Прича из дневника
Истинита прича пронађена у дневнику Аустроугарског официра.
Укотвила се у Црну Гору Аустроугарска флота. Увече су приредили вечеру на броду за племенске старешине. Скупили су све виђеније људе. Кад је почела вечера један млади официр упита Црногорце:
- Зашто се ви борите са Турцима? То је огромно царство, тешко да ће да га победи тако мала земља?
Један од старешина племена одговори:
- Морамо због хране, отимају нам храну и наметнули су порезе.
Кад капетан то чу, поче се смејати гласно и рече:
- То није разлог да се губи глава. Ми се боримо због угледа, части, поштења! То је разлог за губитак главе, а не храна!
Остали официри су са поносом одобравали тај одговор младог капетана. Онда се са доњег краја стола зачу глас једног старог Црногорца:
- Е, децо моја, свако се бори за оно што нема!
Комадић огледала
(слика са нета)
Кад је професор завршио с предавањем, упитао је као и обично, из навике:
- Има ли питања?
Не очекујући никакав одговор, био је силно изненађен када га је један од студената упитао:
- Професоре, који је смисао живота?
Неки од студената, који су већ излазили, чудно су се подсмехнули на питање свог колеге и наставили својим путем.
Затечен, професор је неко време проматрао студента питајући погледом је ли то питање било заиста озбиљно или само нека шала. Схватио је да га је студент ипак озбиљно поставио.
Професор рече:
- Одговорићу вам.
Посегне руком у џеп и извуче новчаник, а из њега извади комадић огледала величине новчића.
И започне своју причу:
- Био сам дечак у време рата. Једног дана сам на улици угледао безброј комадића огледала које је неко разбио. Будући да нисам имао играчака, узео сам један од тих комадића како бих се њиме мало поиграо. Када сам се почео играти са огледалом, понело ме сазнање да могу сунчеву светлост усмерити у нека места и углове где сунце никад није могло допрети: дубоке рупе, тамне просторије на северној и хладној страни зграда...
Када сам одрастао и постао човек, схватио сам да то није била само игра, већ и метафора онога што бих могао чинити у животу.
И ја сам делић једног огледала, којег не познајем у целости и свој његовој величини.
Али, с оним што имам и што мислим да јесам, могу унети бар мало светла, истине, разумевања, доброте и нежности у тамне и скривене кутке људских срдаца и можда променити нешто у човеку чије је срце мрачно.
Ако и други људи то примете и схвате, можда се потруде учинити исто – унети светло тамо где га нема.
Ето, у томе је за мене смисао живота и због тога још увек чувам комадић огледала, јер ми је својом игром светлости показао пут.
Прека снаја
Свекрва се спрема да посети своју сестру на дуже време. Пред полазак, она позва снају и рече:
- Овако, док се ја не вратим, ти да ми сашијеш блузу.
Након два месеца, свекрва заврши с гостовањем и врати се кући. Позвавши снају, она је упита:
- Снајка, јеси ли сашила блузу? Донеси да је обучем.
- Скоро је готова – одговори ова. - Недостају само рукави, крагна, леђа и предњица.
Избор је ваш
Пуно ведро
Један човек купи себи нову кућу, бољу и лепшу од претходне. Уз њу је ишао и воћњак – уређен и богат плодовима. А поред њега, живео је много завидан комшија, који је на све начине покушавао да озлоби човеково расположење: бацао му је смеће пред врата или чињаше какву другу гадост. Пробудивши се једног јутра изузетно доброг расположења, човек изађе на веранду, а кад тамо стоји ведро с помијама.
Човек узе ведро, просу помије, ориба га да се сија и, набравши у њега најлепше, најсочније, најукусније јабуке, оде до комшије.
Комшија, чувши куцање на вратима, злурадо помисли:
- Најзад ми је пошло за руком!
И отвори врата с надом да ће избити свађа, али му човек пружи ведро са јабукама, говорећи:
- Ко је чиме богат, он то и дели!
Мукотрпан посао
Једном, преподобног Исихију упита игуман манастира какво му је здравље. Исихије одговори да се осећа изморено.
- Радим један болан и напоран посао. Дан и ноћ се борим да обуздам два сокола, да образујем два зеца, укротим два орла, бдим над једним змајем, борим се са лавом и бринем о једном болесном човеку. То је моја борба.
Чудне ствари је говорио преподобни Исихије. Али шта све то значи, приупита радознали игуман.
- Два сокола су моје очи; оне не треба да виде ништа што ће им нанети штету. Два зеца су моје ноге, које морам научити да ходају путем Божјим. Два орла су две моје руке, које никада не треба да чине насиље и неправду. Змај је мој језик, који морам обуздавати док говорим, али и поучити да ћути - кад је потребно. Лав је моје срце, које се свако мало противи и неће да се приклони Оном Ко га је начинио. Болесник је моје ЈА, које не може да стоји на својим ногама.
Напорна је борба преподобног Исихије, али је нама допадљива. Битка јесте силна, али је победа светла. Мукотрпно је дело посвећења удова нашег тела, али је и божанско.
Са грчког превела А.М.
Разбијено стакло
Разбитое окно - Екатерина Пастернак
Један наставник упита тројицу својих ученика:
- Због чега пуца прозорско стакло, када се на њега баци камен?
- Због тога што је камен тежак – одговори први.
- Зато што је стакло крхко – рече други.
- Због сигурне руке, јаког и прецизног ударца – изјави трећи.
- Нико од вас није дао тачан одговор, драги моји. Стакло пуца јер је прозор - затворен!
Научите да идете Путем отвореног срца, и ниједна непријатељска стрелица га неће разбити пролазећи кроз танану тканину душе.
"Учење"
После извесног времена видиш суптилну разлику између дати руку и заробити душу.
Неко схвати да љубав не значи спавати са неким и да дружење не значи сигурност,
да пупољци нису одговор и поклон није обавеза и почињеш прихватати грешке
уздигнуте главе и широм отворених очију.
И научиш планирати данас јер сутра је несигурно,
а будућност се може распасти на пола пута
и после извесног времена схватиш да, ако претераш, Сунце пече до бола.
Тако неко засади цвет у своме врту и украси властиту душу уместо да чека да му
цвет буде поклоњен
И схватиш шта заиста можеш поднети, колико си заиста јак, колико вредиш...
и тако учиш, учиш… и сваким даном учиш…
С временом увиђаш ко је у стању волети те са свим твојим манама, без жеље
да те мења, и ко ти може пружити сву срећу коју желиш.
С временом научиш да реч изговорена на растанку може повредити за цео живот…
С временом научиш да се свако може извинити, али опростити могу само велике душе.
С временом схватиш да је време проживљено са неким непоновљиво.
Научиш да онај који не поштује и понижава друге, прије или касније, буде и
сам вишеструко понижен.
С временом научиш градити свој пут данас, јер сутра ко зна шта ће бити…
С временом научиш да нема ни будућности ни прошлости; постоји само
садашњост која се догађа баш у овом тренутку…
С временом ћеш видети да, без обзира на то што си срећан са особом која је поред тебе, очајнички желиш оне који су до јуче били са тобом, а отишли су.
С временом ћеш научити опростити, молити за опроштај, рећи да волиш,
рећи да желиш, рећи да ти је потребно и рећи да желиш бити пријатељ,
јер пред крај живота је за то касно и нема више смисла.
Нажалост, само с временом…
Хорхе Луис Борхес
Благо са тавана
Изгубљеним лепотама:
детињству и мајци Ангелини
Испод црвоточне греде под пауковом мрежом у похабаном картонском коферу на тавану становале су старе књиге.
- Ах, ах, остариле смо! - вајкале су се. - Нико нас већ годинама не узима у руке, а стан нам је тако запуштен и прашњав да једва дишемо.
- Благо ли се нашим сусеткама што станују испод нас, у топлој и светлој соби! Младе су, одевене по последњем књижарском модном журналу у кожне, платнене и лаковане корице, а пелерине су им омоти шарени као цветне баште. По цео дан уживају у сјају полица на којима се огледа чак и сунце када ускочи кроз прозор.
А за то време у блиставој полици туговале су нове књиге:
- Ето, већ две године како станујемо на овим удобним полицама, а ни газда ни газдарица, ни њихов дечак ни девојчица никако да нас узму у руке.
- Седети овако данима, а не доживети радост да будемо читане, то је грозно.
- Чак нам ни странице нису исекли.
- Чудан некакав свет!
- А гости су им још чуднији, драге моје, — зацвркута књижица у златном повезу. - Када дођу у посету, на нас уопште не обраћају пажњу. Обично се диве регалу и кажу: "Тако скупоцен регал још нигде нисмо видели".
Док су се незадовољне књиге једна другој жалиле, дечак и девојчица пуштали су са прозора папирне ласте и тако се забављали. Ласте су лебделе, изводиле лупинге и напослетку се меко спуштале. Али, једна не стиже до асфалта. Накриви се и у бришућем лету закачи за рекламни пано пред кућом. Ту и остаде. А на паноу је писало:
Дан писане речи. Поклоните књиге Народној библиотеци. Биће вам захвална. Завирите у подруме, на таване, можда се тамо крије велико благо.
- Јао, па и ми имамо књига на тавану! - сети се дечак.
- Да их поклонимо, ионако су старе? - рече девојчица.
Мало их обрисаше од прашине и тако учинише. Али, ни девојчица ни дечак не помислише да ће због тога постати славни.
Као прве дародавце лично их поздрави управник Библиотеке и предаде им захвалнице. Сутрадан су о свему томе писале новине, а што је било најважније за девојчицу и дечака чак их је и учитељица похвалила пред целим разредом.
Тако заборављене старе књиге са тавана постадоше веома поносне када сазнадоше да ће убудуће бити запослене у Библиотеци. Корице су им сијале од радости. Али, праву радост доживеће тек после извесног времена. Пошто их библиотекари умише, дотераше, уписаше у централни каталог и на једној од вишеспратних полица доделише стан, дозволише им и да се друже са људима. То је тек био живот. Почеше да посећују градове, варошице и села, вишеспратнице, солитере и чобанске колибе; да путују таљигама, лађама, на самарима брдских коњића, аутомобилима, железницом, тролејбусима, а неке чак и авионима. И свуда су их пажљиво узимали у руке, превртали им листове и говорили:
- Добре старе књиге. Мудрост је у њима вечита.
- Благо ли се старим књигама! - позавидеше им тада неисечене и непрочитане књиге са луксузног регала.
И би им жао што за време празника писане речи и оне нису становале у старом картонском коферу иза паукове мреже, испод црвоточне греде на прашњавом тавану.
Драгиша Пењин (1925 – 2000)
Кад је деда лумповао (оригинална верзија), за коју је текст написао писац, песник и романсијер Драгиша Пењин.
Љубав до гроба
Живео једном човек, који је силно желео да доживи љубав – ону искрену. Он је веровао да је права љубав она која траје до гроба. И молио се Богу за такву љубав.
Једнога дана, срео је жену и заљубио се у њу, као и она у њега. И поче он Бога испитивати да ли је то његова невеста и хоће ли са њом спознати праву љубав.
И Бог му одговори:
- Да, то је твоја жена и љубав ће ваша до гроба трајати и ви ћете умрети у истом дану.
Човек је био веома срећан и заблагодари Богу.
Њих двоје се венчаше и децу изродише. А након седам година умреше. Обоје у исти дан.
Човек, дошавши на небо и сревши се са Богом, упита:
- Зашто си нас тако рано узео са земље?
Бог одговори:
- Ја сам само испуњавао твоју жељу. Но, твоје срце је могло да воли само толико, не више.
Сузе јаче од смрти
(Успомене проповедника и мисионара у Сибиру с почетка 19. столећа)
С тим сам се човеком срео у следећим околностима. У једној од тамница Њерчинске робијашнице избила је побуна међу затвореницима. Затвореници су се поделили међу собом на два табора и врло се свирепо сукобили. Био сам одређен да брзо одем у робијашницу, управо у ту тамницу. Тако сам и урадио. Затвор је био опкољен војницима. Затвореници, подељени на две стране, стајали су у дворишту затвора. Када сам ушао у двориште и обратио се затвореницима, део њих, окруживши ме, са пажњом поче да слуша моју проповед. Кад видех да су дошли у стање ганутости - позвах и другу групу затвореника, која је била непријатељски расположена према првој, да и она послуша реч Божију, те да међу собом прекрате свако непријатељство и да се помире. На то ми вођа друге групе, Сахалинац, узврати грозном руском псовком и припрети песницом. А ја тада сиђох са места с ког сам проповедао и пођох право к њему, и са свим својим свештеничким одјејанием припадох к његовим ногама и тако клечећи пред њим рекох му:
- Сине мој, мили! На коленима клечим пред тобом и молим те, послушај ме, испуни моју сузну молбу, измени свој живот, постани други човек! О, када би овога часа овога трена, видела тебе твоја мила мајка, да клечим пред тобом на коленима, и она би пала на колена; а ако је већ умрла, она би се од страшне жалости за твојом душом неколико пута преврнула у гробу!
Тако умоливши затвореника, ја постигох свој циљ и он ме подиже са колена те нас двојица, праћени многима који су стајали крај њега, кренусмо ка месту са когa сам им свима и почео да проповедам. После проповеди тај исти затвореник сам ми даде чврсту затвореничку реч да више неће бити вођа ни у каквој побуни.
После свега, исте вечери пошто одржасмо опело за неколико затвореника, започесмо свеноћно богослужење. За време службе још двапут проповедах. По свршетку богослужења затвореници су пожелели да се исповеде и да се на сутрашњи дан причесте Св. Тајнама. И онај затвореник пожеле исто. Идућег дана у девет чaсoвa ујутру уђох у цркву, кад, гле, баш сретох Сахалинца. Он, угледавши ме, приђе ми и прошапута:
- Баћушка, ја не могу да се исповедим и да се причестим, стидим се од затвореника.
- Брате мој, мили, послушај ме данас као што си ме послушао јуче. Зашто мењаш Христа за лажни страх? Послушај ме, радости моја, исповеди се и причести се.
Он обори очи и некако нехотично одговори:
- Испунићу вашу молбу, ја се тридесет и седам година нисам исповедио. Још од гимназијских дана када сам се последњи пут и причестио.
Истог сам га часа повео у олтар и тамо га исповедио. Исповест је била потресна! Треба још рећи да је тај затвореник добио више образовање, да је први пут допао затвора потпуно без кривице, где је провео три месеца и одакле је изашао тако озлобљен да за њега више није постојало ништа свето. Раније је био послан на Сахалин због убиства. После неког времена је побегао оданде. Седам или осам пута је бежао из затвора. Сви су ти бегови били људском крвљу заливени. Није штедео ни старе ни младе. У многим је затворима био „Иван Грозни", тј. затворски цар. Њему су се беспоговорно покоравали сви затвореници у затворима где се налазио. На Сахалину је својом сопственом руком задавио многе затворенике као муве. Сви су га се бојали и поштовали су га као свога неограниченога владара. У једном сахалинском затвору, он је лично изрекао смртну пресуду шесторици затвореника који су у тачно одређени час извршили самоубиство. Када сам, после њега, исповедио општом исповешћу још неколико заточеника, и (који се синоћ нису јавили на исповест a кoje сам познавао одраније из многобројних исповести) почео сам да служим Свету Литургију. После читања Светог Јеванђеља држао сам проповед о свепраштајућој љубави Христовој према грешницима који се кају, пocлe причасна, кад изађox са Чашом Господњом, на дверима одржах десетоминутну проповед. Почех да причешћујем затворенике, на ред дође и онај Сахалинац. Он отвори уста. Кад сам му у њих ставио кашичицу са Светим Даровима он се наједном зањиха, очи му се испунише сузама, и истога часа потресе се свим својим бићем. Само што се удаљи од Чаше Христове и погледа на икону Спаситеља, он подиже у ваздух своје џиновске руке и громко, да сви чују, повика:
- Xристe! Христе! Зар си ми опростио? О, Боже! Зар си мени, таквом страшном убици и разбојнику oпростиo? Па ја сам као грчки сунђер сав натопљен људском крвљу; ја сам стотине невиних душа погубио. Колико сам пута пустошио цркве! О, Господе! И Ти си ми опростио?! О, милосрдни Господе! Ја сам силовао своју мајку, сестру, децу, ја сам се предавао скотолоштву! О, ко се са мном може поредити по гресима – и Ти, и Ти си, Господе, мени опростио ?! Чујеш ли, Господе, па ја сам читав свој живот хулио на Тебе, проклињао Те, и Ти си, Христе, мени све, баш све опростио? О, колика је Твоја љубав према мени, Господе? Ја је не могу поднети, нећу је моћи поднети, ја нећу данашњи дан преживети, умрећу, она ће ме погубити!
При оваквој небивалој сцени ја нисам могао даље да причешћујем, ушао сам у олтар и тамо, наслонивши главу на Свету Трпезу, горко заплаках. Заточеници почеше тако да ридају и јецају, да ми се учинило да се читав храм потресао плачем који се претворио у неподношљиви хук што је раздирао свако срце. Тамо су стајали и неки часни богомољци, и од њих је неколико пало у занос.
Служба се завршила, и ја чух у дворишту затвора некакво чудно комешање. Када приђох прозору, имао сам шта да видим. Онај исти Сахалинац је на коленима пузио пред другим заточеницима и молио их за опроштај. Око њега се окупило мноштво затвореника тако да је читаво двориште изгледало као нека густа жива маса људи који су се, као ласте око гнезда, тискали око клечећега. Неки су га љубили, други, и сами заражени његовим покајањем, кајали се за своје грехе и проклињали свој преступнички живот, а неки су, пак подизали своје очи ка небесима и молили Бога да им опрости грехе.
Док бејах на ручку код начелника робијашнице овај се затвореник јави начелнику и замоли за дозволу да неко време проведе сам у самици. Овај ми је затвореник писао многа писма, a у последњем је написао да ће, чим оконча робију, отићи у Валаамску обитељ.
Архимандрит Спиридон
(са руског P.Л. и М. А.)
Неискреност
сликар Шупляк Олег
Један познати сликар пожелео је да својим кистом извргне руглу неискреност. Нацртао је индијског монаха и, кад се цртеж посматра из далека, добија се утисак да се овај моли, али што му се више прилази, уочава се да, у ствари, пије пиво.
Колико ли је само људи који се из далека чине побожни, са изграђеним ставовима и идеалима! Из далека посматрано, наравно. Међутим, кад им се приближиш и погледаш из близине, тада увиђаш какви су уистину. Завеса обмане пада и открива се стварни човек.
Неистину је осудио наш Господ, разобличивши је, те се стога од хришћана очекује да стоје усправно, да се не претварају и, пре свега, не крију, будући да њих не треба да занимају људи, већ Бог.
превод са грчког А. М.
Још једне очи
У народу се прочуло да Свети Сава даје деци још једне очи, поред оних које дете има. То дочула мајка која је имала синчића јединца. Упути се она Светом Сави. Дође к њему и рече:
- Чула сам да дајеш деци још једне очи. Довела сам ти свог сина да и њему тако учиниш.
- Добро – рече Свети Сава. – Иди с дететом на оно брдо и реци ми шта си видела.
Мати оде на брдо. Гледала амо, гледала тамо и није ништа видела. Врати се и рече Светом Сави да није ништа видела. Он јој рече да дође за три године.
Кад су прошле три године, дође она мајка опет. Свети Сава је посла на удаљеније брдо, да добро погледа, и каже му шта је видела.
Гледала мати гледала, и није ништа видела. Кад се вратила, Свети Сава јој рече да опет дође за три године.
Кад је дошла после три године, Свети Сава их поведе на треће, још даље брдо и упита мајку шта види.
Њен син, који је сад већ имао седам година, повика показујући руком у даљину:
- Мати, гледај, ено, нешто се сјаји!
Онда рече Свети Сава:
- Е, дете, добро си видео!
И рече мајци да онамо одведе дете и остави га тамо четири године, па ће добити још једне очи.
Мати одведе дете. А кад тамо, то је била школа.
Кад су прошле четири године, оде мати да види своје дете.
Дете је имало само једне очи.
Мати га одведе Светом Сави и потужи се:
- Рекао си да ће дете добити још једне очи, а оно као и пре.
Свети Сава узме једну књигу, отвори је и покаже матери:
- Шта видиш ту?
Мати погледа и рече да види само неке цртице и шаре.
Затим Свети Сава показа то исто детету.
- Шта ти, синко, видиш?
Дете се загледа и поче читати из књиге.
- Ето видиш – рече Свети Сава – да твоје дете има још једне очи. Оно види то што ти не можеш видети, јер не знаш читати.
Свима који се уче
и онима који их уче -
срећна Слава Свети Сава!
Нека нам је свима Богом благословен Савиндан!