Све у причама бива

Не желим знати

Не занима ме како зарађујеш за живот.

Желим знати за чиме чезнеш и усуђујеш ли се сањати о испуњењу жеље свога срца.

Не занима ме колико ти је година.

Желим знати јеси ли спреман направити будалу од себе због љубави, због снова, због пустоловине која се зове Живот.

Не занима ме који планети су у опреци с твојим Месецом.

Желим знати јеси ли дотакнуо средиште своје туге, јесу ли те животне издаје отвориле или си се скврчио, затворио због страха од нове боли!

Желим знати можеш ли седети с боли, мојом или својом властитом, не помакнувши се да је застреш или умањиш или излечиш. Желим знати можеш ли боравити уз радост, моју или своју властиту; можеш ли се предати дивљем плесу и допустити да те занос прожме све до вршака прстију, не опомињући нас да будемо опрезни, да будемо реални, да не заборавимо своја људска ограничења.

Не занима ме је ли прича коју ми причаш истинита.

Желим знати јеси ли у стању разочарати другога како би остао веран себи; можеш ли поднети оптужбе о издаји и не издати властиту душу.

Желим знати можеш ли бити веран и стога достојан поверења.

Желим знати можеш ли видети Лепоту чак и ако је нема свакога дана, и можеш ли напајати свој живот Божјом присутношћу.

Желим знати умеш ли живети с поразом, својим и мојим, па ипак стати на обалу језера и довикнути сребрном Месецу: „Да!“

Не занима ме где живиш и колико новаца имаш.

Желим знати можеш ли након ноћи проведене у боли и очајању устати, измучен, с умором у костима, и обавити све оно што је потребно за децу.

Не занима ме ко си, ни како си дошао овамо.

Желим знати хоћеш ли стати са мном у средиште ватре и не устукнути.

Не занима ме где, ни шта, ни са ким си учио.

Желим знати шта те подупире изнутра, кад свега осталог нестане.

Желим знати можеш ли бити сам са собом и волиш ли уистину своје друштво у пустим тренуцима.

Позив

надахнуто Сањачем с планине Ориах,

индијански поглавица, 1994.

Две анегдоте

Прича иде овако:

- Клањам се, Екселенцијо!

- Моја је титула виша – упозори га Тесла.

- Височанство? – промуца портир.

- Још виша – каже Тесла.

- Величанство? – једва изговори портир.

- Још виша – каже хладнокрвно Тесла.

Ту већ портир занеми, јер веће титуле није знао.

- Ја сам Србин – растумачи мирно и достојанствено Тесла.

Притиснути несрећом, окружени углавном непријатељима, преплашени ратом који се, по сценарију, премешта из једног краја у други, приближавајући се, тако, Косову и Метохији, све чешће се чује слоган: Сви смо ми Срби! Да ли је баш тако и по чему смо сви Срби? Нису ли Срби Србима нанели највише зла? Шта је о српству Србима говорио један од најумнијих људи у српском роду и Српској Православној Цркви, Ава Јустин Поповић? Њега су, после рата, српски комунисти гонили по Овчарско-кабларским клисурама с намером да га убију јер су чули да је „много учен човек и као такав штета по нову власт…“ Преживео је некако и нашао мир у манастиру Ћелије код Ваљева. Ту је налазио своје најтрезвеније и најпоузданије саговорнике. То су они отмени српски сељаци који празником, свечано одевени, долазе у свој храм и који с мало речи много казују. У њима је видео Србију пуну моралног здравља, био је сигуран да само они које је зањихала колевка православља остају постојани, непоколебљиви чувари вредности нације. И ова причица је настала у возу којим путује Ава Јустин и чита свој молитвеник док се преко пута њега разбашкарио Брозов официр. Примећује Ава да га официр посматра с подсмехом и готово са жаљењем. Као да се пита: зар у овој земљи усрећитељског комунизма још има оних који радо облаче мантију? Не слутећи да пред собом има универзитетског професора, доктора наука, официр би да заподене разговор и да му каже шта мисли о њему и о његовој религији. И тако отпочне разговор .

- Јеси ли ти калуђер? - упита официр упирући прстом у Аву.

- Калуђер! - потврди Ава.

- А јеси ли Србин? - пита даље официр.

- Србин по свим обележјима! - одговори Ава. И да не би било недоумице, брзо додаде: Крштен, васпитан у вери својих праотаца, молитвен, одан Богу и роду српском.

- Па… и ја сам Србин - шапатом рече официр.

- Ма немојте, молим вас - као изненади се ава. - А по чему сте Србин?

- Па… рођен сам у Шумадији. То је довољно.

Ава одлучи да брзо оконча овај разговор. Зато рече:

- Видите, и во је рођен у Шумадији, и пасе шумадијску траву, али, упркос томе, није Србин!

Да је међу живима, Ава Јустин би тешко разумео слоган о томе да смо сви Срби.

АНТОНИЈЕ ЂУРИЋ

Свиња и крава

Жалила се свиња крави, како јој је лоше, говорећи:

- Када говоре о теби, људи увек наглашавају твоју доброту и благост у очима. Наравно, од тебе добијају млеко и маслац, али од мене имају још и више користи: кобасице, шунке и шницле, кожу и изнутрице, чак и папке кувају! Па ипак, мене нико не воли. Због чега?

Крава размисли на тренутак па рече:

- А можда због тога што им ја дајем за живота?

Пријатељи

(слика са нета)

Година је све више - пријатеља све мање.

Пријатељи се губе тако што их украду жене (последњи пут смо их видели на момачкој вечери), краде их посао, краду их године, време, краде их смрт, краду их неке друге, стране земље, краду их нам њихова деца, њихово име у новинама, њихово лице на телевизији, краду их нам наше речи о њима које су чули од трећих пријатеља. Одржавамо панично нека климава пријатељства, кријући сопствену слабост и страх да останемо сами. Највећи број наших пријатељстава су нека врста бедног споразума са савешћу, бекство од самоће.

Како само завидим пријатељствима старим педесет година! Колико је само било потребно љубави, стрпљења, мирења са грешкама, пристајања на слабост; колико лукавства да се годинама краде време од посла, од амбиција, од породице и послеподневног сна - колико много разумевања да се одржи та слабашна, крхка биљка пријатељства између два старца што се дуже од једног људског века налазе у "Мажестику", у подне, после свих добрих и лоших година! Два старца у "Мажестику", у подне - два преко ноћи остарела дечака што познају неке само њима знане пролазе кроз забрањене капије којих више нема, рупе у тараби, и тајанствене тунеле у ишчезлим вртовима, сада после свега и друже се свакога дана у подне: једанпут кафу плаћа један, други пут – други.

Занимљиво, за крај неког пријатељства увек окривљујемо друге, никад себе. Ретко ко од нас помисли за себе да има можда тешку нарав или склоност ка новим пријатељствима. Што се мене тиче, стари пријатељи су ми праве драгоцености у животу. Наравно, као и остали, склапам нова познанства али више од свега чувам пријатељства са онима који ме памте док сам још имао тамну косу и био склон лудоријама.

Момо Капор

Сваке Недеље посета

Један човек је сваке Недеље посећивао војно гробље. На једном гробу је увек остављао мало цвећа и лио вруће сузе.

Гробару је ово било чудно и једном приликом га упита:

- Да ли је то гроб твога детета?

- Не - одговорио је посетилац.

- Да ли је то гроб твоје жене?

- Не - негирао је поново.

- Ко је онда та особа коју сваке Недеље посећујеш?

- То је онај што је умро уместо мене. У последњем рату, овај човек је прихватио да иде на задатак уместо мене, јер сам ја био сиромашан и имао много деце. Ратовао је и био убијен.

Задивљујуће дело мртвог хероја, који је жртвовао свој живот из љубави према своме брату. Међутим, загледајмо сад ову жртву и присетимо се жртве нашег Христа, Који је умро за тебе и за мене? Зато је и наша дужност да сваке Недеље идемо у храм Божији, да принесемо мало цвећа и пролијемо нешто суза захвалности на жртвенику Христовом, Који је распет за нас. Редован одлазак у цркву твори најбољи принос захвалности Господу.

Превод са грчког А. М.

Просјак у дечјем врту

Неки стари, стари просјак створи се једне недеље пред градском црквом. Свима се учини врло необичан; није личио на друге просјаке. Глас му је био много блажи, очи су му биле много лепше него код других просјака. И одело његово, мада је све било искрпљено, изгледало је друкчије него код осталих просјака. Зато су га
људи, излазећи из цркве, неповерљиво или радознало гледали и скоро га заобилазили. Једни су говорили:

- Овај нам се просјак чини много сумњивим, мора да је нека ухода!

Други су говорили:

- Овај просјак има тако беле руке, као свеци на иконама!

Трећи су говорили:

- Овај просјак има благ глас, као да је дуго у цркви певао!

Неки од њих пружише му коју пару, а неки га мимоиђоше, журећи својим послом. А чудновати просјак помисли: „Људи су или неповерљиви, или равнодушни, код њих нећу много напросити. Идем да потражим децу, она су сигурно много боља.” Тако рече просјак и изиђе полако из порте.

Ишао је тако, ишао, па наиђе на неки врт, где су се деца играла. Просјак уђе унутра и седе на прву клупу, посматрајући их. Деца су, као зечеви, скакутала међу дрвећем, шаренила се по врту као огромни лептирови, и просјак како беше дошао из краја много лепшег него што је земља, није могао од њих ока одвојити. После неког времена он помисли: „Е, сад ћу да видим какво срце имају“.

И устаде са клупе.

- Оголио сам, немам шта да обучем, удели ми штогод Бога ради! – рече он некој малој трогодишњој девојчици.

Девојчица му пружи своју марамицу говорећи:

- Ево, нека ти мама сашије кошуљу.

Чудновати просјак тада приђе малишану, што се играо на гомили песка.

- Обосио сам, немам шта да обујем, удели ми што Бога ради!

Дечак скиде своје мајушне ципелице, и пружи му их говорећи:

- Ево ти моје ципеле, само немој у њима много да трчиш, брзо ће се поцепати.

Просјаково лице бивало је све светлије. Он приђе двема девојчицама што су се лоптале.

- Гологлав сам, сунце ме пржи у теме, уделите ми штогод да главу заклоним!

Обе девојчице скидоше одмах са главе своје мале, налик на играчку шешире, и пружише му говорећи:

- Ево, стави их на главу, па ти неће бити врућина.

Просјак пође даље. На клупи угледа дечака, где једе колач напуњен вишњама.

- Гладан сам – рече му просјак – од јутрос нисам ништа јео!

Дечак беше принео колач устима, али га брзо пружи просјаку говорећи:

- Ево ти мој колач. Да видиш само како је сладак.

Онда просјак са својим даровима оде и седе на неку усамљену клупу. А у близини њега играло се пиљцима једно сиромашно дете, па кад виде јадног, усамљеног старца, би му га много жао, те му притрча и пружајући своје пиљке рече:

- Можда ти је досадно? Ево ти моји пиљци, па се играј!

Просјак узе пиљке из детиње руке, и како их узе, тако га наједном нестаде. Детету се учини да се просјак на некој златној љуљашци подиже у небо.

И збиља се подигао на небо, јер није био просјак, већ Анђео Божји, који је сишао на земљу, да види јесу ли људска срца чиста. Кад исприча драгом Боги за дечији врт, а Бога рече:

- Нека девојчици, која ти је дала мараму, увек звезда у сну светли. Нека су дечку, који ти је дао ципелице, сви путеви отворени. Нека девојчице, које су ти дале шешириће, увек сачувају младу душу. Нека малишану, који ти је поклонио
колач, трпеза буде увек благословена. Нека сиротом детету, које ти је само пружило своје пиљке, срећа одсад сама излази у сусрет!

Како се рађа осуда

Шаройкин Геннадий Владимирович

Лопов, угледавши странца, помисли: „Сигурно се враћа обављеног посла, а у торби на леђима носи – благо.“

Прељубник, пак, помисли: „Ето човека који се рано враћа кући са састанка. Мора да се муж његове љубавнице раније вратио са посла.“

А монах примети: „Човек се жури на Јутрење. Биће да је какав богомољац издалека...“

Једноставно је: заволи,
Нека ти срце као свећа засија!
Тада, као риба у речној дубини,
На врху видећеш другу висину.

Једноставно је – не суди,
Као гомила која на Бога пљуваше.
Твоја мисија је – пред тобом,
Пут којим ниси ходио.

Једноставно је: заволи,
Неког малог узми под окриље!
Тада, као слободни орао у степи
Наниже видећеш другу дубину.

Једноставно је: не тугуј,
На невоље и недаће у судбини својој:
Него благодарност у сав живот свој унеси
Томе, ко ти је Живот подарио.

Једноставно је – заволи,
Једноставно је – не суди,
Једноставно је – не тугуј,
Једноставно је - свима опрости!

Из филма: „Монахиња“. Стихови протојереја Андреја Логвинова. Музика: монахиња Иулиания (Ирина Денисова)

Два језера

(и две врсте људи)

У Палестини постоје два језера. Једно је слатководно и у њему живе рибе. Обале су му украшене зеленилом. Стабла шире гране над њим и продужују жедно корење како би се напила те лековите воде.

Река Јордан то језеро пуни бистром водом с околних брежуљака. И тако се оно смеши на сунцу. А људи уз њега граде куће, птице свијају гнезда, и сваки облик живота је срећнији зато што се налази управо тамо.

Река Јордан затим тече према југу и улази у једно друго језеро. Овде рибе не искачу на површину, овде не шушти лишће, нема песме птица, нема дечјег осмеха. Путници бирају неки други смер, осим ако им се силно не жури. Ваздух над том водом је тежак, а не жели да је пије ни човек, ни животиња, ни птица.

И у чему је та силна разлика између двају суседних језера?

Ствар није у реци Јордану. Она и у једно и у друго доноси исту квалитетну воду. Није ствар ни у земљи у којој се налази, ни у околини око њих.

Ево у чему је разлика: Генисаретско језеро прима, али не задржава реку Јордан. За сваку капљицу воде која уђе у језеро, једна из њега истекне. Давање и примање једнаких су размера.

Друго језеро је 'лукавије' и љубоморно гомила оно што прима. Не допушта да га у искушење доведе било какав великодушан подстицај. Задржава сваку кап коју прими.

Генисаретско језеро и даље живи. Друго језеро не даје ништа. Називамо га Мртвим морем.

На овом свету живе две врсте људи. У Палестини постоје два језера.

Брус Бартон

Прича из дневника

Истинита прича пронађена у дневнику Аустроугарског официра.

Укотвила се у Црну Гору Аустроугарска флота. Увече су приредили вечеру на броду за племенске старешине. Скупили су све виђеније људе. Кад је почела вечера један млади официр упита Црногорце:

- Зашто се ви борите са Турцима? То је огромно царство, тешко да ће да га победи тако мала земља?

Један од старешина племена одговори:

- Морамо због хране, отимају нам храну и наметнули су порезе.

Кад капетан то чу, поче се смејати гласно и рече:

- То није разлог да се губи глава. Ми се боримо због угледа, части, поштења! То је разлог за губитак главе, а не храна!

Остали официри су са поносом одобравали тај одговор младог капетана. Онда се са доњег краја стола зачу глас једног старог Црногорца:

- Е, децо моја, свако се бори за оно што нема!

Сувишни трошкови

О људима

Комадић огледала

(слика са нета)

Кад је професор завршио с предавањем, упитао је као и обично, из навике:

- Има ли питања?

Не очекујући никакав одговор, био је силно изненађен када га је један од студената упитао:

- Професоре, који је смисао живота?

Неки од студената, који су већ излазили, чудно су се подсмехнули на питање свог колеге и наставили својим путем.

Затечен, професор је неко време проматрао студента питајући погледом је ли то питање било заиста озбиљно или само нека шала. Схватио је да га је студент ипак озбиљно поставио.

Професор рече:

- Одговорићу вам.

Посегне руком у џеп и извуче новчаник, а из њега извади комадић огледала величине новчића.

И започне своју причу:

- Био сам дечак у време рата. Једног дана сам на улици угледао безброј комадића огледала које је неко разбио. Будући да нисам имао играчака, узео сам један од тих комадића како бих се њиме мало поиграо. Када сам се почео играти са огледалом, понело ме сазнање да могу сунчеву светлост усмерити у нека места и углове где сунце никад није могло допрети: дубоке рупе, тамне просторије на северној и хладној страни зграда...

Када сам одрастао и постао човек, схватио сам да то није била само игра, већ и метафора онога што бих могао чинити у животу.

И ја сам делић једног огледала, којег не познајем у целости и свој његовој величини.

Али, с оним што имам и што мислим да јесам, могу унети бар мало светла, истине, разумевања, доброте и нежности у тамне и скривене кутке људских срдаца и можда променити нешто у човеку чије је срце мрачно.

Ако и други људи то примете и схвате, можда се потруде учинити исто – унети светло тамо где га нема.

Ето, у томе је за мене смисао живота и због тога још увек чувам комадић огледала, јер ми је својом игром светлости показао пут.

Прека снаја

Свекрва се спрема да посети своју сестру на дуже време. Пред полазак, она позва снају и рече:

- Овако, док се ја не вратим, ти да ми сашијеш блузу.

Након два месеца, свекрва заврши с гостовањем и врати се кући. Позвавши снају, она је упита:

- Снајка, јеси ли сашила блузу? Донеси да је обучем.

- Скоро је готова – одговори ова. - Недостају само рукави, крагна, леђа и предњица.

Избор је ваш

 

 

Пуно ведро

Један човек купи себи нову кућу, бољу и лепшу од претходне. Уз њу је ишао и воћњак – уређен и богат плодовима. А поред њега, живео је много завидан комшија, који је на све начине покушавао да озлоби човеково расположење: бацао му је смеће пред врата или чињаше какву другу гадост. Пробудивши се једног јутра изузетно доброг расположења, човек изађе на веранду, а кад тамо стоји ведро с помијама.

Човек узе ведро, просу помије, ориба га да се сија и, набравши у њега најлепше, најсочније, најукусније јабуке, оде до комшије.

Комшија, чувши куцање на вратима, злурадо помисли:

- Најзад ми је пошло за руком!

И отвори врата с надом да ће избити свађа, али му човек пружи ведро са јабукама, говорећи:

- Ко је чиме богат, он то и дели!