Све у причама бива

Мајчино писмо свету

Драги Свете,

Мој син данас полази у школу. Једно време ће за њега све бити необично и ново. Желела бих да се ти према њему односиш нежно.

Видиш до сада је он био главни у кући. Био је газда у свом дворишту. Ја сам увек била ту да видам његове ране и да га утешим.

Али сада - ствари ће се променити.

Овога јутра, он ће сићи низ степенице и махнути ми руком. Кренуће у велику авантуру у којој ће вероватно бити и ратова и трагедије и туге.

Да би живео у свету у коме мора да живи, биће потребна вера, љубав и храброст. Зато, Свете, желела бих да га некако узмеш за ту његову младу руку и да га научиш стварима које ће морати да зна. Учи га - али нежно ако можеш. Научи га да на сваког ниткова долази по један херој; да на сваког политичара долази по један вођа, који се истински посветио свом послу; да на сваког непријатеља долази по један пријатељ. Научи га чудесним стварима које пружају књиге.

Дај му да на миру размишља о вечитој тајни птица на небу, пчела на сунцу и цвећа на зеленом брежуљку.

Научи га да је много часније да доживи неуспех него да вара.

Научи га да верује у сопствене идеје чак и кад му сви други кажу да нису ваљане.

Научи га да своје мишиће и свој мозак прода што је могуће скупље, али да никада не ставља цену на своје срце и душу.

Научи га да затвори уши пред гомилом која урла... али да стоји усправно и да се бори ако мисли да је у праву.

Учи га нежно, Свете, али немој га размазити, зато што се добар челик кује само у ватри.

Ово је велики захтев, Свете, али види шта можеш да учиниш. Он је тако драг мали човек.

"Дечак из сиротишта у Ирану нацртао је своју мајку како јој спава у наручју..."

Ослобођени заробљеник

Један орао је, силом прилика, допао у руке неког окрутног младића. Младић, ухвативши краља свих птица, стави му на ногу тешки ланац. Поносна птица је настојала да га се ослободи. Борила се свом снагом својих крила. Данима и ноћима је померала свој ланац. Након неког времена, услед многих удараца, једна карика се сломила. Али заробљени орао то није уочио... Уморан од многих покушаја престао је да помера ланце.

Ах! Каква штета! Бар да се нашао неко и рекао му да се карика поломила и да би са свега једним, последњим ударцем, био слободан да полети у небеско плаветнило.

И ти си, брате мој, заробљен ланцима греха, свезан за ову земљу. Орао си, који је створен да лети високо. Зашто си још увек роб греха? Христос је дошао и сломио карику твога ропства. Замахни крилима своје душе и бићеш слободан. Христос је сломио твоје ланце. Зашто остајеш и даље заробљен? „Ево сад је време најбоље, ево сад је дан спасења“. (2.Кор.6;2)

Са грчког превела А. М.

Неке "слатке" замке

игурно си читао у старогрчкој митологији о Орфеју: када се, заједно са својим морнарима, приближио острву Сирена, да не би подлегли њиховој очаравајућој музици и тако заувек остали заробљени, чега се Орфеј досетио? Он сам је почео да свира музику коју је научио од Муза. И била је то музика далеко мелодичнија од оне коју су свирале сирене. Тако су успели да прођу и да избегну њихову замку.

Дете моје, колико подмуклих замки се поставља на твој пут! Њихов једини циљ је да те заробе у њих. Да ти униште снове и стремљења, карактер и будућност. Па још са каквом их вештином постављају! Са маестралном извештаченошћу приказују грех угодним, свирајући по нотама неке опојне музике, а све то да не би чуо речи нас који те истински волимо:

Буди опрезан и не упадај у постављене замке.

Мудрије је спречити, него лечити.

Постоји начин да се супротставиш: свирајући музику засновану на Христовим заповестима, која је заиста очаравајућа.

Да, дете моје!

Кад је твоја душа испуњена Божјим присуством,
кад су твоји идеали и циљеви постављени на највише врхове,

кад глад и жеђ твог младалачког срца заситиш у чистим изворима Речи Божије,

кад сваки дан започнеш у расположењу да начиниш у себи и око себе један свет препун љубави, врлине и истине.

Тад снага музике, која долази из света греха, неће моћи да те превари, јер ћеш ти певати своју песму, начињену од складних звукова неба.

Колико је само сирена на твоме путу!

Сваки дан оне те пресрећу са својом музиком: песмом о лаком богаћењу, песмом о слатком животу, песмом о потпуној слободи, песмом о непотребности саосећања.

Ако је твој сан да ти живот буде успешан, затвори своје уши за ту музику која спутава и поробљава и пусти да се твоја душа испуни хармонијом љубави Христове.

Христова љубав даје радост, снагу и надахнуће. Само тако ће твој живот постати и у делу и у речи једна прелепа песма стваралаштва, борбености и врлине.

И немој заборавити да ће иста, својим слатким звуком, призвати и друге у близину Онога Који је извор истинског живота.

Такав начин живота приличи младости, дете моје.

И једини је.

Превод са грчког А. М.

О јакима...

Магарац је ишао путем, кад наједном поче да пада киша. Велике капи добошаху по његовим леђима. “То боли”, помисли магарац. И сакри се под кишобран. Капи удараху по кишобрану, те магарац помисли: “Сада повређују кишобран.” И заједно са кишобраном уђе у кућу. И чу како капи кише падају по крову. Сада је кућа повређена. Ту се магарац попе на кров и закрили кућу.

- Шта то радиш, магарче? – упита га медвед. – Зар те не боли?

Магарац одговори:

- Некога увек мора да боли. Но ја сам јачи и од кишобрана и од куће. Зато онога ко је јачи мора и да боли…

"Тајна стаза" поглавице Владимира

Када је једне вечери професор Јанис Хаџиниколау присуствовао Вечерњој служби у полумрачној руској цркви у Монтреалу, пажњу му је привукла једна силуета која се разликовала од осталих. Био је то средњовјечни индијанац чија је коса, везана у реп, досезала до појаса.

Након службе професор није могао да одоли, пришао је незнанцу и представио се.

- „Владимир“, одговорио је незнанац.

- „Ја сам Грк“, а ви?

- „И ја сам“, одговорио је.

- „Говорите ли грчки?“, упитао је запрепаштени професор.

Услиједило је неколико тренутака тишине, а онда је индијанац на грчком цитирао први стих Јовановог Јеванђеља: „У почетку бјеше Логос, и Логос бјеше у Бога и Логос бјеше Бог“. Професор је остао без ријечи, а онда је његов саговорник прснуо у смијех: „Ја сам индијанац“, рекао је, „али некако, осјећам се и као Рус и као Грк и као Србин и Румун, јер… ја сам православан“.

Ратник

„У његовом оку појавио се бљесак“, присјећа се професор, „као и у мом срцу…“. Тако се професор Хаџиниколау упознао са Владимиром. Из његове приче сазнајемо да је Владимир, или Франк Натаве, како је био познат свом народу, рођен у Индијанском резервату Когнавага надомак Монтреала. Резерват је подигнут 1600. године и данас броји 5000 индијанаца из три племена, од којих су већина, као што је то био и Владимир, из племена Мохавк.

Индијанци из племена Мохавк

„Наше село је“, причао је Владимир професору, „као и остали индијански резервати, у 18. вијеку у суштини претворено у римокатолички протекторат. Католички мисионари су на све могуће начине покушавали да обрате цијелу нашу заједницу. Не љубављу, него омчом око врата. Газили су нашу вјековну традицију и искориштавали нас за своје циљеве. Ја сам се до своје 32. године држао утабане стазе. Као што је моја мајка, која је била једна од старица у племену, говорила “Дању римокатолик за очи свијета, а ноћу индијанац за очи душе“. Али када сам напунио 32 године нисам више могао трпјети то спутавање, ту омчу око врата, и побунио сам се на свој начин. Почео сам да истражујем наше корјене, учим наше језике, студирао сам на универзитету бијелих људи, што је за индијанца моје генерације било веома неуобичајено. Годинама су ме водили као путујећег предавача упоредне лингвистике. Често сам био кловн у њиховим академским играма, за њих сам био ријетка, егзотична врста. Упоређивао сам наше ријечи са француским и енглеским еквивалентима, наше навике са њиховим. Понекад сам, ипак, осјећао да ме посматрају као што археолози посматрају фосиле.

Моја стаза до Православља била је, како ми кажемо, “тајна стаза“. Догодило се то кроз лингвистику, предмет који ме увијек интересовао. Учећи лингвистику био сам импресиониран када сам прочитао житије светих Кирила и Методија, који су познати и као Апостоли Словена. Посебно ме заинтересовало ћирилично писмо и словенски језик. Питао сам професора гдје бих могао чути како се говори словенски. Он је предложио да посјетим неку руску цркву. Позвао сам једну од њих, и пријатељски глас ме обавијестио да Вечерња служба почиње у 7 сати увече, а Литургија у 10 ујутро. Упитао сам да ли могу да присуствујем и одговорио је да наравно да могу. Тако, скупио сам храброст и отишао у суботу вече. На тој Вечерњој служби у цркви светих апостола Петра и Павла искусио сам нешто што никада раније нисам. Посматрао сам иконе, слушао појање, гледао људе како се клањају, мирис тамјана је испуњавао ваздух, све то ми је говорило да сам пронашао “тајну стазу“.

Нећете вјеровати, али с времена на вријеме, уочавам паралеле између индијанске и православне традиције. Негдје унутра, ово откриће испуњава мој индијански етос и допуњује га. У почетку сам се осјећао као на облацима. На првој Литургији упитао сам да ли могу да останем и после отпуста оглашених и рекли су да могу. И тако, сјео сам, као индијански пас! Од тада, почео сам чешће да долазим у цркву. У почетку само недељом, онда и суботом, затим и радним данима, кад год је био неки празник. Након неког времена примјетио сам да се после вечерње обавља исповјест. Стао сам у ред, али су ми рекли „Ти не можеш, ниси православан. Ово је Света Тајна“.

„Али цијели наш живот је Света Тајна“, рекао сам.

Онда сам мало размислио и упитао: „Како могу да постанем православан?“.

Предложили су да поразговарам са свештеником.

Недуго затим, донио сам одлуку да постанем православан. На дан када је то требало да се деси, снијежна олуја ми није дозволила да изађем из села. Одложено је за празник Ваведења Пресвете Богородице. И тако је и било… Добио сам име Владимир.

Много касније, сјећајући се свог пријема у Православну Цркву, из сјећања ми је изронила импозантна фигура српског свештеника који је посјетио наше село када сам био мали. Његова појава и његово опхођење оставили су дубок утисак на мене. Сјећам се како је моја мајка коментарисала: “Ево једнога који од своје истине не прави пропаганду“.

Мом народу су досадили мисионари. Годинама долазе, углавном не да би давали, него да би узимали… Никад нису показивали интересовање за оно што ми имамо.

Али тај Србин је био другачији. Он је једини нешто дао, својим присуством… а од нас није узео ништа, осим нашег срца.”

Када се професор Хаџиниколау, након извјесног времена, поново срео са Владимиром, било је то у његовом селу. Договорено је да се нађу у радио станици у којој је Владимир већ годинама радио. Затекао га је са слушалицама на ушима како чита јутарње молитве на свим индијанским језицима, затим на француском и енглеском. Наравно, слушаоци нису могли да виде како се Владимир крсти на православан начин.

Владимир Натаве је био поглавица свог племена, био је духовни вођа. Он је сахрањивао и вјенчавао, био им је нека врста свештеника. Увече, сјео би прекрштених ногу слушајући проблеме свог народа и давао им савјете. Био је пјесник и преводилац, био је и философ. Знао је њихове проблеме боље него било ко, а знао је и строге племенске законе. Они који порекну предачка начела и постану хришћани могу да остану у селу, али не и да врше било коју функцију. Нико у селу, до његовог упокојења, није знао да је њихов поглавица православни хришћанин. А Владимир, који је за њих био Френк, је радио са њима, за њих, стално страхујући да ће сазнати.

„Кад год бих га видио обученог у стихар и са свијећом у руци“, прича професор Хаџиниколау, „како испред епископа и свештеника излази из олтара малене цркве Знамења Пресвете Богородице, нисам могао да се не запитам какво је то срце у том индијанском вуку који је стално понављао “Бог зна“. А он је непрестано правио поклоне, молећи Господа да га просвети да води свој народ кроз буре и искушења и да му да снаге да до краја понесе свој тешки терет.”

„Једног јутра“, наставља професор, „јављено ми је да се Владимир упокојио у свом селу. Питање које ми се наметнуло било је: Ко ће га сахранити, шта ће бити с њим?”

Испоставило се да је Владимир оставио детаљно писано упутство да буде сахрањен по индијанским обичајима, али и да га православни свештеник опоје. Наравно, индијанци нису имали појма шта је то православни свештеник, али Владимир је оставио неколико бројева телефона. Позван је свештеник и ту у сред индијанског села одслужено је опело над тијелом уснулог слуге Божијег Владимира.

Нажалост, професор није могао да присуствује сахрани. Два дана после, у селу је читан Владимиров тестамент у коме је наведено коме ће шта припасти од његове имовине. Владимир је имао 75 година, имао је дјецу, унуке и праунуке, и сваком члану породице оставио је понешто.

Након неколико дана професор је добио пакет. У њему је била књига – Света Литургија на грчком и енглеском језику, коју је прије много година поклонио Владимиру. Унутра је била посвета: Јанију, а испод на грчком – док се поново не сретнемо.

Кад је даље окренуо страну, професор је остао без текста; изнад сваког реда, руком је био исписан превод. Владимир је цијелу Литургију светог Јована Златоустог превео на Мохавк језик. „Ако Бог да“, каже професор, „једног дана овај превод биће објављен“.

Преузето

О канадском геноциду:

Линк 1

Линк 2

Два писма

Писмо коалицији „Преокрет“:

Драги Чедо, Вуче и Жарко, драги лидери мањина, драге моје јавне личности,

Овом приликом вам се обраћам, јер сам одушевљен декларацијом «Преокрет», којом сте ми напросто отворили очи. И ја сам као већина грађана Србије (никако народа) дуго био у мраку, који су око мене створили јефтини митови и примитивни национализам. Од шкрипе гусала и звекета оружја нисам могао да чујем своје мисли, нити да послушам своје срце. Хвала што сте имали храбрости да позовете на отрежњење све нас који смо дуго лутали по лавиринту лажног српства и православља. Јер ко још верује у Бога у 21. веку? Само лудак и примитивац који мисли да се духовност маже на ‘леба. Само неки ирационални тип, који мисли да су људи добри и поштени и да се човек понекад може ослонити на другога, уместо искључиво на себе. Чему сви ти силни молебани и одласци у цркву, због тамо неког Косова, кад је много паметније провести време у неком лепом тржном центру. Унапред се извињавам што ово писмо пишем грозном ћирилицом и надам се да ћемо ускоро сви писати латиницом - као и сав цивилизован свет. Одавно не видим поенту српског језика. Зашто га у наредном мандату нека одлучнија влада не би укинула? Зашто да ломимо језик нечим што је толико архаично и превазиђено, уместо да сви лепо говоримо енглески, француски и немачки? Кад наша земља једног дана буде коначно слободна и подељена на интересне зоне великих слободарских сила, можда ће нам се тај сан и остварити.

Ја већ дуго времена сањам исти сан. Сањам како се кроз центар Београда шетам булеваром Хенрија Кисинџера и скрећем у Кушнерову улицу, да попијем кафу у мом омиљеном кафићу «Ал Каида». Док одбијам димове хашиша из наргиле и пијуцкам кафу из филџана, гледам око себе софистицирана лица НАТО војника, који се смеју и испијају пинте холандског и белгијског пива. У тренутку блажене среће, запахњује ме неподношљив смрад и одједном угледам гомилу дроњавих сељака у народним ношњама, како тегле кромпир и лук на пијацу... Ту се нагло пробудим из сна, престрављен језивим призором шајкаче, који ми још увек трепери пред очима. Мука ми је када помислим да делим исти ваздух са тим затуцаним креатурама, уместо да се грлим са прелепим Фламанцима, Валонцима и другим просвећеним народима. На срећу, радује ме то што ће добротвори из «Монсанта» ускоро прочистити нашу прљаву и загађену земљу својим чаробним ГМО семенкама, па више неће бити потребе да идемо на прљаве пијаце. Хране ће бити на сваком ћошку у изобиљу. Моћи ћемо да је уберемо из сваке жардињере, уместо што нас свакодневно пљачкају којекакве сељачине са штрокавим ноктима. Убеђен сам да је «Преокрет» најбољи пут да коначно модернизујемо ово заостало и залутало друштво. Да се већ једном ослободимо тог косовског баласта, који нас спутава да идемо напред. А шта уопште значе у савременом свету цркве и манастири, ако већ имате брзи Интернет на коме можете гледати слике и клипове свих светских храмова? Уосталом, ја, као и ви другови моји, не верујем у тог седобрадог господина, који седи на облаку и дели небеску правду. Ја верујем само у науку: математику, физику, хемију, нанотехнологију... Откако смо добили «бели шенген» више ми није довољно само да путујем, већ хоћу да летим у свемир, да обиђем Марс, Јупитер и Сатурн. Интеграције су наша једина будућност, зато сам се и на последњем попису изјаснио као Земљанин-сајентолог, уместо оног трибалног Србин-православац. Можда ћемо једног дана сви бити грађани Галаксије, а потом, ако буде среће, и грађани Космоса? Можда ће нам поћи за руком оно што ни Икару није успело? – да летимо сами без ракета и авиона. Али Икар је веровао у грчке митове, због чега је и пао у море. А ми сада имамо шансу да се ослободимо своје мрачне традиције, да бисмо једног дана научили да летимо! Наравно, нисмо ми једине будале на овоме свету. Има још пуно залуђеника који се к’о пијани плота држе те гнусне флоскуле: «суверенитет и територијални интегритет». Држе се за територију, као када се српски паор због нужде ухвати за шиљкане. Руси нас још увек смарају са Чеченијом, Шпанци са Баскијом, Енглези са Северном Ирском и Шкотском, Американци не дају Мексиканцима Калифорнију, Кинези траже Тајван, Турци не дозвољавају Курдистан, Израелци не признају Палестину... Чему све то уопште води??? Само новим поделама и ратовима, уместо да сви живимо у миру, заједно, у једној држави, под брижним вођством филантропских банака и мултинационалних корпорација.

Опростите ми, другови моји, што ми је требало толико времена да преломим у себи неке ствари. Дуго сам се, као миш, скривао у рупи сопственог незнања и конформизма. Сада, када видим, све те сјајне људе који су подржали «Преокрет», не могу више да забијам главу у песак. Хоћу и ја да будем тако револуционаран и храбар, као ове јавне личности које се налазе на том списку истине. Хоћу и ја да кажем «не» том Косову и «не» погрешној политици, а «да» Европи, «да» новим улогама, «да» новим пројектима, позицијама и привилегијама. Тек сада схватам зашто су ме истерали из истинољубиве «Политике». Није њено уредништво криво што ме је цензурисало и бранило ми да критикујем моћне, крив сам ја зато што нисам хтео да пишем успаванке за народ, као сваки нормалан новинар. Јер народу је потребан свакодневни одмор, да би могао да пружи свој максималан допринос корпорацијама. Не треба ту нека битанга да му својим шкработинама брани да спава. Бранити гладном човеку да преспава своју глад је најгори могући злочин, и ја признајем да сам крив. Криви су и моји другови из Београдског синдиката, зато што стално даве са том причом о части и поштењу. Да смо се на време освестили и схватили реалност, можда би и ми сада били богати зачетници «Преокрета». Овако ми остаје да се само придружим већ започетој идеји, наравно, под условом да прихватате мене блудног сина. Ја вам свечано обећавам да ћу исправити све своје мане и заблуде. Престаћу да идем на славе код својих старомодних пријатеља. Нећу више конзумирати било шта што има префикс «национално» - престаћу да једем нездраву националну храну и да идем у националне паркове, где се скупљају хулигани и националисти. Нећу никада више писати ћирилицом и навијати за Новака Ђоковића. Нећу седети у кафани «Верона», зато што се та кафана налази у близини Руског дома. Променићу назив предавања Београдског синдиката из «Пројекат Србија» у «Пројекат Европска унија». Научићу албански, босански, црногорски и војвођански језик, да бих се боље слагао са комшијама, осим, наравно, са овима из Републике Шумске, које ћу да избегавам у широком кругу. Пустићу браду да бих личио на лидере «Преокрета» и све друго што је потребно да би ме прихватили. Свестан сам да то није једноставан и брз процес, али бих уз малу помоћ пријатеља лако могао да се променим. Ако бисте ми само омогућили да уђем у ту «high-tech» капсулу за метаморфозу, из које је управо изашао Вук Драшковић, врло брзо бих се излечио од свих слабости које ме спутавају да будем слободан. А онда, када сутра будете написали «Преокрет бр.2» - за признавање независности Санџака (а не Рашке – као што кажу екстремисти), моје ће име бити прво на списку подршке. Можда је боље да прво отцепимо Војводину, док је још нису упропастили зарђали српски плугови.

Ето толико од мене другови, не бих да вам трошим драгоцено време, које можете паметно да потрошите на преокретање. Волео бих да прочитате ово писмо, јер имам осећај да једино ви можете да ми помогнете да се и ја преокренем. Надам се да ћемо се ускоро срести на некој новој револуционарној манифестацији у сали «Американа», или на откривању споменика Лејди Гаги, или на отварању спортског центра «Адем Јашари». Пре тога, можда се и сретнемо на концерту Дина Мерлина у «Арени», под условом да успем да набавим карте за VIP ложу.

Срдачан поздрав од јадника који се још увек (али не задуго) зове Србином,

Феђа Димовић

УСТАЈ БРЕ, СРБИНЕ...

Устај бре, Србине! Устај бре, геџо! Шта је бре, није ти јасно, теби бре причам, Роде без порода, Несрећо без среће, Тикво без шајкаче! Не знаш ти шта причам, не знаш ни где си… Тетураш се кроз живот ко свињче низ калдрму. Увече се сручиш на поцепану софу са балонче јевтиног алкохола, и натунујеш телевизор на ону виртуалну фарму, где ондак срећно грокћеш са сви остали „јевропејци“… И тако бре до сабајле, док се поново не затетураш низ калдрму ко свињче тражећи нешто за своју „напаћену“ гушу. А за душу, Србине, шта ти је бре остало за душу? Где ће ти бре душа, Србине!?

Жену си отерао, или од куће, или у лудило! Ни децу своју више не пропознајеш, не виђаш их више, или кад их случајно нагазиш, не препознајеш их тако обневидео...

Устај бре, Србине, време те гази, земљу ти комадају, бришу те из свих спискова, децу ти уче да „поносно марширају“ и певају „лили марлен“, родитеље ти, свеже упокојене, из гробова чупају, а од храмова твојих светих поново штале праве! Устај бре, геџо, док није касно! Шта је, још ти није јасно, теби бре причам, Србине мој - Туго моја!

Мислиш да те таквог, чупавог, смрдљивог, без шајкаче и без опанка, не препознајем? Вараш се, лако те је препознати… и са тај бугарски џинс, и са тај турски версаће што си га навук`о на те, некад јуначке - а сада кокошје груди, иако немаш пара ни за гаће...

Препознајем те, Роде, и то на пушкомет! Управо таквог су те створили, да би могли и „они“ да те препознају где год да те виде, никад се не зна, једног дана може да им затреба и твој бубрег...

Шта је бре? Кажеш да си сиромах, да немаш више ни кучета ни мачета. Да немаш више ни за добру „шљиву“, а од свог оца ниси научио сам „мученицу“ своју да испечеш. А и да јеси, шта би ти вредело, кад си све раскрчмио… Па се сада тетураш с то пластично балонче у руку, и испијаш ту жуту алкохолисану мокраћу, што ти продају скоро за џабе. Е, није џабе, Роде мој, Јаде мој! Ништа на овом свету није џабе...

Тако су бре „они“, с ту исту ракијештину, истребили цео континент индијанаца, па би сада и нас Србе. Не дај се, роде! Устај бре, Србине, ниси ти бре индијанац! Ако си негде успут и изгубио свој понос, раскрчмио своју дедовину, и загубио жену и ђецу...

…Још увек је у теби оно што је и у свима нама - онај стари, добри Инат - и нешто мало Српске Душе! Устај бре, Србине! Устај бре, геџо, још није касно! Не дај „им“ то мало душе што ти је остало; не дај душманима! Но напуни „је“ да нарасте и прерасте и тебе самог, и све недаће твоје… И онда ће ти све бити лакше; биће онако како треба, и онако како је воља Божја!

Знам, знам, немој се правдаш… Живот те је, не шамарао, већ газио ко булдожер, ко и већину нас. Ниси више знао где ћеш, па ето десило се! И јесте, свакоме може да се деси, и многима се десило… Али зато не мора да траје!

Ниси ти бре, Србине, тиква без корена! Ниси ти бре име без презимена! Ниси ти бре, Србине, домаћин без домаћинства! Чак иако га немаш - чак иако си га прокоцкао, раскрчмио, распродао у бесцење - све док постоји Србија, ова наша земља мученица, постојаће и твоје домаћинство! Треба само да му се вратиш, не само својим телом већ и целом својом душом...

Богат си ти бре, Србине, много богатији него што знаш! Зато те се и плаше, Србине, плаше се да не откријеш својега БОГАтства! Плаше се да не пронађеш ту своју загубљену Душу!

Знају да онда тако БОГатом и пуне Душе неће моћи више земљу да ти пустоше! Неће моћи пород нерођени да ти отимају, нити гробове и храмове више да ти руше!

А сада је доста приче! Време је, Србине, да се прекрстимо, помолимо, и кренемо! Не низ калдрму! Већ уз! Не да се котрљамо, већ да марширамо и запевамо громогласно нашу „Светосавску“ и Боже Правде!

Немаш више чега да се плашиш, Србине! Већ су ти отели све што су могли, а оно што нису могли… Е за то је куцнуо час да „га“ пронађеш, и то сам - у себи!

Време је, Србине, поново да будеш, оно што и јеси, и оно што си кроз вјеке вјекова био - Србин са Душом! А кад имаш Душу и када си поново БОГат, онда је све лакше, и све је могуће… И ондак нека буде, оно што бити мора!

Аутор: Миодраг Новаковић

Помисли

(слика са нета)

Враћајући се из набавке за манастир, старија и млађа монахиња сретале су путем много света. Сви су им се клањали и тражили благослов; оне су свима срдачно одговарале и са свима биле љубазне.

У једном трену приђе им један младић; имао је прелепи стас и дивно лице. Он затражи благослов.

Стара монахиња му кратко одговори и продужи даље а млађа је мало застала да прича са њим.

Кад је видела да ће јој сестра отићи, потрча и стиже је.

Старија монахиња је била јако љута и читав пут је само ћутала. Пред манастир јој млађа рече:

- Молим те, реци ми шта сам урадила? Био је учтив и фин. Није било лепо што смо га тако игнорисале. Само смо мало разговарали о вери... Па то није забрањено...

- Слушај, дете! Наравно да није забрањено. Ти кажеш да сте само причали и оставила си га тамо. Међутим, он је сада пошао са тобом. Кад будеш стигла у манастир, он ће те пратити. Кад будеш вечерала, он ће сести поред тебе, ометаће твоју вечеру. Кад будеш почела да се молиш, он ће ти мисли красти. Кад будеш отишла да спаваш, он ће доћи у твоју собу. Кад будеш легла у кревет, он ће лећи поред тебе. Како буде време пролазило, он ће боравити у теби и створити свој свет тамо. Најгоре у свему је што то уопште неће бити он.

Лица се заборављају, речи бледе и нестају, остају само осећања која људи у нама изазивају.

Не желим знати

Не занима ме како зарађујеш за живот.

Желим знати за чиме чезнеш и усуђујеш ли се сањати о испуњењу жеље свога срца.

Не занима ме колико ти је година.

Желим знати јеси ли спреман направити будалу од себе због љубави, због снова, због пустоловине која се зове Живот.

Не занима ме који планети су у опреци с твојим Месецом.

Желим знати јеси ли дотакнуо средиште своје туге, јесу ли те животне издаје отвориле или си се скврчио, затворио због страха од нове боли!

Желим знати можеш ли седети с боли, мојом или својом властитом, не помакнувши се да је застреш или умањиш или излечиш. Желим знати можеш ли боравити уз радост, моју или своју властиту; можеш ли се предати дивљем плесу и допустити да те занос прожме све до вршака прстију, не опомињући нас да будемо опрезни, да будемо реални, да не заборавимо своја људска ограничења.

Не занима ме је ли прича коју ми причаш истинита.

Желим знати јеси ли у стању разочарати другога како би остао веран себи; можеш ли поднети оптужбе о издаји и не издати властиту душу.

Желим знати можеш ли бити веран и стога достојан поверења.

Желим знати можеш ли видети Лепоту чак и ако је нема свакога дана, и можеш ли напајати свој живот Божјом присутношћу.

Желим знати умеш ли живети с поразом, својим и мојим, па ипак стати на обалу језера и довикнути сребрном Месецу: „Да!“

Не занима ме где живиш и колико новаца имаш.

Желим знати можеш ли након ноћи проведене у боли и очајању устати, измучен, с умором у костима, и обавити све оно што је потребно за децу.

Не занима ме ко си, ни како си дошао овамо.

Желим знати хоћеш ли стати са мном у средиште ватре и не устукнути.

Не занима ме где, ни шта, ни са ким си учио.

Желим знати шта те подупире изнутра, кад свега осталог нестане.

Желим знати можеш ли бити сам са собом и волиш ли уистину своје друштво у пустим тренуцима.

Позив

надахнуто Сањачем с планине Ориах,

индијански поглавица, 1994.

Две анегдоте

Прича иде овако:

- Клањам се, Екселенцијо!

- Моја је титула виша – упозори га Тесла.

- Височанство? – промуца портир.

- Још виша – каже Тесла.

- Величанство? – једва изговори портир.

- Још виша – каже хладнокрвно Тесла.

Ту већ портир занеми, јер веће титуле није знао.

- Ја сам Србин – растумачи мирно и достојанствено Тесла.

Притиснути несрећом, окружени углавном непријатељима, преплашени ратом који се, по сценарију, премешта из једног краја у други, приближавајући се, тако, Косову и Метохији, све чешће се чује слоган: Сви смо ми Срби! Да ли је баш тако и по чему смо сви Срби? Нису ли Срби Србима нанели највише зла? Шта је о српству Србима говорио један од најумнијих људи у српском роду и Српској Православној Цркви, Ава Јустин Поповић? Њега су, после рата, српски комунисти гонили по Овчарско-кабларским клисурама с намером да га убију јер су чули да је „много учен човек и као такав штета по нову власт…“ Преживео је некако и нашао мир у манастиру Ћелије код Ваљева. Ту је налазио своје најтрезвеније и најпоузданије саговорнике. То су они отмени српски сељаци који празником, свечано одевени, долазе у свој храм и који с мало речи много казују. У њима је видео Србију пуну моралног здравља, био је сигуран да само они које је зањихала колевка православља остају постојани, непоколебљиви чувари вредности нације. И ова причица је настала у возу којим путује Ава Јустин и чита свој молитвеник док се преко пута њега разбашкарио Брозов официр. Примећује Ава да га официр посматра с подсмехом и готово са жаљењем. Као да се пита: зар у овој земљи усрећитељског комунизма још има оних који радо облаче мантију? Не слутећи да пред собом има универзитетског професора, доктора наука, официр би да заподене разговор и да му каже шта мисли о њему и о његовој религији. И тако отпочне разговор .

- Јеси ли ти калуђер? - упита официр упирући прстом у Аву.

- Калуђер! - потврди Ава.

- А јеси ли Србин? - пита даље официр.

- Србин по свим обележјима! - одговори Ава. И да не би било недоумице, брзо додаде: Крштен, васпитан у вери својих праотаца, молитвен, одан Богу и роду српском.

- Па… и ја сам Србин - шапатом рече официр.

- Ма немојте, молим вас - као изненади се ава. - А по чему сте Србин?

- Па… рођен сам у Шумадији. То је довољно.

Ава одлучи да брзо оконча овај разговор. Зато рече:

- Видите, и во је рођен у Шумадији, и пасе шумадијску траву, али, упркос томе, није Србин!

Да је међу живима, Ава Јустин би тешко разумео слоган о томе да смо сви Срби.

АНТОНИЈЕ ЂУРИЋ

Свиња и крава

Жалила се свиња крави, како јој је лоше, говорећи:

- Када говоре о теби, људи увек наглашавају твоју доброту и благост у очима. Наравно, од тебе добијају млеко и маслац, али од мене имају још и више користи: кобасице, шунке и шницле, кожу и изнутрице, чак и папке кувају! Па ипак, мене нико не воли. Због чега?

Крава размисли на тренутак па рече:

- А можда због тога што им ја дајем за живота?

Пријатељи

(слика са нета)

Година је све више - пријатеља све мање.

Пријатељи се губе тако што их украду жене (последњи пут смо их видели на момачкој вечери), краде их посао, краду их године, време, краде их смрт, краду их неке друге, стране земље, краду их нам њихова деца, њихово име у новинама, њихово лице на телевизији, краду их нам наше речи о њима које су чули од трећих пријатеља. Одржавамо панично нека климава пријатељства, кријући сопствену слабост и страх да останемо сами. Највећи број наших пријатељстава су нека врста бедног споразума са савешћу, бекство од самоће.

Како само завидим пријатељствима старим педесет година! Колико је само било потребно љубави, стрпљења, мирења са грешкама, пристајања на слабост; колико лукавства да се годинама краде време од посла, од амбиција, од породице и послеподневног сна - колико много разумевања да се одржи та слабашна, крхка биљка пријатељства између два старца што се дуже од једног људског века налазе у "Мажестику", у подне, после свих добрих и лоших година! Два старца у "Мажестику", у подне - два преко ноћи остарела дечака што познају неке само њима знане пролазе кроз забрањене капије којих више нема, рупе у тараби, и тајанствене тунеле у ишчезлим вртовима, сада после свега и друже се свакога дана у подне: једанпут кафу плаћа један, други пут – други.

Занимљиво, за крај неког пријатељства увек окривљујемо друге, никад себе. Ретко ко од нас помисли за себе да има можда тешку нарав или склоност ка новим пријатељствима. Што се мене тиче, стари пријатељи су ми праве драгоцености у животу. Наравно, као и остали, склапам нова познанства али више од свега чувам пријатељства са онима који ме памте док сам још имао тамну косу и био склон лудоријама.

Момо Капор

Сваке Недеље посета

Један човек је сваке Недеље посећивао војно гробље. На једном гробу је увек остављао мало цвећа и лио вруће сузе.

Гробару је ово било чудно и једном приликом га упита:

- Да ли је то гроб твога детета?

- Не - одговорио је посетилац.

- Да ли је то гроб твоје жене?

- Не - негирао је поново.

- Ко је онда та особа коју сваке Недеље посећујеш?

- То је онај што је умро уместо мене. У последњем рату, овај човек је прихватио да иде на задатак уместо мене, јер сам ја био сиромашан и имао много деце. Ратовао је и био убијен.

Задивљујуће дело мртвог хероја, који је жртвовао свој живот из љубави према своме брату. Међутим, загледајмо сад ову жртву и присетимо се жртве нашег Христа, Који је умро за тебе и за мене? Зато је и наша дужност да сваке Недеље идемо у храм Божији, да принесемо мало цвећа и пролијемо нешто суза захвалности на жртвенику Христовом, Који је распет за нас. Редован одлазак у цркву твори најбољи принос захвалности Господу.

Превод са грчког А. М.

Просјак у дечјем врту

Неки стари, стари просјак створи се једне недеље пред градском црквом. Свима се учини врло необичан; није личио на друге просјаке. Глас му је био много блажи, очи су му биле много лепше него код других просјака. И одело његово, мада је све било искрпљено, изгледало је друкчије него код осталих просјака. Зато су га
људи, излазећи из цркве, неповерљиво или радознало гледали и скоро га заобилазили. Једни су говорили:

- Овај нам се просјак чини много сумњивим, мора да је нека ухода!

Други су говорили:

- Овај просјак има тако беле руке, као свеци на иконама!

Трећи су говорили:

- Овај просјак има благ глас, као да је дуго у цркви певао!

Неки од њих пружише му коју пару, а неки га мимоиђоше, журећи својим послом. А чудновати просјак помисли: „Људи су или неповерљиви, или равнодушни, код њих нећу много напросити. Идем да потражим децу, она су сигурно много боља.” Тако рече просјак и изиђе полако из порте.

Ишао је тако, ишао, па наиђе на неки врт, где су се деца играла. Просјак уђе унутра и седе на прву клупу, посматрајући их. Деца су, као зечеви, скакутала међу дрвећем, шаренила се по врту као огромни лептирови, и просјак како беше дошао из краја много лепшег него што је земља, није могао од њих ока одвојити. После неког времена он помисли: „Е, сад ћу да видим какво срце имају“.

И устаде са клупе.

- Оголио сам, немам шта да обучем, удели ми штогод Бога ради! – рече он некој малој трогодишњој девојчици.

Девојчица му пружи своју марамицу говорећи:

- Ево, нека ти мама сашије кошуљу.

Чудновати просјак тада приђе малишану, што се играо на гомили песка.

- Обосио сам, немам шта да обујем, удели ми што Бога ради!

Дечак скиде своје мајушне ципелице, и пружи му их говорећи:

- Ево ти моје ципеле, само немој у њима много да трчиш, брзо ће се поцепати.

Просјаково лице бивало је све светлије. Он приђе двема девојчицама што су се лоптале.

- Гологлав сам, сунце ме пржи у теме, уделите ми штогод да главу заклоним!

Обе девојчице скидоше одмах са главе своје мале, налик на играчку шешире, и пружише му говорећи:

- Ево, стави их на главу, па ти неће бити врућина.

Просјак пође даље. На клупи угледа дечака, где једе колач напуњен вишњама.

- Гладан сам – рече му просјак – од јутрос нисам ништа јео!

Дечак беше принео колач устима, али га брзо пружи просјаку говорећи:

- Ево ти мој колач. Да видиш само како је сладак.

Онда просјак са својим даровима оде и седе на неку усамљену клупу. А у близини њега играло се пиљцима једно сиромашно дете, па кад виде јадног, усамљеног старца, би му га много жао, те му притрча и пружајући своје пиљке рече:

- Можда ти је досадно? Ево ти моји пиљци, па се играј!

Просјак узе пиљке из детиње руке, и како их узе, тако га наједном нестаде. Детету се учини да се просјак на некој златној љуљашци подиже у небо.

И збиља се подигао на небо, јер није био просјак, већ Анђео Божји, који је сишао на земљу, да види јесу ли људска срца чиста. Кад исприча драгом Боги за дечији врт, а Бога рече:

- Нека девојчици, која ти је дала мараму, увек звезда у сну светли. Нека су дечку, који ти је дао ципелице, сви путеви отворени. Нека девојчице, које су ти дале шешириће, увек сачувају младу душу. Нека малишану, који ти је поклонио
колач, трпеза буде увек благословена. Нека сиротом детету, које ти је само пружило своје пиљке, срећа одсад сама излази у сусрет!

Како се рађа осуда

Шаройкин Геннадий Владимирович

Лопов, угледавши странца, помисли: „Сигурно се враћа обављеног посла, а у торби на леђима носи – благо.“

Прељубник, пак, помисли: „Ето човека који се рано враћа кући са састанка. Мора да се муж његове љубавнице раније вратио са посла.“

А монах примети: „Човек се жури на Јутрење. Биће да је какав богомољац издалека...“

Једноставно је: заволи,
Нека ти срце као свећа засија!
Тада, као риба у речној дубини,
На врху видећеш другу висину.

Једноставно је – не суди,
Као гомила која на Бога пљуваше.
Твоја мисија је – пред тобом,
Пут којим ниси ходио.

Једноставно је: заволи,
Неког малог узми под окриље!
Тада, као слободни орао у степи
Наниже видећеш другу дубину.

Једноставно је: не тугуј,
На невоље и недаће у судбини својој:
Него благодарност у сав живот свој унеси
Томе, ко ти је Живот подарио.

Једноставно је – заволи,
Једноставно је – не суди,
Једноставно је – не тугуј,
Једноставно је - свима опрости!

Из филма: „Монахиња“. Стихови протојереја Андреја Логвинова. Музика: монахиња Иулиания (Ирина Денисова)

Два језера

(и две врсте људи)

У Палестини постоје два језера. Једно је слатководно и у њему живе рибе. Обале су му украшене зеленилом. Стабла шире гране над њим и продужују жедно корење како би се напила те лековите воде.

Река Јордан то језеро пуни бистром водом с околних брежуљака. И тако се оно смеши на сунцу. А људи уз њега граде куће, птице свијају гнезда, и сваки облик живота је срећнији зато што се налази управо тамо.

Река Јордан затим тече према југу и улази у једно друго језеро. Овде рибе не искачу на површину, овде не шушти лишће, нема песме птица, нема дечјег осмеха. Путници бирају неки други смер, осим ако им се силно не жури. Ваздух над том водом је тежак, а не жели да је пије ни човек, ни животиња, ни птица.

И у чему је та силна разлика између двају суседних језера?

Ствар није у реци Јордану. Она и у једно и у друго доноси исту квалитетну воду. Није ствар ни у земљи у којој се налази, ни у околини око њих.

Ево у чему је разлика: Генисаретско језеро прима, али не задржава реку Јордан. За сваку капљицу воде која уђе у језеро, једна из њега истекне. Давање и примање једнаких су размера.

Друго језеро је 'лукавије' и љубоморно гомила оно што прима. Не допушта да га у искушење доведе било какав великодушан подстицај. Задржава сваку кап коју прими.

Генисаретско језеро и даље живи. Друго језеро не даје ништа. Називамо га Мртвим морем.

На овом свету живе две врсте људи. У Палестини постоје два језера.

Брус Бартон