Бака и торта
(слика са нета)
Дечак прича баки како му у животу све иде наопако. Школа, проблеми у породици, здравствени проблеми...
За то време, бака је правила торту, па упита свог унучића, да ли би хтео нешто да поједе док прича. Он је прихватио.
- Ево ти мало уља.
- Фуууј!
- А хоћеш ли мало живих јаја?
- Али бако, па то је грооозно!
- А да ти да бака мало укусног брашна? Или прашка за пециво, моје вољено унуче?
- Бако, бре, па то су све грозне ствари за јело! Што ми то нудиш?
Бака му одговори:
- Тачно је, да ови састојци, појединачно, изгледају неукусно и грозно. Али, када их саставимо, од њих добијамо предивну торту!
Видите, Бог ради на исти начин.
Много пута се питамо зашто допушта да нам се дешавају ружне и тешке ствари. Али, Он СВЕ ради са разлогом.
Ми треба да Му верујемо, јер након свих тешкоћа које нас притисну, Он од тога увек направи нешто дивно, што нисмо ни могли да претпоставимо. Исто као и унук из приче.
О браку
Необичан догађај
Чуо сам од једног искушеника ову причу. Све је започело крајем осамдесетих година прошлог века. Цела територија Москве била је подељена између банди на делове. У једном од таквих сектора „оперисала“ је и банда Марата.
Како му је била право име, ја не знам, искушеник га је звао тим именом, тврдећи, да је Марат по националности Татарин и да има малог сина од десет година. Мајку дечак није имао и отац га је сам васпитавао. Питања вере никада га раније нису интересовала и зато у истој мери није сматрао себе ни муслиманом ни православцем. Маратова група је гвозденом руком одржавала ред у свом делу. И на једно такво разрачунавање са конкурентима ишао је Марат једног кишовитог јесењег јутра. Ишли су у колони састављеној од три црна возила. Марат је седео ћутећи гледајући кроз прозор, већ навикнут на сличне сусрете. Са њим су били искусни борци, добро наоружани и очврсли у многобројним разрачунавањима, који су до последњег даха били одани свом „куму“. Маратов поглед се на тренутак зауставио на усамљеној фигури човека у црном. Стајао је очекујући да ће неко застати и повести га, али нико се није заустављао. Тај човек у црном држао је нешто рукама. Нешто, завијено у крпицу и најлонску кесу, брижљиво је привијао себи, са другом је уморно позивао на саосећање. А није имао ни кишобран, ни мантил…
Колона „кума“ морала је да прође поред усамљене фигуре која је молила и одједном, он је зажелео да сазна шта је то тако драгоцено, што привија уз себе тај човек, који нема чак ни кишобран, покушавајући да својим телом нешто заштити од кише. И Марат, и сам не очекујући, повика: „Зауставите се! Сви станите.“ Затим је наредио да се његова кола врате уназад и његов аутомобил стаде поред чудног незнанца.
„Седи брате“, предложио му је Марат, „успут нам је.”
Незнанац, у дугој мокрој одећи скромно седе на сам крајичак задњег седишта. Видело се, да се не осећа пријатно у том богатом, одвојеном салону. Седео је, настављајући да привија уз себе тај свитак. У црној одећи и са малом проседом брадицом, јако се разликовао од лепо одевеног власника аутомобила. Са нескривеном љубопитљивошћу, нетремице дуго посматрајући сапутника, Марат га на крају упита:
„А ко си ти?”
„Ја сам свештеник.”
Свештеника је тада било још мало и ретко их је сретао, и зато Марат никако није могао да претпостави ко је то пред њим.
„Тако значи, ти си поп? Дивно!“, зачудио се. „Никада још нисам разговарао са поповима. Аха, ти си поп, а ја „кум“, тако да смо ми, како се каже, „из исте приче“”, и осмехнуо се, задовољан својом досетком.
„Није лако бити прави кум“, одговори баћушка.
„То је тачно“, климну главом Марат, једва се суздржавајући да се не насмеје. „Слушај, попе, а шта ти је то у рукама? Гледам, све време привијаш себи тај смотуљак, сигурно је нешто драгоцено, а? Немој бити шкртица, подели „опијум“ са народом“ – и више немајући снаге да се суздржи, закикотао се на глас.
Свештеник је за тренутак застао, као да се премишља да ли то да уради, али затим поче да распакује мокри најлон и извади из свитка стару икону. Тачније, оно што је од ње остало.
На икони се више није разазнавала одећа, чак се и сама фигура губила на тамној подлози, али се сачувало прекрасно лице младе жене и њене очи. У њима је било толико много претрпљеног, саосећања и љубави ка уморној човечијој души, да је са Муратовог лица, у чије је руке прешла икона, нестао саркастичан осмех и у његовим очима могла се видети растројеност, чак и страх.
„Ко је то, попе?“, једва је смогао снаге да изговори бандит.
„То је Пресвета. Икона, коју сад држиш у рукама, у нашим местима сматрала се чудотворном. Годинама су је скривали на разним местима, икона је уништена и сад је носим у манастир на рестаурацију.”
Колона бандита је брзо дошла до раскрснице где су сапутници требали да се раздвоје, али је Марат наредио да скрену и возе ка манастиру.
„Марате“, побунио се неко из његове околине, „закаснићемо на окршај.”
„Сачекаће“, одговори он, са видним жаљењем враћајући икону свештенику.
Баћушка се тргао:
„На окршај идете? Ко сте ви, разбојници?”
„Разбојници“, насмеја се Марат, „тако ме још нико није назвао. Не, ја нисам разбојник, пре пастир који напаса дебеле овце, а понекада их и шиша“.
Прошло је време... После тог краткотрајног сусрета са свештеником, у Маратовој души се нешто покренуло. Све чешће и чешће спомињао је икону Пресвете, Њене очи, тако проницљиве и свепраштајуће. Татарин, човек из друге културе, у којој је укорењена друга вера, који никад раније није рамишљао о Богу, одједном је осетио да душа заиста постоји и чак може да боли. И та бол може бити неиздржива. Једне ноћи није издржао и прошао је путем где је једном већ срео човека у црном. Одатле је, по инерцији, пошао ка манастиру да потражи рестауратора. Показало се, да је некада давно, овде био величанствен, прекрасан храм, од кога су сад остале само зидине. Поред храма „кум“ је нашао и колибицу у којој је живео свештеник. Пришао је ка затвореним вратима и закуцао. Баћушка је уплашено искочио испод ћебета и пожурио да отвори. Марат је ушао, и чак се ни не поздравивши, упитао:
„Попе, где је Она? Одмах ми је покажи.”
Свештеник се није зачудио и одвео га је у храм. Изгледао је тако, као да је сваког тренутка очекивао долазак бандита у свој дом.
„Ево је, већ је обновљена. Ако хоћеш, помоли се, нећу ти сметати.”
„Ја не умем да се молим и уопште, ја сам муслиман, и то неверујући.”
„А ти онда једноставно постоји поред Пресвете и поћути.”
Марат је дуго стајао и гледао на лик Пречисте. Потом је скренуо поглед са иконе и погледао унаоколо.
„Не, није јој место у рушевинама. Вечерас ћу донети новац, и почећемо да зидамо твој храм.”
И заиста, већ те вечери, бандити су донели новац и Марат је просуо пред избезумљеним баћушком читаво брдо зелених долара.
„Овде је много, требало би да буде доста. Ако буде потребно, донећу још.”
Искушеник, који ми је причао ову причу, дошавши до речи „читаво брдо зелених долара“, сликовито је раставио руке и заколутао очима. Гледајући га, лако сам могао да замислим сцену: баћушка подвижник седи за столом а пред њим читаво брдо пара. У том тренутку помислио сам да за такву суму не само да ће храм направити, него ће још и за духовни центар остати. Само је свештеник био од оних, који су оставили спокојан живот, отишли у удаљена села, да би без сваке спољашње подршке, имајући наду само у Господа, подизали из руина оскрнављене храмове и градили их сопственом душом.
„Откуда је тај новац, Марате? Да ли је то од руна које си састригао са својих масних оваца? Мислиш ли да ће се Она – показао је главом према делу храма где се чувала икона – сагласити да прими такав новац? Сумњам брате, Њој је потребна чиста жртва.”
Марат је очекивао пријатну реакцију од стране свештеника, замишљао је како ће се он обрадовати тој гомили долара, како ће се клањати и благодарити. Навикао се на то, да је власт новца у овом свету неприкосновена, и препоставити да би се нашао човек који би могао да се одрекне од таквог дарежљивог поклона, није могао. У реду, да је на пример у питању неко ситуиран, али овај, без ичега, који нема чак ни кишобран, не. А ипак, одбија. Баћушка, видевши колико се Марат разочарао, предложи му:
„ Добро, овако ћемо. Израчунаћемо, колико си у току свог живота зарадио часног новца и њега ћемо одвојити.”
После пажљивог рачунања са оловком у руци, урачунавајући и то што је Марат зарадио као студент, на столу је остала мала гомилица новца:
„Ево, овај новац ћемо узети, а остали узми назад. И унапред, ако хоћеш да приложиш, прво заради.”
Сви Маратови познаници приметили су да се са њим нешто чудно дешава, што и он сам не би могао да објасни. Међу мангупима су се пронеле гласине да њихов шеф ноћу истоварује на станици вагоне. При томе, истоварује сам, а телохранитељи уобичајено шетају около и штите га од могућег напада.
Време је прошло, Марат се крстио у храму, који је градио заједно са баћушком. Немогуће је описати одговарајућим речима, како се мења човек под утицајем благодати, и шта се све морало десити у њему да би нешто, што му је раније било смисао живота, престало уопште да значи и претварало у ништа. Али из средине, одакле је потекао, не може се тако лако побећи.
И Марат је почео да се спрема на бег. За почетак је пажљиво сакрио сина. Затим је, постепено отказујући послове, предао новац и управљање својим помоћницима. А затим је ишчезао, да би се појавио у неком од северних манастира. И потпуно је неважно где. Вест, да се вођа једне од најјачих бандитских група крије у неком манастиру, дошла је и до Москве. И бивши Маратови пријатељи спремили су се на пут. У то време, Марат, изненада тешко оболевши, лежао је и умирао у својој келији. Схвативши, да му је остало сасвим мало живота, игуман манастира му је предложио да прими монашки постриг. До тог тренутка отац игуман је размишљао да ли уопште да прими разбојника у братију. Колико је искрен човек у свом покајању, ко зна шта му је на уму. Можда се и врати на старо... Али, тешка болест је убрзала ствари. И тих дана, у манастир су нагрнули бандити. Шта је очекивало Марата при том сусрету? Мислим, ништа добро, ти људи имају своје законе и своје поимање части. Али, када су видели бившег друга како умире, њихов гнев се претворио у милост и редом су почели да га наговарају да иде у Немачку на лечење.
„Марате, имаш шансе да преживиш, врати се у Москву.”
„Не, назад се не враћам. Ако ми је суђено да умрем, боље је овде и умрећу као монах.”
Примио је постриг, у част преподобног Агапита, врача бесплатног и неким чудом прележао још месец дана и подигао се из постеље.
„Истина је“, причао је искушеник, „често му се врти у глави и тешко му је да се сагиње, али он благодари Бога и да је то сасвим мала казна за дела која је у своје време успео да направи.”
Са благословом оца игумана, сетио се онога што је учио на медицинском факултету. Сада код њега по помоћ иду не само монаси, него и сељани.
Свештеник Александар Дјаченко
Одломак из књиге „Уплакани анђео”
Прича о пет звона
(кликни на слику)
Била једном једна гостионица која се звала СРЕБРНА ЗВЕЗДА. Гостионичар није био кадар повезати крај с крајем, иако је предузео све могуће мере како би привукао госте. Гостионица је била угодно место, послуга срдачна, а цене пристојне.
Но њему и даље није било јасно да тако слабо послује. Очајан након свега, отишао је да упита за савет једног мудраца.
Саслушавши његову тужну причу, мудрац рече:
- Ствар је врло проста! Мораш променити име своје гостионице...
- Немогуће! - одговори гостионичар. - Кроз покољења гостионица се звала СРЕБРНА ЗВЕЗДА и тако је позната у целом крају.
- Не! - рече мудрац одлучно. - Овако ћеш урадити. Мораћеш гостионицу назвати ПЕТ ЗВОНА, а обесити шест звона изнад улазних врата!
- Шест звона?! Па то је глупо! Не видим чему би то служило?
- Покушај и видећеш - рече мудрац загонетно се смешећи.
И тако је гостионичар и урадио.
Већ идућег дана видео је ово: сваки путник, који би пролазио покрај гостионице, ушао би у њу да укаже на забуну, јер је сваки мислио да то нико други није приметио. Но ушавши унутра сви би били изненађени срдачношћу послуге и остали би ту и да се окрепе. На тај начин су угоститељу прибављали зараду коју је дуго времена узалуд тражио.
Дечак са празном саксијом
Пре много година живео је у једној земљи мудри краљ. Био је срећан у свему, само није имао деце. А једном је дошао на мисао: “Добро би било да у нашој земљи нађем најискреније, истинољубиво дете и да га васпитавам!”
Наредио је да се свој деци да семе цвећа и објавио:
- Ко од овог семена одгаји најлепше цвеће, постаће ми син или кћи.
Сва деца су почела да гаје цвеће. Трудио се и Суир. Прошло је десет дана, прошао месец, а цвеће се није појављивало. Најзад је дошао дан који је краљ одредио као дан када деца треба да му донесу цвеће. Дечаци и девојчице хитали су краљевском двору носећи саксије с прекрасним цветовима.
Краљ је ишао од једног до другог детета све док није угледао Суира. Он је плакао држећи у рукама празну саксију.
- А где је теби цвеће? – упитао га је краљ.
Суир је, кроз плач, испричао да је све покушао, али да семе није никло.
Краљ га је узео за руку и рекао:
- Ево мог искреног, истинољубивог сина!
- Зашто он? Па он је донео празну саксију! – повикали су са свих страна.
- Зато што сам вам свима поделио кувано семе! Из њега није ни могло да никне цвеће!
Кинеска народна прича
Илустрације: Gerard de la Costa
Учитељица
Професор је повео студенте социологије у сиротињску четврт Балтимора, како би онде саставили студије случајева 200 дечака.
Тражио је да напишу процену будућности сваког дечака. У сваком су појединачном случају студенти написали: “Нема изгледа.”
Двадесет и пет година после други професор је наишао на претходно истраживање. Задао је својим студентима да наставе пројект како би утврдили шта се десило с дечацима.
Студенти су дознали да је осим двадесет дечака, који су се одселили или умрли, њих 176 од преосталих 180 постигло чак натпросечан успех у занимањима правника, доктора и пословних људи.
Професора је то јако изненадило и одлучио се тиме темељније позабавити.
На срећу, сви су мушкарци остали у истом крају па их је могао упитати како објашњавају свој успех.
“Имали смо учитељицу”, одговорио би сваки од њих.
Будући да је учитељица још увек била жива, потражио ју је и упитао ту стару, но и даље окретну госпођу, какву је то чаробну формулу употребила како би дечаке из сиротињске четврти извела на пут успеха.
“То је уистину врло једноставно”, рекла је. “Волела сам их.”
Из књиге "Мелем за душу"
Милостива врана
Пре неколико година обзнанио је неки поуздан господин какву је врану посматрао на своме сеоском имању.
Сваки дан по више пута долазила му је једна врана пред кухињска врата да ту нађе бачен залогај. Кад што за јело нађе, она то не поједе, већ однесе у кљуну некуда, и то у врт иза неког жбуна. Могло се помислити да то носи својим младим враницама, али пошто је било рано пролеће, кад птице своје младе још не излегу, то је она нађено јело морала неком другом... односити. Тек када се по пети-шести пут врати, она онда поједе ако још нешто нађе.
Тај господин није мировао док није ушао у траг том њеном поступку. Иза оног жбуна нашао је он једну болну врану, која није могла летети да сама себи тражи храну. Тој болесници носила је милостива врана те понуде. И као што рекох, сама није хтела ни залогаја окусити док није прво своју болесну другарицу наситила.
Ја не знам шта ћете ви рећи на то, ал' ја ову врану више поштујем него понеког богаташа који седи на нагомиланом благу, и невољном брату неће ни од сувишка свога да помогне. А гле ову врану, она је прво невољницу намиривала, па је тек онда на себе помишљала.
Јован Јовановић Змај (1905.)
Мајчино писмо свету
Драги Свете,
Мој син данас полази у школу. Једно време ће за њега све бити необично и ново. Желела бих да се ти према њему односиш нежно.
Видиш до сада је он био главни у кући. Био је газда у свом дворишту. Ја сам увек била ту да видам његове ране и да га утешим.
Али сада - ствари ће се променити.
Овога јутра, он ће сићи низ степенице и махнути ми руком. Кренуће у велику авантуру у којој ће вероватно бити и ратова и трагедије и туге.
Да би живео у свету у коме мора да живи, биће потребна вера, љубав и храброст. Зато, Свете, желела бих да га некако узмеш за ту његову младу руку и да га научиш стварима које ће морати да зна. Учи га - али нежно ако можеш. Научи га да на сваког ниткова долази по један херој; да на сваког политичара долази по један вођа, који се истински посветио свом послу; да на сваког непријатеља долази по један пријатељ. Научи га чудесним стварима које пружају књиге.
Дај му да на миру размишља о вечитој тајни птица на небу, пчела на сунцу и цвећа на зеленом брежуљку.
Научи га да је много часније да доживи неуспех него да вара.
Научи га да верује у сопствене идеје чак и кад му сви други кажу да нису ваљане.
Научи га да своје мишиће и свој мозак прода што је могуће скупље, али да никада не ставља цену на своје срце и душу.
Научи га да затвори уши пред гомилом која урла... али да стоји усправно и да се бори ако мисли да је у праву.
Учи га нежно, Свете, али немој га размазити, зато што се добар челик кује само у ватри.
Ово је велики захтев, Свете, али види шта можеш да учиниш. Он је тако драг мали човек.
"Дечак из сиротишта у Ирану нацртао је своју мајку како јој спава у наручју..."
Ослобођени заробљеник
Један орао је, силом прилика, допао у руке неког окрутног младића. Младић, ухвативши краља свих птица, стави му на ногу тешки ланац. Поносна птица је настојала да га се ослободи. Борила се свом снагом својих крила. Данима и ноћима је померала свој ланац. Након неког времена, услед многих удараца, једна карика се сломила. Али заробљени орао то није уочио... Уморан од многих покушаја престао је да помера ланце.
Ах! Каква штета! Бар да се нашао неко и рекао му да се карика поломила и да би са свега једним, последњим ударцем, био слободан да полети у небеско плаветнило.
И ти си, брате мој, заробљен ланцима греха, свезан за ову земљу. Орао си, који је створен да лети високо. Зашто си још увек роб греха? Христос је дошао и сломио карику твога ропства. Замахни крилима своје душе и бићеш слободан. Христос је сломио твоје ланце. Зашто остајеш и даље заробљен? „Ево сад је време најбоље, ево сад је дан спасења“. (2.Кор.6;2)
Са грчког превела А. М.
Неке "слатке" замке
игурно си читао у старогрчкој митологији о
Орфеју: када се, заједно са својим морнарима, приближио острву Сирена, да не би
подлегли њиховој очаравајућој музици и тако заувек остали заробљени, чега се
Орфеј досетио? Он сам је почео да свира музику коју је научио од Муза. И била
је то музика далеко мелодичнија од оне коју су свирале сирене. Тако су успели
да прођу и да избегну њихову замку.
Дете моје, колико подмуклих замки се поставља на твој пут! Њихов једини циљ је да те заробе у њих. Да ти униште снове и стремљења, карактер и будућност. Па још са каквом их вештином постављају! Са маестралном извештаченошћу приказују грех угодним, свирајући по нотама неке опојне музике, а све то да не би чуо речи нас који те истински волимо:
Буди опрезан и не упадај у постављене замке.
Мудрије је спречити, него лечити.
Постоји начин да се супротставиш: свирајући музику засновану на Христовим заповестима, која је заиста очаравајућа.
Да, дете моје!
Кад је твоја душа испуњена Божјим
присуством,
кад су твоји идеали и циљеви постављени на највише врхове,
кад глад и жеђ твог младалачког срца заситиш у чистим изворима Речи Божије,
кад сваки дан започнеш у расположењу да начиниш у себи и око себе један свет препун љубави, врлине и истине.
Тад снага музике, која долази из света греха, неће моћи да те превари, јер ћеш ти певати своју песму, начињену од складних звукова неба.
Колико је само сирена на твоме путу!
Сваки дан оне те пресрећу са својом музиком: песмом о лаком богаћењу, песмом о слатком животу, песмом о потпуној слободи, песмом о непотребности саосећања.
Ако је твој сан да ти живот буде успешан, затвори своје уши за ту музику која спутава и поробљава и пусти да се твоја душа испуни хармонијом љубави Христове.
Христова љубав даје радост, снагу и надахнуће. Само тако ће твој живот постати и у делу и у речи једна прелепа песма стваралаштва, борбености и врлине.
И немој заборавити да ће иста, својим слатким звуком, призвати и друге у близину Онога Који је извор истинског живота.
Такав начин живота приличи младости, дете моје.
И једини је.
Превод са грчког А. М.
О јакима...
Магарац је ишао путем, кад наједном поче да пада киша. Велике капи добошаху по његовим леђима. “То боли”, помисли магарац. И сакри се под кишобран. Капи удараху по кишобрану, те магарац помисли: “Сада повређују кишобран.” И заједно са кишобраном уђе у кућу. И чу како капи кише падају по крову. Сада је кућа повређена. Ту се магарац попе на кров и закрили кућу.
- Шта то радиш, магарче? – упита га медвед. – Зар те не боли?
Магарац одговори:
- Некога увек мора да боли. Но ја сам јачи и од кишобрана и од куће. Зато онога ко је јачи мора и да боли…
"Тајна стаза" поглавице Владимира
Када је једне вечери професор Јанис Хаџиниколау присуствовао Вечерњој служби у полумрачној руској цркви у Монтреалу, пажњу му је привукла једна силуета која се разликовала од осталих. Био је то средњовјечни индијанац чија је коса, везана у реп, досезала до појаса.
Након службе професор није могао да одоли, пришао је незнанцу и представио се.
- „Владимир“, одговорио је незнанац.
- „Ја сам Грк“, а ви?
- „И ја сам“, одговорио је.
- „Говорите ли грчки?“, упитао је запрепаштени професор.
Услиједило је неколико тренутака тишине, а онда је индијанац на грчком цитирао први стих Јовановог Јеванђеља: „У почетку бјеше Логос, и Логос бјеше у Бога и Логос бјеше Бог“. Професор је остао без ријечи, а онда је његов саговорник прснуо у смијех: „Ја сам индијанац“, рекао је, „али некако, осјећам се и као Рус и као Грк и као Србин и Румун, јер… ја сам православан“.
Ратник
„У његовом оку појавио се бљесак“, присјећа се професор, „као и у мом срцу…“. Тако се професор Хаџиниколау упознао са Владимиром. Из његове приче сазнајемо да је Владимир, или Франк Натаве, како је био познат свом народу, рођен у Индијанском резервату Когнавага надомак Монтреала. Резерват је подигнут 1600. године и данас броји 5000 индијанаца из три племена, од којих су већина, као што је то био и Владимир, из племена Мохавк.
Индијанци из племена Мохавк
„Наше село је“, причао је Владимир професору, „као и остали индијански резервати, у 18. вијеку у суштини претворено у римокатолички протекторат. Католички мисионари су на све могуће начине покушавали да обрате цијелу нашу заједницу. Не љубављу, него омчом око врата. Газили су нашу вјековну традицију и искориштавали нас за своје циљеве. Ја сам се до своје 32. године држао утабане стазе. Као што је моја мајка, која је била једна од старица у племену, говорила “Дању римокатолик за очи свијета, а ноћу индијанац за очи душе“. Али када сам напунио 32 године нисам више могао трпјети то спутавање, ту омчу око врата, и побунио сам се на свој начин. Почео сам да истражујем наше корјене, учим наше језике, студирао сам на универзитету бијелих људи, што је за индијанца моје генерације било веома неуобичајено. Годинама су ме водили као путујећег предавача упоредне лингвистике. Често сам био кловн у њиховим академским играма, за њих сам био ријетка, егзотична врста. Упоређивао сам наше ријечи са француским и енглеским еквивалентима, наше навике са њиховим. Понекад сам, ипак, осјећао да ме посматрају као што археолози посматрају фосиле.
Моја стаза до Православља била је, како ми кажемо, “тајна стаза“. Догодило се то кроз лингвистику, предмет који ме увијек интересовао. Учећи лингвистику био сам импресиониран када сам прочитао житије светих Кирила и Методија, који су познати и као Апостоли Словена. Посебно ме заинтересовало ћирилично писмо и словенски језик. Питао сам професора гдје бих могао чути како се говори словенски. Он је предложио да посјетим неку руску цркву. Позвао сам једну од њих, и пријатељски глас ме обавијестио да Вечерња служба почиње у 7 сати увече, а Литургија у 10 ујутро. Упитао сам да ли могу да присуствујем и одговорио је да наравно да могу. Тако, скупио сам храброст и отишао у суботу вече. На тој Вечерњој служби у цркви светих апостола Петра и Павла искусио сам нешто што никада раније нисам. Посматрао сам иконе, слушао појање, гледао људе како се клањају, мирис тамјана је испуњавао ваздух, све то ми је говорило да сам пронашао “тајну стазу“.
Нећете вјеровати, али с времена на вријеме, уочавам паралеле између индијанске и православне традиције. Негдје унутра, ово откриће испуњава мој индијански етос и допуњује га. У почетку сам се осјећао као на облацима. На првој Литургији упитао сам да ли могу да останем и после отпуста оглашених и рекли су да могу. И тако, сјео сам, као индијански пас! Од тада, почео сам чешће да долазим у цркву. У почетку само недељом, онда и суботом, затим и радним данима, кад год је био неки празник. Након неког времена примјетио сам да се после вечерње обавља исповјест. Стао сам у ред, али су ми рекли „Ти не можеш, ниси православан. Ово је Света Тајна“.
„Али цијели наш живот је Света Тајна“, рекао сам.
Онда сам мало размислио и упитао: „Како могу да постанем православан?“.
Предложили су да поразговарам са свештеником.
Недуго затим, донио сам одлуку да постанем православан. На дан када је то требало да се деси, снијежна олуја ми није дозволила да изађем из села. Одложено је за празник Ваведења Пресвете Богородице. И тако је и било… Добио сам име Владимир.
Много касније, сјећајући се свог пријема у Православну Цркву, из сјећања ми је изронила импозантна фигура српског свештеника који је посјетио наше село када сам био мали. Његова појава и његово опхођење оставили су дубок утисак на мене. Сјећам се како је моја мајка коментарисала: “Ево једнога који од своје истине не прави пропаганду“.
Мом народу су досадили мисионари. Годинама долазе, углавном не да би давали, него да би узимали… Никад нису показивали интересовање за оно што ми имамо.
Али тај Србин је био другачији. Он је једини нешто дао, својим присуством… а од нас није узео ништа, осим нашег срца.”
Када се професор Хаџиниколау, након извјесног времена, поново срео са Владимиром, било је то у његовом селу. Договорено је да се нађу у радио станици у којој је Владимир већ годинама радио. Затекао га је са слушалицама на ушима како чита јутарње молитве на свим индијанским језицима, затим на француском и енглеском. Наравно, слушаоци нису могли да виде како се Владимир крсти на православан начин.
Владимир Натаве је био поглавица свог племена, био је духовни вођа. Он је сахрањивао и вјенчавао, био им је нека врста свештеника. Увече, сјео би прекрштених ногу слушајући проблеме свог народа и давао им савјете. Био је пјесник и преводилац, био је и философ. Знао је њихове проблеме боље него било ко, а знао је и строге племенске законе. Они који порекну предачка начела и постану хришћани могу да остану у селу, али не и да врше било коју функцију. Нико у селу, до његовог упокојења, није знао да је њихов поглавица православни хришћанин. А Владимир, који је за њих био Френк, је радио са њима, за њих, стално страхујући да ће сазнати.
„Кад год бих га видио обученог у стихар и са свијећом у руци“, прича професор Хаџиниколау, „како испред епископа и свештеника излази из олтара малене цркве Знамења Пресвете Богородице, нисам могао да се не запитам какво је то срце у том индијанском вуку који је стално понављао “Бог зна“. А он је непрестано правио поклоне, молећи Господа да га просвети да води свој народ кроз буре и искушења и да му да снаге да до краја понесе свој тешки терет.”
„Једног јутра“, наставља професор, „јављено ми је да се Владимир упокојио у свом селу. Питање које ми се наметнуло било је: Ко ће га сахранити, шта ће бити с њим?”
Испоставило се да је Владимир оставио детаљно писано упутство да буде сахрањен по индијанским обичајима, али и да га православни свештеник опоје. Наравно, индијанци нису имали појма шта је то православни свештеник, али Владимир је оставио неколико бројева телефона. Позван је свештеник и ту у сред индијанског села одслужено је опело над тијелом уснулог слуге Божијег Владимира.
Нажалост, професор није могао да присуствује сахрани. Два дана после, у селу је читан Владимиров тестамент у коме је наведено коме ће шта припасти од његове имовине. Владимир је имао 75 година, имао је дјецу, унуке и праунуке, и сваком члану породице оставио је понешто.
Након неколико дана професор је добио пакет. У њему је била књига – Света Литургија на грчком и енглеском језику, коју је прије много година поклонио Владимиру. Унутра је била посвета: Јанију, а испод на грчком – док се поново не сретнемо.
Кад је даље окренуо страну, професор је остао без текста; изнад сваког реда, руком је био исписан превод. Владимир је цијелу Литургију светог Јована Златоустог превео на Мохавк језик. „Ако Бог да“, каже професор, „једног дана овај превод биће објављен“.
О канадском геноциду:
Два писма
Писмо коалицији „Преокрет“:
Драги Чедо, Вуче и Жарко, драги лидери мањина, драге моје јавне личности,
Овом приликом вам се обраћам, јер сам одушевљен декларацијом «Преокрет», којом сте ми напросто отворили очи. И ја сам као већина грађана Србије (никако народа) дуго био у мраку, који су око мене створили јефтини митови и примитивни национализам. Од шкрипе гусала и звекета оружја нисам могао да чујем своје мисли, нити да послушам своје срце. Хвала што сте имали храбрости да позовете на отрежњење све нас који смо дуго лутали по лавиринту лажног српства и православља. Јер ко још верује у Бога у 21. веку? Само лудак и примитивац који мисли да се духовност маже на ‘леба. Само неки ирационални тип, који мисли да су људи добри и поштени и да се човек понекад може ослонити на другога, уместо искључиво на себе. Чему сви ти силни молебани и одласци у цркву, због тамо неког Косова, кад је много паметније провести време у неком лепом тржном центру. Унапред се извињавам што ово писмо пишем грозном ћирилицом и надам се да ћемо ускоро сви писати латиницом - као и сав цивилизован свет. Одавно не видим поенту српског језика. Зашто га у наредном мандату нека одлучнија влада не би укинула? Зашто да ломимо језик нечим што је толико архаично и превазиђено, уместо да сви лепо говоримо енглески, француски и немачки? Кад наша земља једног дана буде коначно слободна и подељена на интересне зоне великих слободарских сила, можда ће нам се тај сан и остварити.
Ја већ дуго времена сањам исти сан. Сањам како се кроз центар Београда шетам булеваром Хенрија Кисинџера и скрећем у Кушнерову улицу, да попијем кафу у мом омиљеном кафићу «Ал Каида». Док одбијам димове хашиша из наргиле и пијуцкам кафу из филџана, гледам око себе софистицирана лица НАТО војника, који се смеју и испијају пинте холандског и белгијског пива. У тренутку блажене среће, запахњује ме неподношљив смрад и одједном угледам гомилу дроњавих сељака у народним ношњама, како тегле кромпир и лук на пијацу... Ту се нагло пробудим из сна, престрављен језивим призором шајкаче, који ми још увек трепери пред очима. Мука ми је када помислим да делим исти ваздух са тим затуцаним креатурама, уместо да се грлим са прелепим Фламанцима, Валонцима и другим просвећеним народима. На срећу, радује ме то што ће добротвори из «Монсанта» ускоро прочистити нашу прљаву и загађену земљу својим чаробним ГМО семенкама, па више неће бити потребе да идемо на прљаве пијаце. Хране ће бити на сваком ћошку у изобиљу. Моћи ћемо да је уберемо из сваке жардињере, уместо што нас свакодневно пљачкају којекакве сељачине са штрокавим ноктима. Убеђен сам да је «Преокрет» најбољи пут да коначно модернизујемо ово заостало и залутало друштво. Да се већ једном ослободимо тог косовског баласта, који нас спутава да идемо напред. А шта уопште значе у савременом свету цркве и манастири, ако већ имате брзи Интернет на коме можете гледати слике и клипове свих светских храмова? Уосталом, ја, као и ви другови моји, не верујем у тог седобрадог господина, који седи на облаку и дели небеску правду. Ја верујем само у науку: математику, физику, хемију, нанотехнологију... Откако смо добили «бели шенген» више ми није довољно само да путујем, већ хоћу да летим у свемир, да обиђем Марс, Јупитер и Сатурн. Интеграције су наша једина будућност, зато сам се и на последњем попису изјаснио као Земљанин-сајентолог, уместо оног трибалног Србин-православац. Можда ћемо једног дана сви бити грађани Галаксије, а потом, ако буде среће, и грађани Космоса? Можда ће нам поћи за руком оно што ни Икару није успело? – да летимо сами без ракета и авиона. Али Икар је веровао у грчке митове, због чега је и пао у море. А ми сада имамо шансу да се ослободимо своје мрачне традиције, да бисмо једног дана научили да летимо! Наравно, нисмо ми једине будале на овоме свету. Има још пуно залуђеника који се к’о пијани плота држе те гнусне флоскуле: «суверенитет и територијални интегритет». Држе се за територију, као када се српски паор због нужде ухвати за шиљкане. Руси нас још увек смарају са Чеченијом, Шпанци са Баскијом, Енглези са Северном Ирском и Шкотском, Американци не дају Мексиканцима Калифорнију, Кинези траже Тајван, Турци не дозвољавају Курдистан, Израелци не признају Палестину... Чему све то уопште води??? Само новим поделама и ратовима, уместо да сви живимо у миру, заједно, у једној држави, под брижним вођством филантропских банака и мултинационалних корпорација.
Опростите ми, другови моји, што ми је требало толико времена да преломим у себи неке ствари. Дуго сам се, као миш, скривао у рупи сопственог незнања и конформизма. Сада, када видим, све те сјајне људе који су подржали «Преокрет», не могу више да забијам главу у песак. Хоћу и ја да будем тако револуционаран и храбар, као ове јавне личности које се налазе на том списку истине. Хоћу и ја да кажем «не» том Косову и «не» погрешној политици, а «да» Европи, «да» новим улогама, «да» новим пројектима, позицијама и привилегијама. Тек сада схватам зашто су ме истерали из истинољубиве «Политике». Није њено уредништво криво што ме је цензурисало и бранило ми да критикујем моћне, крив сам ја зато што нисам хтео да пишем успаванке за народ, као сваки нормалан новинар. Јер народу је потребан свакодневни одмор, да би могао да пружи свој максималан допринос корпорацијама. Не треба ту нека битанга да му својим шкработинама брани да спава. Бранити гладном човеку да преспава своју глад је најгори могући злочин, и ја признајем да сам крив. Криви су и моји другови из Београдског синдиката, зато што стално даве са том причом о части и поштењу. Да смо се на време освестили и схватили реалност, можда би и ми сада били богати зачетници «Преокрета». Овако ми остаје да се само придружим већ започетој идеји, наравно, под условом да прихватате мене блудног сина. Ја вам свечано обећавам да ћу исправити све своје мане и заблуде. Престаћу да идем на славе код својих старомодних пријатеља. Нећу више конзумирати било шта што има префикс «национално» - престаћу да једем нездраву националну храну и да идем у националне паркове, где се скупљају хулигани и националисти. Нећу никада више писати ћирилицом и навијати за Новака Ђоковића. Нећу седети у кафани «Верона», зато што се та кафана налази у близини Руског дома. Променићу назив предавања Београдског синдиката из «Пројекат Србија» у «Пројекат Европска унија». Научићу албански, босански, црногорски и војвођански језик, да бих се боље слагао са комшијама, осим, наравно, са овима из Републике Шумске, које ћу да избегавам у широком кругу. Пустићу браду да бих личио на лидере «Преокрета» и све друго што је потребно да би ме прихватили. Свестан сам да то није једноставан и брз процес, али бих уз малу помоћ пријатеља лако могао да се променим. Ако бисте ми само омогућили да уђем у ту «high-tech» капсулу за метаморфозу, из које је управо изашао Вук Драшковић, врло брзо бих се излечио од свих слабости које ме спутавају да будем слободан. А онда, када сутра будете написали «Преокрет бр.2» - за признавање независности Санџака (а не Рашке – као што кажу екстремисти), моје ће име бити прво на списку подршке. Можда је боље да прво отцепимо Војводину, док је још нису упропастили зарђали српски плугови.
Ето толико од мене другови, не бих да вам трошим драгоцено време, које можете паметно да потрошите на преокретање. Волео бих да прочитате ово писмо, јер имам осећај да једино ви можете да ми помогнете да се и ја преокренем. Надам се да ћемо се ускоро срести на некој новој револуционарној манифестацији у сали «Американа», или на откривању споменика Лејди Гаги, или на отварању спортског центра «Адем Јашари». Пре тога, можда се и сретнемо на концерту Дина Мерлина у «Арени», под условом да успем да набавим карте за VIP ложу.
Срдачан поздрав од јадника који се још увек (али не задуго)
зове Србином,
Феђа Димовић
УСТАЈ БРЕ, СРБИНЕ...
Устај бре, Србине! Устај бре, геџо! Шта је бре, није ти јасно, теби бре причам, Роде без порода, Несрећо без среће, Тикво без шајкаче! Не знаш ти шта причам, не знаш ни где си… Тетураш се кроз живот ко свињче низ калдрму. Увече се сручиш на поцепану софу са балонче јевтиног алкохола, и натунујеш телевизор на ону виртуалну фарму, где ондак срећно грокћеш са сви остали „јевропејци“… И тако бре до сабајле, док се поново не затетураш низ калдрму ко свињче тражећи нешто за своју „напаћену“ гушу. А за душу, Србине, шта ти је бре остало за душу? Где ће ти бре душа, Србине!?
Жену си отерао, или од куће, или у лудило! Ни децу своју више не пропознајеш, не виђаш их више, или кад их случајно нагазиш, не препознајеш их тако обневидео...
Устај бре, Србине, време те гази, земљу ти комадају, бришу те из свих спискова, децу ти уче да „поносно марширају“ и певају „лили марлен“, родитеље ти, свеже упокојене, из гробова чупају, а од храмова твојих светих поново штале праве! Устај бре, геџо, док није касно! Шта је, још ти није јасно, теби бре причам, Србине мој - Туго моја!
Мислиш да те таквог, чупавог, смрдљивог, без шајкаче и без опанка, не препознајем? Вараш се, лако те је препознати… и са тај бугарски џинс, и са тај турски версаће што си га навук`о на те, некад јуначке - а сада кокошје груди, иако немаш пара ни за гаће...
Препознајем те, Роде, и то на пушкомет! Управо таквог су те створили, да би могли и „они“ да те препознају где год да те виде, никад се не зна, једног дана може да им затреба и твој бубрег...
Шта је бре? Кажеш да си сиромах, да немаш више ни кучета ни мачета. Да немаш више ни за добру „шљиву“, а од свог оца ниси научио сам „мученицу“ своју да испечеш. А и да јеси, шта би ти вредело, кад си све раскрчмио… Па се сада тетураш с то пластично балонче у руку, и испијаш ту жуту алкохолисану мокраћу, што ти продају скоро за џабе. Е, није џабе, Роде мој, Јаде мој! Ништа на овом свету није џабе...
Тако су бре „они“, с ту исту ракијештину, истребили цео континент индијанаца, па би сада и нас Србе. Не дај се, роде! Устај бре, Србине, ниси ти бре индијанац! Ако си негде успут и изгубио свој понос, раскрчмио своју дедовину, и загубио жену и ђецу...
…Још увек је у теби оно што је и у свима нама - онај стари, добри Инат - и нешто мало Српске Душе! Устај бре, Србине! Устај бре, геџо, још није касно! Не дај „им“ то мало душе што ти је остало; не дај душманима! Но напуни „је“ да нарасте и прерасте и тебе самог, и све недаће твоје… И онда ће ти све бити лакше; биће онако како треба, и онако како је воља Божја!
Знам, знам, немој се правдаш… Живот те је, не шамарао, већ газио ко булдожер, ко и већину нас. Ниси више знао где ћеш, па ето десило се! И јесте, свакоме може да се деси, и многима се десило… Али зато не мора да траје!
Ниси ти бре, Србине, тиква без корена! Ниси ти бре име без презимена! Ниси ти бре, Србине, домаћин без домаћинства! Чак иако га немаш - чак иако си га прокоцкао, раскрчмио, распродао у бесцење - све док постоји Србија, ова наша земља мученица, постојаће и твоје домаћинство! Треба само да му се вратиш, не само својим телом већ и целом својом душом...
Богат си ти бре, Србине, много богатији него што знаш! Зато те се и плаше, Србине, плаше се да не откријеш својега БОГАтства! Плаше се да не пронађеш ту своју загубљену Душу!
Знају да онда тако БОГатом и пуне Душе неће моћи више земљу да ти пустоше! Неће моћи пород нерођени да ти отимају, нити гробове и храмове више да ти руше!
А сада је доста приче! Време је, Србине, да се прекрстимо, помолимо, и кренемо! Не низ калдрму! Већ уз! Не да се котрљамо, већ да марширамо и запевамо громогласно нашу „Светосавску“ и Боже Правде!
Немаш више чега да се плашиш, Србине! Већ су ти отели све што су могли, а оно што нису могли… Е за то је куцнуо час да „га“ пронађеш, и то сам - у себи!
Време је, Србине, поново да будеш, оно што и јеси, и оно што си кроз вјеке вјекова био - Србин са Душом! А кад имаш Душу и када си поново БОГат, онда је све лакше, и све је могуће… И ондак нека буде, оно што бити мора!
Аутор: Миодраг Новаковић
Помисли
(слика са нета)
Враћајући се из набавке за манастир, старија и млађа монахиња сретале су путем много света. Сви су им се клањали и тражили благослов; оне су свима срдачно одговарале и са свима биле љубазне.
У једном трену приђе им један младић; имао је прелепи стас и дивно лице. Он затражи благослов.
Стара монахиња му кратко одговори и продужи даље а млађа је мало застала да прича са њим.
Кад је видела да ће јој сестра отићи, потрча и стиже је.
Старија монахиња је била јако љута и читав пут је само ћутала. Пред манастир јој млађа рече:
- Молим те, реци ми шта сам урадила? Био је учтив и фин. Није било лепо што смо га тако игнорисале. Само смо мало разговарали о вери... Па то није забрањено...
- Слушај, дете! Наравно да није забрањено. Ти кажеш да сте само причали и оставила си га тамо. Међутим, он је сада пошао са тобом. Кад будеш стигла у манастир, он ће те пратити. Кад будеш вечерала, он ће сести поред тебе, ометаће твоју вечеру. Кад будеш почела да се молиш, он ће ти мисли красти. Кад будеш отишла да спаваш, он ће доћи у твоју собу. Кад будеш легла у кревет, он ће лећи поред тебе. Како буде време пролазило, он ће боравити у теби и створити свој свет тамо. Најгоре у свему је што то уопште неће бити он.
Лица се заборављају, речи бледе и нестају, остају само осећања која људи у нама изазивају.