Lost my way II by moroka323

 

 

 

Једна се жена жалила својој комшиници на пријатељицу која ју је увредила. Комшиница је стаде умиривати, уједно јој саветујући да опрости пријатељици увреду.

- Молим...?! А зашто бих...? Након свега што ми је приредила? Не, злобу не могу опростити! – рече жена. – Осим тога, због чега да волим људе који мене не воле, и зашто да чиним добро кад сви око мене гледају да те преваре, издају и учине ти сваку пакост?

- Испричаћу ти једну причу – рече јој комшиница. – Живео једном један човек. И замоли он Мајку природу да учини да ноћу буде светло, како не би морао палити свећу, и да зима буде топла, како не би морао ложити пећ. Но Мајка природа зна најбоље и како би требало да буде, тако да она не удовољи молби овог човека. Он се због тога силно наљути, те рече одлучно:

- Тако значи! Е у том случају ни ја нећу палити ноћу свећу да ти сија и буде светло. И нећу зими ложити пећ да се ти грејеш. Чак ћу и врата од куће држати отворена, да се ни унутра топлота не задржава, па нека ти буде хладно.

- Каква будала! – рече жена, прекинувши комшиницу. – Мислио је да он својом свећом прави светлост и својом топлотом из пећи да греје свет. Надмени лудак! Та то је, пре свега, било потребно њему самом. Мајка природа се сама стара о себи.

- Па због чега ти – добаци комшиница – радиш исто?

- Ја?! – зачуђено ће жена.

- Да, ти. Зашто ти гушиш у себи своју љубав, када је свуд око тебе тама, и због чега ускраћујеш топлоту свог срца, кад се око тебе налазе хладна људска срца? Зашто да седиш у мраку и чекаш да те неко обасја? Зар није боље да светлиш себи и другима? Јер ћеш тако и сама пронаћи пут и, сасвим могуће, угледаће га и они око тебе и поћи с тобом руку под руку. И зашто да седиш у хладном и чекаш да те неко огреје? Радије разгреј своје срце, па ћеш његовом топлином разгалити и срца других људи, тако да из топлих срдаца неће долазити хладноћа.