прођоше тридесет и три године откако Артабан остави свој далеки завичај. Погрбио се за то време добри мудрац, оседео, очи изгубиле некадашњи сјај, из руку и ногу ишчилила снага, али у срцу му је још увек пламтела љубав према Ономе кога је давно тражио. И дође до старога мудраца глас да се у Јудеји појавио Велики Божији Посланик, да чуда чини по свету: мртве васкрсава, одбачене грешнике и окореле злочинце оживљава и чини светима.
Радошћу се испуни уморно Артабаново срце. "Сада ћу Те", помисли, "наћи, напокон ћу бити слуга Твој."
Артабан дође у Јудеју. Тада су сви ишли у Јерусалим на празник Пасхе. Тамо је био и пророк Исус, кога је Артабан желео да види. У маси поклоника дође мудрац до светог града и виде на улицама велику гужву.
Реке људи силовито су навирале, сви су ишли некуда, журно, утркујући се.
"Куда хрли толики свет?" - упита Артабан.
"На Голготу! То је једно узвишење изван града. Данас ће на Голготи, заједно са двојицом разбојника, бити разапет Исус из Назарета, који себе назива Сином Божијим, и Царем јудејским."
Артабан паде на земљу и горко зарида.
"Ох, зар сам опет закаснио! Не да ми се да Те видим, Господе! Није ми се дало да Ти послужим! А можда ипак није касно? Идем његовим мучитељима, даћу им мој бисер, па ће га можда пустити."
Диже се и журећи, као без душе, упути се на Голготу, онамо, куда је ишао толики свет. На једној раскрсници пресрете га одред војника, који је спроводио девојку ретке и необичне лепоте у тамницу. Сиротица угледа мудраца, по одећи схвати да је Персијанац и грчевито се ухвати риза његових.
"Сажали се, добри човече, ослободи ме!" - мољаше девојка. "Из исте сам земље као и ти. Отац ми је дошао у Јудеју послом, ради трговине, повео мене, али се разболео и умро. Због његових дугова хоће да ме продају у ропство и да ме осрамоте. Ох, спаси ме, избави ме од срамоте, молим те, спаси!"
Старина сав задрхта. Опет се у срцу његовом водила иста она борба као у палмовом честару, на путу са Јеврејином, и у Витлејему у доба покоља невине деце: да ли да сачува камен за Великог Цара или да помогне несрећници? Али љубав и саосећање према сиротој девојци били су јачи од свега. Артабан извади бисер и даде га девојци:
"Узми, кћери моја, откупи очев дуг. Тридесет и три године чувао сам овај драгуљ за мог Цара. Али ваљда нисам достојан да му принесем дар."
Док је он ово говорио, гле, небо се прекри облацима и тама прекри земљу усред бела дана. Земља као да тешко уздахну, затресе се; загрми гром, бљесну муња са једног краја неба на други. Затресоше се куће, заљуљаше се зидови, камење се одроњаваше попут кишних капи. Један цреп стровали се са крова и паде старцу на главу. Он изгуби свест, побледе, и тако лежаше у крви. Девојка се саже да му помогне. Артабан нешто говораше слабим шапатом; одједном му се очи отворише, у њима заискри радост, по лицу му се разли кротки осмејак. Чинило се да је на самрти некога видео и са неким невидљиво разговарао.
Девојка се нагну тик уз старчеву главу и зачу како слабим шапатом говори:
"Господе! Кад ли Те видех гладнога и нахраних? Када Те видех жеднога и напојих? Када сам Ти дао да под кров мој уђеш, када сам Те оденуо? Тридесет и три године, ходећи по свету, тражио сам Те, и ниједном не видех Твога лика и не могах Ти послужити на земљи, Царе мој."
Старац заћута, прса му се нечујно подизаху. Кроз облаке се проби зрак сунца и осветли му лице. Запири лаки ветрић, лагано мрсећи косу самртника; а у том ветру, чинило се, на његовим крилима, зачу се однекуд са висина тихи глас:
"Заиста, заиста ти кажем: све што си учинио невољној браћи мојој, мени си учинио."
Артабаново лице се преобрази, печат величанственог душевног мира и најсветлије, чудесне радости одрази се на њему. Он са лакоћом удахну пуним плућима, подиже очи ка небу и усну занавек.
Дошао је крај дугом путовању старога мудраца. Нашао је најзад Господа Спаситеља, и његови дарови беху примљени.
Григорије Спиридонович Петров
Превод с руског Ксенија Кончаревић
Срећан нам Бадњи дан, драги причољупци!
Даривање краља
Некада давно, један баштован је узгојио велику, огромну шаргарепу. Узео ју је, однео краљу и рекао:
- Господару, ово је највећа шаргарепа која је узгојена и која ће икада бити узгојена. Прими је као поклон од мене и знак моје оданости и поштовања према теби.
Краљ је био дирнут, проценио је срце овог човека и, кад се баштован окренуо да иде, рекао:
- Чекај! Ти си очигледно добар домаћин свога имања. Ја поседујем комад земље одмах до твоје. Желим да ти то поклоним као дар, да можеш да га обрађујеш и узгајаш на њему шта желиш.
Баштован је такође био дирнут, чак одушевљен, и отишао је кући радујући се.
Слушао то све један дворски племић са стране и био је задивљен. Рекао је сам себи:
- Ако је ово оно што се добије за једну шаргарепу – шта би се десило ако би краљ примио нешто много боље?
Тако је следећег дана овај племић дошао пред краља водећи прекрасног вранца. Наклонио се и рекао:
- Господару, ја се бавим одгајањем коња, и ово је најлепши коњ који је одгојен и који ће икада бити одгојен. Прими га као поклон од мене и знак моје оданости и поштовања према теби.
Али краљ је проценио срце овог човека, рекао "хвала", узео коња и једноставно отпустио племића. Овај је био шокиран. И зато је краљ рекао:
- Допусти ми да ти објасним. Баштован је поклонио шаргарепу мени, али ти си вранца поклонио себи.
Наравоученије:
"Пазите да правду своју не чините пред људима да вас они виде; иначе плате немате од оца својега који је на небесима. Кад дакле дајеш милостињу, не труби пред собом, као што чине лицемери по зборницама и по улицама да их хвале људи. Заиста вам кажем: примили су плату своју. А ти кад дајеш милостињу, да не зна левица твоја што чини десница твоја. Тако да буде милостиња твоја тајна; и отац твој који види тајно, платиће теби јавно." (Матеј 6:1-4)
"Ако при свакој пријатељској услузи одмах мислиш на захвалност, онда ниси даровао, већ продао." (Ф.М. Достојевски)
Прича о Лазару и богаташу
"Човек неки, пак, беше богат, који се облачаше у скерлет и у свилу, и живљаше сваки дан господски и весељаше се. А беше један сиромах, по имену Лазар, који лежаше пред његовим вратима гнојав, и жељаше да се насити мрвама које падаху с трпезе богатог; још и пси долажаху и лизаху гној његов. А кад умре сиромах, однесоше га анђели у наручје Авраамово; а умре и богати, и закопаше га. И у паклу кад беше у мукама, подиже очи своје и угледа издалека Авраама и Лазара у наручју његовом, и повикавши рече: Оче Аврааме! Смилуј се на ме и пошљи ми Лазара нека умочи у воду врх од прста свог, и да ми расхлади језик; јер се мучим у овом пламену. А Авраам рече: Синко! Опомени се да си ти примио добра своја у животу свом, и Лазар опет зла; а сад се он теши, а ти се мучиш. И преко свега тога постављена је међу нама и вама велика пропаст, да ови који би хтели одовуд к вама прећи, не могу, нити они отуда к нама да прелазе. Тада рече: Молим те дакле, оче, да га пошаљеш кући оца мог, јер имам пет браће: нека им посведочи да не би и они дошли на ово место мучења. Рече му Авраам: Они имају Мојсија и пророке, нека њих слушају. А он рече: Не, оче Аврааме! Него ако им дође ко из мртвих покајаће се. А Авраам рече му: Ако не слушају Мојсија и пророке, да ко и из мртвих устане неће веровати."
(Лк.16;19-31)
Lazarus and the rich man
Философија
Два пријатеља философирају:
- Видети значи веровати! - рече први.
- Није тачно! - одговори други. - Ја тебе видим, али ти не верујем...
Свеће за изношење
У црквеној продавници гурали су се људи. Узимали су углавном свеће. Млада жена замоли за десет воштаних свећа.
„Извините, да ли ћете их запалити или желите да их понесете са собом?“, упитала је продавачица.
„Са собом.“
„А могу ли знати ради чега?“
„Девојчица ми је болесна, баба ће је лечити. Одливаће восак.“
„О чему ви то? Па то је враџбина.“
„Ма какве враџбине? Увек смо тако лечили. Баба је верник, у цркву иде, свештеник је благословио да лечи.“
„То није могуће. Никада свештеници такве бабе не благосиљају, чак и не допуштају причешће, као врачарама.“
„Сама сам видела како ју је свештеник благословио.“
„А за шта је благословио, да ли сте слушали? Има таквих лукавих баба: лече људе враџбинама, восак одливају, а пре тога иду код баћушке и кажу: „Благословите!“ А баћушка, не знајући за шта моле, и благослови. Оне затим свима и говоре да су им, наводно, у цркви благослов за лечење дали. Тако, не узимајте грех на душу, него доведите дете на причешће, даће Бог и биће боље. И ви треба да се исповедите и причестите, јер наша деца – она су наши оваплоћени греси, ради нас, јадни, страдају.“
„Значи, нећете ми дати свеће?“
„Извините много, али да преузмем на себе такав грех, не могу... Прођите, следећи!...
„А мени дајте три било какве свеће“, замоли жена, која је стајала следећа.
„Са собом желите понети? А ради чега?“
„Па да очистим стан.“
„Како га ви то „чистите“?
„Па као и обично – запалим и освећујем све углове и сва нечист изгори.“
„А знате ли ви да је то враџбина?“
„А ако је то враџбина, шта се то онда овде у цркви дешава? Посвуда горе свеће.“
„Свеће имају једну намену – да светле, овде их и пале, да би сијале, а не „светиле“. Свећа је суштина наше молитве; ми свећу палимо, молимо се и одлазимо, а свећа гори и пламен се од ње ка небу уздиже, као и наша молитва. У томе је духовни смисао црквене свеће. А какав је духовни смисао, када ви са свећом по стану идете горе-доле? То је враџбина. Да би се стан осветио, треба свештеника позвати и светом водом собе пошкропити и зидове. Извините, ради таквих циљева свеће вам не могу дати.“
„А мени мила, само једну, али воштану. Ја не врачарим, хоћу ухо да полечим“, проговорила је друга, старија жена. „Све ми кроз уво сева, тако да ми треба да ставим топли восак у папир и он ће гној извући.“
„Бако! Па вама је восак потребан, а не свећа. Свећа је молитвом освећена, грешно је тако користити. Идите на пијацу и восак купите.“
„Али пијаца ми је далеко, мила, а црква, ето поред.“
„Добро, дођите сутра, питаћу у складишту, уколико тамо има свећа које још нису освећене, одвојићу једну за вас, притрпите се до сутра. Следећи!“
„И мени воштане. Мени не треба за враџбине, ја се лечим код лекарке вернице. Ми тамо за време медитације свеће палимо.“
„О, Господе! Каква медитација са црквеном свећом? То источњачке религије имају медитацију, а у православљу немамо такав термин. Нису такви лекари православни.“
„Не, она је јако православна! Код ње у кабинету свуда около су иконе. И „Оче наш“ она пред дијагностиком ауре чита.“
„Жено! Померите се мало у страну, сад ће се баћушка вратити, поразговараће са вама. Ви и сами не знате у какву клопку по својој вољи идете. Па какав је ово дан данас?
Следећи....и ви желите да понесете свеће са собом?“
„Ма не. Желим да запалим за здравље и упокојене.“
Тренутак у вечности
Живео ономад цар који је често размишљао о вечности, али је није могао разумети. Једном су му саопштили да постоји дечак пастир, који даје задивљујуће разумне одговоре на сва мудра питања.
Цар је позвао дечака и упитао:
- Реци ми, дете моје, колико дуго траје један тренутак у вечности?
Дечак је размислио и одговорио:
- У једној земљи, господару, постоји планина од чистог адаманта, која има 7 врста* у ширину, 7 врста у дужину и 7 врста у висину. На ту планину једном у сто година долеће мала птичица и оштри о њу свој мали кљун. Када птичица изоштри својим кљуном ту планину, тада ће проћи један тренутак у вечности.
Адамант је најтврђи камен и изоштрити огромну планину од тог драгоценог камена кљуном мале птичице, која на њу долеће једном у сто година, немогуће је. На тај начин измерити тренутак у вечности је такође немогуће, зато што је и он вечан.
* мера за дужину 1,06 км
Круг зла
Био један краљ који је био толико окрутан и неправедан да су сви његови поданици жељно ишчекивали његову смрт или барем свргавање са престола. Међутим, једнога дана, он их је све изненадио објавивши да окреће нови лист у своме животу.
- Нема више суровости, нема више неправде – обећао је и држао се своје речи.
Од тога дана, он је у целом краљевству био познат под надимком „Племенити господар“. Месеци су прошли након његове трансформације и једнога дана један од његових управника скупио је довољно храбрости да га упита:
- Господару, шта вам се десило толико важно да се тако изненада промените?
Краљ му је одговорио:
- Док сам једнога јутра јахао кроз моју шуму, видео сам да један од мојих паса јури лисицу. Лисица је успела да се домогне своје јазбине, али ју је ипак пас успео ујести за задњу ногу и тако је рани и остави убогу за цео живот. Касније сам одјахао у село и видео како тај исти пас лаје на неког човека. Човек без размишљања узе повећи камен, баци га на пса и сломи му ногу. Човек од страха поче ужурбано да трчи путем и ту налети на коња који га прегази и смрска му колено. Коњ настави брзо да трчи, али паде у неку рупу коју није видео и сломи обе ноге. Сведочећи свим тим догађајима, помислио сам: „Зло привлачи зло. И ако и ја наставим да чиним зло, сигурно ће се и мени нешто лоше десити.“ Тако да сам одлучио да се променим.
Његов управник изађе напоље уверен да је коначно дошло време да се краљ збаци са престола. Заокупљен мислима није ни приметио степенице испред себе. Паде и сломи врат.