Једном је патријарх Аврам, чувен по својој гостољубивости, примио у кућу неког Арапина, који је био јако напоран и захтеван. Ни са чим није био задовољан. Ни због чега није био захвалан. Ни на кући, ни на јелу, пажњи, срдачним и топлим осећањима Аврамове љубави. Приговори, тужбе и жалбе овог Арапина распршиле су стрпљење домаћиново.

- Боже мој - рече - зашто си ми послао овог човека? Не могу више да га поднесем.

У том зачу глас са неба:

- Авраме, Авраме, тог човека Ја трпим 40 година, а ти не можеш да га поднесеш ни један дан!?

Тада је Аврам увидео своју погрешку.

 

Можда си и ти, брате мој, привезан животом за једну овако захтевну особу. Можда је то твој пријатељ. Можда колега са посла из фирме у којој радиш, из твога села, комшилука. Немој заборавити на Аврама. Твоје ће се стрпљење увећати. Твоја доброта ће постати неисцрпна. А твоја врлина ће бити од Бога награђена.