Понедељак, Новембар 28, 2011

Љубав и према животињама

 
 
 
 

Да, он је у љубави био богаташ,

обилан и блаженом надом,

и живом вером силан,

док свету изгледаше незнавен»...

Блажен је онај ко и животиње милује.

 
 

Код блаженог Теофила пећ се ложила и зими и лети, или боље рећи, није се ложила, већ се само димила. Он би у њу стављао дебелу цепаницу, која се стално гасила, те је морао да је потпаљује и по неколико пута. Разуме се да од таквог ложења, нарочито зими, у келији није могло бити топло. Често се дешавало да се и вода смрзне. Али, старац Теофил није обраћао ни најмању пажњу. Обукавши кожух и ваљенке, он би стао на молитву и духом се узносио изнад свих лишавања и потреба свог изнуреног тела.

Једног лета, када се старац налазио у Китајевској пустињи и живео у дрвеном крилу манастира, управник му је послао фурнаре да у келији поправе дотрајалу пећ. Међутим, Теофил их подмити да не поправе пећ, због чега се изложио прекорима управника Пустиње, јеросхимонаха Јова. Он је лично одузео старцу лактове чункова и преместио га доле, у камену зграду, ради опреза. Тада је блажени, у својој јуродивости, сместа позвао раднике и наредио им да развале целу пећ ради презиђивања по његовој жељи. Међутим, у томе је на време био спречен. Септембра исте године, на крају вечерње, упркос најстрожој забрани, старцу је пало на ум да наложи пећ. Учинивши то, он је по њој наређао земљане лонце и отишао у шуму. У његовом одсуству, све се стропоштало на дрвени под, који се запалио и просторију испунио димом. Дотрчала је братија те је заједничким напорима, мада не брзо, пожар био угашен. А сам виновник те беде дуго није пронађен. После их је све тешио речима:

- Ако Бог не допусти – свиње неће појести. Не ропћите због онога што није било. Боље славите Господа за Његову милост, јер чудна дела чини синовима људским.

Храну коју је добијао из манастирске кухиње, старац би обично помешао заједно, у једну посуду, не водећи рачуна да ли се ради о горком или слатком: и боршч, и кашу, и рен, и квас. А за оне који су се чудили његовом поступку, одговор је био: «И у животу је тако: и горко, и кисело, и слано, помешано са слатким – и све се мора сварити».

Али храну, коју је нудио намерницима и сиромасима, он остављаше у стању у коме је добијао из кухиње. Себи је понекад спремао кнедле, кашу од гриза или ситне резанце. Али, све је било без соли и уља и врло неукусно.

Уопште, Теофил је узимао веома мало хране. Средом и петком није јео ништа осим пола шољице меда, разблаженог водом и ледом. То му је била једина храна и у суботу и недељу прве седмице Великог поста, као и у суботу Страсне седмице. У друге дане те седмице није узимао чак ни воду. Чај старац није употребљавао. Уместо њега кувао је нану, коју је пио после заласка сунца, једно две чаше, премда увек до пола. Другу половину би сипао у лонче и частио намернике. Блажени никада није јео црни хлеб, већ бели, чак само средину, коју је вадио штипајући.

Осим свих тих необичних навика, блажени је имао још једну оригиналну особину – љубав према животињама и птицама. Од ограде Китајевске пустиње до самог руба манастирског рибњака простирао се омањи празан простор. Видевши да ничему не служи, Теофил је дозвао једног сељака и, плативши му, рекао:

- Довези сутра рало, узори и посеј конопљу.

- А шта ће вам конопља, баћушка.

- Небеске птице ће долетети и хранити се.

Сељак је тако и урадио. Конопља је нарасла и птице су у јатима долетале да се хране и множе.

Када се од разне бајате хране, која се налазила у келији, запатило мноштво мишева, Теофил је изгубио стрпљење од њиховог ноћног узнемиравања и намислио да их смири.

- Улови ми управника – рекао је једном младом појцу, дозвавши га код себе. – Улови, улови... Даћу ти за земичку.

- Како да га уловим кад стално седи у келији. Ако пробам и приђем, батином ће ме изударати да ћу до саме смрти памтити – смешећи се, одговори младић старцу, мислећи да говори о управнику Јову, кога није волео.

- Та не тог управника, будалице...

- Па ког, баћушка?

- Оног што лови мишеве. Али одабери неку несрећну скитницу, која зна да ради свој посао, а не да се прави важан и да се излежава на пећи.

Ускоро је мачор набављен и мишеви су се смирили. Али, пошто се утишао мишји чопор, почеле су да досађују бубашвабе. Тада блажени дозове келијника и каже му:

- Ево, узми новац и купи ми кокош.

Келијник је отишао у село и, уместо кокоши, купио петлића. Петлић шета по келији, тресе црвеном крестом и кљуца бубе по угловима. Изјутра, кад би уморан од ноћних молитвених подвига старац задремао, петао би одједном закукурикао.

- То није за манастир – закључи старац и поче дрмусати Ивана, свог келијника. – Носи га одавде да му нема ни трага ни гласа.

- Па куда да га носим? – упита сањиво келијник.

- Носи га искушенику Никифору. Дај му га од мене.

Келијник без поговора послуша и однесе петлића Никифору.

Искушеник Никифор је пре доласка у манастир био кмет и служио као лакеј код свог господара. Склон монашком животу, замолио је од спахије отпусницу и, дошавши у Кијев, ступио у братство Китајевске пустиње. Ту он живи и борави већ трећу годину, али га нечисте мисли збуњују и наговарају да изађе из манастира. Добивши од келијника петлића, Никифор стоји и размишља: «Зашто ли је старац послао петлића? Пошто зна да не једем месо, значи, нема зашта да ме изобличава». Али, због смирења, он прими петлића у келију.

И тако петлић оде, а код старца се појавила кокица. После месец дана искушеник Никифор долази код старца по савет. Блажени му, ништа не говорећи, даје и кокицу.

- Али, шта! Шта ће ми то, баћушка? Ни са петлићем не знам шта ћу.

- Узми, узми кад ти кажем. Нека буде пар.

Прошло је неколико дана. Никифор се случајно упознао са једном лепом девојком, и опхрван блудном страшћу, тајно отишао из манастира да би се убрзо потом оженио. Тек тада је схватио шта је значио петлић и зашто му је дата кокица да буде пар.

Пошто због удаљености није могао често да посећује Лавру и одлази у град, старац је набавио бика црне длаке на коме је ишао у свети манастир, а преко града одлазио и до Братског манастира. Али, пре него што вам кажем о том бику, испричаћу како је доспео код старца.

Иван Катков (месар из Полода, који је старцу у Братски манастир слао коњића) дође да обиђе блаженог. Пошто се исповедио, наставио је да старцу прича о својим пословима, па је, између осталог, споменуо и набавку једног веома хировитог, младог бика.

- Купио сам, баћушка, бика. Мислио сам да га оставим за себе, али не знам шта да радим са њим. Скот се сасвим помамио. На сваког иде роговима. Хоћу да га закољем, али ми је жао.

- А ти га поклони мени.

- Вама?! Сачувај Боже. Па њему се не сме прићи. Колико је само људи обогаљио.

- Немој да се бринеш. Научиће се он смирењу.

- Али, како ћу ја то...

- Једноставно. Приђи му и кажи му: «Еј, бикчићу, од сада ниси мој, већ оца Теофила. Спремај се код њега у госте».

Месар је тако и учинио. По повратку кући, пришао је бику и поновио речи које је старац изговорио. Бик, који је дотада фрктао и беснео, постаде кротак као јагње. Почео је мирно да се умиљава и да лиже газди руке. Тада му је један радник на рогове набацио уже и, предвече, бик би доведен у Китајевску пустињу, код оца Теофила.

Добивши бика, блажени је измајсторисао омање таљиге. Изнад задњих точкова је направио малу дашчару, покривену дебелим платном и почео да путује на свом «бајкуну» по околини. При томе, старац никада није седео напред, већ увек позади, леђима окренут бику. Док се возио, клечећи би успут читао Псалтир, који се налазио на малом налоњу, који је учврстио на колима. Али, ево шта је зачуђујуће! Бик није био упрегнут никаквим амовима ни уздама. Имао је само јарам и тачно је погађао намеру свог господара. Без икаквих узвика и повика потеривања са старчеве стране, довозио би га управо на одредиште, било у Подол, било у Братски манастир, било у Свету Лавру. А причају да је био паметан и да нипошто није хтео на камен да наиђе. А када би угледао неко узвишење, рупчагу или јарак, неизоставно би их обилазио да не потресе угодника (Божијег).

Но, не треба се чудити што се неразуман створ без бича повинује и што до тада свирепа звер постаје питома и кротка као овца. Јер, зашто су дивље звери на земљи постале свирепе? Због окрутности људске нарави...

 

* * *

 

Једном је блажени ишао обалом Дњепра у Лавру. Његов келијник Пантелејмон је био са њим. Било је, отприлике, четири часа по подне, и до звона за цркву остало је још око два часа. Дошавши наспрам места где се на другој обали у планини уздижу Пештере Лавре, старац угледа привезан чамац. Он рече:

- Чујеш, Пантелејмоне, шта сам смислио.

- А шта, баћушка?

- Пређимо на другу обалу Дњепра. Тамо нема ко да се моли Богу. Ми ћемо се помолити за све и прочитати Свети Псалтир.

- Како хоћете, баћушка.

Пришли су обали. Блажени је одвезао чамац, који је био без весала, и рекао Пантелејмону:

- Седај...

- А како ћемо прећи? – у недоумици упита келијник. – Нема весала, баћушка. Треба да отрчим по весла... Ено тамо је караула.

- Не треба... Седај, кад ти кажем!

- А како ћемо веслати? Рукама.

- Шта ће ти, глупане, весло?

- Да веслам. Да управљам чамцем...

- Седај, седај! Господ управља целим светом. Он ће и нашом олупином управљати.

Пантелејмон је сео и стао да гледа шта ће даље бити. Блажени је одгурнуо чамац од обале, а сам се сместио на крму и отворио Псалтир.

- Господе, благослови – рекао је и задубио се у читање.

И каквог ли чуда! Чамац је сам мирно кренуо напред. Пантелејмон је седео пренеражен, зауставивши дах. Није могао да проговори ни речи. Намрешкана река њихала је дотрајали чамац. Сунце је љубазно грејало са висине. Лаки поветарац кретао се ваздухом, нежно милујући лица путника. Растојање од друге обале се стално смањивало. Одједном је пред зачуђеним погледом келијника нешто бљеснуло. Из воде је праћнуло мноштво златних рибица које су, спустивши се на дно чамца, почеле да играју, јарко светлуцајући сјајном крљушти. Пантелејмон се скаменио и упитно погледао старца. Али, Теофил је седео не померајући се. Прекрстио је руке и дао му знак да ћути.

- Тихо... Ћути – рекао је он. – То су Божији анђели. Послао их је Господ нама за утеху.

Пантелејмон се неописиво усхитио све време се дивећи рибицама. И тек када се чамац приближио обали, рибице су скочиле преко руба чамца и нестале под водом.

При повратку, поновило се исто.

- Постави стражу пред устима својим – рекао је старац келијнику када су напустили обалу Дњепра. – Затвори двери уста својих и никоме не причај о виђеном док сам жив.

До старчеве смрти Пантелејмон је овај догађај чувао у великој тајности. Тек пошто је блажени преминуо, он је почео о томе да прича многим монасима у Лаври...

 

Христа ради јуродиви јеросхимонах Теофил

 

Из књиге «Сила се Божија у немоћи показује», Владимира Зноска

 
 
 
 
 
 
 
Христа ради јуродиви старац Теофил послужио је, кажу, редитељу Павелу Лунгину за лик старца Анатолија у предивном филму "Острво". Цео филм са преводом:
 
 
 

[Одговори]

lepa reč i gvozdena vrata otvara...

Comment by Persefona (11/28/2011 18:58)

[Одговори]

Čuvara ispred usta svi treba da postavimo !
Gospod uvek pomaže ... A malo li ljudi daju sebi za pravo ?
Oni da budu ti koji će se mešati u puteve Gospodnje ... Koješta !
Umesto sa verom sve da "svare" !
Sram me bilo ! Imam film, a nisam se udostojila da ga pogledam ... Sad mi nema izgovora ... ;)
P.S. Čovek koji je sadio drveće sam skinula, odgledala i zaista se osećala ljudskije ...
Grloljub ! :)

Comment by mimche (11/28/2011 18:58)

[Одговори]

Lepe su priče, inspirativne, samo gledam iz onog ugla shvatanja religije i zatucanosti.

Da li religija znači veru, ili vera opravdava religiju?

Ili u svakaom sličaju je vera je onaj poriv iz Pandirine kutije?

p.s.
znam, ne treba brkati veru i nadu...

Comment by beliocnjak (11/28/2011 19:12)

[Одговори]

Prelepo.

Volela bih da si pročitala blog analizu od juče.

Comment by sanjarenja56 (11/28/2011 19:24)

[Одговори]

Izvini, bila si tamo :))

Comment by sanjarenja56 (11/28/2011 19:28)

[Одговори]

predivan način da ovim pričama započneš Veliki post
Prijatno!

Comment by domacica (11/28/2011 20:55)

[Одговори]

*Персефона
Лепа реч је сребро, ћутање је злато... :)

Comment by pricalica (11/28/2011 21:08)

[Одговори]

*мимче
Мила моја сеја, сасуд мудрости. :)
Драго ми је да ти је онај филмић пријао а верујем да ће и овај. Такође и књигу из које је овај одломак препоручујем - чита се у даху и надахњује душу. Љубогрл и теби, девојчице!:)

Comment by pricalica (11/28/2011 21:11)

[Одговори]

*белиочњак
Свети оци кажу: "Последња реч науке биће прве речи Библије."
Затуцаност може да буде присутна и у науци, не само у вери. Фарисејство и садукејство није искључиво за веру везано. Фанатичност је мана и долази од заслепљености било вером (погрешном), било науком, то јест, знањем.
А, истина је: веру и наду не треба бркати, али ни раздвајати. :)

Comment by pricalica (11/28/2011 21:20)

[Одговори]

*сањарења
Цела књига је предивна.
А ја бејах код тебе те, да! :)))

Comment by pricalica (11/28/2011 21:21)

[Одговори]

*домаћица
Наравно, само с малом исправком - Божићни пост је у питању. Љубим, мила! :)

Comment by pricalica (11/28/2011 21:22)

[Одговори]

@pričalica, misliti, znati i napisati i pritom biti umoran i pospan... teško je, opraštaš mi zar ne?:))
Prijatno!

Comment by domacica (11/28/2011 21:35)

[Одговори]

ostrvo je opasan film... kad ga rus uradi lele...
par slika i dubina svemira.

Comment by suky (11/28/2011 21:45)

[Одговори]

*домаћица
Ма нисам ни замерила, драга моја! Збуним се и ја још како, а исправих због нас свих који смо у клупици. :)
Љубим јако! :)

Comment by pricalica (11/28/2011 22:02)

[Одговори]

*Шуле
Заиста, роде: и да оплемени, и да замисли, насмеје и расплаче душу човека. Грлим!:)

Comment by pricalica (11/28/2011 22:04)

[Одговори]

opet lepo...:)

Comment by marcotespi (11/28/2011 23:24)

[Одговори]

Pricalice,tek sinoc pogledah film.Toliko sam se isplakala, pozeleh da nakon njega vise nista ne pricam...pa nisam odmah odgovorila.Hvala za takve misli u postu.Zelim divan dan.

Comment by annasa2n (11/29/2011 11:05)

[Одговори]

*маркотеспи
Мило ми... :)

Comment by pricalica (11/29/2011 18:12)

[Одговори]

*анасадван
И ја сам, драга Ана, прошла што и ти, баш тако како пишеш. Једнако диван дан желим и ја теби! :)

Comment by pricalica (11/29/2011 18:13)

Додај коментар

Додај коментар





Запамти ме