Краљ и дворска луда
Догодило се једном давно. Краљ је својој дворској луди дао на поклон штап, рекавши при том да га мора задржати код себе све док не нађе сличну луду којој ће га предати. Дворска луда је неколико година стрпљиво носила штап са собом као препознатљив знак лудости. А онда владар, услед болести, леже у постељу. Разговарајући са лудом, краљ рече како ће се они ускоро растати.
- А куда ћете? – упита луда.
- На други свет.
- Вратићете се кроз месец дана?
- Нема шансе.
- Онда за годину?
- Не.
- Кад онда...?
- Никада.
- А какве сте припреме извршили за живот у том другом свету?
- Никакве.
- Како?!? – узвикну луда. - Никакве!? Онда понесите овај штап. Ићи на други свет за стално а без икаквих претходних припрема – такву лудост још нисам чуо у свом животу.
Било би добро кад би лудост била ретка. Нажалост, много је људи који не врше никакве припреме за трајно пресељење у вечност.
Малишан код Христа на Божићној јелки
(кликни на икону)
Мир Божји!
Христос се роди!
Ваистину се роди!
“То је наше светковање. То данас празнујемо: Божији долазак људима - да бисмо ми Богу дошли; или да кажем погодније: вратили се. Да свучемо са себе старог човека и у новога се обучемо и, као што смо у Адаму умрли, тако у Христу да оживимо, да се са Христом заједно родимо, и сараспнемо, и сапогребемо, и саваскрснемо.”
Свети Григорије Богослов
(кликни на слику)
Живео у подруму малишан, али још сасвим мали, коме је једно шест година или још мање. Тај малишан се пробудио једног јутра у влажном и хладном сутерену. Био је одевен у некакав капутић и дрхтао је. Дах му је излетео као бела пара, и, седећи у куту на неком сандуку, из досаде је хотимично пуштао пару из уста и забављао се гледајући како излази.
Био је веома гладан. Неколико пута пре зоре
прилазио је дрвеном лежају, где је на простирци и са некаквим завежљајем под
главом лежала болесна његова мајка.
Како се она овде нашла?
Мора да је допутовала са својим малишаном из другога града и разболела се изненада. Власницу преноћишта су још пре два дана одвели у полицију. Станари су се разишли уочи празника – а једини који је остао, лежао је већ дан и ноћ мртав пијан – и није могао дочекати празник!
У другом углу собе јечала је од реуматизма
нека осамдесетогодишња старица која је некада и негде живела као дадиља, а сада
је умирала самотна, јаучући и гунђајући малишану, тако да се већ почео бојати
да приђе њеној постељи у углу.
Воде да се напије нашао је негде у ходнику, али корице хлеба није нашао, и већ
је десети пут прилазио да пробуди своју маму. Страшно му је, најзад, било у
мраку: одавно је већ пао мрак, а лампу нису упалили.
Опипао је мамино лице и зачудио се што се она уопште не миче и што је хладна као зид.
„Много је овде хладно“, помислио је, постојао мало, и несвесно заборавивши руку на рамену покојнице. Затим је дунуо у своје прстиће да их огреје и, одједном, напипавши на лежају своју стару капу, па полако, пипајући по мраку, изашао из сутерена. Он би и раније пошао, али се стално бојао неког великог пса који је, горе, на степеницама, цео дан завијао пред суседним вратима. Али пса сада није било, и малишан је одједном изашао на улицу.
(кликни на слику)
Господе Боже, какав град! Никада тако нешто
није видео. Тамо, одакле је дошао, ноћу је црна помрчина – један фењер на целу
улицу. Прозори ниских, дрвених кућица затварају се капцима; на улици, чим се
смркне, нигде никога – сви се затварају по кућама, и само завијају читави
чопори паса, стотине и хиљаде их завијају и лају сву ноћ.
Али је зато тамо било тако топло, и давали су му да једе, а овде – ах, Господе,
да му је сад да једе!...И каква је овде врева и тутњава, каква светлост, и
људи, и коњи, и кочије, и зима, и мраз!
Ледена пара дизала се од преморених коња, из њихових задиханих врелих њушки; кроз сипкав снег одзвањају о камење потковице, и сви се тако гурају, и, Боже... тако му се јело, макар неки комадић хлеба, и тако му је одједном хладно за прстиће. Поред њега је прошао чувар реда, али се окренуо да не види малишана.
Ево опет једна улица – ох, како је широка! Овде ће ме сигурно прегазити! И како сви вичу, трче и јуре кочијама, а светлости, колико светлости!
А шта је ово? Ух, какво велико стакло, а иза стакла соба, а у соби неко дрво до таванице. То је јелка, а на јелки колико свећица, колико златних хартијица и јабука, а свуда око ње луткице и мали коњићи; по соби трче деца, лепо одевена, чиста, смеју се и играју, и нешто једу и пију.
Ено, она девојчица почела је да игра са дечаком – како је лепа девојчица! Ево, и музика се чује кроз прозор.
Малишан гледа, чуди се, већ се и смеје, али сад га боле прстићи и на ножицама, а на ручицама су му већ сасвим помодрели, већ не могу да се савијају, и боле га кад миче са њима. И одједном малишан осети да га много боле прстићи, заплака се и потрча даље... И, ево, поново је видео кроз друго стакло собу, и тамо је дрвеће, а на столовима разни колачи: од бадема, црвени, жути, и седе тамо четири богате госпође, па ко дође, оне му дају колача, а врата се отварају сваки час, с улице улази много господе.
Малишан се прикраде брзо, отвори врата и уђе... Ух, како су почели да вичу на њега и да машу рукама! Једна госпођа брзо му је пришла и тутнула у руку копејку, па му отворила врата – на улицу! Како се уплашио! А копејка му је одмах испала и звечећи откотрљала се по степеницама: није могао да савије своје помодреле прстиће и да придржи копејку.
Истрчао је малишан на улицу и пошао брже и брже, а куда – ни сам није знао... Опет би се заплакао, али се бојао, и трчао је, трчао и хукао у ручице. Обузимала га је туга, јер одједном се осетио тако усамљен, и било му је ужасно... Одједном ...О, Боже! Шта је ово опет? Стоји маса људи и диви се – иза стакла прозорског биле су три лутке, мале, одевене у црвене и зелене хаљинице, као да су живе! Неки старчић седи, и као да свира у виолину, још друга два такође стоје ту, свирају у мале виолинице, и по такту машу главама, један у другога гледају, а усне им се мичу, говоре, стварно говоре – само се због стакла ништа не чује…
Малишан је у први мах помислио да су они живи, а кад се досетио да су то лутке – изненада се насмејао. Никад није видео такве лутке, и није знао ни да постоје! И хтео би да заплаче, али су му те луткице тако смешне.
Одједном му се учини да га је неко отпозади зграбио за капутић: велики и зао дечак стајао је поред њега, и изненада га је ударио по глави, збацио му капу, и ударио га ногом испод колена. Малишан се преврнуо на земљи; тада људи повикаше, он претрну од страха, скочи и поче бежати, бежати, и одједном је утрчао – ни сам не зна где – испод неке капије, у туђе двориште – и чучнуо је иза наслаганих дрва: „Овде ме неће наћи, а и мрак је.”
Чучнуо је и згурио се, а никако није могао да одахне од страха, и одједном, сасвим изненада, било му је тако пријатно: ручице и ножице су одједном престале да га боле и било му је тако топло, као на пећи!... Тргао се и сав уздрхтао: ах, он је то овде био заспао! Како је добро ту спавати!
(кликни на слику)
„Поседећу овде. Па ћу опет поћи да погледам оне лутке“, помислио је малишан и осмехнуо се када се сетио лутака, „стварно као да су живе!“... И одједном му се причуло да је над њим његова мама запевала песмицу. „Мама, ја спавам, ах, како је овде лепо спавати!”
„Хајдемо к мени, малишане, да китимо јелку“, прошапутао је над њим одједном неко тихим гласом.
Помислио је да је и то говорила његова мама, али не, није она; ко га је то звао он није видео, али се неко сагнуо према њему, загрлио га у тами, а он му је пружио руку и... и одједном... о, каква светлост! О, каква јелка! Као да и није јелка – он још таквог дрвета видео није! Где је он то сад: све блиста, све се сија, а свуда око њега лутке – али не, то су све дечаци и девојчице, само тако сјајни, сви се они вију око њега, лете, сви га љубе, узимају га, носе са собом, и он сам лети, и види: гледа га његова мама, и смеје му се радосно.
„Мама! Мама! Ах, како је лепо овде, мама!“, довикује јој малишан, и опет се љуби са децом, и жели да им што пре исприча о оним луткицама иза стакла. „Ко сте ви, дечаци? Ко сте ви, девојчице?“, пита их он смешећи се и љубећи их.
„Ово је Христова јелка“, одговарају му они. „Код Христа је увек на овај дан јелка за малу децу која тамо доле немају своје јелке.”
И дознао је да су сви ови дечаци и девојчице били исто таква деца као и он – али једни су се посмрзавали још у својим котарицама, у којима су их оставили на степеништима пред вратима петроградских чиновника; друга су се угушила код чуходки дојкиња – које је изнајмио дом за сирочад; трећа су умрла на сасушеним грудима својих мајки (за време самарске гладне године), четврта су се погушила у вагонима треће класе – и сви су они сада овде, сва су она као анђели, сва су код Христа, и Он је лично међу њима, и пружа им руке, и благосиља њих и њихове мајке грешнице…
А мајке ове деце стоје ту, са стране, и плачу; свака познаје свог дечака или девојчицу, а они долећу и љубе их, утиру им сузе својим ручицама и моле их да не плачу, јер је њима овде тако лепо.
А вратари су ујутру нашли доле иза сложених дрва мали леш залуталог и смрзнутог дечака... Пронашли су и његову мајку... Она је још пре њега умрла – срели су се код Господа на небу.
Ф. М. Достојевски
По жељи презвитера Александра Зељковића
у.п.: Слике су са нета.
Артабанови дарови
Илустрације: Richard Johnson
У дане цара Ирода, када се у убогој пештери код Витлејема родио Христос Спас, на Истоку на небеском своду засја огромна, прекрасна звезда, какву нико до тада није видео.
Та звезда пламтела је јарком, бљештавом светлошћу, крећући се, полако али неодступно, пут далеке Јеврејске земље. Звездочатци, или, како су их у њиховој постојбини звали, мудраци, одмах уочише чудесно светило, и појмише да је то знамење Божије, да се негде родио Велики Цар, Избавитељ од зла, чија је појава давно предсказана у мудрим јеврејским књигама. Неки од мудраца, запаљени чежњом ка правди Божијој на земљи и испуњени тугом због безакоња која се у свету намножише, решише да крену за звездом ка новорођеном Цару, како би му се поклонили и послужили му. А где ће га наћи - то сигурно нису знали; можда ће, мишљаху мудраци, пут бити далек, а у то доба опасно је било путовати. И тако одлучише да се најпре окупе на једном месту, а затим да сви заједно, у каравану, крену онамо куда их звезда поведе, ка новорођеном Великом Цару.
Заједно са другим мудрацима на поклоњење крете и велики персијски мудрац Артабан. Пре но што ће поћи на пут, он продаде сва своја имања, раскошни дом у престоници, и за добијени новац купи три драга камена: сафир, рубин и зрно бисера. Њихова цена је била огромна; читаво богатство платио је Артабан, само да би дошао до тих драгуља неисказане красоте. А како су само били лепи! Сјај једнога камена био је попут плавих небеса у ведрој звезданој ноћи; други је пламтио попут пурпурне зоре, а трећи је бљештавом белином својом надалеко превазишао најчистије снежне планинске висине. То богатство желео је Артабан да остави крај ногу новорођенога Цара Истине и Добра, и срце његово испуњаваше се огњеном љубављу и верношћу према њему.
Пре но што ће кренути на далеки пут, Артабан позва к себи пријатеље које је највише љубио и опрости се од њих.
До места на коме ће се сви окупити требало је путовати неколико дана, али Артабана не беше страх да ће закаснити.
Оседлао је коња снажног и ватреног, време израчунао тачно, и свакога дана прелазио деоницу коју је унапред себи одредио. Последњег дана остало му је да пређе неколико десетина врста, и он реши да путује читаву ноћ, како би за видела доспео до назначеног места. Бодро је каскао његов верни ат, пирио је прохладан ноћни ветрић, а над главом, у бесконачној даљини небеског свода, пламтела је чудесна звезда, као дивно кандило пред престолом Свевишњега.
"Ето, то је знамење Божије!" - мислио је у себи Артабан, нетремице посматрајући прекрасно светило. - "Велики Цар долази нам с неба, и брзо ћу Те, Господе мој, и ја угледати!"
"Ђиха, ђиха, мој коњићу! Пожури, доро!" - бодрио је Артабан коња, милујући му густу гриву.
И коњ је каскао све брже, а бат његових копита одјекивао је палмовом шумом кроз коју га је носио пут. И тако, мало-помало, стаде свитати, зачу се цвркут птица што су се будиле; јутро се приближавало. Наједаред коњ се трже, зарза, хтеде се преплашен вратити. Артабан погледа напред, добро осмотри пут и крај самих коњских ногу спази непомично тело. Он брзо сиђе с коња, приђе човеку и добро га осмотри. Био је то Јеврејин, изнемогао од грознице која га је у туђини задесила. На први поглед, рекло би се да је био мртав, али од невољника допираше слабо, једва чујно јечање, болни уздах отео би се по каткад са његових сувих усана.
Артабан се замисли: да прође поред болесника, да га остави и пожури ка зборном месту - то му савест није допуштала; а да остане поред Јеврејина да би га повратио и дигао на ноге - изгубио би неколико сати, и караван би отишао без њега.
"Шта ћу, мили Боже, и како ћу"? —помисли Артабан. - "Ма идем!" - рече, и само што се не попе на коња, кад га прену јаук болесника, који предосети да ће остати без помоћи.
"О, Господе Свевишњи!" - поче се усрдно молити Артабан - "Ти знаш колико чезнем да Те угледам. Управи ме сада на пут добра. Осећам у срцу глас љубави - није ли то Твој глас, Боже?! Не могу да тек тако прођем покрај овог несрећника; морам да помогнем сиротом Јеврејину!"
Са тим речима на уснама мудрац приђе невољнику, скиде му одећу, захвати воде из оближњег потока и окваси му лице и усне, пронађе у свом пртљагу некакве лекове које је понео са собом на пут, раствори их у вину и пружи Јеврејину да пије: протрља му прса и руке, пружи му неки мелем да помирише и да се поврати, и тако проведе неколико сати дворећи болесника. Дан је већ добро одмакао, сунце се високо подигло над честаром, ближило се подне. Јеврејин дође себи, придиже се и - просто не знаде како да захвали добром незнанцу.
"Ко си ти? Реци за кога да се моја породица и ја Богу молимо у све дане живота нашег? И зашто си тако тужан? Каква те брига мори?" - распитивао се Јеврејин.
Артабан са великом тугом исприча ко је, куда путује и рече да је сада, по свој прилици, већ закаснио.
"Знам, они су већ отишли, сами, без мене..." - говораше Артабан, - "и ја никада више нећу наћи, нећу видети Цара за којим чезнем."
Јеврејиново лице се озари.
"Не тугуј, добротворе мој. Могу ти се, макар мало, одужити за добро које си ми учинио. У свештеним књигама мога народа писано је да ће Цар Правде, Месија обећан од Бога, бити рођен у јудејском граду Витлејему. Иди тамо, и не обазири се што су пријатељи твоји већ отишли. Ако се Месија ваистину родио, наћи ћеш га тамо, у Витлејему."
Јеврејин још једном заблагодари Артабану, и њих се двојица опростише, кренувши сваки својим путем. Артабан се врати назад; није смео ни да помисли да сам путује кроз пустињу - требало би припремити камиле, окупити слуге које би га пратиле, снабдети се водом и храном. И тако прође недеља дана. Артабан реши да прода један камен да би опремио караван, али га то не ражалости: знао је да су му остала још два драгуља. Најважније је било — не закаснити код Цара; и он пожуриваше слуге да што пре превале ово огромно растојање.
Најзад стигоше и у Витлејем. Уморан, прашњав од пута, али срећан и радостан, Артабан, приближивши се првој кућици, журно уђе и обасу домаћицу питањима:
"Јесу ли се појављивали овде, у Витлејему, дошљаци са Истока? Коме су се обратили? И где се сада налазе?"
Домаћица, млада жена, дојила је детенце; она се најпре препаде кад угледа непознатог човека у кући, а потом се умири и исприча све по реду. Да су пре неколико дана долазили некакви туђинци из далека, да су нашли Марију из Назарета и да су њеног Младенца богато даривали. Куда су отишли - жена не знаде рећи; али каза да су исте те ноћи Марија и Јосиф са Младенцем кришом побегли из Витлејема. У народу се прича да су се склонили у Египат, јер је Јосифу у сну Господ заповедио да оду одатле.
Док мати ово казиваше, детенце спаваше слатким сном, и чисти осмејак титраше на његовом прекрасном и невином лицу. Али из размишљања шта би сада могао чинити, Артабана нагло прену цика, крици, звекет оружја и лелек жена који параше срце. Полуодевене, неповезане жене са лицима избезумљеним од ужаса, трчале су по Витлејему са својим малишанима у недрима, лелечући:
"Спасавајте се, људи! Иродови војници побише нам децу!"
Млада жена пребледе, разрогачи очи, приби уз себе уснуло чедо и сможе снаге само да изусти:
"Спаси моје дете, добри човече, спаси га, Бог ће ти платити!"
Артабан као без душе истрча на капију; пред кућом већ стајаше заповедник одреда, а и мало даље видела су се зверска лица војника који витлаху мачевима окрвављеним од убијања невине одојчади. Артабан се маши кесице за пазухом у којој чуваше драго камење, узе један драгуљ и пружи га заповеднику.
"Узми овај драгуљ и иди одатле; остави ову жену и дете на миру!"
А заповедник никада није видео тако нешто драгоцено. Он похлепно узе драгуљ и брзо оде са својим одредом да на другом месту оконча страшно злодело. Жена паде на колена пред Артабаном и рече гласом који се отимаше право из срца:
"Бог те благословио за моје чедо! Ти тражиш Цара Правде, Љубави и Добра; нека се укаже пред тобом његов лик и нека и он погледа на тебе са таквом љубављу као што те ја сада гледам!"
Артабан јој нежно поможе да устане, а по образима му потекоше сузе и од радости и од туге.
"Боже правде, опрости ми! Ради ове жене и њеног детета дадох драгуљ који сам Теби наменио. Хоћу ли се удостојити виђења Твога лика? И овамо сам закаснио. Али поћи ћу за Тобом и у Египат!"
И тако сироти мудрац опет крете на пут далеки, да тражи Цара Правде. Многе је земље прошао, и многе народе упознао, а Цара Правде не нађе. Како му је тешко било на души, и како горко ридаше!
"Господе", помишљаше Артабан, "колико је у свету невоља, беда, мука! Хоћеш ли се скоро показати свету, хоћеш ли олакшати живот људима?"
Све што је могао, чинио је Артабан да помогне људима око себе: лечио болне, даривао сироте, (од продаје првог драгуља беше му остало доста новца), тешио невољне, посећивао заробљене, и у тим трудовима године му пролажаху тако брзо, као што чунак на разбоју лети за време ткања. Остао му је још само бисер, који је чувао крај самог срца, надајући се да ће макар тај многоцени дар моћи да принесе Цару када га буде пронашао.
И тако прођоше тридесет и три године откако Артабан остави свој далеки завичај. Погрбио се за то време добри мудрац, оседео, очи изгубиле некадашњи сјај, из руку и ногу ишчилила снага, али у срцу му је још увек пламтела љубав према Ономе кога је давно тражио. И дође до старога мудраца глас да се у Јудеји појавио Велики Божији Посланик, да чуда чини по свету: мртве васкрсава, одбачене грешнике и окореле злочинце оживљава и чини светима.
Радошћу се испуни уморно Артабаново срце. "Сада ћу Те", помисли, "наћи, напокон ћу бити слуга Твој."
Артабан дође у Јудеју. Тада су сви ишли у Јерусалим на празник Пасхе. Тамо је био и пророк Исус, кога је Артабан желео да види. У маси поклоника дође мудрац до светог града и виде на улицама велику гужву.
Реке људи силовито су навирале, сви су ишли некуда, журно, утркујући се.
"Куда хрли толики свет?" - упита Артабан.
"На Голготу! То је једно узвишење изван града. Данас ће на Голготи, заједно са двојицом разбојника, бити разапет Исус из Назарета, који себе назива Сином Божијим, и Царем јудејским."
Артабан паде на земљу и горко зарида.
"Ох, зар сам опет закаснио! Не да ми се да Те видим, Господе! Није ми се дало да Ти послужим! А можда ипак није касно? Идем његовим мучитељима, даћу им мој бисер, па ће га можда пустити."
Диже се и журећи, као без душе, упути се на Голготу, онамо, куда је ишао толики свет. На једној раскрсници пресрете га одред војника, који је спроводио девојку ретке и необичне лепоте у тамницу. Сиротица угледа мудраца, по одећи схвати да је Персијанац и грчевито се ухвати риза његових.
"Сажали се, добри човече, ослободи ме!" - мољаше девојка. "Из исте сам земље као и ти. Отац ми је дошао у Јудеју послом, ради трговине, повео мене, али се разболео и умро. Због његових дугова хоће да ме продају у ропство и да ме осрамоте. Ох, спаси ме, избави ме од срамоте, молим те, спаси!"
Старина сав задрхта. Опет се у срцу његовом водила иста она борба као у палмовом честару, на путу са Јеврејином, и у Витлејему у доба покоља невине деце: да ли да сачува камен за Великог Цара или да помогне несрећници? Али љубав и саосећање према сиротој девојци били су јачи од свега. Артабан извади бисер и даде га девојци:
"Узми, кћери моја, откупи очев дуг. Тридесет и три године чувао сам овај драгуљ за мог Цара. Али ваљда нисам достојан да му принесем дар."
Док је он ово говорио, гле, небо се прекри облацима и тама прекри земљу усред бела дана. Земља као да тешко уздахну, затресе се; загрми гром, бљесну муња са једног краја неба на други. Затресоше се куће, заљуљаше се зидови, камење се одроњаваше попут кишних капи. Један цреп стровали се са крова и паде старцу на главу. Он изгуби свест, побледе, и тако лежаше у крви. Девојка се саже да му помогне. Артабан нешто говораше слабим шапатом; одједном му се очи отворише, у њима заискри радост, по лицу му се разли кротки осмејак. Чинило се да је на самрти некога видео и са неким невидљиво разговарао.
Девојка се нагну тик уз старчеву главу и зачу како слабим шапатом говори:
"Господе! Кад ли Те видех гладнога и нахраних? Када Те видех жеднога и напојих? Када сам Ти дао да под кров мој уђеш, када сам Те оденуо? Тридесет и три године, ходећи по свету, тражио сам Те, и ниједном не видех Твога лика и не могах Ти послужити на земљи, Царе мој."
Старац заћута, прса му се нечујно подизаху. Кроз облаке се проби зрак сунца и осветли му лице. Запири лаки ветрић, лагано мрсећи косу самртника; а у том ветру, чинило се, на његовим крилима, зачу се однекуд са висина тихи глас:
"Заиста, заиста ти кажем: све што си учинио невољној браћи мојој, мени си учинио."
Артабаново лице се преобрази, печат величанственог душевног мира и најсветлије, чудесне радости одрази се на њему. Он са лакоћом удахну пуним плућима, подиже очи ка небу и усну занавек.
Дошао је крај дугом путовању старога мудраца. Нашао је најзад Господа Спаситеља, и његови дарови беху примљени.
Григорије Спиридонович Петров
Превод с руског Ксенија Кончаревић
Срећан нам Бадњи дан, драги причољупци!
Даривање краља
Некада давно, један баштован је узгојио велику, огромну шаргарепу. Узео ју је, однео краљу и рекао:
- Господару, ово је највећа шаргарепа која је узгојена и која ће икада бити узгојена. Прими је као поклон од мене и знак моје оданости и поштовања према теби.
Краљ је био дирнут, проценио је срце овог човека и, кад се баштован окренуо да иде, рекао:
- Чекај! Ти си очигледно добар домаћин свога имања. Ја поседујем комад земље одмах до твоје. Желим да ти то поклоним као дар, да можеш да га обрађујеш и узгајаш на њему шта желиш.
Баштован је такође био дирнут, чак одушевљен, и отишао је кући радујући се.
Слушао то све један дворски племић са стране и био је задивљен. Рекао је сам себи:
- Ако је ово оно што се добије за једну шаргарепу – шта би се десило ако би краљ примио нешто много боље?
Тако је следећег дана овај племић дошао пред краља водећи прекрасног вранца. Наклонио се и рекао:
- Господару, ја се бавим одгајањем коња, и ово је најлепши коњ који је одгојен и који ће икада бити одгојен. Прими га као поклон од мене и знак моје оданости и поштовања према теби.
Али краљ је проценио срце овог човека, рекао "хвала", узео коња и једноставно отпустио племића. Овај је био шокиран. И зато је краљ рекао:
- Допусти ми да ти објасним. Баштован је поклонио шаргарепу мени, али ти си вранца поклонио себи.
Наравоученије:
"Пазите да правду своју не чините пред људима да вас они виде; иначе плате немате од оца својега који је на небесима. Кад дакле дајеш милостињу, не труби пред собом, као што чине лицемери по зборницама и по улицама да их хвале људи. Заиста вам кажем: примили су плату своју. А ти кад дајеш милостињу, да не зна левица твоја што чини десница твоја. Тако да буде милостиња твоја тајна; и отац твој који види тајно, платиће теби јавно." (Матеј 6:1-4)
"Ако при свакој пријатељској услузи одмах мислиш на захвалност, онда ниси даровао, већ продао." (Ф.М. Достојевски)
Прича о Лазару и богаташу
"Човек неки, пак, беше богат, који се облачаше у скерлет и у свилу, и живљаше сваки дан господски и весељаше се. А беше један сиромах, по имену Лазар, који лежаше пред његовим вратима гнојав, и жељаше да се насити мрвама које падаху с трпезе богатог; још и пси долажаху и лизаху гној његов. А кад умре сиромах, однесоше га анђели у наручје Авраамово; а умре и богати, и закопаше га. И у паклу кад беше у мукама, подиже очи своје и угледа издалека Авраама и Лазара у наручју његовом, и повикавши рече: Оче Аврааме! Смилуј се на ме и пошљи ми Лазара нека умочи у воду врх од прста свог, и да ми расхлади језик; јер се мучим у овом пламену. А Авраам рече: Синко! Опомени се да си ти примио добра своја у животу свом, и Лазар опет зла; а сад се он теши, а ти се мучиш. И преко свега тога постављена је међу нама и вама велика пропаст, да ови који би хтели одовуд к вама прећи, не могу, нити они отуда к нама да прелазе. Тада рече: Молим те дакле, оче, да га пошаљеш кући оца мог, јер имам пет браће: нека им посведочи да не би и они дошли на ово место мучења. Рече му Авраам: Они имају Мојсија и пророке, нека њих слушају. А он рече: Не, оче Аврааме! Него ако им дође ко из мртвих покајаће се. А Авраам рече му: Ако не слушају Мојсија и пророке, да ко и из мртвих устане неће веровати."
(Лк.16;19-31)
Lazarus and the rich man
Философија
Два пријатеља философирају:
- Видети значи веровати! - рече први.
- Није тачно! - одговори други. - Ја тебе видим, али ти не верујем...
Свеће за изношење
У црквеној продавници гурали су се људи. Узимали су углавном свеће. Млада жена замоли за десет воштаних свећа.
„Извините, да ли ћете их запалити или желите да их понесете са собом?“, упитала је продавачица.
„Са собом.“
„А могу ли знати ради чега?“
„Девојчица ми је болесна, баба ће је лечити. Одливаће восак.“
„О чему ви то? Па то је враџбина.“
„Ма какве враџбине? Увек смо тако лечили. Баба је верник, у цркву иде, свештеник је благословио да лечи.“
„То није могуће. Никада свештеници такве бабе не благосиљају, чак и не допуштају причешће, као врачарама.“
„Сама сам видела како ју је свештеник благословио.“
„А за шта је благословио, да ли сте слушали? Има таквих лукавих баба: лече људе враџбинама, восак одливају, а пре тога иду код баћушке и кажу: „Благословите!“ А баћушка, не знајући за шта моле, и благослови. Оне затим свима и говоре да су им, наводно, у цркви благослов за лечење дали. Тако, не узимајте грех на душу, него доведите дете на причешће, даће Бог и биће боље. И ви треба да се исповедите и причестите, јер наша деца – она су наши оваплоћени греси, ради нас, јадни, страдају.“
„Значи, нећете ми дати свеће?“
„Извините много, али да преузмем на себе такав грех, не могу... Прођите, следећи!...
„А мени дајте три било какве свеће“, замоли жена, која је стајала следећа.
„Са собом желите понети? А ради чега?“
„Па да очистим стан.“
„Како га ви то „чистите“?
„Па као и обично – запалим и освећујем све углове и сва нечист изгори.“
„А знате ли ви да је то враџбина?“
„А ако је то враџбина, шта се то онда овде у цркви дешава? Посвуда горе свеће.“
„Свеће имају једну намену – да светле, овде их и пале, да би сијале, а не „светиле“. Свећа је суштина наше молитве; ми свећу палимо, молимо се и одлазимо, а свећа гори и пламен се од ње ка небу уздиже, као и наша молитва. У томе је духовни смисао црквене свеће. А какав је духовни смисао, када ви са свећом по стану идете горе-доле? То је враџбина. Да би се стан осветио, треба свештеника позвати и светом водом собе пошкропити и зидове. Извините, ради таквих циљева свеће вам не могу дати.“
„А мени мила, само једну, али воштану. Ја не врачарим, хоћу ухо да полечим“, проговорила је друга, старија жена. „Све ми кроз уво сева, тако да ми треба да ставим топли восак у папир и он ће гној извући.“
„Бако! Па вама је восак потребан, а не свећа. Свећа је молитвом освећена, грешно је тако користити. Идите на пијацу и восак купите.“
„Али пијаца ми је далеко, мила, а црква, ето поред.“
„Добро, дођите сутра, питаћу у складишту, уколико тамо има свећа које још нису освећене, одвојићу једну за вас, притрпите се до сутра. Следећи!“
„И мени воштане. Мени не треба за враџбине, ја се лечим код лекарке вернице. Ми тамо за време медитације свеће палимо.“
„О, Господе! Каква медитација са црквеном свећом? То источњачке религије имају медитацију, а у православљу немамо такав термин. Нису такви лекари православни.“
„Не, она је јако православна! Код ње у кабинету свуда около су иконе. И „Оче наш“ она пред дијагностиком ауре чита.“
„Жено! Померите се мало у страну, сад ће се баћушка вратити, поразговараће са вама. Ви и сами не знате у какву клопку по својој вољи идете. Па какав је ово дан данас?
Следећи....и ви желите да понесете свеће са собом?“
„Ма не. Желим да запалим за здравље и упокојене.“
Тренутак у вечности
Живео ономад цар који је често размишљао о вечности, али је није могао разумети. Једном су му саопштили да постоји дечак пастир, који даје задивљујуће разумне одговоре на сва мудра питања.
Цар је позвао дечака и упитао:
- Реци ми, дете моје, колико дуго траје један тренутак у вечности?
Дечак је размислио и одговорио:
- У једној земљи, господару, постоји планина од чистог адаманта, која има 7 врста* у ширину, 7 врста у дужину и 7 врста у висину. На ту планину једном у сто година долеће мала птичица и оштри о њу свој мали кљун. Када птичица изоштри својим кљуном ту планину, тада ће проћи један тренутак у вечности.
Адамант је најтврђи камен и изоштрити огромну планину од тог драгоценог камена кљуном мале птичице, која на њу долеће једном у сто година, немогуће је. На тај начин измерити тренутак у вечности је такође немогуће, зато што је и он вечан.
* мера за дужину 1,06 км
Круг зла
Био један краљ који је био толико окрутан и неправедан да су сви његови поданици жељно ишчекивали његову смрт или барем свргавање са престола. Међутим, једнога дана, он их је све изненадио објавивши да окреће нови лист у своме животу.
- Нема више суровости, нема више неправде – обећао је и држао се своје речи.
Од тога дана, он је у целом краљевству био познат под надимком „Племенити господар“. Месеци су прошли након његове трансформације и једнога дана један од његових управника скупио је довољно храбрости да га упита:
- Господару, шта вам се десило толико важно да се тако изненада промените?
Краљ му је одговорио:
- Док сам једнога јутра јахао кроз моју шуму, видео сам да један од мојих паса јури лисицу. Лисица је успела да се домогне своје јазбине, али ју је ипак пас успео ујести за задњу ногу и тако је рани и остави убогу за цео живот. Касније сам одјахао у село и видео како тај исти пас лаје на неког човека. Човек без размишљања узе повећи камен, баци га на пса и сломи му ногу. Човек од страха поче ужурбано да трчи путем и ту налети на коња који га прегази и смрска му колено. Коњ настави брзо да трчи, али паде у неку рупу коју није видео и сломи обе ноге. Сведочећи свим тим догађајима, помислио сам: „Зло привлачи зло. И ако и ја наставим да чиним зло, сигурно ће се и мени нешто лоше десити.“ Тако да сам одлучио да се променим.
Његов управник изађе напоље уверен да је коначно дошло време да се краљ збаци са престола. Заокупљен мислима није ни приметио степенице испред себе. Паде и сломи врат.
Љубав и према животињама
Да, он је у љубави био богаташ,
обилан и блаженом надом,
и живом вером силан,
док свету изгледаше незнавен»...
Блажен је онај ко и животиње милује.
Код блаженог Теофила пећ се ложила и зими и лети, или боље рећи, није се ложила, већ се само димила. Он би у њу стављао дебелу цепаницу, која се стално гасила, те је морао да је потпаљује и по неколико пута. Разуме се да од таквог ложења, нарочито зими, у келији није могло бити топло. Често се дешавало да се и вода смрзне. Али, старац Теофил није обраћао ни најмању пажњу. Обукавши кожух и ваљенке, он би стао на молитву и духом се узносио изнад свих лишавања и потреба свог изнуреног тела.
Једног лета, када се старац налазио у Китајевској пустињи и живео у дрвеном крилу манастира, управник му је послао фурнаре да у келији поправе дотрајалу пећ. Међутим, Теофил их подмити да не поправе пећ, због чега се изложио прекорима управника Пустиње, јеросхимонаха Јова. Он је лично одузео старцу лактове чункова и преместио га доле, у камену зграду, ради опреза. Тада је блажени, у својој јуродивости, сместа позвао раднике и наредио им да развале целу пећ ради презиђивања по његовој жељи. Међутим, у томе је на време био спречен. Септембра исте године, на крају вечерње, упркос најстрожој забрани, старцу је пало на ум да наложи пећ. Учинивши то, он је по њој наређао земљане лонце и отишао у шуму. У његовом одсуству, све се стропоштало на дрвени под, који се запалио и просторију испунио димом. Дотрчала је братија те је заједничким напорима, мада не брзо, пожар био угашен. А сам виновник те беде дуго није пронађен. После их је све тешио речима:
- Ако Бог не допусти – свиње неће појести. Не ропћите због онога што није било. Боље славите Господа за Његову милост, јер чудна дела чини синовима људским.
Храну коју је добијао из манастирске кухиње, старац би обично помешао заједно, у једну посуду, не водећи рачуна да ли се ради о горком или слатком: и боршч, и кашу, и рен, и квас. А за оне који су се чудили његовом поступку, одговор је био: «И у животу је тако: и горко, и кисело, и слано, помешано са слатким – и све се мора сварити».
Али храну, коју је нудио намерницима и сиромасима, он остављаше у стању у коме је добијао из кухиње. Себи је понекад спремао кнедле, кашу од гриза или ситне резанце. Али, све је било без соли и уља и врло неукусно.
Уопште, Теофил је узимао веома мало хране. Средом и петком није јео ништа осим пола шољице меда, разблаженог водом и ледом. То му је била једина храна и у суботу и недељу прве седмице Великог поста, као и у суботу Страсне седмице. У друге дане те седмице није узимао чак ни воду. Чај старац није употребљавао. Уместо њега кувао је нану, коју је пио после заласка сунца, једно две чаше, премда увек до пола. Другу половину би сипао у лонче и частио намернике. Блажени никада није јео црни хлеб, већ бели, чак само средину, коју је вадио штипајући.
Осим свих тих необичних навика, блажени је имао још једну оригиналну особину – љубав према животињама и птицама. Од ограде Китајевске пустиње до самог руба манастирског рибњака простирао се омањи празан простор. Видевши да ничему не служи, Теофил је дозвао једног сељака и, плативши му, рекао:
- Довези сутра рало, узори и посеј конопљу.
- А шта ће вам конопља, баћушка.
- Небеске птице ће долетети и хранити се.
Сељак је тако и урадио. Конопља је нарасла и птице су у јатима долетале да се хране и множе.
Када се од разне бајате хране, која се налазила у келији, запатило мноштво мишева, Теофил је изгубио стрпљење од њиховог ноћног узнемиравања и намислио да их смири.
- Улови ми управника – рекао је једном младом појцу, дозвавши га код себе. – Улови, улови... Даћу ти за земичку.
- Како да га уловим кад стално седи у келији. Ако пробам и приђем, батином ће ме изударати да ћу до саме смрти памтити – смешећи се, одговори младић старцу, мислећи да говори о управнику Јову, кога није волео.
- Та не тог управника, будалице...
- Па ког, баћушка?
- Оног што лови мишеве. Али одабери неку несрећну скитницу, која зна да ради свој посао, а не да се прави важан и да се излежава на пећи.
Ускоро је мачор набављен и мишеви су се смирили. Али, пошто се утишао мишји чопор, почеле су да досађују бубашвабе. Тада блажени дозове келијника и каже му:
- Ево, узми новац и купи ми кокош.
Келијник је отишао у село и, уместо кокоши, купио петлића. Петлић шета по келији, тресе црвеном крестом и кљуца бубе по угловима. Изјутра, кад би уморан од ноћних молитвених подвига старац задремао, петао би одједном закукурикао.
- То није за манастир – закључи старац и поче дрмусати Ивана, свог келијника. – Носи га одавде да му нема ни трага ни гласа.
- Па куда да га носим? – упита сањиво келијник.
- Носи га искушенику Никифору. Дај му га од мене.
Келијник без поговора послуша и однесе петлића Никифору.
Искушеник Никифор је пре доласка у манастир био кмет и служио као лакеј код свог господара. Склон монашком животу, замолио је од спахије отпусницу и, дошавши у Кијев, ступио у братство Китајевске пустиње. Ту он живи и борави већ трећу годину, али га нечисте мисли збуњују и наговарају да изађе из манастира. Добивши од келијника петлића, Никифор стоји и размишља: «Зашто ли је старац послао петлића? Пошто зна да не једем месо, значи, нема зашта да ме изобличава». Али, због смирења, он прими петлића у келију.
И тако петлић оде, а код старца се појавила кокица. После месец дана искушеник Никифор долази код старца по савет. Блажени му, ништа не говорећи, даје и кокицу.
- Али, шта! Шта ће ми то, баћушка? Ни са петлићем не знам шта ћу.
- Узми, узми кад ти кажем. Нека буде пар.
Прошло је неколико дана. Никифор се случајно упознао са једном лепом девојком, и опхрван блудном страшћу, тајно отишао из манастира да би се убрзо потом оженио. Тек тада је схватио шта је значио петлић и зашто му је дата кокица да буде пар.
Пошто због удаљености није могао често да посећује Лавру и одлази у град, старац је набавио бика црне длаке на коме је ишао у свети манастир, а преко града одлазио и до Братског манастира. Али, пре него што вам кажем о том бику, испричаћу како је доспео код старца.
Иван Катков (месар из Полода, који је старцу у Братски манастир слао коњића) дође да обиђе блаженог. Пошто се исповедио, наставио је да старцу прича о својим пословима, па је, између осталог, споменуо и набавку једног веома хировитог, младог бика.
- Купио сам, баћушка, бика. Мислио сам да га оставим за себе, али не знам шта да радим са њим. Скот се сасвим помамио. На сваког иде роговима. Хоћу да га закољем, али ми је жао.
- А ти га поклони мени.
- Вама?! Сачувај Боже. Па њему се не сме прићи. Колико је само људи обогаљио.
- Немој да се бринеш. Научиће се он смирењу.
- Али, како ћу ја то...
- Једноставно. Приђи му и кажи му: «Еј, бикчићу, од сада ниси мој, већ оца Теофила. Спремај се код њега у госте».
Месар је тако и учинио. По повратку кући, пришао је бику и поновио речи које је старац изговорио. Бик, који је дотада фрктао и беснео, постаде кротак као јагње. Почео је мирно да се умиљава и да лиже газди руке. Тада му је један радник на рогове набацио уже и, предвече, бик би доведен у Китајевску пустињу, код оца Теофила.
Добивши бика, блажени је измајсторисао омање таљиге. Изнад задњих точкова је направио малу дашчару, покривену дебелим платном и почео да путује на свом «бајкуну» по околини. При томе, старац никада није седео напред, већ увек позади, леђима окренут бику. Док се возио, клечећи би успут читао Псалтир, који се налазио на малом налоњу, који је учврстио на колима. Али, ево шта је зачуђујуће! Бик није био упрегнут никаквим амовима ни уздама. Имао је само јарам и тачно је погађао намеру свог господара. Без икаквих узвика и повика потеривања са старчеве стране, довозио би га управо на одредиште, било у Подол, било у Братски манастир, било у Свету Лавру. А причају да је био паметан и да нипошто није хтео на камен да наиђе. А када би угледао неко узвишење, рупчагу или јарак, неизоставно би их обилазио да не потресе угодника (Божијег).
Но, не треба се чудити што се неразуман створ без бича повинује и што до тада свирепа звер постаје питома и кротка као овца. Јер, зашто су дивље звери на земљи постале свирепе? Због окрутности људске нарави...
* * *
Једном је блажени ишао обалом Дњепра у Лавру. Његов келијник Пантелејмон је био са њим. Било је, отприлике, четири часа по подне, и до звона за цркву остало је још око два часа. Дошавши наспрам места где се на другој обали у планини уздижу Пештере Лавре, старац угледа привезан чамац. Он рече:
- Чујеш, Пантелејмоне, шта сам смислио.
- А шта, баћушка?
- Пређимо на другу обалу Дњепра. Тамо нема ко да се моли Богу. Ми ћемо се помолити за све и прочитати Свети Псалтир.
- Како хоћете, баћушка.
Пришли су обали. Блажени је одвезао чамац, који је био без весала, и рекао Пантелејмону:
- Седај...
- А како ћемо прећи? – у недоумици упита келијник. – Нема весала, баћушка. Треба да отрчим по весла... Ено тамо је караула.
- Не треба... Седај, кад ти кажем!
- А како ћемо веслати? Рукама.
- Шта ће ти, глупане, весло?
- Да веслам. Да управљам чамцем...
- Седај, седај! Господ управља целим светом. Он ће и нашом олупином управљати.
Пантелејмон је сео и стао да гледа шта ће даље бити. Блажени је одгурнуо чамац од обале, а сам се сместио на крму и отворио Псалтир.
- Господе, благослови – рекао је и задубио се у читање.
И каквог ли чуда! Чамац је сам мирно кренуо напред. Пантелејмон је седео пренеражен, зауставивши дах. Није могао да проговори ни речи. Намрешкана река њихала је дотрајали чамац. Сунце је љубазно грејало са висине. Лаки поветарац кретао се ваздухом, нежно милујући лица путника. Растојање од друге обале се стално смањивало. Одједном је пред зачуђеним погледом келијника нешто бљеснуло. Из воде је праћнуло мноштво златних рибица које су, спустивши се на дно чамца, почеле да играју, јарко светлуцајући сјајном крљушти. Пантелејмон се скаменио и упитно погледао старца. Али, Теофил је седео не померајући се. Прекрстио је руке и дао му знак да ћути.
- Тихо... Ћути – рекао је он. – То су Божији анђели. Послао их је Господ нама за утеху.
Пантелејмон се неописиво усхитио све време се дивећи рибицама. И тек када се чамац приближио обали, рибице су скочиле преко руба чамца и нестале под водом.
При повратку, поновило се исто.
- Постави стражу пред устима својим – рекао је старац келијнику када су напустили обалу Дњепра. – Затвори двери уста својих и никоме не причај о виђеном док сам жив.
До старчеве смрти Пантелејмон је овај догађај чувао у великој тајности. Тек пошто је блажени преминуо, он је почео о томе да прича многим монасима у Лаври...
Христа ради јуродиви јеросхимонах Теофил
Из књиге «Сила се Божија у немоћи показује», Владимира Зноска
Чича Јанис и његова барка
Тамо где је с времена на време пецао са најстрмијих морских литица на обали Новог Скита, тај брат случајно упозна једног старог рибара. Имао је и лепу барку, али због старости више није могао њоме да се служи.
Рибар обитељи старца Јосифа, отац Н., помало зато што се, рецимо, сажалио на остарелог рибара, о коме се нико није бринуо, а помало зато што се, рецимо, намерио на његову барку, смислио је ово: оде до старца Јосифа и почне га молити да му допусти да се брине о старом рибару у замену за његову барку, која им је толико била потребна.
Мудри старац му, међутим, рече:
- Остави се сентименталности, да те не снађе зло.
Брат, међутим, није попуштао.
- Хајде, старче, како би то било лепо! Доносио бих вам свеже рибе...
Напокон, пошто је послушник толико инсистирао, старац је морао да попусти, али му рече:
- Лепо. Онда доведи старог рибара, али ти ћеш на себе преузети обавезу да се о њему бринеш. У реду?
- У реду. Нека је благословено.
Тако је и било. Отац Н. је заиста редовно доносио свежу рибу, али је и чичу-рибара вредно пазио и гледао.
Е, али шта се догодило! Није прошло много времена, а чича-Јанис се разболи. Добио је такву дијареју да није стизао до тоалета, већ је почео да прља и себе и своју просторију. То се понављало често, готово свакога дана.
До тада отац Н. није имао проблема. Али када је сироти чича почео да се прља, онда је... дигао руке. Шта да ради? Сам је то тражио, па је требало и да поднесе. Али и то је људски. Из свог кратког општежитељног искуства знам да у великој обитељи сви морају нечим да допринесу. Један употпуњава другога. Али да би чистили и прали старог човека који се прља, могу рећи да им је за то потребан нарочити благодатни дар. Мало је оних који то могу. Но, отац Н. је нашао решење. Боље да нема ни чича-Јаниса, ни његове барке. Похита старцу:
- Старче, договорили смо се да ја водим рачуна о ономе чичи. Али не да се прља сваки час.
- И шта да радимо, чедо моје?
- Старче, мислио сам да га вратим тамо где сам га нашао, па нека иде и његова барка.
- Ма знаш ли ти шта говориш? Ниси ли сам молио да се о њему бринеш? Зар сада да га отераш? У његовој личности пружамо уточиште Христу. Ако отерамо њега, значи да смо из своје куће отерали Христа. Хајде одлази, остави то мени, па да научиш да други пут не радиш по својој вољи.
Отац Н. оде, а старац одмах позове оца Харалампија.
- Оче, од данас се ти стараш за чича-Јаниса.
- Нека је благословено.
„Од тога дана", причао је старац, „су почеле наше муке. Прихватио сам га из послушности, али нисам могао да бар мало не осуђујем свога сабрата. `Ама, какав је то начин`, говорио сам у себи, 'да се он отресе искушења и да га навали мени на леђа.' Међутим, напрегао сам сву своју снагу и одагнао ту помисао. Уместо тога, почео сам у себи да говорим: 'Води рачуна, Харалампије, служиш самога Христа. Ако ниподаштаваш овог старог човека, ниподаштаваш самога Христа. Вичи по целу ноћ, или колико год хоћеш, да ти подари милост. У себи ћеш чути одговор: блажени милостиви, јер ће бити помиловани (Мт. 5, 7) и још: када чинисте једноме од ове моје најмање браће, мени учинисте (Мт. 25, 40). Пази добро, поново полажеш испит, немој да се деси да га не положиш.`
Умирио сам се захваљујући таквим мислима и почео марљиво да обављам своју дужност. Не само да сам прао гомилу упрљаних панталона свакога дана, него и самога чичу, као и траг који би он оставио од своје собе до тоалета. Као човеку, било ми је гадно. Два, три дана сам затискивао нос, али касније је толико оснажила молитва у мени, осећао сам тако велику радост и сладост да сам истински осећао да служим својега Христа. Као врхунац целокупне ове ситуације, десило се следеће чудо: иако сам у почетку држао нос од смрада, одједном сам почео да осећам јак миомир, баш онакав какав се шири из часних моштију, само још интензивнији. Уверавам вас да сам прао панталоне потпуно натопљене... својим рукама сам чистио... прљавштину, а миомир је био толико јак да је надјачао сваки други мирис. У себи сам се опијао тим миомиром. Када се то први пут догодило, отрчао сам старцу да му то исповедим. Уместо одговора, старац ми рече:
- Јеси ли читао у Евергетиносу о оној јуродивој коју су у неком манастиру све монахиње сматрале истински лудом? Не само што су јој се изругивале, псовале је и ударале, него су јој давале да ради најпрљавије послове. Е, она је имала такву благодат и зато је била све срећнија што су је више ниподаштавали. Теби је Бог дао такву благодат на дар и то само због твоје усрдности и послушности."
Али, да се не бисте питали шта је даље било са чича-Јанисом, испричаћу вам.
Од онога дана када је сироти чича постао проблем, старац Јосиф је почео топло да се моли, говорећи: „Господе, Ти си нам га послао. Ја не могу да га отерам. Ти нам дај решење." После неког времена чича се поче спремати да оде. Рекоше му:
- Куда ћеш, чича, у оваквом стању?
- Шта се вас тиче. Хоћу да идем. Одведите ме тамо где сте ме нашли.
Пошто је чича толико навалио, да је чак почео и да виче, рече старац:
- Сада можемо да га одведемо тамо где смо га нашли. Немамо одговорност. Ово је решење од Бога.
Из књиге "Бог те неће оставити", старац Харалампије