Просјак у дечјем врту
Неки стари, стари просјак створи се једне
недеље пред градском црквом. Свима се учини врло необичан; није личио на друге
просјаке. Глас му је био много блажи, очи су му биле много лепше него код
других просјака. И одело његово, мада је све било искрпљено, изгледало је
друкчије него код осталих просјака. Зато су га
људи, излазећи из цркве, неповерљиво или радознало гледали и скоро га заобилазили.
Једни су говорили:
- Овај нам се просјак чини много сумњивим, мора да је нека ухода!
Други су говорили:
- Овај просјак има тако беле руке, као свеци на иконама!
Трећи су говорили:
- Овај просјак има благ глас, као да је дуго у цркви певао!
Неки од њих пружише му коју пару, а неки га мимоиђоше, журећи својим послом. А чудновати просјак помисли: „Људи су или неповерљиви, или равнодушни, код њих нећу много напросити. Идем да потражим децу, она су сигурно много боља.” Тако рече просјак и изиђе полако из порте.
Ишао је тако, ишао, па наиђе на неки врт, где су се деца играла. Просјак уђе унутра и седе на прву клупу, посматрајући их. Деца су, као зечеви, скакутала међу дрвећем, шаренила се по врту као огромни лептирови, и просјак како беше дошао из краја много лепшег него што је земља, није могао од њих ока одвојити. После неког времена он помисли: „Е, сад ћу да видим какво срце имају“.
И устаде са клупе.
- Оголио сам, немам шта да обучем, удели ми штогод Бога ради! – рече он некој малој трогодишњој девојчици.
Девојчица му пружи своју марамицу говорећи:
- Ево, нека ти мама сашије кошуљу.
Чудновати просјак тада приђе малишану, што се играо на гомили песка.
- Обосио сам, немам шта да обујем, удели ми што Бога ради!
Дечак скиде своје мајушне ципелице, и пружи му их говорећи:
- Ево ти моје ципеле, само немој у њима много да трчиш, брзо ће се поцепати.
Просјаково лице бивало је све светлије. Он приђе двема девојчицама што су се лоптале.
- Гологлав сам, сунце ме пржи у теме, уделите ми штогод да главу заклоним!
Обе девојчице скидоше одмах са главе своје мале, налик на играчку шешире, и пружише му говорећи:
- Ево, стави их на главу, па ти неће бити врућина.
Просјак пође даље. На клупи угледа дечака, где једе колач напуњен вишњама.
- Гладан сам – рече му просјак – од јутрос нисам ништа јео!
Дечак беше принео колач устима, али га брзо пружи просјаку говорећи:
- Ево ти мој колач. Да видиш само како је сладак.
Онда просјак са својим даровима оде и седе на неку усамљену клупу. А у близини њега играло се пиљцима једно сиромашно дете, па кад виде јадног, усамљеног старца, би му га много жао, те му притрча и пружајући своје пиљке рече:
- Можда ти је досадно? Ево ти моји пиљци, па се играј!
Просјак узе пиљке из детиње руке, и како их узе, тако га наједном нестаде. Детету се учини да се просјак на некој златној љуљашци подиже у небо.
И збиља се подигао на небо, јер није био просјак, већ Анђео Божји, који је сишао на земљу, да види јесу ли људска срца чиста. Кад исприча драгом Боги за дечији врт, а Бога рече:
- Нека девојчици, која ти је дала мараму,
увек звезда у сну светли. Нека су дечку, који ти је дао ципелице, сви путеви
отворени. Нека девојчице, које су ти дале шешириће, увек сачувају младу душу.
Нека малишану, који ти је поклонио
колач, трпеза буде увек благословена. Нека сиротом детету, које ти је само
пружило своје пиљке, срећа одсад сама излази у сусрет!
Како се рађа осуда
Шаройкин Геннадий Владимирович
Лопов, угледавши странца, помисли: „Сигурно се враћа обављеног посла, а у торби на леђима носи – благо.“
Прељубник, пак, помисли: „Ето човека који се рано враћа кући са састанка. Мора да се муж његове љубавнице раније вратио са посла.“
А монах примети: „Човек се жури на Јутрење. Биће да је какав богомољац издалека...“
Једноставно је: заволи,
Нека ти срце као свећа засија!
Тада, као риба у
речној дубини,
На врху видећеш другу висину.
Једноставно је – не
суди,
Као гомила која на Бога пљуваше.
Твоја мисија је – пред тобом,
Пут којим ниси ходио.
Једноставно је: заволи,
Неког малог узми
под окриље!
Тада, као слободни орао у степи
Наниже видећеш другу дубину.
Једноставно је: не тугуј,
На невоље и недаће у судбини својој:
Него благодарност у сав живот свој унеси
Томе, ко ти је Живот подарио.
Једноставно је – заволи,
Једноставно је – не суди,
Једноставно
је – не тугуј,
Једноставно је - свима опрости!
Из филма:
„Монахиња“. Стихови протојереја Андреја Логвинова. Музика: монахиња Иулиания
(Ирина Денисова)
Два језера
(и две врсте људи)
У Палестини постоје два језера. Једно је слатководно и у њему живе рибе. Обале су му украшене зеленилом. Стабла шире гране над њим и продужују жедно корење како би се напила те лековите воде.
Река Јордан то језеро пуни бистром водом с околних брежуљака. И тако се оно смеши на сунцу. А људи уз њега граде куће, птице свијају гнезда, и сваки облик живота је срећнији зато што се налази управо тамо.
Река Јордан затим тече према југу и улази у једно друго језеро. Овде рибе не искачу на површину, овде не шушти лишће, нема песме птица, нема дечјег осмеха. Путници бирају неки други смер, осим ако им се силно не жури. Ваздух над том водом је тежак, а не жели да је пије ни човек, ни животиња, ни птица.
И у чему је та силна разлика између двају суседних језера?
Ствар није у реци Јордану. Она и у једно и у друго доноси исту квалитетну воду. Није ствар ни у земљи у којој се налази, ни у околини око њих.
Ево у чему је разлика: Генисаретско језеро прима, али не задржава реку Јордан. За сваку капљицу воде која уђе у језеро, једна из њега истекне. Давање и примање једнаких су размера.
Друго језеро је 'лукавије' и љубоморно гомила оно што прима. Не допушта да га у искушење доведе било какав великодушан подстицај. Задржава сваку кап коју прими.
Генисаретско језеро и даље живи. Друго језеро не даје ништа. Називамо га Мртвим морем.
На овом свету живе две врсте људи. У Палестини постоје два језера.
Брус Бартон
Прича из дневника
Истинита прича пронађена у дневнику Аустроугарског официра.
Укотвила се у Црну Гору Аустроугарска флота. Увече су приредили вечеру на броду за племенске старешине. Скупили су све виђеније људе. Кад је почела вечера један млади официр упита Црногорце:
- Зашто се ви борите са Турцима? То је огромно царство, тешко да ће да га победи тако мала земља?
Један од старешина племена одговори:
- Морамо због хране, отимају нам храну и наметнули су порезе.
Кад капетан то чу, поче се смејати гласно и рече:
- То није разлог да се губи глава. Ми се боримо због угледа, части, поштења! То је разлог за губитак главе, а не храна!
Остали официри су са поносом одобравали тај одговор младог капетана. Онда се са доњег краја стола зачу глас једног старог Црногорца:
- Е, децо моја, свако се бори за оно што нема!
Комадић огледала
(слика са нета)
Кад је професор завршио с предавањем, упитао је као и обично, из навике:
- Има ли питања?
Не очекујући никакав одговор, био је силно изненађен када га је један од студената упитао:
- Професоре, који је смисао живота?
Неки од студената, који су већ излазили, чудно су се подсмехнули на питање свог колеге и наставили својим путем.
Затечен, професор је неко време проматрао студента питајући погледом је ли то питање било заиста озбиљно или само нека шала. Схватио је да га је студент ипак озбиљно поставио.
Професор рече:
- Одговорићу вам.
Посегне руком у џеп и извуче новчаник, а из њега извади комадић огледала величине новчића.
И започне своју причу:
- Био сам дечак у време рата. Једног дана сам на улици угледао безброј комадића огледала које је неко разбио. Будући да нисам имао играчака, узео сам један од тих комадића како бих се њиме мало поиграо. Када сам се почео играти са огледалом, понело ме сазнање да могу сунчеву светлост усмерити у нека места и углове где сунце никад није могло допрети: дубоке рупе, тамне просторије на северној и хладној страни зграда...
Када сам одрастао и постао човек, схватио сам да то није била само игра, већ и метафора онога што бих могао чинити у животу.
И ја сам делић једног огледала, којег не познајем у целости и свој његовој величини.
Али, с оним што имам и што мислим да јесам, могу унети бар мало светла, истине, разумевања, доброте и нежности у тамне и скривене кутке људских срдаца и можда променити нешто у човеку чије је срце мрачно.
Ако и други људи то примете и схвате, можда се потруде учинити исто – унети светло тамо где га нема.
Ето, у томе је за мене смисао живота и због тога још увек чувам комадић огледала, јер ми је својом игром светлости показао пут.
Прека снаја
Свекрва се спрема да посети своју сестру на дуже време. Пред полазак, она позва снају и рече:
- Овако, док се ја не вратим, ти да ми сашијеш блузу.
Након два месеца, свекрва заврши с гостовањем и врати се кући. Позвавши снају, она је упита:
- Снајка, јеси ли сашила блузу? Донеси да је обучем.
- Скоро је готова – одговори ова. - Недостају само рукави, крагна, леђа и предњица.
Избор је ваш
Пуно ведро
Један човек купи себи нову кућу, бољу и лепшу од претходне. Уз њу је ишао и воћњак – уређен и богат плодовима. А поред њега, живео је много завидан комшија, који је на све начине покушавао да озлоби човеково расположење: бацао му је смеће пред врата или чињаше какву другу гадост. Пробудивши се једног јутра изузетно доброг расположења, човек изађе на веранду, а кад тамо стоји ведро с помијама.
Човек узе ведро, просу помије, ориба га да се сија и, набравши у њега најлепше, најсочније, најукусније јабуке, оде до комшије.
Комшија, чувши куцање на вратима, злурадо помисли:
- Најзад ми је пошло за руком!
И отвори врата с надом да ће избити свађа, али му човек пружи ведро са јабукама, говорећи:
- Ко је чиме богат, он то и дели!
Мукотрпан посао
Једном, преподобног Исихију упита игуман манастира какво му је здравље. Исихије одговори да се осећа изморено.
- Радим један болан и напоран посао. Дан и ноћ се борим да обуздам два сокола, да образујем два зеца, укротим два орла, бдим над једним змајем, борим се са лавом и бринем о једном болесном човеку. То је моја борба.
Чудне ствари је говорио преподобни Исихије. Али шта све то значи, приупита радознали игуман.
- Два сокола су моје очи; оне не треба да виде ништа што ће им нанети штету. Два зеца су моје ноге, које морам научити да ходају путем Божјим. Два орла су две моје руке, које никада не треба да чине насиље и неправду. Змај је мој језик, који морам обуздавати док говорим, али и поучити да ћути - кад је потребно. Лав је моје срце, које се свако мало противи и неће да се приклони Оном Ко га је начинио. Болесник је моје ЈА, које не може да стоји на својим ногама.
Напорна је борба преподобног Исихије, али је нама допадљива. Битка јесте силна, али је победа светла. Мукотрпно је дело посвећења удова нашег тела, али је и божанско.
Са грчког превела А.М.
Разбијено стакло
Разбитое окно - Екатерина Пастернак
Један наставник упита тројицу својих ученика:
- Због чега пуца прозорско стакло, када се на њега баци камен?
- Због тога што је камен тежак – одговори први.
- Зато што је стакло крхко – рече други.
- Због сигурне руке, јаког и прецизног ударца – изјави трећи.
- Нико од вас није дао тачан одговор, драги моји. Стакло пуца јер је прозор - затворен!
Научите да идете Путем отвореног срца, и ниједна непријатељска стрелица га неће разбити пролазећи кроз танану тканину душе.
"Учење"
После извесног времена видиш суптилну разлику између дати руку и заробити душу.
Неко схвати да љубав не значи спавати са неким и да дружење не значи сигурност,
да пупољци нису одговор и поклон није обавеза и почињеш прихватати грешке
уздигнуте главе и широм отворених очију.
И научиш планирати данас јер сутра је несигурно,
а будућност се може распасти на пола пута
и после извесног времена схватиш да, ако претераш, Сунце пече до бола.
Тако неко засади цвет у своме врту и украси властиту душу уместо да чека да му
цвет буде поклоњен
И схватиш шта заиста можеш поднети, колико си заиста јак, колико вредиш...
и тако учиш, учиш… и сваким даном учиш…
С временом увиђаш ко је у стању волети те са свим твојим манама, без жеље
да те мења, и ко ти може пружити сву срећу коју желиш.
С временом научиш да реч изговорена на растанку може повредити за цео живот…
С временом научиш да се свако може извинити, али опростити могу само велике душе.
С временом схватиш да је време проживљено са неким непоновљиво.
Научиш да онај који не поштује и понижава друге, прије или касније, буде и
сам вишеструко понижен.
С временом научиш градити свој пут данас, јер сутра ко зна шта ће бити…
С временом научиш да нема ни будућности ни прошлости; постоји само
садашњост која се догађа баш у овом тренутку…
С временом ћеш видети да, без обзира на то што си срећан са особом која је поред тебе, очајнички желиш оне који су до јуче били са тобом, а отишли су.
С временом ћеш научити опростити, молити за опроштај, рећи да волиш,
рећи да желиш, рећи да ти је потребно и рећи да желиш бити пријатељ,
јер пред крај живота је за то касно и нема више смисла.
Нажалост, само с временом…
Хорхе Луис Борхес
Благо са тавана
Изгубљеним лепотама:
детињству и мајци Ангелини
Испод црвоточне греде под пауковом мрежом у похабаном картонском коферу на тавану становале су старе књиге.
- Ах, ах, остариле смо! - вајкале су се. - Нико нас већ годинама не узима у руке, а стан нам је тако запуштен и прашњав да једва дишемо.
- Благо ли се нашим сусеткама што станују испод нас, у топлој и светлој соби! Младе су, одевене по последњем књижарском модном журналу у кожне, платнене и лаковане корице, а пелерине су им омоти шарени као цветне баште. По цео дан уживају у сјају полица на којима се огледа чак и сунце када ускочи кроз прозор.
А за то време у блиставој полици туговале су нове књиге:
- Ето, већ две године како станујемо на овим удобним полицама, а ни газда ни газдарица, ни њихов дечак ни девојчица никако да нас узму у руке.
- Седети овако данима, а не доживети радост да будемо читане, то је грозно.
- Чак нам ни странице нису исекли.
- Чудан некакав свет!
- А гости су им још чуднији, драге моје, — зацвркута књижица у златном повезу. - Када дођу у посету, на нас уопште не обраћају пажњу. Обично се диве регалу и кажу: "Тако скупоцен регал још нигде нисмо видели".
Док су се незадовољне књиге једна другој жалиле, дечак и девојчица пуштали су са прозора папирне ласте и тако се забављали. Ласте су лебделе, изводиле лупинге и напослетку се меко спуштале. Али, једна не стиже до асфалта. Накриви се и у бришућем лету закачи за рекламни пано пред кућом. Ту и остаде. А на паноу је писало:
Дан писане речи. Поклоните књиге Народној библиотеци. Биће вам захвална. Завирите у подруме, на таване, можда се тамо крије велико благо.
- Јао, па и ми имамо књига на тавану! - сети се дечак.
- Да их поклонимо, ионако су старе? - рече девојчица.
Мало их обрисаше од прашине и тако учинише. Али, ни девојчица ни дечак не помислише да ће због тога постати славни.
Као прве дародавце лично их поздрави управник Библиотеке и предаде им захвалнице. Сутрадан су о свему томе писале новине, а што је било најважније за девојчицу и дечака чак их је и учитељица похвалила пред целим разредом.
Тако заборављене старе књиге са тавана постадоше веома поносне када сазнадоше да ће убудуће бити запослене у Библиотеци. Корице су им сијале од радости. Али, праву радост доживеће тек после извесног времена. Пошто их библиотекари умише, дотераше, уписаше у централни каталог и на једној од вишеспратних полица доделише стан, дозволише им и да се друже са људима. То је тек био живот. Почеше да посећују градове, варошице и села, вишеспратнице, солитере и чобанске колибе; да путују таљигама, лађама, на самарима брдских коњића, аутомобилима, железницом, тролејбусима, а неке чак и авионима. И свуда су их пажљиво узимали у руке, превртали им листове и говорили:
- Добре старе књиге. Мудрост је у њима вечита.
- Благо ли се старим књигама! - позавидеше им тада неисечене и непрочитане књиге са луксузног регала.
И би им жао што за време празника писане речи и оне нису становале у старом картонском коферу иза паукове мреже, испод црвоточне греде на прашњавом тавану.
Драгиша Пењин (1925 – 2000)
Кад је деда лумповао (оригинална верзија), за коју је текст написао писац, песник и романсијер Драгиша Пењин.
Љубав до гроба
Живео једном човек, који је силно желео да доживи љубав – ону искрену. Он је веровао да је права љубав она која траје до гроба. И молио се Богу за такву љубав.
Једнога дана, срео је жену и заљубио се у њу, као и она у њега. И поче он Бога испитивати да ли је то његова невеста и хоће ли са њом спознати праву љубав.
И Бог му одговори:
- Да, то је твоја жена и љубав ће ваша до гроба трајати и ви ћете умрети у истом дану.
Човек је био веома срећан и заблагодари Богу.
Њих двоје се венчаше и децу изродише. А након седам година умреше. Обоје у исти дан.
Човек, дошавши на небо и сревши се са Богом, упита:
- Зашто си нас тако рано узео са земље?
Бог одговори:
- Ја сам само испуњавао твоју жељу. Но, твоје срце је могло да воли само толико, не више.